Gzim Aljiu [1]

U Klubu ružnoće

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Crveno svetlo semafora u trenutku je prešlo preko žutog i postalo zeleno. Brzo sam nastavio glavnom ulicom i zatim skrenuo levo, uključivši se na sporedni put sa kaldrmom, sa čijih se obeju strana nalazio uzani trotoar i tu i tamo po koji parkirani auto koji je onemogućavao intenzivan saobraćaj. Sat je pokazivao dvanaest i petnast minuta, a trebalo je na posao da se vratim oko jedan. Mogao sam da zakasnim najviše pet minuta. Nakon toga su zatvarali glavni ulaz i čak da sam i viši menadžer ostao bih bez dnevnice.
Zgrada Kluba bila je najlepša zgrada u gradu i, za razliku od ostalih, jedina koja je imala veliko, vrlo lepo održavano dvorište, puno stabala voća, borova, niskih jelki, sa dve-tri vrbe koje zovu još i žalosnim, sa prelepim i planski, ukusno posađenim cvećem koje je s uživanjem zalivano. Samo dvorište zgrade bilo je ograđeno lepom, crnom gvozdenom ogradom sa stilizovanim cvećem od kovanog gvožđa. Ispred ograde su se nizali parkirani automobili, i to vrlo gusto, tako da sam u jednom trenutku pomislio da neću pronaći mesto da parkiram svoj BMW. Upravo kada mi je kroz glavu prošla misao da je bilo bolje da sam do posla pošao pešice, ukazalo se jedno slobodno mesto između dva automobila, od kojih je jedan bio vrlo velik, nov, ali i izuzetno lep. Zakočio sam i odoka procenio da mogu tu da se uvučem, iako je mesto bilo poprilično uzano, dodao gas i nekako se parkirao. Pažljivo sam otvorio vrata da ne bih ogrebao tuđa kola, koja su mirno dremala sa strane, i izašao dobro raspoložen. Tako sam se tog jutra i probudio – vrlo dobro raspoložen. Ljirija je još uvek spavala kad su se sestre pozdravile sa mnom i, tako podbule od sna ili nespavanja, ko bi znao, otišle dovikujući nešto deci koju su vukla za njima kao mačiće. Polako sam se obukao, pojeo parče hleba premazanog marmeladom, popio čašu mleka koje mi se učinilo malo nakiselim i gotovo isto tako lagano i pažljivo, da ne probudim Ljiriju, izašao napolje, ušao u kola i došao na posao. Na poslu sam saznao novosti koje su se izdešavale u međuvremenu; na hodniku sam sreo sekretaricu glavnog šefa koja me je zvanično pozdravila dok sam je ja pozdravio velikim osmehom, pokazujući zube, i zatim izašao napolje, seo u kola, hitro prošao glavnu ulicu, a sporedni put sa kaldrmom sporije. Parkirao sam se i stigao u Klub.
Ulazna kapija je bila odškrinuta, ali u maloj, vrlo urednoj portirskoj kabini nije bilo nikoga. Sačekao sam neko vreme, a kada sam shvatio da portira nema, nastavio sam putem popločanim kamenim pločama različitih oblika. Kada sam pozvonio na vrata zgrade, niko mi se nije javio čitavih pet minuta. Zatim sam, kao i na ulaznoj kapiji, ušao unutra, iako se nikome nisam javio, i našao se u jednom izuzetno dugačkom hodniku, na čijem je kraju s vremena na vreme svetlucalo nekakvo slabo svetlo. Zidovi hodnika bili su izuzetno beli, sa ramovima braon boje, iste veličine, poređanim jedan do drugog, u kojima su se nizali raznovrsni urbani motivi, ruralni pejzaži, ali i istorijski i savremeni prizori, od kojih su neki bili crno-beli, neki u boji, i to vrlo uspeli, umetnički. Pod hodnika je bio popločan crnim mermernim pločama, veoma sjajnim, ili mi se možda tako činilo zbog odbleska belih zidova i plafona, takođe belog, posred kojeg su se u dužini od skoro jednog metra nadole pružali beli kablovi iz kojih su se propinjala okrugla svetla. Kako su hodnik i plafon bili dugački, i to vrlo dugački, i nekako se lagano, sasvim lagano, savijali kao da su deo ogromnog kruga, svetla koja su se propinjala iz belih kablova ličila su na vojnike u stroju pognutih glava. Nečiji laki koraci, možda sa druge strane, tamo iz pravca soba, skrenuli su mi pogled sa svetala-vojnika. Čitavim hodnikom sa leve strane, jer su sa desne bili veliki starinski prozori, ali u dobrom stanju, nedavno ofarbani, nalazila su se crna izrezbarena vrata s povijenim kvakama i širokim bravama. Vrata je bilo puno i nisam znao koja da otvorim. Napravio sam nekoliko koraka napred i broj vrata se povećao, načinio sam još nekoliko koraka ali su vrata nastavila da niču jedna do drugih, u razdaljini od četiri do pet metara. Kada sam se umorio od pogleda na njihovo crnilo koje se nastavljao u nizu dok sam hodao, odlučio sam da stanem. Zakucao sam na jedna od njih, ali s druge strane nije bilo odgovora. Malo sam sačekao, i kada sam skupio dovoljno hrabrosti otvorio sam ih, i sasvim lagano ušao unutra. Našao sam se u još jednom hodniku, gotovo istom kao i prethodni iz koga sam dospeo u ovaj. Zastao sam na trenutak i pokušao da razmislim, ali ništa mi nije padalo na pamet, niti sam se ičega sećao, čak sam prestao da osećam i žilu kucavicu čije otkucaje vrlo jasno čujem kad god se nađem u ovakvoj beskrajnoj tišini i kada me je strah. Vratio sam se u hodnik u kojem sam prethodno bio, osetio otkucaje vene na vratu, kroz glavu mi je projurilo milion misli i sećanje se ponovo javilo: prva stvar koje sam se setio bio je moj pas iz detinjstva, uopšte ne znam zašto! Skupio sam hrabrost i ponovo se vratio u hodnik broj dva, tako sam za sebe počeo da ga zovem. Na njegovom kraju takođe je svetlucalo slabo svetlo. Hodao sam vrlo dugo i kada sam se umorio odlučio sam da pokucam na vrata na čijem sam pragu primetio tragove ljudskog kretanja. Sigurno ovuda prolazi mnogo više ljudi nego na bilo kom drugom mestu, rekoh sebi i zakucah. Niko mi nije odgovorio, pa sam unutra ušao sa strahom. Ponovo dugačak hodnik, vrlo dugačak, koji je blago skretao, ali se na njegovom kraju umesto svetla nalazio sto, za kojim je, posmatrajući neke papire, na drvenoj stolici s naslonom koji je dopirao samo do polovine leđa, sedela jedna žena. Obradovao sam se što sam napokon ugledao ljudsko biće. U međuvremenu sam počeo da se plašim, i to mnogo. Ne od nekoga, već od dugih hodnika, od zidova sa ramovima, od svetala-vojnika, od crnih vrata koja ne vode nikuda. Kada sam ušao unutra, ta žena, koja nije imala više od četrdesetak godina, ogromnih grudi i nekako omanje glave, usana toliko tankih da su ličile na kore za pitu, sa sitnim i potpuno nezainteresovanim crnim očima, rekla mi je da me očekuju u šefovoj kancelariji. Za trenutak sam bio zatečen, ali mi je istovremeno sinulo da me je zamenila s nekim i obradovao sam se što će mi se ukazati prilika da umesto tog nekog drugog uđem u kancelariju, kako bih sa specijalistom za estetiku, koji je ujedno bio i šef Kluba ružnoće u našem gradu, razjasnio problematiku vezanu za Crno zrno. Kada je žena primetila da sam zastao, počela je da me ispituje da li sam ja dotični gospodin ili ne; izgovorila je moje ime kao da sam pas mešanac. Tada sam se totalno ukočio. Iznervirala se i na čelu joj se lagano počela pojavljivati mrlja koja je ukazivala na nervozu, koja joj se, nakon što joj ponovo nisam odgovorio na pitanje, razlila i po licu i pretvorila u neku drugu vrstu pitanja, ali ovog puta preko telefona. Pozvala je svog šefa i upitala ga za mene, jedva uspevajući da sakrije nervozu u svom glasu. Nakon što je spustila veliku crvenu slušalicu telefona, iz serije starijih modela sa brojčanikom, sa rupama ispod kojih su ispisani brojevi i koji je potrebno do kraja okrenuti i sačekati da se brojčanik, vrati praveći zvuk trak-trak-trak da bi se dobio željeni broj, ljutito mi je rekla da mogu da uđem kako bi mogla da okrene neki drugi broj.
Kancelarija specijaliste je bila velika, sva u životinjskoj koži i orahovini visoke klase, na čijoj se sredini odmarao sto, takođe od orahovine, a za stolom je u visokoj, širokoj i udobnoj fotelji sedeo šef. Kad sam ušao pogledao me ispitivački, sa strane, jer mu je glava bila uvučena u stranice nekog starog, opšivenog rukopisa; ustao je sav poletan, oduševljen i radostan što me ponovo vidi. Zatim me je pozvao da pređemo u drugu prostoriju, koja je takođe bila deo kancelarije, a koju nisam primetio kada sam ušao i jer se nalazila iza sive, skoro do plafona visoke vitrine čiji je prednji deo bio zastakljen i na čijim su policama bile složene crne, crvene, žute i plave knjige sa naslovima na raznim jezicima. Prostorija u koju se moglo ući kroz uzan prolaz između zida i visoke vitrine, takođe je bila u životinjskoj koži i orahovini, a na sredini se nalazio stakleni sto, ukrašen skupocenom vazom u koju su pažljivo stavljene tri veštačke ili možda prave ruže, nisam uspeo da proverim. Oko stola su bile mekane, kožne fotelje crne boje, i ja sam seo u onu koju mi je rukom pokazao.
Vrlo brzo smo završili sa pitanjima o zdravlju i poslu, nakon čega je prešao na glavnu stvar. Nije mi dopustio čak ni da ga pitam kako je znao da ću doći do njega. Ispričao mi je u sitne detalje sve što su isplanirali za mene, kada dođem do njih. U međuvremenu, počeo sam da osećam neku nelagodnost zbog onoga što je pričao.
Ponjegovom mišljenju, prelomni momenat u mom slučaju bio je moj dolazak na sedeljku koju je organizovao Ljuan. Na mene je vrlo snažan utisak ostavilo pominjanje Ljuana u omalovažavajućem kontekstu, kao da je u pitanju rob koji ne vredi ni pet para.
–Iako tvoje stanje pratimo još od sedmog razreda, kada je i počelo da se javlja Crno zrno, zainteresovani smo za tebe od one noći kada je organizovana sedeljka, ali za tvoje zdravlje još više, jer smo primetili da će se, ukoliko ne intervenišemo, tvoj život pretvoriti u potpunu katastrofu. Ne možeš da eliminišeš Crno zrno i ružne slike koje vidiš svuda oko sebe i koje su u suštini stvarnost, ali ne treba da ih vidiš bez naše pomoći. Mi ne samo što smo Klub rasprostranjen po čitavom svetu, koji se bavi svim događajima, svim dušama, svim ličnim pričama, preko kojih se gradi ono što zovemo opšta istorija, koju kao takvu kasnije učimo po školama, mi smo i klinika koja leči, u koju dolaze pacijenti da se žale zbog istih slika koje vidiš i ti, zbog bolova u telu koje osećaju a za koje nemaju nikakvo objašnjenje, zbog oznaka i priviđanja, ali ponekad, iako vrlo retko – zato ti i jesi poseban slučaj – zbog Crnog zrna, koje je i znak našeg kluba. Ti si, dakle, jedan od izabaranih. Ne možemo dopustiti da umreš i prevrćeš se u grobu a da ne postaneš deo naše organizacije, jer preko tebe, kao i preko drugih koji imaju isti problem, kao što sam ga i ja u jednom periodu imao, možemo postići velike ciljeve, možemo ostvariti ono za šta se borimo i na čemu radimo još od nastanka čovečanstva – da ružnoća ne nestane, da više ne bude patnje, grižnje savesti zbog ružnoće, da se na nju ne gleda kao na mrlju i da se kao takva ne doživljava. Ljudi mrze ružnoću, osećaju se loše zbog nje, čine čak i nemoguće stvari samo da od nje pobegnu, ne znajući da je na taj način i stvaraju. Ružnoća, poštovani moj, nije, i ako to misliš onda grdno grešiš, samo ono što se vidi golim okom. Ona je sveprisutna, ona je u ljudima, događajima, idejama, razmišljanjima i tako se lagano pojavljuje na licima, telima i čini da sve stari, polako, dok te ne ubije, dok te ne napravi onakvim kakav si bio na početku, dok te ne pretvori u prah. Mi, uz pomoć naše organizacije, želimo da to zaustavimo. Želimo da ljudi više ne vide ružnoću, da se izleče od ove bolesti nastanka i razvoja čovečanstva. Već smo uspeli da u mnogim sferama života utičemo na to da ljudi ne vide ružnoću, i u našem gradu ljudi su srećniji; u međuvremenu smo, putem propagande, preko naše televizije, naših knjiga, radija, proizvoda, uticali da se ružnoća smanji do te mere da veći broj stanovnika bude zadovoljan, da im ne smeta, da se oseća spokojnijim. Kada se oni osete spokojnijim, možemo reći da smo postigli prvu fazu našeg projekta, a druga faza je etabliranje ružnoće, tako što će sve što je lepo i harmonično nestati. Kada sve ono što je lepo i harmonično nestane, onda će vrednosti, norme i estetika ružnog postati vrednost, norma kao što je estetika lepog koja vlada jadnim čovečanstvom još od davnih vremena. Lepota je, sine moj, Božja šala sa ljudima. Kako mi primećujemo lepotu? Ne primećujemo je mi! Naš mozak je stvoren tako da neki objekat primećuje kao lep dok ne postoji nikakvo merilo koje bi nam pokazalo da je taj objekat zaista lep. Takođe, o kom se kriterijumu radi kad neku stvar ocenjujemo kao ružnu? Kriterijum je naš mozak, koji je podešen tako da, navodno, pravi razliku između lepog i ružnog. Nema sumnje da je ovo podešavanje u stvari depodešavanje, jer mi preko našeg mozga opažamo neki predmet ili stvar, a ne preko nas samih. Mi sami nismo isto što i naš mozak. Mozak ne može da nas drži zarobljene. Naš klub, međutim, pretenduje da mi, ljudi, istražujemo stvari a ne naš mozak. Želimo da prevarimo mozak! Tako, sve treba pretvoriti, transformisati u ružno kako bismo prevarili naš mozak i kada u tome uspemo vrhovnu vrednost preuzeće ružno, koje i predstavlja najveći deo ovog univerzuma. Ružno će, eto, postati univerzalna visoka, čista lepota. Više nećeš videti Crno zrno niti ružne slike, nećeš se više gaditi prljavštine, smeća, izmeta, vatre, zamućene vode. Spasićeš se od toga zauvek.
Specijalista za estetiku je završio svoje kratko, ali izuzetno apstraktno izlaganje i predložio mi da napustimo kancelariju. Izašli smo u hodnik i odatle, pošto smo se još jednom pozdravili sa njegovom sekretaricom, hodali dugo i na kraju se zaustavili pred vratima lifta. Ušli smo unutra kada se centralni deo vrata otvorio povlačenjem oba krila u stranu, popeli se gore, na jedan sprat bez broja, a ja uošte nisam znao gde se nalazim jer na tom spratu nije bilo prozora niti ičega sličnog odakle bi se moglo videti napolje. Ponovo hodnici, ali su mi ovog puta izgledali kraći, možda zbog prisustva šefa Kluba koji je samouvereno koračao pričajući mi šta je nekada bilo na ovom prostoru. Na spratu bez broja bilo je puno ljudi koji su čekali pred crnim vratima, sedeći za izuzetno čistim plastičnim stolovima, ispred kojih su bili mali, niski stolovi po kojima su se nalazile novine, časopisi, knjige, činije sa slatkišima, čokoladicama umotanim u svetlucavi plavi papir i keksom. Lica ljudi ličila su mi na sunđere sa sitnim rupicama, spremnim da usisaju sve ono što se iznese pred njih.
– Vidiš, ovo su pacijenti iz cele zemlje. Strpljivo čekaju u redovima ispred klinika, koje oni i one zovu odeljenjima. Ovde su sva odeljenja kroz koje jedan pacijent treba da prođe da više ne bi primećivao ružno, tj. da bi ružno video kao lepo, upravo onako kako sam ti malopre objasnio. Ukupno ima pet odeljenja.
1. Prijemno odeljenje, gde se obavlja prijem pacijenata, predavanje dokumenata, davanje osnovnih podataka i zakazivanje termina, koje je u kratkom vremenskom roku ukoliko se radi o pacijentu ili pacijentkinji koji su teži slučajevi.
2. Kontrolno odeljenje, gde se pacijenti, iako imamo gotovo precizne podatke o njima, ponovo kontrolišu, ovoga puta i fizički, određuje im se nivo ružnoće i pravi dosije o njihovom raspoloženju. Onda im se pokazuje dosije koji smo napravili i oni i one mogu da provere da li smo možda slučajno napravili neku grešku prilikom procene. Do sada je vrlo mali broj pacijenata pronašao greške. Nakon toga se oni i one obično slože da dosije koji smo mi napravili, ne pitajući ih, postane i njihov zvanični dosije. Da ne bude zabune, ovde se nalaze podaci o nekoj osobi koji još uvek nisu potpuni. Ovde se, kao što sam ti napomenuo malopre, obavlja fizička kontrola. Podaci se popunjavaju na sledećem odeljenju, koje upravo vidiš. Evo, pogledaj, ovo je najintimnije moguće mesto. Svako ima zasebnu manju sobu, gde bi na većem broju stranica trebalo da piše o svom životu. Ovo je, zatim
3. Odeljenje pripovedanja, gde pacijenti, nakon što uspešno prođu prethodne dve etape, koje su ujedno i vrlo jednostavne, dolaze i gde počinju poteškoće, jer mnogi ne kažu sve, ne ispričaju sve, a mi nismo u mogućnosti da ih izlečimo ukoliko nam sve ne ispričaju. Ali ni ovde nema većih problema, osim nekoliko vrlo revnosnih slučajeva koji prijavljuju čak i koliko su puta u toku dana išli u ve-ce. Osim pacijenata, ovde se ispovedamo i mi, ukoliko oni ne znaju nešto iz njihovog života što može biti od pomoći, kao što je, na primer, bio slučaj sa našim šefom koji nije znao da njegov zamenik spava s njegovom ženom. Međutim, kada je za to saznao, nije preduzeo nikakve mere jer je želeo da se izleči. Naš šef je u fazi pomirenja i upravo mu je zbog ove problematike teško da prihvati trenutnu situaciju i da se s njim pomiri. Trebalo bi da zna da se ovde ne radi o izdaji, o nečemu ružnom, trebalo bi da to doživi čak i kao zadovoljstvo. Zato ću, pošto kasniš s posla, pozvati tvoju ženu telefonom i reći joj gde si bio, nema potrebe da gledaš na sat.
4. Odeljenje pomirenja, gde, kao što i sam vidiš, dominira najcrnja moguća boja, predstavlja najtežu etapu i za nas i pacijente. Oni i one trebalo bi da se pomire sa svim onim sa čim u životu nisu mogli da se pomire, a mi bi u tome trebalo da im pomognemo. Neke, da bi im pomirenje učinili mogućim, odvodimo u operacionu salu i odstranjujemo im deo mozga, i to onaj u kojem se čuvaju najozbiljniji događaji i dešavanja iz njihovog života ili neki drugi deo mozga koji im onemogućava da nešto vide kao lepo jer su to do malopre videli kao ružno. Nakon napuštanja ovog odeljenja pacijenti se u potpunosti umiruju i ukoliko im se umesto doručka, izvini na izrazu, servira govno, poješće ga. Ne plaši se, to smo probali samo jednom, na jednom vrlo teškom slučaju, kod jednog tipa koji nikako nije mogao da se navikne na težak vonj fekalija koji dominira u istočnom delu grada. Ne možemo da eliminišemo izmet ako ga vidimo kao ružnog, ni onaj kulturni, ni istorijski, ha ha ha ha! I
5. Odeljenje spokoja, gde nakon teškog prolaska kroz prethodne etape, naročito kroz etapu odeljenja pomirenja, pacijenti pronalaze mir, vraća im se samopouzdanje, sigurniji su u sebe i sve im izgleda lepše, čak i nastavljaju da svojim aktivnostima i ulepšavaju svet. Ukoliko uspemo u tome da ovo odeljenje preplavi sve ulice, sve domove, restorane, škole, fabrike, planine, livade, javne kuće, kancelarije civilnih službi, autobuse, kola, onda smo postigli naš cilj. I više neće biti posla za klinike Kluba, jer će sve živeti u svojoj ružnoći, niko se neće truditi da je eliminiše. Jer, brate moj, prijatelju, druže, lepota više neće postojati!
Šef Kluba me je zatim otpratio da kapije, obaveštavajući me o datumu mog ponovnog dolaska. Rekao mi je da mi je, dok smo razgovarali (a koliko se sećam, samo je on pričao), administracija već odredila termin; zato sam i prošao kroz prijemno odeljenje na ovaj način, na njegovu intervenciju. Po njegovom mišljenju, trebalo bi sa lečenjem da započnem sledeće nedelje. I bio je kategoričan, ne ostavljajući mi ni najmanju mogućnost da mu protivrečim. Zaista, nisam ni želeo da mu protivrečim, čak sam osetio i neku vrstu olakšanja, neku vrstu oslobođenja. Na kraju krajeva, da li postoji divnija stvar od toga da se ne primećuje ružno? Da me prljavština ne zgraža, da ne osećam ljudski vonj, da ne osećam smrad iz usta ili od kvarnih zuba? Da više ne gledam ružne slike kolanja mesa, creva, vrana, čaplji; da me više ne muči Crno zrno, očevo loše ponašanje prema majci ili njeno povlačenje u sebe kada su ga odveli u zatvor... Leteo bih od radosti! Mogao bih sve što je ružno da ne primećujem i da ne doživljavam kao takvo. Čak ne bih imao ni grižnju savesti zbog kreature u Špresinom stomaku, niti zbog svog hladnog stava prema Ljiriji, sestrama, prijateljima, svetu. Između ostalog, specijalista mi je rekao da su moji problemi mali, ali s tendencijom da postanu veći, tako da sam dobro postupio što sam se pojavio u Klubu pre nego što sam svoj mračni deo mozga, koji još zovu i savešću, opteretio, i to bez dozvole Kluba, ostalim užasnim stvarima koje bih mogao da uradim pre nego što ovde dođem. Kada sam ga upitao koje su to užasne stvari, prijatno se nasmejao, ispuštajući zvižduk iz svog gojaznog tela, i rekao da ne može da mi priča o događajima iz budućnosti, koji bi se mogli dogoditi da nisam došao u Klub. Sada kada si došao u Klub, sve će se odvijati pod našom zajedničkom kontrolom. Zato je opasnost da uradiš nešto užasno otklonjena, rekao mi je pre nego što smo se rastali.

Prevela s albanskog: Nailje Imami