Ana Vučković [1]

HOPEROV DAN

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Izašla sam i ostavila 5 miligrama izrazito tamnog ruža na čaši u bistrou kraj nepomičnog tela gospodina Teda Trumana. Njegovo telo nije bilo nepomično zbog smrti, ukočenosti ili paralize. Ah, ne. Gospodin Truman je oduvek bro vispren, veseo i živahan čovek Tog dana sam ga ostavila. Trebalo je da se uskoro vencamo i da kupimo stan i opremrmo ga nameštajem. To nije bilo moguće, jer sam shvatila da se gospodin Ted Truman i ja veoma razlikujemo. Prevrše. Predugo sam tražila Teda Trumana u časopisima na filmovima, u krojačnicama – da, to je bio taj muškarac tamo, visok, zgodan, crne kose i izražajnih trepavica koje stoje uspravno kao i on, stegnut dok modiskinja kredom po tkanini obeležava kako i kad i gde napraviti konačni rez makazama. Probao je odelo i smejao se. Da, to je zdrav i perspektivan sin Trumanovih, industrijalaca iz San Franciska, moj Tedi, otac Džun, Kejti, Majkla i možda Melise, i možda jedini čovek u mom životu, čovek koji me ovlaš ljubi pred polazak na posao i ulazi u naša lepa kola, a ja mašem i gledam zamišljeno dok mi se oko nogu motaju Džun, Kejti, Majkl i možda Melisa. Izašla sam i ostavila 5 mg izrazito tamnog ruža na čaši u bistrou i platila poslednje piće i sišla s barske stolice na kojoj sam se savijala kao luk harfe satima u razgovoru s njim, detektivski obučenim s viskijem ispred i sjajnom prošlošću iza, sa mnom, Džun, Kejti, Majklom i možda Melisom ispred i bezgrešnom trumanovštinom iza. Ne znam da li me je mrzeo u tom trenutku. Da sam ja Ted, sigurno bih me mrzela. Sve uništiti sada, u mirnom ispijanju pića, uz Bili Holidej čiji glas miluje leđa i kroz dim koji od nas pravi duhove u baru... sada uništiti sve bilo je nesmotreno. Sutra ću se šetati sama parkovima bez ideje šta da radim u svom životu umesto da biram venčanicu. Dobro, ne venčanicu. Ništa lepršavo i bajkovito, molim! Uzeću ovaj beli kostim. Ne beli, više krem. Hladno je, staviću ruke u muf. Pogledajte venčanja Marije Kalas, Liz Tejlor, nigde venčanice, sve sami udobni kostimi, diskretni biseri i osmeh sa željom da dugo traje, draga Liz. Dobiću mali, sasvim mali poljubac i zagrljaje ljudi iz Tedove korporacije – gospodin i gospođa Sajnfeld, gospodin i gospođa Frejžer, gospodin i gospođa Mekbil, gospodin i gospođa Kac i gospodin i gospođa Simpson. Piću umereno, grickaću kreker, paziću da se ne pokvasim, paziću da zadovoljim Teda, paziću i na to da izgledam uredno na slici s njegovim roditeljima, paziću da šezdeset puta u sekundi budem fotogenična, neću paziti – pokušaću da rodim u najkraćem roku Džun, Kejti, Majkla i možda Melisu. Kupićemo im odelca za velike ljude, devojčice će biti mezimice, ali Majkl, tačnije Majkl Teodor Truman Junior će se izdvajati. Plakaće mi na ramenu da ga ne vidi otac, kajaće se što je ušao u korporaciju, oduvek je hteo da bude plivač. Njegovo malo srce, srce moje bebe, stvora kog sam ja rodila biće slamano. Njih dvojica biće u dobrim odnosima samo za praznike. Zamalo. To će biti velike porodične večere na kojima će biti dodavani pire krompir i valjušci od džigerice. U jednom trenutku započeće priča o korporaciji. Tedi će mrko pogledati malog Majkija i reći će mu da tu kurvu više ne dovodi u kuću, pogotovo ne na porodičnu večeru. Mala kurva, sekretarica Loni odjuriće od stola, za njom Majki. Tedi će narediti Majkiju da se vrati, ali on neće hteti. Loni će biti trudna, da, Majki opet si uprskao – reći će mu Tedi, obećaće Loni gomilu para ako se reši deteta. izašla sam i ostavila 5 mg izrazito tamnog ruža na parčetu stakla u bistrou koji se puši i plavi od nekih lasera. To je prvi razlog zašto ostavljam Teda Trumana. Dva dana ranije Ted me je pozvao na selo. Rekla sam da ne mogu, jer moram da spremam svoj poslednji ispit. A Ted je jedva čekao da završim studije – da bih postala njegova žena i još bitnije da bih postala njegova lepa ćutljiva žena intelektualka koja će roditi Džun, Kejti, Majkla i možda Melisu. Za ispit sam se već savršeno spremila. Ranije sam se radovala našim odlascima na selo, u njegovu porodičnu vikendicu. Raspustio bi poslugu i onda bismo se igrali. Baš sam bila zaljubljena. Sada sam htela da po svaku cenu izbegnem odlazak na selo, da budem sama, da se izgubim u nekoj šumi, ali stvarno. Da, htela sam da
idem na selo, ali sama. Bilo bi divno uspavati nečim Teda u kući i onda se izgubiti u šumi. Bilo bi savršeno da Ted kaže da idemo, a da onda kad već dođemo na imanje Trumanovih kaže da ima poziv i da hitno mora da se vrati u grad, ali daja mogu da ostanem, da je tu Sju Elen, da mogu slobodno da se odmorim i izgubim u šumi. Rekla sam da ne mogu ovog vikenda, da moram da diplomiram, da bih što pre postala Truman i majka Džun Truman, Kejti Truman, Majkla Trumana i možda Melise Truman. Nije mu bilo pravo, zapalio je tompus, namestio šešir i bez reči smo ušli u kola. Dodirnuo mi je koleno rukom. Nasmejala sam se sebi u retrovizoru i odjednom dobila nagon za otkrivanjem šume, ali neke nepoznate. Osećala sam čudno sladostrašće sledećeg dana, s obzirom na to da nisam osećala svoju telesnost i da je padala odvratna kiša. Sebi i sama više verujem kada simuliram ono što sam ispričala drugima da ću da uradim. Odlučila sam da odem do biblioteke, uzmem nekoliko knjiga i pravim se da čitam, to bi me nekako uverilo da ne lažem Teda, da imam pravi razlog. Bilo je prijatno svesno obmanjivati sebe. Biblioteka je bila puna ljudi. Oni se možda ne udaju sledećeg meseca. Bilo je divno što ih je toliko. Oni su bili znak da postoje i drugi ljudi koji se bave nečim drugim, a ne samo Tedom Trumanom. Čitali su knjige ne gledajući me. To sam i želelan – da budem vazduh, da sednem i osećam se beskorisno i nevidljivo. Kiša je značila da sam zarobljena u biblioteci. Čak i ako me Ted pita zašto me nije bilo toliko, reći ću da je bio pljusak. Ako me pita zašto nisam uzela taksi, reći ću mu da sam zaboravila novčanik, onaj koji mi je kupio za šestu godišnjicu. Reći će da sam ludica. Bila sam zarobljena sa skoro svim knjigama sveta, s gomilom pametnih i posve besmislenih rečenica ukoričenih, bilo starih ili modernih. Čak i unutra, mirisalo je na kišu. Valjda zbog kišobrana tek pridošlih korisnika biblioteke. Pitala sam se ko su ljudi oko mene. Zanimalo me je kako se zove riđa devojka koja je sedela i čitala neku debelu prašnjavu knjigu. Kako se zove? Sigurno ne Vanesa. Ne, to ime nije za ride žene. Možda Patriša. Ili Zelda. Ili Andrea. Da. Šta bi ona rekla o sebi? Ja sam Andrea Zakerman i student sam na Jejlu, imam veliku dioptriju i ničiju ljubav, a želim Brendona. Ko je onaj momak tamo? Kako se zove? Šta bi on rekao? Možda –ja sam Natanijel
Raferti, student germanistike, ali moja najveća želja je da se otisnem na južna mora i budem divalj. Možda. Ko sam ja? Ja sam Megan Nili, verenica Teodora Trumana. Da li je to prvo
što bih rekla? Zar ne bi trebalo početi s tim da sam kćerka Vilijama Nilija i Dejne Nili, devojačko Oldrič, da imam sestre Fionu i Mod, da sam pasionirani čitalac bilo čega što je iko ikada napisao i da mi sada smeta to što čitanje simuliram u biblioteci dok razmišljam ko su ljudi oko mene iko sam ja. Da li je to što ću uskoro biti gospođa Truman ono što me najviše obeležava? Ili što ću biti majka Džun, Kejti, Majkla i možda Melise? Da li je moguće da je to ljubav? Ako jeste, ne sviđa mi se uopšte. Nekada je bilo divno ići iza Teda i diviti mu se kao i svi. I sve to s onim savršenim ponosom, da sam njegova i izabrana. I on je ponosan što sam ja njegova, ali paunoliko, šepureći se. Kakvo je uopšte perje? Da li bi me i pod kojim uslovima ostavio? Zašto mi više nije zabavno s njim, zašto priželjkujem svaku situaciju u kojoj me on ostavlja samu? Izlazim iz biblioteke. Knjige ostavljam na stolu, ne vraćam ih sedoj bibliotekarki zakopčanoj do grla. Prolazim kroz hodnik i izbijam na vrata. Kiša još uvek
pljušti, spira prljavštinu. To mi se sviđa. Hoću sve da bude čisto. Ne želim taksi, ne želim kući, hoću da izletim. Ubrzo cipele, lakovane s kaišićem, na štikle, ženstvene, patkasto oble, sada su pune vode, osećam kako mi se nabire koža nožnih prstiju, od kiše koja pljušti mi se urušava frizura kao jedan od onih neboera kada ih neko namerno pretvori u prah za sedam sekundi. Osećam da sam mokra apsolutno svuda. Gola sam, gola sam voda. Prilazi čovek, nudi mi kišobran, smejem se, oh, bože, potpuno sam mokra, ne treba mi kišobran, ne mogu biti mokrija, on mi i dalje nudi svoj veliki kišobran, smejem se. Stavlja ga iznad moje glave i krećemo negde. Čovek kišne. Čovek je zapravo mladić koji se jedva nazire ispod šešira. Ulazimo u neki haustor. Zatvara kišobran. Nudi mi cigaretu. Ne znam da li da je uzmem. Vidim majku kako mi preti, vidim Teda i majku, prete mi, ne, ne, Megan, to nije dobro za Džun, Kejti, Majkla i možda Melisu. Uzimam cigaretu, mladić mi je pali. Onda sebi. Naslanjam se na zid umorna ni od čega sem od dva i po minuta šetanja po kiši sa strancem. Košulja potpuno mokra i uz telo. Zaboravljeni grudnjak kao izraz slobode. Njegov pogled. Divne usne. Moje bradavice kakao boje. Crvenim. Dim ide napolje. Smeje se. Imam previše taman ruž. Garsonjera u potkrovlju zgrade. Starinski atelje, minijaturni ramovi za slike s akvarelima nepoznatih uličnih umetnika, makete aviončića, poruke, na svakom koraku posvete i razglednice, dokazi da je verovatno voljen, mislim, možda obožavan od prijatelja, tone knjiga koje leže jedna na drugoj, flaša portugalskog vina i teška bordo zavesa i ispucali prozor i fotelja na koju je greh da ne podigneš noge, osećam, pogotovo kada si u čarapama ili bos, pa onda milion papira s porukama, pa verovatno njegova slika kad je bio dete u beloj košuljici i s neverovatno krivim šiškama i velikim očima. Njegove divne stare stvari i njegov divan život, njegov klavir i njegovi seksualni partneri u lepim košuljama nalik mojoj koja je, doduše, trenutno mokra, njegova istorija, neverovatno, ali više od deset godina stari kontrolni iz matematike, njegove ploče, možda čak i ploče njegovih roditelja, vesela trojka na B – Bili Holidej, Badi Holi i Bil Hejli, bide za koji Teodor kaže da ga imaju samo otmene porodice, za koji moj otac kaže da ga imaju samo perverznjaci. On voli Bodlera, bisere i debele knjige drama, kesice tople čokolade i kesice šećera iz kafea. E, to mi je malo besmisleno. I velika slika Kola Portera. Frotira moje telo velikim belim peškirom koji grebe. Ležim na krevetu, osećam kako mi briše stomak, pomalo golica, postajem užasno razdražena od dodira peškira, Kol Porter i bide i Ted i selo, dok se okrećem na bok i dozvoljavam mu da me lepo izbriše, mislim pomalo o Džun i Kejti, zbog Majkla bih se rasplakala svaki drugi put, ali sada zadovoljstvo potire sve ostalo. Tako da o Melisi uopšte ne razmišljam. Briše moje nožne prste, uvlači rupčić peškira koji brižljivo namešta između svakog od njih. Oduvek sam se plašila da se prsti, posebno najmanji ne odvoje od tela. Golicalo me. Smejala sam se slatko i
koketno i kao da ga molim za još, a u stvari nisam to htela. Da, možda sam htela još, ali nisam htela da on misli da ja hoću još. Zašto brinem o tome šta misli mladić s kišobranom, mladić s garsonjerom, mladić s peškirom? Grudi su, izgleda, najosetljivije na frotir. Zašto očekujem nešto? Očekivati nešto od stranca? Osećati stid pred nekim ko je pre deset minuta penetrirao u vaš život kao nož u tortu? Kada idem ulicom i napravim glupo lice koje vidi neko u kolima koja prolete, stid me je. .. Osećam stid stotinke kada su me oči neke osobe videla kako pravim glupo lice ili ga krivim zbog grickanja usne. Osećam da se koža ježi, dobijam tačkice svuda, sve bubri, musli u mleku, nožni prsti u vodi. Košulja i suknja i gaćice u kesi za poneti. Dobijam plavu haljinu krutu poput peškira. Steže me, boli, zateže me u
struku, ispod grudi, da, prevelike su, a kad sam bila devojčica mislila sam da nikad neće porasti. Bubrim. Nadolazim. Rastem. Kosa mi je još mokra, voda mi se sliva po mladežima, uši su mi pune kao cipele malopre, pre svega ovoga. Cipele skidam, uši ostaju gde su. Zvuk se razlaže. Svrbe me rupice za minđuše. Češkam se pazeći da se ne razgnevim i ne raščešem ih do krvarenja. Nemajući veš na sebi osećam se krupnom, meso ima moć da se rasprostre po garsonjeri. Otključava mi vrata i izlazim. Spuštam se stepenicama, vodeći računa da se ne okliznem. Osećam se mokro, grad je kiša, stepenice su kiša. Bosa sam. Vadim cipele iz kese. Mokre su, ali su jedino što imam. Nije imao cipele za mene. Ima nešto u bosonogirn ljudima. Zdravo je hodati priljubljen uz tlo, barem tom zanemarljivom površinom sebe. Cipela jedna, stopalo, mokro. Cipela druga, stopalo, mokro. Izlazim. Sve je mokro, ali samo na zemlji, kiše nema, biljke i drveće isparavaju, otkrivaju previše opojne mirise divljeg žutog rastinja, ljudi igraju golfi, džogiraju, stabljike kvase listove. I golicaju. Hodam. U kesi nema gaćica. Još su tamo u sobi mladića koji voli da suši ljude, da im daruje plave haljine i na fotelji ostavlja peškir kojim ih briše, ne mareći za buđanje. Mokre stvari buđaju. Zato je lepo što postoje dobri ljudi koji suše. Mogla sam da se ubuđam tako lako da me nije osušio. Mogla sam da
se prehladim i da ugrozim Džun, Kejti, Majkla i možda Melisu.

Sanjala sam da je zgrada biblioteke neboder koji hoće da jednim potezom sruše. Kad sam se probudila počela sam da čitam Klanicu 5 i otišla s Tedom u bistro. Ostavila sam 5 mg izrazito
tamnog karmina na čaši. Biću u baru, držaću glavu na šanku, ja sam sad sigurno deo njegovog misaonog predela! Ha! Zašto bar zoveš bistro? Tu se baš razlikujemo, Ted. Tog dana uživala sam u prirodi, čitala sam knjigu i brinula o svom telu na izrazito intimistički način. To je nežan pristup, ti to ne bi razumeo. Šetala sam se sama gradom i razgledala izloge. Bilo je divno biti tako sam i ne razmišljati ni o čemu. I noge su hodale same i nikad se nisam osećala bolje. Bluz u nogama, kakav osećaj. Nerviraš me, Ted. Ne što si se ugojio, to nije bitno. Nervira me što su svi nasmrt zastrašeni od onoga što ćeš reći. Budi neko koga se ljudi ne boje. Mrzim da volim nekog koga se ljudi boje. Gadi mi se to. Ne mogu. Bilo je dobro diviti ti se, sada je dosta. Govoriš prijatne stvari, a ne moraš. Otkad izgledaš drugačije, jednostavno nisi isti. Ljigavo. Poljubi me u nožni prst, udeni me u plavu haljinu, seti se toga, a posle možeš sa mnom šta god. Glupa domaćica s diplomom. Širiću noge i kukove da rodim Džun i Kejti i Majkla i našu malu Melisu isto kao što sam ih širila onog dana kad sam poželela da me obriše krutim peškirom od kiše. Kiša se uvulda svuda. Priroda je čudna stvar, Ted. Kako je glupo reći za prirodu da je stvar, zar ne? Ljudi ne paze na reči, ljudi ih koriste tako proizvoljno. Ostavljam te, Ted. Ljutio bi se na naše dete, a ja ne volim da neko uništava i grdi nešto moje. Otići ću toliko daleko u zaštiti Majkla da ga neću ni roditi. Danas sam osetila onaj opojni miris. I, znaš šta? Ti nisi bio u blizini. Taj miris je sve vreme bio moj, a ja sam mislila... Predugo sam u baru, Ted, a nemam baš vremena. Ima još toliko toga da se desi, toliko još kiša, krutih haljina i osećanja tromosti i klizavosti, i još toliko poljubaca niz leđa i ruke. Ted ne dozvoljava da ona ode prva. On nije čovek koji ostaje sam u baru, ostavljen od neke mokre apsolventkinje anglistike koja simulira čitanje Kitsa i Iejtsa, ali zato uživa uz Vajlda. Ted to ne dozvoljava. On ustaje i odlazi. Ona ostaje zamišljena kao žene na
Hoperovim slikama.