Saša Ilić [1]

KORAK PREKO GRANICE

Sarajevske Sveske br. 06/07 [2]

Kada smo stigli do Hakešer Markta, malo lutkarsko pozorište bilo je pusto, ali je zato kafe na istom spratu bio pun. Iz gužve me je najpre ugledala Ana Dajdić. Osmotrila je Luciju i mene, a potom se okrenula na drugu stranu. U jednom ćošku bio je stacioniran bend Vojcek čiji su nastup najavljivali plakati duž stepeništa. Ispred je stajao Oto Froš ozarenog lica. On se malo povio u ramenima, podigao dlanove iznad glave i zapljeskao. Na taj znak, momci iz benda su zasvirali, a ćelava pevačica je tromim koracima krenula ka mikrofonu. Uvodni instrumental je potrajao.

Predstava se očigledno završila i glumci su, rasuti po kafeu, razmenjivali svoje utiske sa posetiocima. Lucija me uhvati za ruku i povede prema šanku. Adela i Dina Tanović krenuše ka grupi ljudi koji su okruživali Anu. Štabpupen je slavio svoju premijeru. Prihvativši čašu sa pićem od barmena, posmatrao sam kako se u krugu, koji je rastao na sredini kafea, njihao Oto Froš. Bilo je neobično posmatrati njegovo nesrazmerno telo u pokretu. Zglobovi su mu se savijali kao kod rashodovane gumene lutke.

Popio sam još jedno piće naiskap i potražio novo. Pogledom sam preleteo preko lica ljudi koji su lagano prilazili centralnom delu kafea. Više nisam mogao da vidim Ota Froša, tek povremeno bi iz gomile izronila crvena boja njegovih pantalona. Teatar stranaca večeras je doživeo svoje veliko priznanje: među okupljenima, kada bi se prošlo od šanka do muzičara, mogli su se čuti razni jezici. Pitao sam se da li je tako zvučala i predstava. Taj berlinski Dorijan Grej podsetio me je da se u međuvremenu, dok smo mi bili pod zemljom, ovde dogodilo nešto važno, nešto nenadoknadivo: na evropskim mostovima su se menjale fasade, pojačavali stubovi a mali turistički brodovi, prepuni znatiželjnih ljudi, tiho su prolazili ispod izvijenih lukova. Samo ti lukovi, tih pet, deset ili jedanaest lukova, svejedno, za njih nisu predstavljali istoriju, nego nešto nalik trijumfalnoj kapiji, nešto nalik velikom obećanju.

Dok sam prolazio kroz gužvu, naleteo sam na mladića koji se, budući oklopljen fotografskom opremom, teško probijao, pokušavajući da fotografiše glumce. Kada me je ugledao, osmehnuo se, rekao nešto a onda me je na trenutak oslepeo blicom. Honorarni je dopisnik TAC-a. Želi da napravi novinsku priču o Frošovom teatru stranaca. Ideja tog teatra mu je interesantna ali nejasna. Po čemu se ovo pozorište razlikuje od drugih lutkarskih teatara u Berlinu? Momak se zove Geza i dolazi iz Mongolije. Studira na Fraj Univerzitetu. Kada se nasmeje, oči mu se iskose. Doktoriraće jednog dana na tezi o pomeranju Istoka na Zapad? Pita se zbog čega je Froš obradio baš tu Vajldovu priču. Njemu je ona isuviše zapadna. Ili možda Froš misli da Evropa ima odnos prema svojim imigrantima kao Dorijan Grej prema svom portretu. Ako je tako, pita se Geza spremajući se da napravi još jedan snimak, kako li im to mi izgledamo?

Slikarka Sofija pokušava da zapali cigaretu. Nervozna je jer Ana razgovara s nekim muškarcem. Kada povuče prvi dim, ruke joj se smire na mršavim kukovima. Ona je visoka žena duge kose. Izdaleka izgleda kao da stoji malo iskošeno ulevo. U stvari, nije tako, jer kada mi okrene leđa, čini se da je povijena udesno. Teško je reći koliko ima godina, jer koža joj se na slepoočnicama zategne kada se uozbilji i ishlape svi tragovi starenja na časak. Dok je posmatram, Lucija mi šapuće kako nikada nije podnosila tu ženu. U Marijendorfu ima mali atelje. Povremeno drži časove studentima slikarstva. Od toga se izdržava. Međutim, zimi nema dovoljno časova, pa Sofija pokušava da pronađe neki drugi način preživljavanja. Jednom joj se Berlin osmehnuo pa je u Kurfirstenštrase dobila posao da oslika cvećem tri plastična medveda na ulici. Od toga je živela neko vreme. Geza je jednom napisao tekst o njenoj izložbi. U stvari, bio je to mali intervju sa slikarkinom fotografijom, u kome je ona objasnila zbog čega je otišla iz Jugoslavije. Jednoga dana se probudite i shvatite da je bilo bolje da se niste probudili, rekla je Sofija hrapavim glasom. Pokušala je u Beogradu sa svojim slikama, probala u Novom Sadu. Ali tamo ljude zanima nešto drugo. Volela bi da vidi kako bi reagovali na Frošovog Dorijana Greja. Nikada ranije nije videla da je neko otišao toliko daleko u odnosu između dvojice muškaraca: Dorijana i lorda Henrija. Ana je odlično igrala. Bez nje bi, sigurno, komad bio mnogo slabiji, neuverljiviji.

Štabpupen uskoro putuje dalje, čuo se glas Ota Froša. Okrenuvši se, video sam ga kako briše čelo maramicom kao da želi da se odbrani od usijanog reflektora jedne televizijske ekipe. Ne zna kuda će tačno, kaže, ali to je deo koncepta njegovog teatra. Ovo je teatar stranaca. Dakle, nikada se ne zna kuda se pozorište seli. Ono nema centralu. Uvek radi sve iznova. To je radio u Petrogradu. Izveo je to i ovde. Štabpupen ne želi da eksploatiše emigrantsku sudbinu, ono nastoji da je živi. Pravila su vrlo stroga: možete da igrate samo u jednoj predstavi, u jednom gradu. Kao u životu. Njegov teatar nije repetitivan. Predstava ne putuje, seli se pozorište. Odlazi u drugi grad, bira novi prostor, pronalazi nove glumce i bira novi tekst. Jedan glumac ne može da igra u više njegovih predstava. Pitaju ga da li tako ostaje bez dobrih glumaca, na šta Oto sleže ramenima. Kaže da je u Petrogradu imao dobru, zapravo odličnu glumačku ekipu. Postavili su Ženeov tekst Strogi nadzor. Lutke su bile možda i bolje nego u Dorijanu, večeras. Radio je sa glumcima iz Kirgizije i Čečenije. Jedan deo publike je posle predstave aplaudirao dok je drugi zviždao. Izgleda da ih je tim malim komadom podsetio na nešto neprijatno.

Neki novinar Gazete, koji se potpisao kao V. R. Gromov, napisao je tada o predstavi Ota Froša sledeće: »Da ste kojim slučajem pogledali lutkarsku inscenaciju Ženeovog Strogog nadzora, ne verujem da biste uspeli da razumete šta je režiser ove predstave u stvari želeo da postigne. Jedno je sigurno, ova predstava nas nije ostavila nasmejanim niti nam je saopštila nešto što do sada nismo znali. Oto Froš je vulgarizovao jedan književni tekst i zloupotrebio poverenje publike. Iza nespretne igre Frošovih lutaka nije ostalo ništa osim jevtine političke provokacije.«

Zuzi Farkaš, pevačica grupe Vojcek, peva već dvadesetak godina. Rođena je u radničkoj porodici koja se preselila u Budimpeštu krajem pedesetih godina. Tada su ušli u stan izvesnog druga Ištvana koji je nestao u nemirima tokom 1956. godine. Majka joj se takođe bavila pevanjem: kao članica pevačkog društva, jednom je putovala u Jugoslaviju na muzički festival koji je održan u jesen 1972. u Zrenjaninu. Zuzi je rano napustila roditelje, prezrevši koncept radničke svakodnevice i revolucionarne tonske skale. Živela je najpre sa prijateljicom iz srednje škole, nastojeći da se približi malim bendovima koji tada sviraju u budimpeštanskom andergraundu. Najpre nastupa sa grupom Meduza, pa sa Dva je bolje od tri. Tokom ranih osamdesetih, Zuzi se upoznaje sa gitaristom Zoltanom Kiralijem sa kojim nastupa u Budimpešti, Varšavi i Pragu. Od 1988. njih dvoje sviraju pod imenom Novi Vojcek. Uskoro im se pridružuju perkusionista Bruno i klarinetista Toni. U jesen iste godine objavljuju prvi LP za izdavačku kuću Bahia Music iz Budimpešte. New Musical Express donosi sledeću ocenu: »Vojcek nas je sve iznenadio. Radi se o novoj muzičkoj sintezi bizarnih melodija i nadrealne lirike sa klasičnim uticajima. Novi vetar, izgleda, duva iz Budimpešte.« Nakon toga stiže ponuda iz muzičke korporacije RèR.

Ana Dajdić me, izronivši iz gužve, odgurnu nemarno u stranu. Na sebi je još uvek imala crni teatarski kostim. Reče da je moje večerašnje ponašanje prevršilo svaku meru. Pri tom se okrenu, potraži pogledom Luciju koja se beše pridružila grupi u kojoj su stajale sestre Tanović. Ana zavrte glavom. Sve je to tako, kako bi rekla, neodgovorno. Zar ja mislim da mogu tako da se ponašam. Još sam sprečio Adelu i Dinu da dođu na predstavu koja se igra samo jednom u Berlinu. Hej, samo jednom! Samo večeras. Za Luciju je nije briga. Ona je mali namćor. Ali meni je sve bilo preče nego da dođem ovamo. Htedoh da se opravdam zastojem u metrou, ali to Anu još više razljuti. Uvek isto, reče, uvek ta glupa opravdanja. Pa nismo u Beogradu, valjda. Zbog takvih stvari je otišla do đavola. Oto Froš uskoro odlazi iz Berlina. Ona ponovo ostaje bez posla. Ponovo! Da li ja to shvatam? Unglaublich!

Glas Zuzi Farkaš podseća na dozivanje na nekom pustom trgu. Stvar se zove Die Schuhe. Samo taj glas kao da ne pripada ženi: Na nekom trgu, u nedeljno popodne, pronašla je par velikih pohabanih cipela. Zuzi se pita kome su pripadale. Po tome kako je jedna pocepana i iskrivljena, pretpostavlja da je čovek gazio postrance. Po tome kako ih dugo nije skidao niti menjao, zaključuje da nije imao para ni vremena za to. Izgleda kao da je bežao pred nekim, a onda je odlučio da pobegne od svojih cipela. To je kao kada bežiš od svoje senke, veli Zuzi. To je kao da te dve velike cipele prate kroz grad. Cipele koje si ostavio kada više nisi verovao da u njima možeš preći preko ulice. Činilo ti se da je vreme da ih ostaviš jer zebra preko koje je trebalo preći ličila je na leđa umornog čoveka: na nečija leđa toliko slična tvojim.

Lucija me povuče u stranu. Gleda me neko vreme a onda spušta glavu. Kaže da više ne može ovde da izdrži. Želi nazad. U Beograd. Moli me da je povedem. Ana je više ne razume. Sada još i ta slikarka Sofija. Ponovo postaje nepodnošljivo. Ona negde u Beogradu ima oca. Ana joj je jednom priznala to. Ne zna šta radi. Ne zna kako se zove. Možda bi je on primio. Ja krenuh da je uhvatim za rame, ali me njena ruka preduhitri i prisloni moj dlan na svoj obraz. Odjednom se velika težina prenese na mene, ali ostadoh tako još nekoliko trenutaka, posmatrajući sraslost naših ruku.

Bljesak blica nas odgurnu nekud u daljinu. Kada sam ponovo mogao da vidim, Lucije više nije bilo i moja ruka je lebdela u vazduhu. Geza se nasmeja hvatajući me za ruku. Kaže mi da je otkrio odličan koktel koji se večeras služi: zove se „Volfgang“. Koji Volfgang, pitam. Geza istovremeno sleže ramenima i doziva kelnera: traži dva „Volfganga“. Ubrzo pijemo koktel. Gezine oči se smeju preko ruba duboke čaše sa kišobranom. Impresioniran je glavnom glumicom. Talentovana je i ume s lutkama. Pita se kako to Froš nalazi takve glumce. Napraviće s njom intervju. Malo su razgovarali večeras. Rekla mu je da je suština glumačkog zanata u osećanju tuđih života. Interesantno. To je, na kraju krajeva, i njegova tema. Da li Zapad može da oseti Istok, pita se otpijajući poslednje kapi iz čaše. Njemu se čini da ne može. Eto, pozorište na primer. Sve su to zapadne teme, pa zar nije tako? On bi voleo da vidi obrnutu situaciju, istočnu igru u zapadnom pozorištu. U pitanju su grimase. Jedan grč na licu istočnog glumca tumači se u engleskom pozorištu, na primer, kao izraz bola. U stvari, to glumac želi da proširi dramu svoga lica, a ne da kaže kako ga muči bol. Kada pogrešno čitamo tuđa osećanja, postajemo smešni kao da nam je „Volfi“ udario u glavu.

Sofija stoji pored visokog prozora i gleda dole, na Hakešer Hof. Povremeno podigne ruku sa kuka i povuče dim iz cigarete. Ne okreće se prema Ani koja stoji sa njene desne strane, pokušavajući nešto da joj objasni. Pored njih prolazi kelner sa kratkom belom keceljom na sebi. Kada on promakne, Ana se približi Sofiji, kao da hoće nešto da joj kaže na uho, a onda se njene usne prilepe uz slikarkin vrat.

Pesmu Die Schuhe, Zuzi Farkaš je posvetila muzičaru Fredu Fritu koga je trebalo da upozna još osamdeset devete u Cirihu. Frit ju je pozvao da gostuje u dokumentarnom filmu Step Across The Border. Trebalo je da otpeva kratku pesmu Sparrow Song. Međutim, iz nepoznatih razloga, njen pasoš nije bio gotov na vreme. Te godine mnoge stvari nisu stizale na vreme. Kasnije su nekako krenule. Dopisivala se sa Fredom, a onda su se sreli na muzičkom Festivalu MIMI u Provansi. Fred je nosio crnu beretku i smejao se svakoj njenoj reči. Kada je već pomislila da je ismejava, predložio joj je da se voze biciklima. Ništa nije propušteno, rekao joj je Fred na jednoj krivini, uvek možemo postati ubice svojih roditelja. Zuzi se seti te njegove rečenice kad god peva ovu pesmu. Onda zatvori oči, jednom rukom uhvati metalni stalak mikrofona, i počne da se naginje u napred. Potom joj se čini da može da pomera svoje težište, da ga izmešta kao što se mogu izmestiti sadržaji naših džepova, drangulije kojih se ne oslobađamo rado. Međutim, kada bismo to učinili, shvatili bismo da je lako ovladati prostorom. O tome govori njena pesma Der Raum: Tvoja je težina u stvarima koje nosiš, peva Zuzi. Do juče si bio težak, odjednom si lak jer si jutros ostavio svoje lengere kod kuće: svoj hendi, sat, ličnu kartu, ključeve, naočare, narukvicu, ogledalo, prsten... Ništa nije propušteno, uvek se možeš nagnuti preko ulice.

A jedan pesnik, koji je umesto beretke običavao da nosi kožni kačket i da se šiša “na kratko”, stupivši na američko tle, predstavnicima vlasti koji su ga pitali zbog čega je emigrirao, rekao je da ga je u Nemačkoj problem prostora najviše mučio: Moj brat bio je pilot, jednom mu stiže pismo, on uze vojnički sanduk i na jug ga ispratismo. Moj brat, on je osvajač, naš narod prostora nema, a zemlju nazvati svojom, naša je želja golema. Prostor koji je moj brat osvojio na Kvadarima je planini, dug metar i osamdeset je, a s metra u dubini. Anegdota svedoči da je u jednom dahu izdiktirao svoj odgovor stenografkinji, koja je osim sa cezurom, pri tom imala problema i sa strančevim izgovorom.

Sofija kaže da je vreme da ide. Spava joj se, a sutra mora na intervju u neku galeriju na Potsdamer-placu. Pitaće je sve i svašta. Već je navikla na to. Život se sada sastoji od tih silnih intervjua – za posao. Kao da su svi odjednom postali medijske zvezde. Pravi intervju ona je dala samo jednom ili dvaput. U Jugoslaviji, da, seća se, Vremenu zabave. U Nemačkoj – TAC-u. Oba puta, novinari su bili muškarci. Ne voli da razgovara sa njima. Oni uvek postavljaju pogrešna pitanja. Nada se da će sutra razgovarati s nekom ženom, kustoskinjom. Tako bar piše u pozivnom pismu. Možda pronađu zajednički jezik. Kao sa Anom. Ana je nešto posebno. Ona može da je oseti. Može njenu prošlost da shvati, čini joj se, bolje od nje same. Zar to nije najvažnije? U životu je samo mesec dana provela sa jednim muškarcem. Išli su na letovanje. Ništa nije moglo da probije taj zid između njih. Ni Mediteran, ni sunce, ni novac. Noću bi se osećala kao da spava pored neke ispuhane lutke, bez gipkosti, bez svežine, bez emocija. Bila je tada u tamnoj fazi. Slikala je monohromatske slike. Na jednoj je predstavila muško telo intenzivnom bojom metala. U njoj je sažeta sva muška logika potrošnje, starenja, brze zamene, tobožnje snage, ali i strašne propadljivosti. Kada je Ana, međutim, ujutru ostavi u krevetu, pošto ona uvek prva ustaje, Sofiju preplavi strah od pomisli da se to sa njom više neće ponoviti. U tome je, kaže, razlika.

Oto Froš me pronađe u gomili. Deluje mi kao da ga je napustilo dobro raspoloženje. Uvek ga to obuzme, priznaje mi, to osećanje teskobe posle premijere. Ne zna da li je on kriv zbog toga ili se suviše uživeo u logiku svog teatra. On bi se već spakovao i krenuo dalje. Čini mu se da u Berlinu više ne može ni trenutka. Pripit je ali veruje tom svom osećaju. Ovako će provesti celu noć, na nogama. Sačekaće jutro u kafeu. Onda dolaze kamioni sa radnicima. Izneće sve - sav inventar. Ostaviće samo zidove. Putuju odmah. U stvari, to što ga muči, nije teskoba, već nedostatak snage da se sreće sa svojim, sada već bivšim glumcima. Nije bilo lako sa njima. Imali su intenzivne probe. Sa nekima je, protiv svojih principa, postao blizak. Šta se tu može. Želeo bi da je drugačije, ali pravila su pravila. Eto, Ana na primer. Da li će naći više takvu glumicu? Vrti glavom. Ponekad mu dođe da prekrši norme koje je samom sebi postavio. Onda se seti da on ne voli mrtvo pozorište, proguta pljuvačku i nastavi dalje. U stvari, teško je pobeći od inercije. U tome je stvar. Ljudi bi da ponavljaju isto u nedogled. Ali to je nemoguće. Onda se nakašlje, osvrne oko sebe i zaustavi pogled na Zuzi Farkaš: Bravo Zuzi! vikne i otpleše od mene.

Gezine oči se iskose kada po ko zna koji put otpije gutljaj iz čaše za koktel. „Volfgang“ ga je potpuno rasturio, kaže. Rastavio ga je na delove. Oseća kako mu ruke slobodno odmiču nekud, odvajajući se od tela. Ni glavu više ne oseća, ni noge, a ni stomak. Mešao je pića. Nekoliko žestokih koktela. Sada je kao lego-sistem. Mogao bi neko da ga prepakuje i da od njega načini nekog novog Gezu, nekog zapadnog Gezu. Ne Gezu, nego Gera, recimo: nekog Danca na primer. Da li bi onda promenio pogled na stvari? Kako bi taj Ger izgledao? Ne bi imao kose oči i bio bi svetle puti, pomalo debeljuškast sa ocvalim pegavim obrazima. Imao bi svoj stan, auto, porodicu i posao. Na radnom stolu stajala bi fotografija njegove crvenokose žene. Avion bi mu poletao u petanest časova, poslovni razgovor bi počinjao na drugom kontinentu iste večeri. Morao bi da odluči da li će novac biti odobren za čišćenje rečnih korita u selima na severu Pakistana. Već sutradan bi morao da čita nove projekte: zaštita riba u Avganistanu, obnova infrastrukture u Moldaviji, istraga zločina u bivšoj Jugoslaviji, kampanja za ekološke pijace u Iranu. Kada se umoran vrati kući i uvuče u krevet, njegova žena pali svetlo i počinje da vrišti: taj muškarac na drugom kraju kreveta nije njen Ger, nego neki kosooki Istočnjak.

Nikada se neće vratiti tamo, vele u glas sestre Tanović. Adela pri tom gleda u lice čoveka pred sobom, dok Dina nešto nespretno traži po svojoj torbi. Njoj je gotovo neprijatno što stalno mora da ponavlja taj svoj refren, čini joj se kao da će joj neko jednog dana reći, pa dobro, to si nam već rekla. Ona bi da kaže nešto drugo, ali ne zna šta. Njihov otac se, eto, vratio u Beograd. Ne znaju za neki drugi slučaj. On nije mogao da podnese Berlin. Teško mu je padalo sećanje na Jugoslaviju, pa je stegao zube i vratio se. Koliko je to dobro, pokazaće vreme. Adela to smatra apsolutnim promašajem, a Dina zaboravnošću. U svakom slučaju, neki đavo jeste. Adela se smeje. Kada su bile male, otac ih je vodio u cirkus. Pošto bi se vratile kući, od svoje sobe bi pravile arenu. Adela je glumila krotitelja, a Dina klovna. Životinje su crtale na zidovima, i to samo krupne nesimetrične oči, koje su tada predstavljale lavove. Samo joj to povremeno nedostaje: te oči na zidu.

Pa šta bi mogla da kaže, vajka se Sofija na izlazu iz kafea, ta umetnost koja se danas favorizuje u onoj zemlji koja sebe još uvek zove Jugoslavijom, ne zanima je baš previše. Povremeno čita o nekim novim umetnicima u novinama i na internetu. Čini joj se to poprilično bezidejno. Stvarnost Jugoslavije danas, rekla bi, stvarnost je neke prosekture. Sve te mrtve žile na telu prošlosti trebalo bi preparirati i izložiti. Čula je, međutim, za neku mladu slikarku koja tako nešto i radi. Dve njene slike je videla. Zove se Biljana, da, a preziva Đurđević. Ne zna kako izgleda.

Ana nekoliko trenutaka gleda za Sofijom. Onda se okrene ka šanku i spusti svoju čašu na pult. Mladić sa belom keceljom je spretno prihvati i zameni je punom. Ana se samo osmehne, odmahne rukom i odmakne u stranu. Onda rukom pozove Luciju, ali ona se napravi da je nije razumela pa nastavi da zuri u Zuzi Farkaš. Umorna si, kažem joj dok prilazim. Ona me pogleda najpre sa čuđenjem, kao da me vidi prvi put, a potom joj se crte lica pretvore u grimasu dosade. Boli je glava, a ne zna da li je to od muzike, alkohola ili od svih nas zajedno. Froš im je neposredno pred premijeru rekao šta namerava dalje. Igrala je pod takvom presijom da misli kako nikada u životu nije glumila lošije. Taj Froš, taj debeli zec ju je prevario. U stvari, njegovo pozorište je ništarijsko kao i njen život. Eto kako ona shvata tu svoju epizodu sa Štabpupenom. Pa šta on misli? Da tek tako može da se igra sa ljudima? Istina je da im je isplatio honorare, ali takav odnos... Unerhört! I Grotovski je bio bolji prema glumcima... A onda, na časak zaćuta. Odlučila je, kaže, da mu se osveti. Dok pokušavam da je smirim, ona mi steže nadlakticu. Pogledom traži Ota Froša i pošto ga ne nalazi, gura me prema izlazu. Videće on, kaže zavereničkim glasom: Platiće za sve.

Dok izlazimo iz kafea, čujem glas Zuzi Farkaš. Stvar se zove Die Grenze. Između tvog tela i stvari postoji granica, peva Zuzi. Ako je pređeš, možeš se setiti ko je zaboravio kišobran u predsoblju. Kada je došao, padala je kiša. Kada je odlazio, vesti su bile pune lažnih obećanja. Sada ne prilaziš stvarima, ali kada bi to učinio, shvatio bi da na njima nema ničeg osim otisaka tvoje krivice.