Janoš Banjai [1]

Mađarska književna i časopisna kultura u Vojvodini (od početaka do danas)

Sarajevske Sveske br. 32/33 [2]

Istorija književnosti vojvođanskih Mađara mogla bi se napisati tragom istorijata njenih časopisnih zametaka, njenih časopisa i drugih periodičnih publikacija. Sve ono što se u ovoj književnosti zaista dogodilo, na posredan ili neposredan način vezuje se za antologije i almanahe, zbornike i periodična izdanja. Kultura časopisa mogla bi se, pak, opisati iz vizure šire književne kulture. Iz tog razloga, ukoliko bismo stavili sebi u zadatak da skiciramo današnje stanje književnosti vojvođanskih Mađara, jedan od puteva kojim bi se moglo krenuti jeste istorijat časopisa, jer upravo književni dodaci pojedinih listova i zbornička izdanja mogu predstavljati putokaze koji vode ka cilju.

Počeci i ono što je potom usledilo
Među institucijama književnog života istaknuto mesto pripada časopisima. Zgodni su za brzo objavljivanje novih dela, saopštavanje književnih planova i potreba, a ne na poslednjem mestu i za najavu čitalačkih očekivanja. Na stranicama časopisa niču nova imena, neretko se čitave generacije tu formiraju. Časopise, međutim, ne odlikuje samo sposobnost vrbovanja novih autora, skretanje pažnje na sebe, podupiranje autorskih namera i ciljeva, njihov domen nije samo najavljivanje novoga, već im je zadatak i vrednovanje, i možda se upravo ovde očituje književnoistorijski značaj pojedinih časopisa. Institucije književnog života kao što su časopisi u istoriju literature ulaze vođeni onim književnim vrednosnim sistemom koji na svojim stranicama zastupaju; vrednosni sistem književnosti mora se negovati i štititi, ali i zastupati, i baš to jeste zadatak kojeg se može latiti i koji može ispuniti časopis. I to ne samo forsiranjem kritičkih rubrika, nego i izborom i objavljivanjem književnih priloga. Profil časopisa određen je upravo književnih vrednosnim sistemom koji on zastupa i podupire. A to znači da je časopis okrenut licem i prema prošlosti i prema sadašnjosti, jer iz prošlosti on bira sebi tradiciju i taj izbor suštinski određuje ulogu koju ima danas. Tradicija znači autoritet, a književnost današnjice oduvek se osvrtala na autoritet tradicije. Ona se po pravilu njoj suprotstavlja, ali pokušaji da se ona sruši samo jačaju moć njenog autoriteta; to je ono po čemu se način funkcionisanja literature kroz vreme bitno razlikuje od načina na koji funkcionišu, recimo, nauka ili politika; naučna dostignuća zastarevaju, a politička mogu dospeti na đubrište istorije. Nasuprot njima, literatura drugačije doživljava prošlo vreme, budući da u nizu njenih kodova istaknuto mesto zauzima sposobnost obnavljanja, iz čega proizlazi da se ona nalazi u stanju permanentnog kretanja kroz vreme, zaboravljeni se mogu ponovo otkriti, a slavljenici zaboraviti. Časopis je, pak, delom protagonista, a delom i čuvar ovog večitog kretanja. Zato se može reći da časopisi, ukoliko zastupaju pravi, a ne lažni sistem vrednosti, mogu iskoračiti iz svoje uloge faktora književnog života i postati činiocima književne istorije. Mnogo je primera za tako nešto, kako u istoriji književnosti, tako i u istorijatu časopisa.
Skrenuo bih pažnju na jedan od tih primera. U dvanaestoj knjizi glasovite edicije Naša baština (Hagyományaink) novosadske izdavačke kuće Forum, Imre Bori je pod naslovom Valja nam uzorati ledinu (Ugart kell törnünk) objavio izbor iz Vojvođanskog pisma (Vajdasági Írás), tog ranog pokušaja stvaranja časopisa u literaturi vojvođanskih Mađara. Ovaj izbor – po rečima Imrea Borija – „predstavlja dokument jedne epohe, ali i poštovanja vredno nasleđe sviju nas.” Priređivač ovog zbornika smatra Vojvođansko pismo jednim od predaka naših današnjih časopisa. Ova publikacija, plod idealističke inicijative istaknutog prevodioca i pesnika Zoltana Čuke, koju je zatim uređivao Kornel Senteleki, zapravo i nije bila časopis u pravom smislu reči, budući da je ispočetka predstavljao tek dodatak Ilustrovane nedelje (Képes Vasárnap), lista takođe pod Čukinom uređivačkom palicom, da bi se potom osamostalio, no on će tu svoju samostalnost ubrzo, nakon svega 13 objavljenih brojeva, opet izgubiti. Više je razloga zbog kojih treba uzeti u obzir ovu, isprva tek u vidu dodatka objavljivanu, a zatim i samostalnu publikaciju. U prvom redu zato što je njen urednik bio Kornel Senteleki ,koji se početkom prošloga veka, preko burnih rasprava, ali sa nedvosmislenim ciljem vrbovanja, prihvatio uloge organizatora, a moglo bi se čak reći i osnivača književnosti vojvođanskih Mađara. I nije slučajno Zoltan Čuka, koji je već imao iskustva sa uređivanjem i izdavanjem časopisa – osnovao je i izdavao početkom dvadesetih godina u Novom Sadu aktivistički časopis Put (Út) koji je neredovno izlazio, a i Ilustovana nedelja, čiji je urednik bio, objavljivala je beletrističke priloge – upravo Kornela Sentelekija zamolio da uređuje taj u početku tek dodatak, a potom i samostalni časopis. U prvi mah Senteleki odbija ovu ponudu, rekavši sledeće: „Ne poričem: planova, želja, sanjarija imam, ali strah me je da gradim na podlozi od koje sam oduvek želeo pobeći, a to je stvarnost. I zato ne mislim da bih bio sposoban za ulogu koju ste mi Vi namenili. Nisam čovek nagodbi i kompromisa, ne bar u onoj meri koju bi od mene zahtevala publika, a pisci pogotovu.” Pod stvarnošću od koje bi da beži, Senteleki je razumeo tadašnje očajno stanje vojvođanske literature. On, međutim, dodaje da nema nikakvih principijelnih zamerki na plan Zoltana Čuke. To je u ovom pismu, može biti, nagoveštaj zaokreta, jer se Senteleki na kraju prihvatio uređivanja ovog dodatka. Dao se u prepisku najširih razmera, sačinio spisak imena svih pisaca na koje bi mogao da računa, inicirao je i planirao, jer je znao ono što će zajedno s Čukom iskazati u apelu upućenom potencijalnim saradnicima: „Svi mi, ovdašnji pregaoci mađarske kulture, osećamo koliko nam u Vojvodini nedostaje jedan nezavisan književni i kritički pregled koji bi dao mesta dragocenim književnim delima, originalnim umetničkim idejama, vrednosnim uvidima, vrednim i dragocenim planovima, svemu onome što dosad, bez prave podloge, nije moglo čak ni da proklija... Nasušna je, dakle, potreba za jednim pregledom koji bi mađarskoj kulturi ovdašnjoj udahnuo život, oko koga bi se ona grupisala u kolektiv i zaživela jednim slobodnim, čistim životom.” Ovaj apel ujedno je i programski predlog. On izražava misao da bi jedan tako zamišljeni pregled, sa redovnom dinamikom izlaženja, mogao postati plodno tle za klijanje i razvoj literature, umetnosti, planova i namera. Dvadesetih godina, u novoustanovljenim državnim granicama, vojvođanski Mađari, prisiljeni na status manjine, polako počinju da dolaze k sebi, sve više jačaju glasovi „za” i „protiv” postojanja samostalne književnosti vojvođanskih Mađara, 1928. godine biće čak, opet u izboru Zoltana Čuke, objavljena antologija pod naslovom Snop (Kéve), sa deklarisanim ciljem da predstavi mađarske pesnike iz Vojvodine. Knjiga sadrži pesme četrnaest već ranije afirmisanih pesnika, a njena neskrivena namera bila je da poveže lokalne književne snage u svojevrstan snop, jačajući tako poziciju zagovornika osnivanja samostalne mađarske literature Vojvodine. Istom se namerom rukovodio i Senteleki kada se na kraju ipak prihvatio nimalo jednostavnog posla uređivanja tog dodatka, a zatim i časopisa. Znao je Senteleki da taj časopis ne samo što će pružiti mogućnost za publikaciju autorima nekih dobro ocenjenih pesama, novela, studija i eseja, nego da će zajedno sa tim on dati priliku i obezbediti preduslove za konstituisanje, za osnivanje čitave jedne književnosti, precizno formulisano jedne manjinske mađarske književnosti. Zoltan Čuka, kako se ispostavlja iz prepiske njih dvojice, rukovodi se plemenitim ciljem osnivanja časopisa; Sentelekija, međutim, opseda veća misao, ideja osnivanja čitave jedne zasebne književnosti u istorijskim okolnostima koje za tako nešto nisu bile nimalo povoljne. Čuka je zaokupljen sadašnjošću, a Senteleki misli na budućnost, na sve ono što nadilazi datu situaciju i trenutak. Tu „stvarnost” od koje bi da pobegne.
Vredelo bi se na trenutak osvrnuti na razloge zbog kojih je Senteleki u prvi mah odbio Čukinu ponudu. Rekao je da ne zna za kompromise i nagodbe... Senteleki je na osnovu svojih iskustava iz dvadesetih godina dobro video, a moguće da ga je neujednačeni kvalitet sadržaja antologije Snop na to i upozoravao, da manjinskoj mađarskoj literaturi koja se pred njegovim očima konstituiše, preti opasnost od provincijalizacije, banalizacije i samozadovoljstva; čvrsto je verovao da se ne može izgraditi časopis i zasnovati književnost bez adekvatnih kriterijuma izbora i bez uverljivog zastupanja jednog vrednosnog sistema. Pozivanje na nužnost udruživanja nije dovoljno jak razlog da se čine ustupci bezvrednim i osrednjim delima samo zato što ovde pripadaju, što su izrasla iz ovoga tla. Senteleki nije spreman da sklopi kompromis sa provincijalnošću, pa ni sa provincijalnim piscima, on ne želi da se nagodi sa mediokritetima, i to je razlog njegovog početnog zazora, a kada se na kraju ipak bude latio zadatka, učiniće to iz uverenja da je uređivanje tog novinskog dodatka, a potom i časopisa zapravo kritičarski zadatak, te da kritika, ispunjavajući ovu svoju ulogu, može da doprinese stvaranju kvaliteta, budući da lestvicu vrednosti manjinske književnosti, kao uostalom, ni većinske, ne može određivati sam njihov „manjinski” ili „većinski” status, kao i da njene vrednosti ne proizlaze iz njenog istorijskog ili društvenog statusa, već isključivo iz literature; tek sama literatura može konstituisati vrednosne kriterijume, stvarajući na taj način preduslove za osnivanje jedne relativno samostalne manjinske književnosti. Upravo je zato toliko neophodan časopis, časopis „čiji će stupci slobodno stajati na raspolaganju svim dragocenim rečima i mislima”, stoji u Čukinom i Sentelekijevom, ovde već citiranom apelu piscima. Oni to zovu „slobodom”, kojoj vide dva uzroka, s jedne strane taj da su, po njihovom mišljenju, pisci sa ovih prostora kako na planu „umetničkog vjeruju”, tako i „u stvarima svetonazora golemo različiti”, te se stoga ne može ići samo jednom linijom, a s druge strane taj što Vojvođansko pismo „teži sveobuhvatnosti i potpunosti”, a „to se može postići samo obezbeđivanjem najveće slobode.” Pa onda dodaju kako „mi ne obilujemo vrednostima”, te da zato nikoga ne možemo isključiti sa stubaca dodatka, odnosno časopisa, samo zato što se razlikuje ili predstavlja drugačija književna i umetnička shvatanja.
Potrebno je obratiti pažnju na još nešto. U apelu se posebno naglašava značaj rubrike „Posmatrač” koja bi, prema zamislima urednikâ, trebalo da se bavi svim „kulturnim pojavama”, „knjigama, izložbama, pozorištem, muzikom, događajima iz duhovne i prirodnonaučne sfere, sociološkim i filozofskim problemima itd.” Što znači da oni to zasnivanje književnosti postavljaju u širi, takoreći „kulturni” kontekst. Oni žele da, pored književnosti, i „ovdašnjoj mađarskoj kulturi” „udahnu život”. Sadržinska struktura časopisa je dakle takva da se on, premda želi biti primarno književnom publikacijom, oslanja na celokupnu kulturu, polazeći po svemu sudeći od pretpostavke da u nedostatku kulturnog konteksta ni književnost ne može slobodno da se afirmiše. Biće to naznaka one znatno kasnije, tek posle Drugog svetskog rata formulisane misli, da ne postoje parcijalne kulture što znači da manjinska kultura može opstati samo osnivanjem potpunog, adekvatnog i održivog sistema institucija, časopisa i izdavača, pozorišta, obrazovnih i naučnih institucija, zajednica i društava. Časopis će svoju namenu izvršiti tek ako svoju slobodu bude gradio na takvoj potpunosti.
Drugo je pitanje šta je od ovih plemenitih ciljeva ostvarilo Vojvođansko pismo pod uredničkom palicom Kornela Sentelekija, kao što je drugo pitanje i to zašto novinski dodatak, a potom i časopis nije naišao na širu podršku, zašto se Senteleki stalno zlopatio sa manjkom rukopisa i, u krajnjoj liniji, zašto je Vojvođansko pismo, skupa sa drugim sličnim inicijativama, bilo kratkog veka. Pokrenuto je 1928. godine, a već sledeće se gasi. „Časopis u permanentnoj krizi, urednik u stanju hroničnog razočaranja – tako bi se mogla rezimirati intimna istorija Vojvođanskog pisma” – piše Imre Bori u pogovoru zbornika Valja nam uzorati ledinu.
Vojvođanskom pismu je, zajedno sa drugim onovremenim publikacijama, sa pomenutom pesničkom antologijom, sa almanasima u obliku novinskih dodataka, sa prvim knjigama, pošlo za rukom da ljude, nevoljno saterane u status manjine, trgne iz učmalosti, iz sve jače provincijalizacije i raznih vidova zatvorenosti. Tako je ono, s jedne strane, postalo deo istorije književnosti i tako se, s druge strane, ugradilo u kontinuirano nasleđe kasnijih, već trajnijih časopisa kao što su Kalanđa (Kalangya), koju je 1932. godine osnovao takođe Senteleki, a naročito u nasleđe dve godine kasnije, 1934. godine osnovanog, i do danas postojećeg časopisa Híd (Most). Kalanđa je, kako to već sam njen naziv sugeriše (reč Kalangya bi se najpribližnije mogla prevesti kao krst, bala, snop hrane) pratila i održavala onaj princip udruživanja i uredničke koncepcije kojoj su temelji udareni još pesničkom antologijom Snop (Kéve), a koja je nastavljena i u Vojvođanskom pismu; časopis Kalanđa je, pod uredništvom Kornela Sentelekija, Karolja Sirmaija i Janoša Hercega redovno izlazila sve do svog konačnog gašenja 1944. godine.
Za razliku od Vojvođanskog pisma i njegovog naslednika Kalanđe, čiji je cilj bio da obuhvate celokupnu manjinsku kulturu, Hid je u startu postavio drugačije ciljeve: nije ga zanimala celokupna kultura, već je, kao časopis vojvođanske omladine bio vesnik raslojavanja u kulturi i književnosti vojvođanskih Mađara. Časopis je počev od 1936. godine skrenuo ka radikalnoj levici, da bi u periodu od 1938. do zabrane, 1941. godine bio – prema formulaciji Imrea Borija – „mađarskojezični organ Komunističke Partije Jugoslavije”. Nakon što je Bačka vraćena pod jurisdikciju Mađarske, časopis je zabranjen, jedan deo njegovih saradnika je ubijen, a drugi su dospeli u zatvor. Antologija „Hidovih martira” koji su izgubili život u ratu objavljena je 1981. godine, a priredio ju je Karolj Ač. Časopis je obnovljen 1945. godine i od tada stalno izlazi. U predratnom Hidu je – opet po uvidu Imrea Borija – „beletristika igrala tek drugo-, ili trećerazrednu ulogu.” „Mogli bismo pronaći nekoliko razloga za ovaj, u suštini, negatorski stav”, piše ovaj vrsni istoričar književnosti, „jedan od njih je nesumnjivo optužujuća sumnja prema aktivističkoj literaturi ekspresionizma, kao nasleđe dvadesetih godina. Hidovo gledište već se snažno vezivalo za ideale socijalne književnosti, a njegov glavni kriterijum bio je 'socijalni svetonazor', dok su formalni zahtevi i estetski aspekti potisnuti u drugi plan. Moramo, međutim, pomenuti i to da oko Hida nije bilo nijedne snažne spisateljske ličnosti koja bi svojim književnim delom opravdala pravo na postojanje pesama ili novela u časopisu... Najznačajniji tekstovi Hida bile su, međutim, sociografije, žanr sa same margine lepe književnosti.” Hid, koji je u jesen 1945. godine u Subotici obnovljen, nastavio je tradiciju predratnog aktivizma, mada se sve više okretao literaturi, ali je još uvek proklamovao ideale „socijalne književnosti”; tek će na samom početku pedesetih godina, pod urednikovanjem Mihalja Majtenjija (1951 – 1955) odustati od ovog sve siromašnijeg nasleđa, otvarajući se sve više prema književnosti, a tu tendenciju će, ne napuštajući sasvim ni svoje kriterijume iz Kalanđe, nastaviti da neguje i Janoš Herceg (1955 – 1957), da bi zatim, u eri urednikovanja Nandora Majora (1957 – 1962), odškrinuo vrata filozofiji i kritici. Potom je pod uredničkom palicom pesnikâ Jožefa Papa (1963 – 1964) i Karolja Ača (1965 – 1975), ojačala beletristička dimenzija časopisa, da bi onda Janoš Banjai (1976 – 1984) pokušao da nađe balans između beletristike i teorijske esejistike, sa naročitim osvrtom na negovanje kritičke rubrike; tu će tendenciju, opet sa pojačanim nasleđem Kalanđe, održati i Imre Bori (1985 – 2004), da bi se časopis pod urednikom Laslom Geroldom (2005 – 2008) u potpunosti transformisao, čak i u dizajnu. U toj transformaciji značajnu ulogu odigrala je Kornelija Farago, koja je od 2009. godine glavni urednik Hida.
Za vreme kontinuiranog izlaženja Hida u Vojvodini su osnivani i novi časopisi; iz dodatka nedeljnika Ifjúság (Omladina) osamostalio se 1965. godine časopis Új Symposion, od kojeg su pisci koji su devedesetih godina emigrirali u Mađarsku osnovali časopis Ex Symposion, dok su oni koji su ostali napravili časopis Symposion koji, doduše, izlazi prilično neredovno. 1971. godine je u Subotici osnovan časopis Üzenet (Poruka), koji već godinu ili dve ne izlazi. Nedavno je u Mužlji pokraj Zrenjanina osnovan časopis Sikoly (Vrisak).
Dodaci i časopisi koji su učestvovali u zasnivanju manjinske mađarske književnosti , kao i druga periodična izdanja koja su pratila istoriju formiranja ove književnosti i u njoj imala ulogu inicijatora, čine jednu razvijenu manjinsku časopisnu kulturu sa značajnom ulogom na karti manjinske kulture. Potvrdila se stara spoznaja Sentelekija i ostalih da bez časopisa sa relativno redovnom dinamikom izlaženja nema književne kulture, jer časopisi, osim što piscima, pesnicima i drugima obezbeđuju prostor za publikaciju, zapravo ispisuju životnu priču književnosti. Ne može se ni biografija većinske a ni manjinske literature napisati ako se ne uzmu u obzir časopisi. A to podjednako važi i za prošlost i za sadašnjost časopisa. Časopisi se rađaju i nestaju, i premrežavaju svojim životom istoriju književnosti, a sem toga, naročito na planu manjinske prosvećenosti, predstavljaju noseće stubove ne samo književne, već i celokupne kulture.

Ono što se sada dešava
U priređivanju Kornelije Farago, u izdanju novosadskog Foruma i subotičkog Életjela, nedavno je pod naslovom Rituális labdajátékok (Ritualna loptanja) objavljena Hidova antologija. Zbirka sadrži tekstove mladih, odnosno onih mlađih saradnika časopisa Hid: pesme, prozu, putopise. Veoma informativan pogovor za knjigu, u kome interpretira i vrednuje radove svih autora zastupljenih u njoj, napisala je Silvija Sabo. I sama Silvija Sabo spada u te autore, tako da je u knjizi predstavljena čitava jedna ekipa, pa ipak, nije to tek defile generacijskih isposnika, budući da među članovima te ekipe ima i već nagrađivanih autora sa pozamašnim opusom od nekoliko objavljenih knjiga, ali i istinskih početnika koji su, nakon svojih pionirskih tekstova u Hidu, predstavljeni i u antologiji. To da se ovaj izbor ipak ne raspada u paramparčad, nesumnjiva je zasluga urednice i njenog znalačkog i obazrivog izbora, toga zapravo, da svi autori, i oni već dobro poznati i oni koji su tek na početku, prate aktuelne trendove književnog razmišljanja i stvaranja. U njihovim se rečenicama, pasusima, izboru teme i aparaturi jezičkog oblikovanja prepoznaju post-tendencije, ali i ono što dolazi nakon posta. Vidi se u tim tekstovima da se njihovi autori nisu slepo priklonili nijednoj struji ili tendenciji, a ni jedni druge ne prate suviše disciplinovano, jer je očito da svi oni različito razmišljaju o literaturi, poetici i estetici. Uprkos tome, Silvija Sabo u prvoj rečenici svog pogovora s pravom govori o propusnosti među tekstovima uvrštenim u ovu antologiju, o tome zapravo da uprkos vidljivim razlikama oni imaju zajedničkih crta, no one ih ne međusobno ne približavaju, naprotiv, pre će biti da ih razdvajaju, kao što se i u svojim identičnostima ili sličnostima takođe bitno razlikuju. Potrebno je ovde računati sa barem dva faktora koji obeležavaju te istovetnosti i te razlike. U prvom redu na činjenicu da njihovo pojavljivanje na neki način stvara vezu, s jedne strane sa onima pre njih, naročito naravno sa svetom književnog iskustva nekoliko Symposionovih generacija, a s druge, pak strane, sa najnovijim dešavanjima u savremenoj mađarskoj i ex-jugoslovenskim književnostima. To znači da su autori Ritualnih loptanja otvoreni kako za tradiciju, tako i prema savremenim vrednostima, i oni tu svoju otvorenost nikako ne žele da negiraju, štaviše, primenom više varijanata intertekstualnosti dokazuju tu otvorenost, što se može primetiti kako u arhitektonici tekstova, u raspoređivanju doživljajnog materijala, tako i u raznolikosti oblikovanja građe. To njihovo vezivanje bilo za književne tendencije nedavne prošlosti, bilo sadašnjosti, po svemu sudeći potiče iz njihove sjajne književne informisanosti. Upravo zato treba posebno naglasiti da je možda i najvažnija značajka antologije mladih Hidovih saradnika ta visoka književna kultura. Odrasli na literaturi prošlosti i sadašnjice, upućeni u razgranatu paletu raznorodnih književnih teorija, oni ne zaobilaze ni istorijsku uslovljenost literature, iz čega proizlazi da je njihova književna kultura izuzetno visoka, što se može pročitati i iz toga da u širokom luku zaobilaze nasleđe predstavljačke poezije i proze, jer – slutimo iz tekstova sakupljenih u zbirci – ne prihvataju ništa osim samih sebe, svoje književne kulture i preko nje, svoju orijentaciju u svetu. Sve ono što ne spada u domen literature ostavljaju drugima. A činjenica da iz ovoga ipak ne sledi nikakav otklon od sveta, od onog „ovde i sada”, može se, osim njihovom već pomenutom otvorenošću – koja je, opet, uzrokovana sjajnom teorijskom i istorijskom pripremljenošću – objasniti i time da su shvatili i umeli da primene pravilo da književnost ne može da se povinuje spoljnim nalozima, da literatura ne može prihvatiti zadatke koji nisu inherentni njenoj prirodi; ona ima jedan jedini zadatak, a to je stvaranje vrednosti; a vrednost ovog uvida leži upravo u tome da literaturu par excellence književnom čini upravo to što je kadra da ispuni i ulogu koja nju samu daleko prevazilazi, bilo u životu jedne generacije, bilo u životu društva. Težnja za stvaranjem vrednosti jeste onaj faktor koji čuva autore ove antologije kako od provincijalizma, tako i od bauka uslužnosti. Pri svemu tome, oni se služe aparaturom citatnosti i intertekstualnosti, birajući sebi uzore; u njihovim stihovima se vide, u prozi im se prepoznaju tragovi prethodnika, kako u načinu prekoračivanja žanrovskih stega i modusu oblikovanja rečenica i stihova, tako i u višestrukim zaletanjima da se traži i pronađe lični glas, individualizirani izraz. U tekstovima im se vidi i prepoznaje poznavanje tradicije i teorijska pripremljenost na kojoj – naglašavam to još jednom – grade svoju književnu kulturu, jednu građevinu sastavljenu iz mnoštva sitnih delova koja bi se mogla zamisliti i kao nekakva sjajna, šljašteća kulturna palata, ali koju, takođe, možemo sebi predstaviti i kao neku napuštenu, natrulu seosku kuću. Oni su se prihvatili uređenja te i takve, višestruko čitljive građevine, i u tom prihvatanju su sebi odredili jedan jedini pravac, odabravši put koji vodi prema književnoj vrednosti. U tome se vide i njihove sličnosti i razlike.
Drugi faktor sa kojim se mora računati jeste sam časopis za koji su vezani bližim ili daljim sponama. Nešto se ponovo dešava oko Hida, i to je dobro za književnost. Duga poglavlja istorije časopisa Hid mogu se meriti i trenucima kada je on imao inicijativu, kada je premašivao sopstvene zadatosti i iz običnog časopisa prerástao u poprište književnosti i književnih promena. Tek se sada zaista vidi, kada upravo u Hidu možemo čitati sećanja Nandora Majora na aprilski Hid koji je vremenom prerastao u legendu, u kolikoj se meri istorija književnosti vojvođanskih Mađara stopila sa istorijom njenih časopisa, sa predratnim Vojvođanski pismom i Kalanđom, a zatim i sa znatno novijim Symposionom i Új Symposionom. Časopisi su u ovoj kulturi uvek bili više od pukih periodičnih publikacija koje pružaju priliku da neko u njima nešto objavi; oni svedoče o književnim promenama, ali su bili i inicijatori književnih promena. Ritualna loptanja nastavljaju tu tradiciju časopisne inicijative, a odatle putevi vode u mnogim pravcima, kao što je i sama antologija nastala ugradnjom materijala sa raznih strana. Ima već neko vreme od kada Hid okuplja mlade pisce, čak i organizovano, pružajući mladima i početnicima mnogo više od puke mogućnosti za objavljivanje. Kružok oko Hida danas je već postao važan faktor naše književnosti, i za sada se oglašava tekstovima, ali moglo bi doći vreme kada će nastupiti kao zajednica i postati delatni faktor uobličavanja književnog života. Ovoga puta, kao što se može naslutiti, ne sa generacijskim predznakom, kao što su to činili oni pre njih, već – i sada opet aludiram na, po mom mišljenju, najvažniji kvalitet Ritualnog loptanja – predstavljanjem svoje književne kulture. Kulturno-formativna i održavajuća uloga literature u manjinskim uslovima življenja može imati veći naglasak, i taj naglasak je nešto što ne samo što ne bi smelo da se sakrije, već bi ga, naprotiv, trebalo zaoštriti. Upravo zato se najveći deo tekstova skupljenih u antologiju Hida može vrednovati sa stanovišta književne kulture. Imena su u antologiju uvrštena abecednim redom, tako da se sve vreme smenjuju pesme i proza. Sada se, u pokušaju da u nekoliko reči opravdam ono što sam dosad rekao, ne bih držao redosleda zadatog sadržajem knjige. Prvo ću o pesnicima. Pada u oči da pesnika ima manje nego prozaista: zastupljena su dva pesnika, Mikloš Benedek i Ana Terek; u prvom slučaju reč je o pesniku tradicionalnijeg tona, dok pomenuta mlada pesnikinja određuje pesmu iz vizure naracije, čas svedenije, čas razliveno, no oba se ova pesnika služe sredstvima slobodnog oblikovanja stiha; izbegavanje formalnih ograničenja donosi im neposrednost saopštavanja, naročito u pesmama Ane Terek. Negde na granici stiha i proze levitira Karolj Barlog, snažno se poigravajući, na granici rušenja iluzija, sa biblijskim narativom o stvaranju sveta. Tri novele Đule Mirniča iz ove antologije strože se drže pravila novelističke forme, poigravajući se sa anegdotom; nasuprot njemu Kalman Jodal u potpunosti narušava formu, orijentišući se iz književnih figura u pravcu drugih umetnosti. Između ove dvojice autora udenuli su se Tamaš Kiš i Atila Širbik sa svojom u dobroj meri autobiografskom prozom, ili barem prozom koja nosi na sebi zbunjujuće znake autobiografičnosti. Kratke proze Tamaša Kiša saopštavaju o neposrednom iskustvu, a poglavlja romana Atile Širbika prate puteve sećanja. Dva traktata Čabe Presburgera ironičnim tonom istovremeno približavaju i udaljavaju pripovetku od eseja. Novele Zoltana Danjija, u kojima se pripovedanje senči upotrebom kondicionala, primeri su jezičkog eksperimenta. Biciklističke priče Arona Bluma svojom dorađenošću i svedenom formom odudaraju od tekstova ostalih ovde zastupljenih prozaika; dok čitamo te biciklističke priče, čini nam se da kao da negde iz daljine dopire nekakva kafkijanska atmosfera, i to je u njima znatno jače od sudara snova i stvarnosti, neba i zemlje. Tekstovi Oršolje Benčik usredotočeni su na porodicu, prikazujući porodicu delom iz dečje, a delom iz feminine adolescentske perspektive. Putopisi o Norveškoj i Holandiji Đerđa Serbhorvata predstavljaju posebnu šaru u tkanju ove knjige. Junak ovih tekstova je gledalac, a gledalac Đerđa Serbhorvata vidi mnogo štošta, mnogo više i drugačije od običnog putnika, jer ne sluša ni turističke vodiče ni bedekere. On, umesto bedekera, sa sobom nosi domaće knjige i njih čita u zemlji fjordova i u svetu graditelja koji su ukrali zemlju od mora. On vidi sebe i svoj dvostruki svet dok posmatra gradove i planine, kuće i spomenike.
U naslovu prisutna „lopta” koja se drži u vazduhu – piše Silvija Sabo u pogovoru – jeste „odgovornost recipijenta”, drugim rečima, čitaoca, koji ima priliku da se iz ove knjige valjano informiše o najnovijim zbivanjima u književnosti vojvođanskih Mađara.

Preveo Marko Čudić