Elizabeta Šeleva [1]

KOMENTAR ZA NAJNOVIJU KNJIGU PESAMA LIDIJE DIMKOVSKE

Sarajevske Sveske br. 27/28 [2]

*Ph' neutralna* (izdavačka kuća Blesok, Skopje, 2009)

Lidija Dimkovska (1971. g) svojim pesništvom potvrđuje stav Adrijane Kavarero, da ženski glas relativizira *patrijarhalni zakon, koji idealizuje one žene, koje šute*. Dimkovska poseduje snažan, radikalan pesnički iskaz *bez ostatka*, kakav bi poželeli mnogi pesnici, bez obzira na svoj pol-rod. Njena poezija je puna paroksističkih slika, bogato razuđene asocijativnosti, eruditivnosti, metajezičnosti – koja, međutim, nimalo ne poništava duboku ranjivost i senzibilnost pesničkog subjekta. Naprotiv, svi gore pobrojani atributi omogućavaju moćnu, na mestima, auto-destruktivno usmerenu perceptivnu energiju, koja se može oslikati stihovima, poput *Gotovo, došao je dan da creva uvijem vitlerima* ili *Pamćenje mi je poput vojničke konzerve paštete*. Dimkovska je, ne samo u našem pesništvu, redak autor, spreman da primi i pokaže ubistvenu, jetku dozu metafizičkog nihilizma (*Godinama već, ja i Bog spavamo u odvojenim krevetima*), pri tom nimalo ne žrtvujući svoj bogati, poetičko-retorički potencijal za spekulativne dosetke, nemilosrdne tetovaže, *kavijarske obrnute perspektive*, ili parodijske preokrete poput *Hrišćanstvo – Love your shit as yourself*.
Dimkovska je autorka, koju čitatelj mora savladati svojom sopstvenom, kritičnom snagom jetkosti, radikalnosti i spremnosti za bolna, katarzična iskupljenja.