Igor Grdina [1]

Oblikovanje slovenačkog mentalnog podneblja

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Quousque tandem abutere, Cato, patientia nostra?
Karl Kraus

Mentalitet je neka vrsta duhovne gravitacije određenog prostora, koju, jednostavno, ne možemo izbeći. U pitanju je konstanta, koja, doduše, dugoročno gledano, nije nepromenljiva, međutim, u trenucima kada je potrebno hitno reagovanje, nije moguće realno računati na to da će se ljudi odreći već oformljenih stavova i modela ponašanja. Ovi poslednji se uglavnom doživljavaju ne samo kao vernost iskustvu, već predstavljaju i izvesnu garanciju sigurnosti.
Slovenački prostor je najjužniji deo srednjoevropskog makroregiona. Istovremeno, neki njegovi delovi, pa i oni najseverniji, pripadaju zoni mediteranske civilizacije. Politika je u 20. veku povukla na tom mestu još i liniju razdvajanja između Istoka i Zapada, koja se ranije, sve od antike pa nadalje, pružala po sredini balkanskog poluostrva. Već zbog toga, u Sloveniji možemo očekivati intenzivne uticaje sa strane, koje ne promovišu samo akcije pojedinaca i grupa, već ih ,,afirmiše“ i sam geografski, odnosno, saobraćajni položaj. Od najsevernijih obala Jadrana, u unutrašnjost evropskog kontinenta, najkraći i najprohodniji putevi prolaze upravo kroz ljubljanska/postojnska vrata. Pripadnost slovenačkog prostora velikim (imperijalnim) državnopravnim tvorevinama, kroz istoriju je dodatno povećavala mogućnost i značaj tuđih uticaja.

Habsburška kuhinja ili Terapeutski nihilizam

Dugotrajna uključenost teritorije između istočnih Alpa, severnog Jadrana, Furlanije i Panonije, najpre u konglomerat, a onda i u sistem habsburških zemalja (od druge polovine 13. veka) povezala je njenu sudbinu – u (u)pravnom smislu – sa pokrajinama koje se protežu duž srednjeg Dunava na severu. Politički referentni okvir, koji je već prilično rano počeo da teži ka centralizaciji i apsolutističkom načelu vladavine (njihovu afirmaciju je ubrzavala opasnost od osmanlijskog osvajanja cele Srednje Evrope), uticao je i na gustinu i intenzitet najrazličitijih uticaja i kontakata sa drugim prostorima. Sa severa su dolazile mnoge ključne kulturno-civilizacijske inicijative – od pokrštavanja u predkarolinško doba, reformacije u zoru evropskog novog veka, impulsa prosvetiteljstva u epohi svetlosti (i) razuma, do železnice i industrializacije u 19. veku. Samo u drugoj polovini 17. i na početku 18. veka u Sloveniji su preovladavali uticaji iz Italije (akademije, specifični oblici kulturnog života). Međutim, oni su u to vreme bili veoma snažni i u drugim srednjoevropskim državama – sve do Bavarske i Češke.
Imamo li to u vidu nije čudno što je mentalitet ljudi na slovenačkom prostoru sličan onome u širem kontinentalnom susedstvu. Neke specifičnosti koje su karakteristične za Srednju Evropu – preovladavanje inercije/težnje za sigurnošću u odnosu na reformizam/rizikovanje, davanje prednosti spekulativnoj teoriji/programu u odnosu na praksu/aktivnost, sklonost raspusništvu i utopizmu – otkrivaju se i na prostoru između Alpa i Jadrana.
Inercija, zapravo, nije sinonim za konzervativnost. Veoma važna komponenta konzervativnosti je je traganje za stabilnim – ako ne i uvek trajnim – rešenjima, u suštini je privremena. Ona je, zapravo, samo štit od nepromišljenih eksperimenata. U Srednjoj Evropi se srećemo sa drugačijom pojavom: insistiranje na starom nije stvar načela, odnosno prethodnog razmišljanja, već je posledica priklanjanja liniji najmanjeg otpora, koja je postala nešto što se samo po sebi podrazumeva. Istorija epohe građana, koja je u srednjem Podunavlju i u susednim predelima praktično svaku generaciju obeležila po jednom velikom privrednom krizom (finansijski krah Austrijskog carstva 1811, entropija feudalnog poretka pred početak ,,proleća naroda“ 1848, kriza 1857, berzni krah 1873, depresija pred početak Prvog svetskog rata), išla je u prilog sudu da se u svetu ne dešava ništa novo: svaki osetljiviji ekonomski procvat, odnosno polet, nakon relativno kratkog perioda prosperiteta bio je manje-više dramatično prekinut. Od tada pa nadalje, činilo se da je vreme ciklična, a ne linearna pojava (što je bilo karakteristično za novovekovno doživljavanje vremena na evropskom Zapadu). Ljudi su smatrali da dugoročno nije moguće ništa poboljšati odnosno stvoriti. Leka za suštinske tegobe vremena i njegovog stanovništva, jednostavno, navodno nije bilo ... Mnogi su zbog toga odustajali od svake inovativne ideje i predavali se raspusništvu – u skladu sa porukom Štrausovog Šišmiša: ,,Srećan je onaj ko zaboravi ono što promeniti nije moguće.“
U takvoj atmosferi prevlasti terapeutskog nihilizma, koji nije samo poglavlje iz istorije svetske medicine vezano za Beč, već je i pojava koja je karakteristična za celu Srednju Evropu i sva područja života, sasvim je logična inercija: ukoliko nije moguće poboljšati postojeće stanje stvari – i ukoliko se ono može samo dijagnostikovati i na naučni, dakle najnepristrasniji način posmatrati i opisivati – probleme ne treba komplikovati, uvećavati i širiti bilo kakvim posezanjem u njih. Zbog toga je najbolje slediti amblematične reči, koje je car Franc 1821. godine uputio ljubljanskim učiteljima:

,,Držite se starog, jer to je dobro. Nisu mi potrebni naučnici, već dobri i pošteni građani. Ko mi služi, mora da uči onako kako ja naređujem; a onaj ko to ne može ili dolazi sa novim idejama, može da ode ili ću ga sam ukloniti.“

Veliki srednjoevropski naučnici su oduvek bili izvrsni ,,dijagnostičari“ i beznadežno loši terapeuti – od anatoma Karla von Rokitanskog do ekonomiste Jozefa Šumpetera. Čini se karakteričnim to da je Frojdova, u Beču rođena totalna interpretacija čoveka, napravila od sveta ludnicu, a ne bolnice. Zato ne iznenađuje veliki broj izuzetno dubokih opažanja najdarovitijih žitelja Srednje Evrope, koje zbog njihove nikome razumljive spoznajne bezobzirnosti na nekim drugim mestima mogu da shvate kao cinična, iako u osnovi proizlaze iz hipersenzibilnosti koju sputava nemoć da se deluje. Zbog izuzetno osetljive duhovne seizmografije, njihovi putevi su se često tragično završavali. Tipično je i to da se ubio, na primer, Maksimilijan Ernst Gumplovič, čija je poput skalpela oštra misao u državi videla pravno ogranizovanu pljačkašku bandu. Istu sudbinu je doživeo i mnogo slavniji i ozloglašeniji Oto Vajninger – i nakon njega, imajući u vidu evropski prosek, iznenađujuće veliki broj Mađara, Slovenaca, austrijskih Nemaca ... Karl Kraus, koji je svojim aforističkim formulacijama obeležio ,,vedru apokalipsu“ habsburškog carstva, morao je da gleda čak i konačnu propast pojedinih fragmenata srednjoevropske polucivilizacije – što ga je nagnalo na ćutanje (o Hitleru nije imao ništa da kaže, iako je ranije izuzetno pronicljivo govorio o svima i svemu – i još o mnogo čemu drugom!).
U pozadini takvog mentaliteta može se razumeti i sklonost srednjoevropskog prostora ka velikim i često i utopijskim planovima: dušu je moguće spasti čak samo pomoću čiste misli. Slovenci su kroz svoju istoriju skovali čitav niz sjajnih nacionalnih programa – i mislili su da su se već njima upisali u knjigu istorije i brošuru budućnosti. Zbog toga su često više živeli u sjajnim zamislima nego usred čvrste realnosti, pune različitih protivurečnosti i borbe. Ostvarivanje najrazličitijih ideja im je uvek stvaralo muke – sa jedne strane, zbog toga što su pokušavali da se previše čvrsto pridržavaju programa (koji u praksi uvek doživljavaju određene modifikacije a često i velike promene), a sa druge, zato što su se nakon prvih poraza iz ne tako idealne stvarnosti previše brzo vraćali u čarobni svet neokaljanih zamisli. Srednjoevropejci, koji su želeli da vide kako se njihove vizije ostvaruju u praksi, skoro da su morali da se isele – kao, na primer, Mihajlo Pupin ili Nikola Tesla. Onaj ko je imao velike ideje na teritoriji Habsburškog carstva, nije važio za stvaraoca nade, već samo za problematičnog i teškog suseda. Pre ili kasnije, ljudi iz drugih zemalja su uspevali sa njegovim idejama, jer Srednja Evropa sa njihovom genijalnošću nije imala šta da čini. Jozef Resel docet!

Jugoslovenski začin ili ,,Ima vremena“

Prelaz iz srednjoevropskog političkog okvira Habsburške monarhije u civilizacijski veoma heterogenu kraljevinu Južnih Slovena, 1918. godine, predstavljao je veliku promenu za slovenački prostor. Nova država, čije je središte bilo u Beogradu, nasledila je čitav niz različitih modela ponašanja. Ako su u njenom zakonodavstvu preovladavali zapadni modeli (Vidovdanski ustav je bio izrazito liberalno obojen, i ustav koji ga je nasledio, koji je 1931. godine oktroisao kralj Aleksandar, nije bio sasvim bez takvog obeležja), upravnoj praksi su dali ton istočni modeli. Kamilo Morokuti, jedan od najaktivnijih vođa nemačke manjine u državi Južnih Slovena, s prilično gorčine je zaključivao da je univerzalistički princip reda i brige i na teritoriji zapadno od Drine smenilo fatalističko načelo Ima vremena. Zbog toga nije nimalo slučajno to što je Slovenačka narodna stranka 1923. godine prilikom agitacije pred izbore za Narodnu skupštinu isticala svoje neslaganje sa sporom i neefikasnom upravom. Anton Korošec je nakon velike pobede, koja je autonomističkom katoličkom pokretu donela 21 poslanički mandat, zapisao sledeće:

,,Na dan 18. marta /1923/ slovenački narod je objavio Beogradu svoju nesalomivu volju, da ne želi ništa da zna o nametnutom centralizmu, o njegovoj koruptivnoj upravi, o njegovom nerazumevanju slovenačkih potreba, o njegovoj nesposobnosti i sporosti. Slovenački narod želi da ubuduće sam sobom upravlja.“

Međutim, to su bile samo reči. Korošecova stranka, koja je i na sledećim izborima među Slovencima ostvarila plebiscitarnu većinu – ukoliko je želela da uzme učešće u vlasti i da ostvari od strane naroda dodeljeni joj mandat – jednostavno je morala da se prilagodi širem okruženju (u tome je tragičnost svih demokratskih pokreta nesuverenih zajednica). Inače bi bila osuđena na večnu opoziciju, čime bi njena politika u velikoj meri izgubila svaki smisao, a s vremenom verovatno i podršku birača. Korošec je tako, nakon 1927. godine, postao jedan od najuspešnijih ministara kralja Aleksandra i kneza namesnika Pavla, kao i jedini nesrpski premijer jugoslovenske monarhije pre izbijanja Drugog svetskog rata. Zajedno sa svojim pristašama uključio se u vladajuću ,,šemu“ – bio je veoma blizu vladara i istovremeno udaljen od njega, tako da je i od jednog i od drugog imao koristi – a time je mentalitet državnog centra dobio domovinsko pravo i u Sloveniji. Identično je bilo iskustvo slovenačkih komunista u Titovoj ,,kvazihabsburškoj postmonarhiji“. Mentalitet, koji dobro ilustruje amblematična deviza Ima vremena, snažno se ukorenio u alpsko-jadranskom prostoru. Pedanterijska austrijska ,,Bürokratie“ ukrstila se sa omnipotentnim balkanskim ,,činovništvom“. Novonastala čudna mešavina nije bila posebno uveseljavajuća: u doba izgradnje socijalizma iz nje se izrodila kasta upravljača, koju je marksistički disident Milovan Đilas nazvao ,,nova klasa“. Ljudi su morali da se prilagođavaju vlasti, a ne obratno. Upravo zbog toga je Slovenija, tako reći osuđena na upravne reforme u smislu novog, šireg prostora – Evropske unije. Međutim, ni tu ne nedostaju loši uzori …

Konzervansi iz crne kuhinje samoupravnog socijalizma
ili ,,Bolje rat nego rad“

Komunistički režim, koji je u Sloveniji usledio nakon nacističkog i fašističkog ,,novog (ne)reda“, s vremenom je dobio samosvojne karakteristike, međutim, one nisu proizlazile iz njegove unutrašnje potrebe, već su bile posledica u početku veoma nenačelnog spora između maršala Tita i generalisima Staljina. Staljin je želeo da u Beogradu ima poslušnu garnituru, koja ga svojim prepotentnim revolucionarnim planovima neće uplitati u sve gore i zaoštrenije sukobe sa Zapadom. Nakon proglašenja Trumanove doktrine 1947. svaki jugoslovenski pokušaj izvoženja komunizma u Grčku bio je smrtno opasan po marksistički svet, koji još uvek nije raspolagao atomskom bombom. Staljin je, jednostavno, želeo da se osigura pred opasnim iznenađenjima svojih izuzetno ambicioznih saputnika na vrhovima i u gudurama Balkana, koji su nedavno dokazali izuzetnu sposobnost – ali i beskrupuloznost – time, što su zaposeli vlast na relativno velikom prostoru od Triglava do Ohrida. A povrh svega, imali su veoma važnu ulogu i u Albaniji i Trstu ...
Pošto su maršal Tito i njegovi saradnici veoma dobro poznavali sovjetski režim i njegovu, u osnovi militarističku logiku , već u leto 1948. godine su znali da im se u sporu sa moskovskim politbiroom – koji je, istovremeno, bio i mozak internacionalnog komunizma – radi o glavi. Za razliku od Lenjina, koji je u svojim obračunima sa protivnicima do izvesne mere praštao marksistima (oni vernici istorijskog i dijalektičkog materijalizma, koji nisu bili spremni da mu se podrede, bili su prognani iz sovjetske Rusije), Staljin je i njih proglašavao za izdajnike i slao ih na gubilišta (a to je bila jedina važnija razlika u sistemima vlasti oba boljševička prvaka ). Titoisti 1948. godine nisu imali pravog izbora: našli su se u položaju nužne odbrane (za šta su sami bili krivi). Ako su hteli da ostanu ne samo na vlasti, već i u životu – a za šta bi se inače tokom Drugog svetskog rata tako zagriženo borili?! – jednostavno, morali su da se suprotstave Moskvi.
Jugoslovenski komunisti su se nakon spora sa Staljinom našli na raskrsnici. Postavljalo se pitanje, da li će se samo (manje-više privremeno) suprotstavljati Sovjetskom Savezu i njegovoj redakciji marksističke ideologije, ili će pokušati da, u istom okviru, dođu do samostalnih rešenja; ili će se s vremenom pridružiti Zapadu. Do Staljinove smrti su, barem do izvesne mere, isprobali sve tri mogućnosti. Najpre su moskovskom politbirou ubrzanim uvođenjem mera iz arsenala revolucionarnog komunizma pokušali da dokažu svoju dijalektičkoistorijsko-materijalističku pravovernost pod sopstvenom zastavom (kolektivizacija poljoprivrede, poslednji talasi nacionalizacije). Kada se nakon godinu ili dve ispostavilo da taj put vodi u hroničnu nestabilnost – došlo je do pravih seoskih buna i do obnove hajdučije (čak i u onim delovima zemlje koji su tokom Drugog svetskog rata većinski bili na strani partizana) – maršal Tito i njegovi privrženici su počeli da razmišljaju o razvoju sopstvene varijante marksističke teorije i prakse. Svoje neslaganje sa Moskvom su čak razumeli kao spasavanje planetarne zastave socijalizma. Milovan Đilas, koji je zbog svog neobuzdanog temperamenta uvek bio korak ispred drugih članova beogradskog politbiroa, već na 5. kongresu KPJ 1948. godine je došao do uverenja da je u sporu između sovjetskih i jugoslovenskih drugova u pitanju pravi ideološki sukob. Kasnije je na osnovu takvog shvatanja počeo da razvija ideje, koje su ga ubrzo dovele do samog ruba začaranog marksističko-lenjinističkog kruga. Kada je bilo očigledno da će izaći iz njega – partijski politički monopol bi po njegovom sudu, morao da bude ukinut – doživeo je izopštenje i brisanje iz redova beogradskog politbiroa. Uprkos tome, Jugoslavija je u sferi geopolitičkih veza nešto malo pre Staljinove smrti privremeno već bila prešla blokovski Rubikon: učlanjenjem u novi Balkanski pakt (koji je bio svojevrsni nastavak prvog pakta, zamišljenog od strane ,,vojnika mira“, kralja Aleksandra Karađorđevića ) ona se suštinski povezala sa Severnoatlantskom odbrambenom organizacijom (Grčka i Turska, njeni partneri, su, naime, bili učlanjeni u nju).
Sjedinjene Američke Države, koje su nakon Drugog svetskog rata prihvatile strategiju zadržavanja komunizma Džordža F. Kenana, uskoro su bile spremne na aranžmane sa marksističkim ,,jereticima“. Sovjetski savez u Vašingtonu nije predstavljao neprijatelja koga nužno treba pobediti u otvorenoj borbi, jer je njegov privredno-politički sistem u poređenju sa (približno) slobodnim tržištem i predstavničkom demokratijom na Zapadu bio prlično inferioran (pre svega zbog pogrešnog shvatanja ljudskog bića i imovine )… Po mišljenju Dž. F. Kenana, bilo je samo pitanje vremena kada će pokleknuti pod težinom stvarnosti. Režim moskovskog politbiroa će, pre ili kasnije, postati žrtva sopstvene potrebe za nadziranjem i usmeravanjem svih i svakojakih ljudi, koja će ga učiniti svestrano sklerotičnim i privredno neefikasnim. Do trenutka kolapsa komunizma, njegova ekspanzivna sila je mogla samo da se ograničava i eventualno slabi, podržavajući one države koje se zasnivaju na marksističkim ili čak samo na lenjinističkim ,,herezijama“.
Nakon Staljinove smrti, titoisti, koji su ubrzo uspeli da normalizuju odnose sa Sovjetskim Savezom i čak i sa njegovom partijom, nisu više osećali potrebu za daljim napredovanjem u pravcu radikalnog i potpunog udaljavanja od već uhodanih puteva iz dana u dan sve fantomskijeg ,,međunarodnog radničkog pokreta“. Period traganja za samostalnim rešenjima bio je za njih uglavnom okončan. Istina je da su i kasnije delimično pokušavali da se teorijski nadahnjuju nemarksističkim tradicijama (udruženi rad su, verovatno, preuzeli od Macinija ili možda Prudona, sistem komora od korporativizma, a napuštanje sistema ćelija zbližilo ih je sa reformističkim i revizionističkim radničkim partijama), međutim, u takvim slučajevima, uvek je bilo u pitanju nepotpuno i ograničeno prihvatanje – a nikada pravo (samo)utemeljivanje. Šef-ideolog titoističkog režima, Edvard Kardelj, čak i na vrhuncu idejnog sukoba sa Staljinom, bio je uveren da su u razilaženjima između Beograda i Moskve u pitanju samo trenutne razlike unutar komunističkog pokreta, i da će one s vremenom biti likvidirane … Ni najspekulativnije teoretisanje u Jugoslaviji – što je, naravno, još više važilo za praksu – nije smelo da ugrozi osnovne postulate socijalistički koncipirane vlasti (koja je samo na ideološkom frontu proizlazila iz izvornog marksizma, dok je eksekutiva, po pravilu, delovala po načelima njegove lenjinske aplikacije ). Primat komunističke partije, odnosno njenog vođstva, ostao je nedodirljiv i za titoiste. Najvažniji predstavnik srpskih reformista orijentisanih ka potpunoj modernizaciji, Marko Nikezić je o Kardelju, koji je sve do smrti ostao idejni vođa jugoslovenskog marksističkog režima, sasvim tačno zapisao:

,,Mnogo toga što je smislio, to su napabirčene stvari, i na njihovim osnovama se nije moglo razvijati društvo. On tačno zapaža šta ne valja u Rusiji, a istovremeno je boljševizam njegov glavni izvor, ma koliko je evoluirao. Taj naboj koji je nastao između nas i Rusa, odbacio nas je od matičnog tla. Koliko nas je odbacio, tu smo ostali. Kardelj nas nije vraćao na rusko, ali od svega što se formuliralo četrdeset osme–pedesete, nije se mnogo dalje otišlo. Kad ga na kraju izmerim, posle svih mojih zabluda u procenjivanju njegove ličnosti, uza sve što sam se nadao od njega, ne mogu da kažem da se ostvaruje drukčije nego kao varijanta jugoslovenskog samoupravnog Ždanova.“

Upravo zato jugoslovensko, odnosno slovenačko komunističko iskustvo u dubini nije moglo da napusti suštinski drugačije taloge u mentalitetu od onih koje su napustili marksistički režimi u drugim zemljama istočno od Zapada. Redukovana koncepcija čoveka (nametanje egalitarizma, ograničavanje individualizma) kao i sasvim pogrešno shvatanje svojine (njena privatna priroda bi, navodno, trebalo da bude samo privremena) i istorije (kao borbe između antagonističkih društvenih klasa) karakteristična je i za njega. Međutim, pošto je bilo udobnije od drugih, komunistička shvatanja na teritoriji Titove ,,kvazihabsburške postmonarhije“ su pustila dublje korenje nego igde drugde. Na to upućuju izuzetno snažna reagovanja i posledice ekstremističkog levičarskog mišljenja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, odnosno u Sloveniji. (Njegov amblematični izraz je kult Če Gevare, koji se i dalje proglašava za viteškog revolucionara, iako je bio – iznad svega, po profesiji lekar, vezan Hipokratovom zakletvom! – u spasavanju života mnogo manje uspešan nego u njihovom uništavanju. )
U doba izgradnje socijalizma snažno se ukorenila ideja o postojanju apsolutnog sistema, izvan kojeg nema i ne može biti ničega. U marksističkoj slici sveta vera u motiv koji sve pokreće i pomera, ne može nedostajati – jer istorija ima svoj izvor (odnosno, početno stanje) i cilj, kojem, navodno, u svakom slučaju, sve vreme teži. Borba velikih grupa ljudi, čiji interesi su međusobno u antagonističkom odnosu, trebalo bi da definište postojanje svakog pojedinca. Takva slika sveta je, naravno, generisala predstavu o suprotnim sveobuhvatnim sistemima (Verner Zombart, nemački ,,ex catedra socijalista“, koji se s vremenom veoma približio nacizmu i njegovoj privrednoj doktrini, izmislio je izraz kapitalizam, da bi njime obuhvatio sve čemu se suprotstavljao). Odatle je rasla predstava o stalnoj ugroženosti i neprestanom dejstvu ,,mračnih sila“, zbog kojih ništa nije moguće prepustiti slučaju. Ideja o totalnoj matrici sveta očuvala se i nakon raspada socijalizma: nastupilo je, navodno, vreme restauracije kapitalizma i njegovih antagonističkih klasnih protivurečnosti. Takva strategija mentalnog ulaska u stvarnost nadglasala je čak i sasvim očiglednu spoznaju o zajedničkim interesima svih ljudi (prosperitet, neškodljivi, odnosno nesamouništavajući razvoj, potreba za očuvanjem prirodnog okruženja …).
Iznad svega, ne treba izgubiti iz vida ni to da je kardeljevsko samoupravljanje uspelo da svojim mrežama obuhvati nepreglednu masu ljudi – koji, uistinu, nisu mogli da odlučuju ni o čemu važnom, ali su mogli do u nedogled da sastanče i da se prepiru. Partijski čelnici su za to vreme bezbrižno delovali kako im se prohtelo: zbog samoupravljača sklonih prepiru, stvari su funkcionisale samo u slučaju oktroisanja koje je dolazilo sa vrha. Na takvom mentalnom podneblju niko nije mogao da komunističku vlast ozbiljno stavi pod znak pitanja. Marksistički režim je bez opasnosti po svoj opstanak dodirnuo svakog i istovremeno ga – afirmativno ili per negationem – obeležio. Međutim, Kardeljeva redukcija težnje svakog pojedinca da ostvari samoupravno socijalističke interese, suštinski je bila loša karta za budućnost. Omogućavala je to da su ljudi mogli da učine sve, a da im pri tom nije bilo potrebno ništa da rade: boj za planetarni socijalizam je bio univerzalno opravdanje i opravdanje za sve moguće. Logična posledica svega toga bilo je ponašanje na osnovu maksime Bolje rat nego rad, koje je na prostoru nekadašnje Jugoslavije postalo tragični amblematični moto poslednje decenije pred početak novog milenijuma. Danas se suočavamo ne samo sa gorkim plodovima takvog razvoja događaja, već i sa njihovim nezdravim, recidivnim mentalnim nasleđem.

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović