Marko Čudić [1]

Rubni mozaik složene simbolike

Sarajevske Sveske br. 32/33 [2]

Svojevrstan panoptikum književnosti vojvođanskih Mađara koji se nalazi pred čitaocima, priredio je Janoš Banjai (Bányai János, 1939), kritičar, esejista i univerzitetski profesor, dugogodišnji urednik novosadske izdavačke kuće Forum i časopisa Hid, vrstan poznavalac svih aspekata književnosti vojvođanskih Mađara (Disciplina reči, 1972; Prekid tradicije, 1998, Zaštićeni gubitnik, 2008), kome dugogodišnje kritičarsko iskustvo omogućava izvanredan dijahronijski uvid u tu književnost, dok mu, s druge strane, neumorni čitalački entuzijazam i radoznalost za novo, pružaju dobru obaveštenost o najnovijim strujanjima u ovoj literaturi, koja je već odavno prevazišla status folklornog rariteta i nekakvog marginalnog manjinskog egzotikuma. Starijim čitaocima sa ex-jugoslovenskih prostora ne treba posebno predstavljati sada već klasične velikane mađarske književnosti Vojvodine koji su već odavno iskoračili iz uskog manjinskog kanona i na velika vrata ušli u korpus celokupne mađarske literature, kakvi su, recimo, prozaici Mihalj Majtenji i Ervin Šinko, pesnik Ferenc Feher ili istoričar književnosti i kritičar Imre Bori, uz još mnoge druge, naravno. Oni su našli dostojne naslednike u današnjim autorima, koji ne samo što su svoje učitelje po mnogo čemu nadmašili, već su bogatstvom i raznovrsnošću svojih poetičkih opredeljenja raslojili, razgranali i pluralizovali mađarsku književnu scenu Vojvodine. Takav kvantitet i kvalitet, kao i sada već neosporni kanonski značaj korpusa jedne ovakve literature, treba li naglašavati, stavlja priređivača jednog ovakvog izbora pred nimalo lak zadatak.
Banjai se u svom izboru rukovodio trima fundamentalnim principima: generacijskim, poetičkim i žanrovskim, nastojeći da pronađe pravi balans između ta tri elementa. Stariji, afirmisani i kanonizovani pisci dobili su, naravno, svoj prostor u ovom izboru, ali to nipošto nije otišlo na uštrb onih mlađih, pa čak ni najmlađih i još manje afirmisanih autora. Naime, priređivaču jedne ovakve antologije potrebna je izvesna doza kritičarske i „selektorske” hrabrosti: on se ne može oslanjati isključivo na kanon (čak i ako je on sam u dobroj meri prethodnih decenija doprinosio njegovom stvaranju i učvršćivanju, što ovde jeste slučaj), već mora i da rizikuje – treba da pokuša, samim činom izbora mlađih autora, da ukaže na pravce u kojima bi, po njegovom mišljenju, ta literatura mogla krenuti; od njega se to očekuje, čak i po cenu da negde promaši, da katkad pogreši u svojoj oceni ili predviđanju. I upravo ta vrsta kritičarske hrabrosti i preuzimanja rizika nije, čini se, manjkala priređivaču ovog panoptikuma.
Drugi važan zahtev za priređivačkim balansiranjem još je očigledniji, i krije se u nalaženju prave mere između proze i poezije. Jer, u celini bi se za mađarsku književnost moglo reći da je njome oduvek dominirala lirika (i da čak i danas, u vreme totalne, globalne prevlasti romana kao žanrovskog čudovišta koje sve druge književne vrste nemilosrdno proždire, ona nije izumrla; naprotiv). I ta lirika je po pravilu angažovana, kako je to jednom napisao njen verovatno najbolji jugoslovenski tumač i prevodilac, Danilo Kiš. No, ta angažovanost najrazličitijeg tipa nikada nije uspela da ubije njene inherentne poetičke kvalitete. Ogroman je splet istorijsko-političkih okolnosti koji mađarskoj poeziji kroz istoriju nisu nikada omogućili da se larpurlartistički i parnasovski pozabavi sama sobom, svojom inherentnom, kako bi ruski formalisti rekli „literaturnošću”, i ovde sad nema prostora za njihovo razglabanje (uostalom, ta pojava je, izgleda, zajednička za celokupan prostor, kako bi sami Mađari rekli, srednjo-istočne Evrope). I možda je to (uz, naravno, brigu o jeziku koja je Mađarima od davnina usađena u kulturni model) jedan od razloga zbog čega se ta angažovanost nastojala kontrapunktirati jednim vrlo strogim zahtevom za versifikacijskom, formalnom savršenošću. Sve negde do šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka najveći deo mađarske lirske produkcije grozničavo se pridržavao zahteva za formalnom savršenošću i krajnje lepim, estetizovanim jezičkim objektima. A to je, uostalom, i razlog zašto je proza (i pored velike i značajne pripovedačke tradicije, setimo se samo Mora Jokaija, Kalmana Miksata, Žigmonda Morica, Đule Krudija, Dežea Kostolanjija...) u mađarskoj književnosti uvek bila nekako na drugom mestu. U tom smislu se ni mađarska književna scena Vojvodine nije razlikovala mnogo od one u matičnoj državi, te je stoga priređivač morao da se uhvati u koštac sa još jednom starom predrasudom, i da pronađe pravu meru između poezije i proze, u najširem smislu.
I u tom svom naumu priređivač je takođe uspeo, no činjenica da je za naslov čitavog izbora odabrana poema Ištvana Domonkoša (Domonkos István, 1940) Havarija, ipak kao da govori o neumitnom opstajanju tog starog obrasca o dominaciji poezije. Ipak, Havarija i njen autor nisu tek bilo kakva usputna stanica u istorijatu mađarske književnosti Vojvodine. Domonkoš i njegova poezija imaju, iz današnje perspektive gledano, po mnogo čemu ikoničku funkciju u kolektivnom pamćenju vojvođanske mađarske književne scene. Pripadnik „uklete”, politički, kulturno, društveno i na sve druge načine progonjene generacije izuzetnog multimedijalnog časopisa Új Symposion, Domonkoš, koji je krajem sedamdesetih emigrirao u Švedsku i poslednje dve decenije gotovo da uopšte i ne objavljuje, svojevremeno je već svojom prvom zbirkom pesama (Ratka, 1963) izazvao pažnju i pokrenuo, i u mađarskoj književnosti Vojvodine, raspravu koja se izgleda nikada i nigde ne može zaobići – spor „starih” i „modernih”, u kojoj ova dva suprotstavljena pola ne predstavljaju nužno antagonizam dveju generacija. „Stari” su bili sablažnjeni ne samo Domonkoševim „svetogrdnim” odnosom prema jeziku, njegovim gotovo teatralnim rasturanjem strogih i nedodirljivih, odavno zastarelih versifikacijskih zahteva, već i njegovim odbijanjem da svoju poeziju na bilo koji način stavi u službu nekog oblika, makar i krajnje ublažene „socijalne” i „realističke” ili predstavljačke tematike. Danas bi se njegovo možda i ključno delo, poema Havarija (ovde predstavljena u sjajnom prevodu Judite Šalgo), sa svojim naglašenim anti-lirizmom i manifestnom, provokativnom deretoriziranošću (iza kojih se, naravno, krije vrhunsko, upravo do perfekcije dovedeno jezičko majstorstvo, zajedno sa versifikacijskom maestralnošću prvoga reda) moglo čitati i kao jezivo proročanstvo ne samo sudbine mađarskog pesnika sa (geografskog i kulturnog) ruba, već i čitavog južnoslovenskog kulturnog prostora, ili onoga što će od njega ostati – nedorečene jezičke krhotine i gramatičke razvaline Domonkoševog „lucidno buncajućeg” lirskog subjekta kao da nagoveštavaju zanemelost pred užasom koji dolazi.
Domonkošev obračun sa šablonski i ziheraški shvaćenom tradicijom kroz prividno totalno razaranje jezika prisutno je i u poeziji njegovog generacijskog prijatelja, saradnika i koautora nekih zajedničkih izdavačkih projekata, Ota Tolnaija (Tolnai Ottó, 1940). Samo što se kod Tolnaija ta pobuna u početku izražava na jedan, na prvi pogled, bar jezički posmatrano, manje radikalan način – Tolnai, recimo, potpuno izostavlja interpunkciju, ne piše velika slova, ne daje naslove svojim pesmama i sl. On, za razliku od Domonkoša, potpuno izbacuje rimu iz svojih pesama. Dugogodišnje Tolnaijevo bavljenje likovnom kritikom (Goli pajac, 1992) dovelo ga je do specifične sinteze jezičkog i likovnog izraza; ekstremno važna, gotovo neuralgična čvorišta njegovog stvaralaštva (kako poezije, tako i proze, mada se kod njega i ne može povući tako radikalna žanrovska granica) jesu mnogobrojni motivi sa slika savremenih, uglavnom jugoslovenskih, slikara. Posebno važan motiv Tolnaijevog stvaralaštva predstavlja Jadransko more (on je patentirao danas već opštepoznatu anegdotu da se mađarski pisac iz Jugoslavije razlikuje od onog iz Mađarske po tome što ima more; danas ga, eto, više nema...). Takođe je neizostavni element njegove poezije uzdizanje naizgled ništavnih umetničkih predmeta, rukotvorina, goblena, na razinu gotovo mitskih simbola. Ta „poetika ništavnog” vremenom se kod njega samo još više pojačava. Tolnaijeva prozna dela većeg obima i mešovitog žanrovskog sklopa (npr. knjiga intervjua pod naslovom Pesnik od svinjske masti, 2004) ostaju suštinski fragmentarna, puna nedovršenih planova i projekata. Najzaokruženija i, uslovno rečeno, „najčitljivija” dela ostvario je na polju novele – u njegovim se novelama mešaju fantastično groteskne situacije sa jednim hipersenzibilnim, treptavim humanizmom i saosećanjem sa marginalcima i društvenim izopštenicima najrazličitijih vrsta (Gogoljeva smrt, 1972, Knjiga proze, 1987). Mnoga dela dostupna su mu i u prevodu (Kuća insekata, Pesnik od svinjske masti i dr.).
Međutim, treba istaći da je na Domonkoševo i Tolnaijevo pesničko sazrevanje i formiranje, osim savremenih zapadnih uzora (Anri Mišo), mnogo uticalo prijateljstvo sa, od njih nešto starijim Ištvanom Koncom (Koncz István, 1937–1997), pesnikom koji se smatra jednim od začetnika moderne intelektualne lirike među vojvođanskim Mađarima. Njegova zbirka Prevrednovanje (1969), koja već naslovom nedvosmisleno najavljuje program ponovnog, kritičkog čitanja tradicije, bila je svojevremeno uzdignuta od strane mlađih pesnika vojvođanske (neo)avangardne struje na nivo kultne lektire.
Pesnici Kalman Feher (Fehér Kálmán, 1940) i Ištvan Brašnjo (Brasnyó István, 1943 – 2009), iako pripadaju približno istoj generaciji kao Domonkoš i Tolnai, ne spadaju, uže gledano, u „simpozionovce”. Kalman Feher piše poeziju hermetičnog tipa, a motiv đubrišta iz njegove možda i najpoznatije pesme Januarski ćilibar kao da predstavlja nekakav daleki odjek kišovsko-šejkinske poetike (važnije zbirke pesama: Sto tužbalica, 1966, Lov na prepelice, 1971). Značajan je i njegov književnoprevodilački rad: prevodio je moderne jugoslovenske pesnike, jedan je od mađarskih prevodilaca i priređivača poezije Vaska Pope i Slavka Mihalića. Ištvan Brašnjo je, pak, ušao u književnost važnom zbirkom Divlje vode (1966), no, vremenom će proza zadominirati glavnim tokom njegovog opusa, i to jedan vrlo specifičan tip refleksivne proze dnevničkog tipa, sa majstorskim unutrašnjim monolozima kojima vladaju emotivna stanja na širokoj skali od euforije, preko melanholične rezignacije, do neurotičnog, kivnog negodovanja, predstavljena adekvatnim, teškim jezikom isprekidanog ritma. Taj unutrašnji monolog, na ivici šizofrenog buncanja, ti neobični zapisi duboko usamljenog osobenjaka, čudaka, razočaranog idealistički nastrojenog individualiste ispresecani su, međutim, gustim tkanjem veoma lucidnih zapažanja vezano za manjinsku egzistenciju, za ciklično i farsično, no uvek negativno ponavljanje istorije, ali i za sudbinu čoveka uopšte.
Tri predstavnika proznih pisaca predratne i ratne generacije našla su se u ovom izboru. Nandor Gion (Gion Nándor, 1941 – 2002) spada u red najznačajnijih vojvođanskih mađarskih pripovedača dvadesetog veka. Kada je ovaj pripadnik prve generacije okupljene oko kultnog Symposiona 1969. godine objavio svoj i danas uticajan roman Moj brat Joav, svima je postalo jasno da pred sobom imaju pisca vanredno snažnog pripovedačkog dara. U narednim godinama opsesivna tema postaće mu opis života u siromašnim čatrljama na rubu malih vojvođanskih gradova, i njegovo majstorstvo stvaranja osobene atmosfere malih, zatvorenih gradića iz kojih nema izlaza, sve više će dolaziti do izražaja; Gionova sposobnost da toplim, pastelnim bojama naslika komplikovani svet detinjstva iskristalisaće se u njegovim izvanrednim romanima za decu i omladinu (Kormorani se još nisu vratili, 1977). U ovom izboru dat je odlomak iz takođe kultnog Gionovog romana Vojnik sa cvetom (1973). Ništa manji značaj nema ni delo Gionovog vršnjaka Lasla Vegela (Végel László, 1941), autora veoma dobro poznatog širom bivše Jugoslavije. Vegelov prvi roman, Memoari jednog makroa (1967), njegov prevodilac, jugoslovenski književnik Aleksandar Tišma nazvao je „romanom novosadskog asfalta” koji u književnost vojvođanskih Mađara na velika vrata uvodi urbane, gradske teme, teme jedne studentske, buntovničke generacije. Sličnu problematiku Vegel razrađuje i u ostalim svojim romanima (kod nas je još, u sjajnom prevodu Radoslava Mirosavljeva, objavljen i roman Dupla ekspozicija, 1983. godine u izdanju beogradske Narodne knjige i sa nadahnutim pogovorom Slobodana Šnajdera). No, možda još važniju komponentu Vegelovog stvaralaštva u poslednje vreme predstavlja njegova esejistika iz devedesetih godina i iz prve decenije ovoga veka (Odricanje i opstajanje, Život na rubu, Exterritorium) – mahom dostupna u kvalitetnom prevodu Arpada Vicka –, kao i njegove refleksivne dnevničke zabeleške (Ispisivanje vremena, u međuvremenu), čiji je lajtmotiv preispitivanje moralne uloge intelektualca u jugoslovenskim ratovima devedesetih i kritika nacionalističke, totalitarne svesti uopšte. U ovaj izbor je od prozaista rođenih pre rata, pored Giona i Vegela, uvršten i od njih nešto stariji Ištvan Nemet (Németh István, 1930), pisac istančane lirske proze složene simbolike. Posmatračko-putopisni predložak izuzetne deskriptivne potencije samo je, međutim, povod za dublju, ka sebi okrenutu, skoro potpuno lirsku refleksiju. Kao i kod Tolnaija, Nemetova nostalgija za Mediteranom postaće atmosferska konstanta teksta, ali ona će kod ovog pisca – verovatno i zbog generacijske razlike između njega i Tolnaija – biti tradicionalnija, fabularno strože organizovana, a fiktivni dijalog sa preminulim mađarskim klasicima koji su nekada boravili u gradu Gundulića i Milana Milišića, delovaće sasvim neposredno, autentično i neiskonstruisano.
Od pesnika rođenih u godinama neposredno posle drugog svetskog rata, koji su se mahom formirali i pesničko ime stekli u časopisu Új Symposion, u ovaj pregled uvrštena su četiri autora. Ferenc Maurič (Maurits Ferenc, 1945) je po osnovnoj vokaciji (apstraktni) slikar – na njegovim slikama odmah pada u oči opsednutost linijama, njihovim komplikovanim rasporedom i veštim protkivanjima; često te linije dobijaju konture nekakvih zastrašujućih živih bića, ljudi-crva, kao u Kafkinoj pripoveci Preobražaj. Uostalom, mnoge Mauričeve slike inspirisane su književnim delima i motivima, što njihov autor uopšte i ne krije, naprotiv, jedan tematski ciklus mu se upravo i zove Kafka. U poeziji, Maurič je baštinik jednog tradicionalnijeg, ali ipak maksimalno svedenog, ekonomičnog, skoro minimalističkog izraza. U njegovim pesmama dominira intenzivan rad sećanja i pokušaj lirske rekonstrukcije jedne mladalačke, čak i dečje, zauvek nestale punoće doživljaja. Pal Bender (Böndör Pál, 1947), duhoviti i ironični majstor stiha, boji svoje pesme dosledno sprovedenom mešavinom crnog humora i melanholije. Zoltan Virag, teoretičar iz Mađarske, označio je „mikromagiju” detalja rubne egzistencije, duhovne mučnine i čemera svakodnevnog života na periferiji, kao jednu od najvažnijih odrednica Benderove poezije. Benderov lirski subjekt decenijama već pokušava, prolazeći kroz razne metamorfoze (Krupije deli samog sebe, 1986; Juče je bilo jednostavnije, 1993; Knjiga moje promene, 1999) da preispita probleme (svog) porekla, pripadnosti, jezičke određenosti, i (ne)mogućnosti dijaloga sa drugim, bliskim i dalekim svetovima, u čemu važnu ulogu igra permanentno ponovno iščitavanje tradicije. Bela Čorba (Csorba Béla, 1950) je pesnik veoma modernog izraza koji, kao dobar poznavalac tradicije, majstorski vlada tajnama vezanog stiha, no te šablone vrlo često razbija, i to na najneočekivanijim mestima (zbirke Strategija, 1980; Fiks-idejno osvešćivanje, 1989). Pa ipak, suština Čorbinog poetskog oneobičavanja mnogo više leži u izvrtanju žanrovskih očekivanja, kao npr. u ovde uvrštenoj pesmi Elegija (u izvanrednom prevodu Judite Šalgo). Magdolna Danji (Danyi Magdolna, 1950), inače značajna teoretičarka i tumač književnosti, svoju erudiciju prenosi donekle i u pesme – za nju bi se, barem za jedan deo njenog opusa (u kome centralno mesto zauzima zbirka Pesme sa Palića iz 1995. godine) moglo reći da je istinska poeta doctus svoje generacije. Neretko, međutim, njena u osnovi intelektualizovana lirika, vodeći skriveni dijalog sa tradicijom, dobija nežnije, melanholično-memoarske prizvuke. Važno tematsko čvorište njenih pesama je možda i najveća poetska opsesija svih epoha, komplikovan odnos muškarca i žene, prikazan često sa ogoljenom i zastrašujućom autentičnošću.
Istaknuto mesto u panteonu pesnika rođenih u prvoj deceniji posle rata, pripada Janošu Siveriju (Sziveri János, 1954 – 1990). Ako je i Oto Tolnai bio na rubu progona zbog liberalne politike objavljivanja koju je hrabro forsirao kao urednik Új Symposiona, ipak nijedan urednik ovog časopisa nije doživeo takav politički i ljudski progon kao ovaj izvanredni, rano preminuli pesnik; taj se progon, pokrenut od strane pokrajinskih partijskih poslušnika i aparatčika, koji je, po mnogima, i načeo pesnikovo krhko zdravlje, može uporediti jedino sa nečuvenom hajkom koju je zbog svoje Grobnice za Borisa Davidoviča svojevremeno doživeo Danilo Kiš. Iako, sticajem sudbinskih okolnosti, nije stigao do potpune pesničke zrelosti, Siverijev pesnički program je možda i najsveobuhvatniji i najambiciozniji: u svojim, često klasično intoniranim, formalno doteranim i visoko intelektualiziranim pesmama on nastoji da sveobuhvatno ispita ljudsku egzistenciju. On je pesnik bunta i nesreće; tek povremenom, fino doziranom ironijom uspeva da stiša čemer svojih, često neobarokno okićenih stihova. Osim značajnog opusa što ga je za svog kratkog veka ostavio (nekoliko ključnih pesničkih zbirki, među kojima se ističu Slobodne vežbe, 1977, Hladna proba, 1981, Vavilon, 1990 i dr.), njegov moralni lik ostao je uzor hrabrosti, pobune i umetničke beskompromisnosti i nepokolebljivosti mlađim generacijama pesnika.
Od prozaika rođenih neposredno posle rata pre svega treba istaći Eržebet Juhas (Juhász Erzsébet, 1947 – 1998), spisateljicu jedne lirski utišane, prvorazredne ženske proze. Njene glavne teme, kao i kod velikih građanskih pisaca na prelomu devetnaestog i dvadesetog stoleća, jesu turbulencije u društvu i porodici izazvane društvenim i istorijskim kataklizmama; njeni višestruki naratorski glasovi kao da se svi trude da sačuvaju od zaborava jedan nestali, građansko-gospodski svet vojvođanskih gradića. Svoje najviše domete Eržebet Juhas ostvarila je na polju pripovetke, čiji je jedan od najvećih majstora na ovim prostorima (Niko, nigde, nikada, 1992; Moja bespuća, 1996). Još jedna spisateljica iz ove generacije, Marija Vašađi (Vasagyi Mária), predstavljena je u ovom panoptikumu odlomkom iz svog kratkog romana Silentium album („Bela Tišina”), u kome se preispituju granice upliva transcendencije u literaturu. U tom svom pokušaju Marija Vašađi se služi jezikom ženske proze specifičnog rafinmana: treptaji tela, jedva primetne finese neverbalne komunikacije, dramatika sukoba fikcije i (provincijalno zatucane) „stvarnosti”, suptilan prikaz života jedne zauvek izgubljene etničke i kulturne skupine – vojvođanskih Jevreja – kao i majstorska poređenja jesu dominante njene proze. Romanopisac, kritičar i dugogodišnji urednik Foruma, Đeze Bordaš (Bordás Győző, 1948) takođe se našao u ovom izboru sa jednom pripovetkom. Bordaševu prozu odlikuje minuciozno slikanje detalja, sposobnost strpljivog, pronicljivog slušanja ljudi, uživljavanje u njihove sudbine i talenat da se tako dobijena građa umetnički preoblikuje u zanimljivo, dinamično štivo u kome se teži konzervaciji duha jednog prohujalog vremena. Umetnički način na koji se to postiže je osoben: Bordašev narator to čini kroz forsiranje naizgled sitnih, tehničko-zanatskih finesa, dočaranih jednom realističnom, relativno tradicionalnom pripovedačkom tehnikom, iza kojih se naslućuju velike turbulencije istorije, prikazane očima deteta.
Poseban pečat ovoj, nešto šire shvaćenoj generaciji autora rođenih posle rata (ovde razmatramo autore rođene u drugoj polovini četrdesetih, odnosno pedesetih godina prošlog veka), daju dvoje vrsnih teoretičara, Kornelija Farago (Faragó Kornélia, 1956) i Alpar Lošonc (Losoncz Alpár, 1958). U svojim književnoteorijskim radovima Kornelija Farago udarila je temelje jednoj novoj, drugačijoj perspektivi interpretacije, zasnovane na osobenom hermeneutičkom tumačenju poetike prostora, a na Katedri za mađarski jezik i književnost u Novom Sadu, gde radi kao profesor teorije književnosti, stvorila je jednu novu, prilično uticajnu školu mišljenja, prihvaćenu i u samoj Mađarskoj (Prostorni pravci i distance, 2000; Kulture i narativi, figure stranosti, 2005). Alpar Lošonc, pak, u svojim esejima i studijama (koje veoma često piše i na srpskom jeziku), srećno spajajući svoja široka pravnička, filozofska i sociološka znanja, ne libi se teškog zadatka da na fenomenološki uzbudljiv i inovativan način preispita neke danas aktuelne pojave duhovnog, ali i svakodnevnog života (Hermeneutika sećanja, 1998; Suverenitet, moć i kriza, 2006).
Kada je reč o generaciji autora rođenoj šezdesetih godina, najzapaženije delo nesumnjivo je ostvarila Ildiko Lovaš (Lovas Ildikó, 1967). Pripovetke i romani ove subotičke spisateljice privlače čitaoce zanimljivom, neretko i dramatično zaoštrenom tematikom, protivrečnim spojem bogatstva jezičkih registara i (prividne) lakoće pripovedanja, kao i izuzetnim osećajem za detaljan prikaz unutrašnjih proživljavanja glavnih, uglavnom ženskih likova. Ildiko Lovaš je u svojoj poetičkoj evoluciji prevalila put od refleksivnih eseja jedne gorko-ironične, generacijske nostalgije za prošlošću i bivšom Jugoslavijom (u zbirki pripovedaka Via del corso), do sasvim izmaštanog, ali zastrašujuće autentičnog prikaza unutrašnje drame nesrećno stradale supruge velikog, „ukletog” subotičkog klasika, Geze Čata u knjizi Španska nevesta (koja je u odličnom prevodu Arpada Vicka odnedavno dostupna i na srpskom), delu sa zavaravajućim žanrovskim samoodređenjem „devojački roman”. Prozaista Arpad Nađ Abonji (Nagy Abonyi Árpád, 1965) i pesnik Ištvan Besedeš (Beszédes István, 1961) pripadaju, uslovno rečeno, „senćanskom kružoku” stvaralaca. Živopisni potiski gradić Senta izrastao je, naime, poslednjih nekoliko godina u jedan od vodećih centara kulturnog života mađarske manjine u Vojvodini. Ištvan Besedeš je u tom gradu osnovao izdavačku kuću zEtna, koja je tokom protekle decenije objavila nemali broj kvalitetnih beletrističkih, književnoteorijskih i esejističkih naslova ne samo Vojvođana, već i autora iz Mađarske. Prozu Arpada Nađ Abonjija karakteriše jedna moderna varijanta čapekovsko-borhesovske atmosfere tajnovitosti i mističnosti. Ovaj talentovani pripovedač u svojim kratkim pričama, u kojima glavna tematska čvorišta čine naratorova putovanja po (zapadnoj) Evropi (Trikovi sa ogledalom), neočekivanim obrtima drži čitaoca sve vreme u pripravnosti; pažljivi čitalac će, međutim, iza napete i tajanstvene radnje, primetiti i jedan drugi, važan sloj Nađ Abonjijeve proze, a to je jedna fina, melanholična ironija, iskazana pre svega na sopstveni račun. Ta ironija, međutim, poprima tragične tonove u do sada verovatno i najvažnijem Nađ Abonjijevom delu, romanu Do Budimpešte i nazad, koji je Janoš Banjai u svojoj kritici s pravom nazvao „vojvođanskim mađarskim romanom devedesetih godina” – glavni junak prinuđen je da pobegne od prisilne mobilizacije u matičnu državu Mađarsku, ali budući da je rođeni apatrid i individualista, nigde ne može istinski da se skrasi; no i ovde Nađ Abonjijev narator ne dopušta sebi da sklizne u jeftinu patetiku. Poezija Ištvana Besedeša, pak, primer je srećnog spoja poštovanja tradicije, i jednog ironičnog i duhovitog, ali uvek sa merom primenjenog, izrugivanja velikim istorijskim mitovima. Besedeš, kao retko koji pesnik novije generacije, suvereno vlada tradicionalnim versifikacijskim šemama koje uglavnom srećno i nimalo šablonski koristi, ali ih još češće svesno i neočekivano dekonstruiše, što njegovoj poeziji daje poseban kvalitet (Iz daljine Andromeda, 2007). Besedešove kratke prozne zapise (Erupcija Sunca, 2008) odlikuje prividna objektivnost i gotovo tolnaijevska opsednutost (starim), često ništavnim predmetima, spoj etnografskih zapisa i futurističkih projekcija, uvek prelomljenih kroz individualnu refleksiju i večitu nemirnu zapitanost.
Među piscima rođenim sedamdesetih godina, valja istaći Arona Bluma (Aaron Blumm, pravo ime Gabor Virag [Virág Gábor], 1973), čiji na prvi pogled realistični, gotovo dnevnički intonirani „zapisi iz života” koji sve više prerastaju u složene psihološke karakterizacije likova kroz naizgled nebitne momente, zaista nose u sebi nešto zastrašujuće, kafkijansko, kako je to s pravom primetio Janoš Banjai. Naročito se to odnosi na ovde uvrštene Vožnje biciklom sa Zolijem Terekom. Blumova naratorka, pomalo (?) luda izopštenica iz društva, čini, zapravo, važan spoj Viragovog dela sa tradicijom vojvođanske mađarske proze (sablasni Geza Čat u svom obimnom opusu ima i delo Dnevnik jedne duševne bolesnice po kome je snimljen i film; treba reći da, recimo, i proza Ota Tolnaija obiluje društvenim izopštenicima najrazličitije vrste). Bicikl, kao naizgled banalan deo ravničarskog kolorita (iako nikada ne bismo smeli da smetnemo s uma da je i faktički osnivač institucionalno shvaćene literature vojvođanskih Mađara, lekar Kornel Senteleki, do svojih pacijenata uvek išao biciklom), ovde je uzdignut na simbolički nivo, a simboličnost naratorkinog lepog sna, tj. serije snova u kojima se vozika biciklom sa svojim (nesuđenim) voljenim, a koji permanentno biva prekinut košmarnom stvarnošću, ne treba valjda posebno ni objašnjavati. Zatim bi od te generacije pisaca rođenih sedamdesetih godina, trebalo pomenuti Đerđa Serbhovata (Szerbhorváth György, 1972), kome to, naravno, nije pravo prezime. Ovaj autor, naime, samim svojim umetničkim imenom (Horvat je često mađarsko prezime, dok Serb takođe postoji u nomenklaturi mađarskih prezimena, no nešto je ređe zastupljeno – tu je npr. sjajni predratni klasik Antal Serb, čiji se roman Putnik i mesečina, uzgred budi rečeno, može odnedavno čitati i u nadahnutom prevodu neumornog Arpada Vicka) stavlja do znanja da mu je itekako stalo do jednog već nepostojećeg, „bastardskog” i prokaženog identiteta. Đerđ „Srpskohrvat”, ili „Srpskohrvatski Đerđ/Đole/Đorđe/Đuri(ka)” tako postaje više od imena, i prerasta u poetičko opredeljenje: no, nije ovde reč o nekakvoj petparačkoj jugonostalgiji, a pogotovo ne o poetičkom opredeljenju u pravom smislu reči, naročito ako se zna da je glavnina Serbhorvatovog opusa u stvari publicističko-esejističkog žanra (Špajz, 2000). Više je to jedan svesni, lični, autorski kontrapunkt njegovim često urnebesno duhovitim i crnohumornim tekstovima u kojima maestralno dekonstruiše političku, istorijsku, a često i književnu laž kako u Srbiji (a i šire), tako i u Mađarskoj (a i šire). To je, ujedno i fina aluzija na opštepoznatu, ali nikada dovoljno razrađenu i argumentovano dokazanu tezu da su sve manjine bivše Jugoslavije (pogotovo one koje su i jezički različite, a koje imaju iza sebe jednu snažnu matičnu državu – Mađari, Italijani, Rumuni, Bugari, Albanci), sa nasilni(čki)m rasparčavanjem tog velikog kulturnog prostora prestale da doživljavaju novoustanovljene nacionalne, a ipak marionetske državice (slobodna parafraza teze Vedrane Rudan) „zapadnog Balkana” (da upotrebimo tu danas popularnu i „politički korektnu”, pomalo komičnu sintagmu) kao svoju domovinu. Zoltan Danji (Danyi Zoltán, 1972), autor koji na neki način i sam pripada „senćanskom kružoku” (mada iza njega već stoji zapažen urednički i akademski rad u Mađarskoj, na polju izrade kritičkog izdanja dela kultnog filozofa Bele Hamvaša) je, pak, levitirajući u prvoj deceniji novog milenijuma između poezije i proze (Paralele s flamingom; Glatko ogledalo jezera, kad talasi utihnu, 2010), stvorio jednu osobenu, teško prevodivu teksturu, u čijem centru se ipak nalazi osetljiva, krhka i nigde-ne-pripadajuća jedinka sa strahovitim bezdanima svojih unutrašnjih trvenja. Fina autoironija i blagi humor jesu, međutim, onaj element koji drži njegove tekstove daleko od bilo kakve primisli na patetičnost ili, daleko bilo, svakidašnju manjinsku (viktimološku) jadikovku. Nešto mlađi od gorepomenutih autora je pisac i publicista Đula Mirnič (Mirnics Gyula, 1978) koji je, dajući svom zapaženom izboru pripovedaka (Jan Berger se vraća kući, 2008) rečit podnaslov „Zbirka mojih odabranih reči (slova/beseda)”, autopoetički svesno gurnuo u prvi plan neposrednost iskaza i retorički karakter svoje proze, čime, kao i većina post(post?) modernista zapravo u izvesnoj meri zavarava svoje čitaoce – reč je, naime, o vrlo zreloj, dobro konstruisanoj prozi napetog fabularnog tkanja, na kojoj se mogu primetiti uticaji velikog korpusa savremene svetske proze (pre svih Rejmonda Karvera i Roalda Dala).
I najzad, ali ne na poslednjem mestu, treba pomenuti dvoje autora iz najmlađe garde, rođene u prvoj polovini osamdesetih godina, koji su već uspeli da se nametnu. Pesnikinja Ana Terek (Terék Anna), kako primećuje Janoš Banjai, svesno odustajući od bilo kakvog tipa vezane poezije, nastoji da svojim pesmama udahne svežinu neposrednog doživljaja. Nezaobilazna ženska uloga lirskog subjekta i kod nje se, naravno, podrazumeva, ali je njeno emancipovano autopoetičko preosmišljavanje sasvim u skladu sa onim što bi se moglo očekivati od jedne, u najboljem smislu te reči, mlade intelektualke internet-generacije. A toj generaciji pripada i mladi prozaista Tamaš Kiš (Kiss Tamás). Janoš Banjai primećuje da čitalac ima utisak kako ovaj mladi pisac građu za svoje kratke prozne zapise crpe direktno iz iskustva; ta vrsta naratorskog „gubitka poetičke distance” je, međutim, svesna i poetički sasvim opravdana – kao i u pesmama Ane Terek, neposrednost iskaza i njegova retorička snaga (pojačana deretorizovanjem toposa ljubavi), leže upravo u prilagođavanju zahtevima najnovije čitalačke publike, odrasle u jednom drugačijem medijskom univerzumu koji je, bar na prvi pogled, znatno manje opterećen posredništvom i jednodimenzionalnošću tvrdih autoriteta.
Trebalo bi, na kraju, ponovo istaći staru istinu da nijedan izbor, pa ni ovaj, uprkos najboljim namerama njegovog priređivača, ne može pretendovati na potpunost. Veliki broj kvalitetnih pisaca stasalih u poslednjih nekoliko decenija u Vojvodini, miljeu koji polako uspeva da prevaziđe svoju poslovičnu blatnjavo-prašnjavu (u zavisnosti od godišnjeg doba) provincijalnost, ovde nije mogao biti uvršten. Biće možda prilike jednom da se i ta svojevrsna nepravda, nezaobilazna u svakom priređivačkom poslu ovoga tipa, ispravi.