Lana Bastašić [1]

VATROMETI

Sarajevske Sveske br. 29/30 [2]

- Ništa, ja ću sada da postavim kameru, a ti počni da pričaš kada budeš spremna.
- Šta da kažem prvo?
- Šta god želiš... Možeš se predstaviti i reći koje si nacionalnosti, odakle si.
- Odakle sam ili koje sam nacionalnosti?
- Pa... To. Pošto mi je bitno za film da svako kaže svoju nacionalnost. Snimio sam već dva Bošnjaka i jednog Hrvata i sada još treba da...
- Razumijem ali... Jako je komplikovano.
- Pa, čime ti sebe smatraš?
- Je l' moram sad da odgovorim?

*

U Veneciji postoje ljudi koji čiste ptičji feces sa starih spomenika. Strug strug. U jednoj emisiji na nekom od onih bau vau superkul kanala su baš govorili o tome. Ptičji feces i Venecija u istoj rečenici. Flying rats! Sjećaš se tog filma? 24 hour... I, nebitno. Uglavnom su pokazivali šta ta silna govna učine starim spomenicima. Sad... Ja ti se ne razumijem baš u hemiju (je li to hemija, jeste?) ali valjda krenu nekakvi procesi i šta ti ja znam... Grizu, znaš? Govna grizu spomenike. Sranje izgriza Veneciju dok mi razgovaramo. Upravo sada. To je strašno, zar ne? Mislim na golubove. Što ih neko ne poubija sve? Koja je uopšte njihova poenta? Pitam se šta bi borci za prava životinja mislili o tome. I oni su puni sranja koje nagriza. Da, znam da sam odvratna. U svakom slučaju, ja glasam za spomenike. Neka nauče da seru na drugom mjestu. To je kao ona scena sa gospodinom Ercegom. Sjećaš se?
Gospodin Erceg uvijek nosi prsluk. Čak i kada je prilično toplo. Dolazi, približava se, tap tap tarap tap tap mi smo tada slušali Fanki Dži bože kakvi smo idioti bili kao klinci i tap tap tap tap i šta vi to radite tu i čiji ste i odakle ste. Stalno to prokleto pitanje odakle smo, je l' tako da se sjećaš toga? I onda gospodin Erceg kaže kako zna on čiji smo mi i onda još doda da će da nas prijavi. Mi ga pitamo kome će da nas prijavi dok navlačimo gaće, i ti navlačiš pantalone tebi je lakše da piškiš, ja moram i štrample i sve, dok se gospodin Erceg okreće jer pobogu nema smisla da gleda u razgolićene prepone jedne osmogodišnjakinje i kaže reći će nas roditeljima, mene će reći roditeljima, a ti Marko šta će tvoja jadna mama da misli ionako joj nije ni do čega pobogu otac ti je poginuo na ratištu a ti pišaš po školskom dvorištu kao da je kakav javni klozet da da tako je rekao gospodin Erceg – javni klozet – i mi stojimo nepomično i razmišljamo o tome šta ćemo reći mojim roditeljima i ništa nam nije jasno i sjećaš li se šta si ga tada pitao? Gospodine Erceg, kakve veze moj tata ima sa mojim pišanjem? A on nas je pogledao kao da smo se popišali na Republiku Srpsku.
Čula sam da su i neki Italijani došli u Banjaluku na rafting. Možda bi trebalo da ih pitamo o tom problemu golubova. Mada, pitanje je da li oni imaju pojma o tome. Možda nikada nisu ni bili u Veneciji. Italijani iz Italije govore italijanski jezik. To je tako jednostavno. Gledala sam na televiziji tu paradu, otvaranje svjetskog prvenstva. Gradonačelnik nam je bio posebno lijep za tu priliku, znaš? Mislim da je nosio Huga. Boss, boss. On će da izlije još betona na naš grad, Marko. Znaš? Izliće prokleti beton na park Mladena Stojanovića. I staklo i granit i metal. Hoćeš da odemo da ležimo u parku i spriječimo ih da izliju beton? Da grlimo drveće i slične gluposti... A mi čak nismo ni rođeni ovdje. Mogli bismo da bojkotujemo cijelo prvenstvo u raftingu. Imali su i nekakve bombastične vatromete. Ja sam sjedila u dnevnom boravku i čuvala mačka u naručju i BUM BUM BUM BUM tresla se cijela kuća BUM BUM a ja sam govorila svom mačku: „Nije to Simo to, to su vatrometi... (BUM BUM BUM) To su vatrometi.” Kao kada smo spavali na onim gajbama u podrumu teta Dragane, sjećaš se? Vatrometi.
Onaj zvuk. Uoueeeee. Tako nekako. Probudi te isprve. I pomisliš – dešava se. Sada upravo. Ono što smo vježbali. Dešava se uoueeeee. Preko mojih drvenih merdevina za krevet provlači se kao ljigava jegulja i zavlači se pod moj prekrivač sa šarenim gljivama i dječakom i djevojčicom pa sve uz kičmu i znam, znam da će mama da uđe svakog časa i da se pravi da je sve u redu i da je sasvim normalno u to doba ustati, navući patike na čičak i spustiti se u nečiji podrum. Uoueeee. Ali mama kako ću da idem u ovoj ružnoj pidžami? Kako si ti glupa, kaže moja sestra. To je sad nebitno, ovo je važan trenutak i mi treba što prije da odemo u podrum. Glupača misli na pidžamu. A u podrumu sve nekako avetinjski poput napuštenih, trulih pozorišta sa prašnjavim rekvizitima i sve neki ljudi... Kakvi su to ljudi bili i kakva su im bila lica... A svi te nešto gledaju sa kako je slatka, dušica mala ispisanim preko krmeljavih očiju. A ja samo hoću da prestanu da me gledaju. U mojoj otrcanoj pidžami. To je, ipak, veliki stepen intimnosti za jednu djevojčicu. Da je cijeli komšiluk gleda u njenoj najružnijoj pidžami. Evo, sine, lezi tu. A ti si bio preko puta i nosio si neki kul duks i mene je to nerviralo. Ne treba izgledati kul u takvim trenucima. I ja sam legla na naslagane gajbe praznih pivskih flaša koje je teta Dragana služila uz ćevape i pljeskavice i gledala sam u tvoj kul duks i slušala ono vani. Ono nešto. To su vatrometi. Tako si rekao. Gledao si me kao da sam biberče koje treba utješiti samo zato što sam bila jedina djevojčica u tom ružnom podrumu. To su vatrometi. Sjećam se. I ja sam pomislila kako si glup, zaboga, to nisu vatrometi. To je ono ratno. Ono.
„Ovdje, u Banjaluci, zapravo i nije bilo rata, zar ne?” Tako su me pitali turisti dok sam radila za jedan književni festival. I znaš na šta sam pomislila? Evo i sad sam se sjetila kada vidim ovu svemirsku klimu u bolničkoj sobi... Pomislila sam na drva. Sjećaš li se cjepanica koje smo nosili u školu? A ja sam naprosto morala da nosim više drva od drugih. Teglila sam ih pokušavajući da napravim teretni balans sa torbom na leđima. I onda bi prošao čika Stanko i rekao: „Vidi je, kakva mala i nejaka djevojčica, a nosi tolika drva!” I to je bio naš rat, Marko. Tako smo i mi nešto radili. Kao da smo se pravili pametni i sve kao da i mi razumijemo one što govore na Dnevniku. Jer mi, ipak, nosimo drva da ugrijemo svoju školu. Poslije kao da smo se stidili što nismo izgubili noge i ruke. Što smo mogli da hodamo do škole. Da nosimo nasječena drva. Da li je bilo rata u Banjaluci? Mi smo prizivali duhove. Jednom nam se desilo, i to baš u mojoj sobi pored kreveta na sprat, da smo nas četvero – ti, Siniša, Simona i ja – izvukli onu morbidnu tablu sa slovima i ti si se transformisao i napravio neku ozbiljnu, zaleđenu facu, dodirnuvši strelicu na ploči, pa si onda rekao: “Pokaži nam se.” I baš je u tom trenutku, ni manje ni više, došla struja. Na dvije minute, ali je ipak došla. Je l' se sjećaš kako je Siniša zaskičao? Kao prasad kod tete Dragane. “Prizvao si struju, Marko! Prizvao si struju!”
Te godine smo upoznali jednog narkomana. Bar su nam svi govorili da je narkoman. Gledali smo u njegove ruke, neprestano, u nekom neodređenom strahu. Nismo disali. Kao da će nekakvo ništavilo, praznina i propadanje da se izlije iz njegovih pluća i inhalira u naša. Govorio nam je o miru. On ga se sjećao, mi smo bili suviše mali. Kao kada ti starci pričaju o Stounsima. Tako smo ga slušali. “Manje više, sve je to isto sranje.“ Tako je govorio. A mi smo ga gledali i disali na usta. Onda si mu ti rekao da je tvoj tata poginuo i sjećaš li se šta ti je odgovorio? Je l' se sjećaš? “Čova, to je baš žešće sranje...” I mi smo ga gledali kao da je najpametniji čovjek na planeti. On nam je, uostalom, prvi pokazao starke. “Ovdje, u Banjaluci, zapravo i nije bilo rata, zar ne?”
Napisala sam ti pismo posebnom crnom olovkom koju je tata koristio za dokumenta. Tatina olovka za dokumenta tako smo je zvali. Izrezala sam fotografiju nekog cvijeća sa bombonjere koju nam je poslala baka iz Austrije. Napisala sam na poleđini tvoje ime i prezime i ostavila kovertu u sanduče, tamo gdje si živio tada, u Beogradskoj ulici. Ovo je ratno vrijeme. Tako si mi rekao sutradan u školi. Ne možeš imati curu u ratno vrijeme. Ja sam se složila u potpunosti. Nema smisla u ratno vrijeme pisati ljubavna pisma. Mi sada imamo pametnija posla. Nositi drva u školu, na primjer. Prizivati struju. Bilo bi sramota imati dečka u ratno vrijeme.
*

- Da li postoji neki poseban trenutak u vašem životu koji biste izdvojili?
- Konkretno vezano za ovu priču?
- Pa, da. Bilo bi poželjno.
- Da, postoji jedan trenutak. Lego kockice.

*

Kada smo dobili te lego kockice mislila sam da sam najmoćnija osoba u komšiluku i da ne postoji bolja stvar za jednu hrabru, pametnu djevojčicu u ratno vrijeme nego da slaže lego kockice i ne ometa druge, mnogo bitnije stvari. I onda je došla ta bolnica. Dobila sam kutiju sa dijelovima od kojih možeš da sastaviš kompletnu lego bolnicu sa malim ljudima i medicinskim sestrama, ne kao ovim tvojim ružnim, debelim što nas prekidaju svako malo, već slatkim, malim, žutolikim tehničarkama u lakiranobijelim košuljicama. Složila sam temelje i vrata, ali sam se dosta dugo mučila sa prozorima i garažom. I onda, negdje pred sam kraj, kada sam ustanovila da će mi trebati još dan-dva da sve završim, moja sestra je uletjela u kuću i trčeći preko hodnika zadihano pozvala mamu. A mama... Dobra naša mama. Bila je u kuhinji, pokušavala da otčepi odvod po stoti put i psovala i psovala. Draga mama. Prepala se. Šta se dogodilo, sine? I tačno se sjećam kako je tada izgledala ta moja nenormalna sestra, u plavoj trenerci sa pufnastom gumicom za kosu. Rat je završen! Rat je završen! A mama je odmahnula rukom i vratila se odvodu uz jedno ravnodušno ajde, mani me svojih zajebancija. A ja sam, nekako, znala. Znaš? Znala sam da nema smisla sjediti tu i završavati bolnicu od lego kockica. Ustala sam i otišla u sobu, za Hanom. Sjedila je na podu i gledala kroz prozor. Ali stvarno je završen! Vidjela sam! Sto posto! I ja sam joj vjerovala. Nije bio problem u tome. Sjela sam pored nje u svojim ljubičastim helankama na štrafte.
- Hana?
- Molim?
- A šta ćemo sad da radimo? Šta će sad da se desi?
*
Možda bi trebalo da pozovem sestru da ti promijeni ovo... Nekako su vam sterilne ove ružne sobe. Odmah se sjetim prijemnog i bude mi muka. A ti si bio posebno ozbiljan tog dana. “Prijemni je danas, ne ponašaj se tako!” Pa, onda malo-malo neka priča o izgledu. “Ne možeš takva da ideš, danas je prijemni!” (Vidi, glupi golubovi ti sleću na prozor. Mrzim glupe golubove.) Kaplje li ovo kako treba? Nekako sve zastajkuje, kao da ne ide. Vidi ovu kapljicu, Marko. Uskoro će da uđe u tvoj krvotok i da te hrani i liječi i sve će biti u redu. Evo je još jedna. Prokleti golub se češka. Pogledaj kako glupo izgleda... Misliš li da je on bio nekad u Veneciji? Ma che fai, seratore! Muka mi je od ovih sendviča iz aparata. A tebi fino, kuvaju ti supice... Kako si smiješan u toj pidžami. Izgledaš mi, nekako, kao Šon Koneri. Znaš? Sav si neki ostario u toj pidžami. Kao bolesni Šon.
- Marko, hoćemo li mi umrijeti?
- Zašto bismo umrli?
- Pa, sad je ratno stanje, ljudi umiru kad je ratno stanje.
- Ne, ljudi ginu kad je ratno stanje, pobrkala si.
- Pa, da li ćemo i mi umrijeti od toga, od ratnog stanja?
- Ne.
- Nećemo?
- Ne. Sasvim sam siguran da ćemo ti i ja umrijeti od nečeg drugog.
- A od čega?
- Nemam pojma. Od nečeg zanimljivog.

Znaš, juče sam bila kod Ranka Šipke. I on je nekako ostario u posljednje vrijeme. Ne znam da li golubovi seru po njemu. Nisam do sada ništa vidjela. U svakom slučaju, ako se to desi, obrisaću. Svakako. Mislim da on uopšte nije ni privlačan golubovima. Mislim... Nije nekakva bitna skulptura. On je samo neki narodni heroj. I svaki put me nekako bude sramota, znaš? Kad idem da ga obiđem. Treba da ga pogledam u oči, tog lijepog, mrtvog studenta, i kažem mu da više nema. Toga. Zbog čega je mrtav. Treba da mu kažem da smo sve sjebali. Sve. Ne mogu to da mu uradim. Za sad mogu samo da ga čistim od goluba seratora. Mislim da je to dovoljno. Prokleti golubovi.
Uostalom, šta ih je briga? Možda se oni ne slažu sa pozicijom tih spomenika i skulptura. Možda su tu odvajkada bili njihovi javni klozeti. I šta ih sad briga? Možda razmišljaju: naše je, pa možemo da seremo koliko nam volja, zabole nas šta ste vi tu izgradili. Ma, golubovi ne razmišljaju. Glupe, prljave ptičurine. Hajde, da ubijamo golubove, Marko... Hajde, ustani iz tog ružnog kreveta, navuci nešto preko pidžame i idemo da se otarasimo svih tih pernatih idiota. Hajde.
Iz Kalifornije su nam doveli nekakve studente koji žele da nas snimaju, kažu hoćemo da razumijemo Bosnu. Kao da je seksi Šveđanka u nekom noćnom klubu, pa sad hoće da shvate razgovor. Hoćemo da razumijemo Bosnu. Kažu snimaju film o nacionalnom identitetu i mladima. Po receptu svetih, konstitutivnih naroda. Malo ovog, malo onog, malo ostalog. Ja sam došla na red kao Srpkinja. Srpkinja iz Bosne. Tako pričaju o meni. Onda me pitaju da li smatram da govorim bosanski jezik. Da li se osjećam kao Bosanka. Da li mislim da je Bosna dio mog identiteta. Šta je za mene značio rat. Ja im kažem svoje ime i pričam im o vatrometima i lego kockicama. Njima ništa nije jasno. Kažu ne treba im to za film. Treba da pogledam u kameru i kažem da se smatram Srpkinjom.
Da li ti mene uopšte čuješ? Neću da idem. Ostaću s tobom. Ovdje. Imaju bljutavu kafu iz aparata, nekako mi se sviđa. Bljutava kafa. Znaš... Osjećam se krivom što sam toliko napala na te jadne golubove. Pa, nisu oni krivi. Možda smo mi, jednostavno, potpuno pogrešno sklopili ovaj svijet. Možda neke stvari uopšte nisu trebale da postoje, ali smo se mi sjebali dok smo čitali uputstvo za slaganje. I onda je, nakon prve pogrešno postavljene kockice, sve otišlo u pizdu materinu. Da. Sigurna sam da je tako bilo.
Sutra je petnaesti. Opet će da puste uoueeee. Voljela bih da prestanu s tim. Zar ne mogu da nabave nekakve vokmene ili mp3 plejere pa da fino slušaju na slušalice taj glupi ton. Ti ljudi koji moraju da vježbaju, prolaze test ili šta ti ja znam... Glupi petnaesti... Glupe gajbe.
Pogledaj, završeno je prvenstvo. Čuješ li? Sigurna sam da možeš da čuješ.

Vatrometi.
Jebeni vatrometi, Marko.