Žarko Radaković [1]

PRED- I POST-NOMADSKA STANJA

Sarajevske Sveske br. 23/24 [2]

Aprila meseca 1973. je u Studentskom kulturnom centru u Beogradu izveden performans Kornjača. Učesnici su bili autor predstave, umetnik Era Milivojević, Žarko Radaković (pisac ovog teksta), Nebojša Janković –
Laki (danas urednik kanadskog emigrantskog časopisa Kišobran), Melita Bajčević (ne znam o njoj danas ništa) i Miša Gavrilović (ne znam o njemu danas ništa). Posle izvođenja performansa je direktor festivala umetnosti u Ediburgu, Richard Demarco, pozvao tu grupu da performans Kornjača izvede i na njegovom festivalu.
Ž. R.

Vest o pozivu u Edinburg je i te kako bila uzbudljiva. Pomisao da bismo svi mi učesnici predstave mogli da otputujemo u inostranstvo i te kako je bila privlačna. Ujedno je taj poziv delovao kao san. Jer ko je tih godina od Jugoslovena putovao u inostranstvo? Ko je imao prilike da otputuje na Zapad? Kretanja su se svodila na lutanja gradom. I danas mi je u pameti šetnja sa Erom u Botaničkoj bašti u Beogradu, i dugo stajanje pored malenog ribnjaka u zapuštenom parku. Bila je pozna zima. Godina 1973. Mesec mart. Prvo prolećno sunce. „Zubato.“ Era je na LSD. Ja, koji sam prethodnog leta imao negativno iskustvo u uzimanju halucinogenih droga – na meskalinu mi je bilo „strašno“ – nisam toga dana progutao pilulu sa LSD, ali sam sve vreme „pravio društvo“ Eri na njegovom halucinantnom putovanju. Stajali smo naslonjeni na ogradu ribnjaka sa fontanom, i bez prekida gledali u žabokrečinu na površni ustajale vode. „Kao u Alhambri“, rekao je u jednom trenutku Era, prisećajući slika u knjizi koju smo svakodnevno prelistavali. Video sam sva „komešanja“ oblika u Erinom pogledu, „tipična“ za predstave izazvane dejstvom halucinogenih droga. Iako smo bili različito „stimulisani“ – Era je bio na LSD, a ja samo „pod uticajem“ njegovog, dejstvom droge „pomerenog“, doživljajnog aparata – videli smo isto: i zahvaljujući evociranju mojih doživljaja pod dejstvom meskalina, od pre samo nekoliko meseci. „Čudan spoj sadašnjosti (Erine) i prošlosti (moje)“, pomišljam danas. Voda u bazenu pred nama se ne pomiče. Vlakna algi na površini se izvijaju u pletenice koje se, pak, spiralno spuštaju na dno. Razume se da je boja te kosmate mase, zelena. U delu ribnjaka (na sredini) su na površini vode majušni listići barskog bilja, koji se šire kao krljušt na stomaku ribe. I tu dominira zelena boja. Pod svetlošću „zubatog sunca“ je to svetlo-zelena, ohlađena, ali jasna. Takoreći i nema senki. „Fantastično“, čujem Erin glas. „Kao da govori sa Marsa“, pomišljam i osećam kako mu se glas razlaže u slojeve najrazličitijih zvukova. U jednom trenutku vidim namaze šumova preko boja i oblika na površini vode. Vidim Erine reči kako u vrtlozima upadaju u masu vode koja se razvlači kao gusta melasa. Pod jezikom osećam onaj ukus sastojaka tečnosti napitka koji sam, u onom meskalinskom snu, ispirao gorak ukus pilule koju sam bio progutao. Čujem nečiji glas. Testeri mi uši. Ali i, poput lepljivog jezika, razvlači pljuvačku preko zelene površine vode u ribnjaku. „Kao u Palermu“, izgovaram (prisećajući se fotografija u knjizi koju smo prelistavali). Era je u tolikoj meri posvećen opažajima primljenim zurenjem u žabokrečinu da njegovo gledanje doživljavam i kao najprisniju „komunikaciju“ sa nekim u vodi. Erin izraz lica je ozaren. Erine oči su široko otvorene. Crvenilo beonjače isijava jezu koja se prenosi na gomile zaostalog, starog, snega na stazi između redova drveća. Era prebacuje pogled na skorelu površinu uprljane Bele. Kristali su tu uobličeni u kuglice koje se, otapanjem snežno-ledene mase, uvećavaju. Ptice (vrapci), koje skakuću stazom, ne samo da privlače pogled, nego odvlače pažnju. Najedanput smeh. Besciljno širenje pogledom koji samo prati grohotan smeh koji i Era i ja začujemo kao šuštanje lišća u gustišu krošnje jedinog stabla na travnjaku pred nama. I vetar, koji se najedanput oglašava. Spušta se u velikim raznobojnim koncentričnim krugovima. I sirena bolničkih kola, koja se čuju sa druge strane zida oko botaničke bašte (dakle, „spolja“) zamiriše kao vejanje sitnog, suvog snega.

Danas, posle svih „proba“ meskalina i LSD, mogu da kažem da bi „senzacije“ izazvane delovanjem tih opijata, bile, u potpunosti, „kičerske“, da u „slici“ senzacija nema „ekspresivnosti“ koja dolazi iz stvarnosti. Oličena je u onim „snažnim“, debelim, tvarnim, prugama „jakih“ boja, raspoređenim oko obrisa „formi“. Prirodne boje „figura“ su, pod pritiskom težine korone od jakih boja, prigušene, tu i tamo blede. Utoliko se gledanje u oblike odmah proeobraća u slepost. Lepo vidim da ne vidim to u šta gledam, nego vidim samo ono izvan granica oblika. Te pruge sa druge strane zida oko polja u kome je pogled vidim tako jasno da ih i čujem. Odmah se aktiviraju, u činu gledanja, i druga čula. Mirišem, kusam i opipavam granične namaze boja. Sve se odvija munjevito. Dakle, nema vremena za mešanje oseta. Čin opažanja, kažimo ovde „sveobuhvatnog“, je kao prolaženje duž dugog plota i, pri tom, povlačenje šakom i prstima preko letava u tarabi. Opipavam svaku neravninu na svakoj pojedinačnoj dasci, ali i odlično sagledavam „svu“ tarabu. Razume se da postoji opasnost od povrede šake zabijanjem u vrh zaostalog eksera u letvi, ili zarivanjem komada drveta pod nokat. Opasnost je povećana i smanjenjem osetljivosti na bol. Jer sve je usredsređeno na prepuštanje „senzacijama“. U praksi uživanja halucionogenih droga su zabeleženi i slučajevi gledanja u sunce do oslepljenja, ili prženja kože na šaci žeravicom cigarete do nanošenja najtežih opekotina.

Jedne večeri u Gajbi (u stanu u kome smo svi učesnici predstave Kornjača stanovali) smo Kosta (Koča) i ja satima (na „tripu“ LSD-om) gledali u Ešerove slike.

Nije li simptomatično za trip meskalinom, posebno LSD-om, zaboravljanje većine od svih „senzacija“ i svega o čemu sam razmišljao tokom tripa? Ne sećam se osećanja tokom tripa. Ne sećam se ni nagona. Na primer, tokom „horor-tripa meskalinom“ jesam pio tečnost, ali žeđ nisam osećao. Bocu koka-kole sam kupio isključivo zato što mi je prodavac uporno nudio da „uzmem“ „bilo-šta“ iz njegove „zapostavljene“ zalihe. Čim sam okusio napitak, odmah sam ukus tečnosti osetio razložen na sastavne ukuse sastojaka tečnosti. Uopšte, ta „analitičnost“ pratila je svaku moju aktivnost tokom tripa. Sve u meni – duh, misli, osećanja, pre svega opažanje – bilo je u permanentnom nezaustavljivom, rekao bih, čak, „fulminantnom“, kretanju. Ni „u spoljašnosti“, izvan mene – ako je to „izvan-mene“ „na tripu“ uopšte postojalo, a postojalo je samo „analizovanjem“ – ništa nije mirovalo. Sve u meni, i izvan mene, bilo je „putujuća tačka“, ili „krećuća masa“, ili bilo šta „u stalnom kretanju“. Objekat opažanja, doživljavanja, kasnije i razmišljanja, ni u jednom trenutku nije bio „uhvatljiv“. A opet sve je bilo „tako jasno“. Čak i prejasno. Stvar je bila u tome što pitanje jasnosti odnosno nejasnosti i nije postavljano kao problem koji je trebalo da se rešava. Boje su bile takve kakve jesu bile, i opažao sam ih svim čulom (ne samo vida, činilo mi se). I oblici behu baš takvi kakvi su bili. I Mirisi. Dakle, i ukus. I uvek se odmah išlo dalje u opažanju. „Drama“ doživljavanja se odvijala u rasponu između telesne statičnosti (sve vreme sam se nalazio na jednom mestu) i stalnog kretanja u svakoj mentalnoj ili duhovnoj, kažimo, „unutrašnjoj“ aktivnosti. „Scenario“, po kojem se ta „drama“ odvijala, bio je zaprepašćujuće poznat. Nije to bila „priča“, „već viđena“. Ona je, doduše postojala, ili je mogla da postoji. Dramu je određivao „skelet“ bilo kakve sadržine, kažimo, „priče“. A dramatičnost je poticala od prenaglašenog, uvećanog, efekta bilo kog elementa kostura priče. Kao da sam dožvljavao uvećanje klišea, tako snažno, moćno, da je to već poznato, već viđeno, delovalo kao sasvim nepoznato, dakle, iznenađujuće. Taman sam pomislio „aha!“, „to je ono“, a već je to Poznato, zbog daljeg „zumiranja“, onim pomenutim stalnim kretanjem svega, postalo Nepoznato.

Ipak je i na „tripu“ postojalo i mišljenje. Znači: Razmišljalo se i pod dejstvom meskalina i LSD-a. I te kako. U početku tripa misli su najčešće bile „pratnja“ senzacijama. Behu one to (samo pratnja!) prevashodno zbog jačine senzacija. Upečatljiva opažanja i burni doživljaji i nisu dopuštali čisto mišljenje. Ovo kao da se povlačilo u sebe. „Da ne smeta“, reklo bi se. U jednom trenutku mi se baš „na tripu“ meskalinom učinilo da sam u potpunosti spoznao smisao krilatice „kada mislim i nisam baš pametan, a mudar sam tek kada sanjam.“ (Ko je to rekao?)

Zime 1984. – znači jedanaest godina posle završnog izvođenja predstave Kornjača u SKC u Beogradu, a dvanaest godina posle horor-tripa „na meskalinu“, a jedanaest godina posle Erinog tripa „na LSD“ u Botaničkoj bašti u Beogradu – boravio sam u poseti Peteru Hadnkeu koji je tada živeo u Salcburgu. Razume se da sam se i „one“ noći, na ulici „tog“ austrijskog grada, posle „onog“ „ekscesa“ na malenom trgu, posle koga je Peter bio „uhapšen“ i priveden u policijsku stanicu, setio „tripa“ na LSD-u sa mojim prijateljem Vladom Božićem (1973, u Beogradu). Baš kao i „te“ noći u Salcburgu, koje sam, posle rastanka od Petera, još neko vreme šetao pustim ulicama, i „sada“ („tada“) tokom tripa smo Vlada i ja šetali pustim ulicama Beograda. Bila je noć. U Molerovoj ulici nije bilo „nikog živog“. Samo mi i naši koraci koji su odzvanjali („kao aluminijmski đonovi cipele ubice“) sveže opranim pločnikom. Faza „burnih senzacija“ na tripu je već bila utihnula. Već smo se „spuštali“ na sve „čvršće tle“ a sa nama, ne više samo kao pratnja senzacijama, i naše misli koje su, kao sve uočljivije ptice, kružile nad predelom, tražeći pogodan „teren“ za sletanje. Jedna misao beše i ona o „snovima“. Nadletala je grad u kome smo se osećali: i kao kod kuće, i kao stranci. „Trip“ je bio umereno „otkačen“ od „stvarnosti“. I jesmo i nismo se osećali „ludi“. „Šizofrenija“, izazvana „drogom“, nije bila tako ubedljiva. Utoliko nije ni udar misli u stvarnost u kojoj smo se nalazili bio tako bolan. Prelazak iz stanja nekontrolisanog prepuštanja senzacijama na svesno „čitanje“ (i „prevođenje“ na svoje „jezike“) svih pojava oko nas bio je postepen. Maglu koja se podizala u dnu ulice u pravcu Bulevara revolucije doživeli smo i kao vulkan isparenja senzacija, ali i kao maglu iz koje su izranjale, kao „Venera iz morske pene“, svakim našim korakom dalje sve jasnije misli.

U sličnom somnambulnom stanju sam se kretao i ulicama Salcburga, zime 1984. Pošto sam popodne i veče sa Handkeom proveo ispunjen jakim doživljajima susreta koji sam dugo „prežvakavao“, koji sam sada doživeo i kao najsnažniju „senzaciju“, „spuštao“ sam se, koračajući tesnim sokacima, kao letilica posle dugog letenja nemirnim visinama. Misli, uskovitlane i uzavrele blizinom „burnih senzacija“, umirivale su se i gladile. Jedna od njih beše i prisećanje razgovora sa Peterom i njegovog citata „wenn ich denke, bih ich dumm, wenn ich träume, bin ich klug“. Ta, po sebi banalna rečenica, najedanput me je vratila u stanje u kome sam se nalazio „te“ noći sa Vladom Božićem u šetnji Molerovom ulicom (na tripu LSD-om).

Posle koračanja ulicom Getreidegasse, u kojoj nisam sreo nikoga, uputio sam se u svoj hotel („Elefant“). U predvorju je na podu dremala mačka. I „one“ noći u Molerovoj ulici u Beogardu je na trotoaru ispred ulaza u kuću u kojoj je stanovao Stefan Borota ležala mačka. Vlada, koji je, takoreći bezizraznog izraza lica i razrogačenih očiju, delovao „kao avet“, podsetio me je na hotelskog recepcionara koji je, oznojanog čela, ukočenog pogleda, sa cigaretom među usnama, zurio preda se. Nije se pomicao. Nije me čak ni pozdravio. Samo mi je pružio ključ od moje sobe (broja 212). Pošto sam se popeo stepenicama u sobu, i svukao se, umio, oprao zube, i legao u postelju, uključio sam magnetofon. Preslušao sam snimak popodnevnog razgovora sa Peterom. I sve vreme sam mislio na „tu“ šetnju sa Vladom B., Molerovom ulicom u Beogradu 1973. Vlada je i ličio na Petera. Imao je dugu kosu. I svo vreme su mi u ušima odzvanjale njegove reči „mudar sam kada sanjam.“

Podvojenosti u sebi postao sam svestan tek preseljenjem u inostranstvo. Počelo je stalnim sećanjem na moju prošlost u Beogradu u kome sam nalazio i tražio uporišta za delovanje u sadašnjosti. Uskoro je to postala očajnička borba protiv zaboravljanja svega u čemu sam nekada postojao. Činilo mi se da bih „brisanjem“ svoje prošlosti zauvek poništio sebe kakav sam uistinu bio. Pritisak stvarnosti je i te kako bio jak. Nametale su se nove datosti, često meni potpuno nepoznate, te sam ih doživljavao i kao najupečatljivije senzacije. Opažao sam svaki detalj. Boje su bile jasne, čiste, razgraničene i vrele. Sve što sam opažao širilo se, i pretilo je da prekrije svaku praznu površinu i da pretopi u sebe svaku pojavu pa i one iz prošlosti. Izlaz u očuvanju sebe od ranije tražio sam u stalnom poređenju svega u sadašnjosti sa svime u prošlosti. Znači: Video sam na ulici ženu sa psom na lancu, bila je besprekorno obučena, u crni kostim, obuvena u cipele na visoku potpeticu, a oko razgolićenog vrata iznad dubokog izreza na utegnutom sakou i linija razdvajanja valjkastih, pomalo prezrelih grudi visila je biserna ogrlica: odmah sam se prisetio starice na razlokanom trotoaru ulice nedaleko od Kalenića pijace u Beogradu, gazila je preko rupa, a cipele iscepane kože na okoštalim i iskrivljenim prstima upadale su u lokve, čarape su joj bile zarozane i skesane, a crna suknja iskecana na krajevima, vukla je torbu na točkovima, iz nje su ispadale glavice luka, plodovi paprike, šljiva, jabuka i parčad bundeve. I dok sam gledao u grupu muškaraca za šankom jedne kafane u Štutgartu, a delovali su kao lutke, jer nisu se pomerali, i zurili su preda se preko poluispijenih čaša piva, i nisu ni sa kim, ni međusobno, progovarali ni reč, mislio sam na galamdžije u kafani Grgeč na uglu Bulevara i Beogradske ulice u Beogradu, sedeli su za stolovima zamašćenih i izgužvanih čaršafa uflekanih od prosutog vina, čorbe, soli i bibera, behu zamašćenih kosa i podnadulih lica, i nije se znalo ko je sa kim u toj prostoriji razgovarao. Gledao sam u muškarca ispred Sezanove slike u muzeju Ludvig u Kelnu, stajao je oslonjen o kišobran, imao je naočare bez okvira, bio je obrijanog temena glave, u kožnim rukavicama, u džemperu koji je podsećao na narodnu nošnju, u besprekorno ispeglanim pantalonama od rebrastog somota, izraza lica uprepodobljenosti i pobožnosti, pogleda čistog ali malčice razvodnjenog, i tako dalje; i odmah sam se setio Ere Milivojevića ispred svoje slike Voz na krivini, okačene na zidu u dnevnoj sobi u Gajbi, u kući broj 1a u ulici Lole Ribara u Beogradu, stajao je ćutke u stavu kontraposta, na sebi je imao kožne sandale kakve su „tih godina“ nosili „nadničari“ na poljskim radovima u vreme jesenjih berbi, i sve vreme je ćutao. „Šizofrenija“ kojoj sam se prepuštao nije bila samo proizvod nego i cilj stanja u kome sam se u svom stranačnom životu nalazio, stanja koje je pretilo da mi oduzme sposobnost prosuđivanja i izbora. Pretilo je da se svedem na nekoga ko je samo još opažao i doživljavao svet koji je delovao samo još u „jakim“ slikama. Pretilo je da zauvek ostanem „na tripu“: da zauvek zaboravim svoje poreklo, svoju povest, svoje „sadržine“; da, u strahu od „pada u rupu“ gubljenja identiteta, učestalo produžujem „stanje“ burnog „senzacionalnog“ doživljavanja „sadašnjosti“, dakle, da postanem neka vrsta „narkomana“, „alkoholičara“ i „strastvenog pušača“ moje savremenosti.

Sećanje, razmišljanje, promišljanje i mišljenje je, „u takvim stanjima“, bilo neminovno. Bilo je izlaz u borbi za mentalni opstanak.

Jedne večeri sam u dvorani Filmforuma u zgradi muzeja Ludvig u Kelnu gledao film Balkanska erotika, beogradske umetnice Marine Abramović. Tih dana u Kelnu bio sam, inače, posebno razdražljiv. Čula behu preosetljiva. Video sam sve udvostručeno i uvećano. Umesto glasova čuo sam pozadinske šumove. Mirisao sam samo „iz daljine“, a za „dominantne“ mirise bio sam neosetljiv. Na gradskom otpadu, na primer, zapahnuo me je miris parfema koji je davne 1973. godine koristila Melita Bajčević. Dok sam prao sudove u kuhinji u svom stanu u ulici Alteburger Str. u Kelnu, prepoznao sam u smradu uskislog sosa od paradajza u tanjiru opojni miris sveže pokošenog sena na jednoj livadi ispod Crvenog Čota na Fruškoj Gori. Razumljivo je bilo da sam na projekciju Marininog filma pošao u nadi da ću, pokretanjem sećanja na svoju prošlost, u kojoj je Marina, doduše, u najmanjoj meri, bila prisutna, „neutralisati“ zbrku u svetu svojih opažanja.

Do željenog „efekta“, međutim, nije došlo. Najpre je organizator filmske projekcije predugo govorio uvodno. Ne samo što je detaljno „prepričavao“ sadržinu Marininog filma, nego je i unapred predlagao gledaocima kako da doživljavaju to što će gledati. Pri tom je, prisećajući se svoga detinjstva u katoličkom internatu, „insistirao“ na svojim tamošnjim i tadašnjim doživljajima „stege“, kojih ga je, „eto“, rekao je, Marinin film „oslobađao“. Takoreći je sebe „uzdizao“ u „negativnog junaka“ predstojećeg filma. Govorio je: i u ime autorke, izvinjavajući se što ona, „iz privatnih razloga“, nije mogla da prisustvuje „večerašnjoj“ projekciji, ali i u svoje ime, predstavljajući se kao junak iz filma. Odmah sam se osetio nesiguran. Pomislio sam: „Ako je Marina snimila film o ovoj kreaturi preda mnom, onda ja nemam šta da tražim u gledalištu, jer u filmu neću pronaći ništa iz svoje prošlosti, te ću samo još više pojačati zbrku u opažanju neposredne sadašnjosti“ koja mi se ukazala samo još u detaljima, uvećanim „do pucanja“.

Film Balkanska erotika počeo je Marininim „nastupom“. Snimljena u „srednjem planu“, „amerikenu“, gledala je u kameru, i, ozbiljnog izraza lica, kao voditeljka u nekoj televizijskoj naučnoj emisiji, ali i kao takozvana „učiteljica“ u pornografskom filmu, u uvodnoj sceni predstavljanja protagonista, dakle, pre „svlačenja“. „Elaborirala“ je ono što će „da usledi“. I ona je, kao i maločas organizator projekcije filma, govorila o nečemu „izvan“ filma: „postulirala“ je, „prejudicirala“, objašnjavala“, pa i podučavala. Ali, za razliku od muškarca, Marina se ni u jednom trenutku nije gledaocima obraćala „lično“. Ni reči nije rekla o svome „detinjstvu“, niti o bilo čemu lično doživljenom. Govorila je neposredno iz filma. Za razliku od muškarca koji je, poredeći sebe i svoj život sa prikazanim u filmu, sve vreme pokušavao da „uđe“ u film. Marina me je čak podsetila na Žan Mari Štrauba (Jean-Marie Straub) u sceni izricanja uvodnih reči u njegovom filmu Aron. A pošto sam Štrauba cenio iznad svih filmskih umetnika današnjice, razumljivo je bilo moje nadređenje Marine Abramović organitatoru filmske projekcije, iako se u oba slučaja radilo o „digresivnom“ reflektiranju“ „primarnoumetničkog“, pa još i, meni ne bliskog, „uvođenja“ u film. „Marina“ je u filmu Balkanska erotika odmah bila „u filmu“. Odmah se obraćala gledaocu „iz filma“. Bila je deo „priče“. Dakle, ne Ona, Marina, nego neko drugi, „Marina“. Konačno, da Marinu nisam poznavao lično, da je nisam odmah prepoznao, ne bi za mene to ni bilo značajno. Marina je delovala kao „neko drugi“. Čak i meni koji sam je poznavao.

U filmu Balkanska erotika Marine Abramović postojalo je, međutim, nešto što me je odmah „odbijalo“. Već u uvodnoj „ilustraciji“, u „poučnom“ objašnjenju „voditeljke“ („Marine“), onoga što će da usledi (u, dakle, potonjoj sekvenci masturbiranja i milovanja svojih nagih grudi) osetio sam poveću dozu „neukusa“. Zašto? – pitam se danas, posle svega. (Jer ja se nikada nisam stideo nagote tela u filmu.) Da nisam u međuvremenu, u svojoj nomadskoj psiho-povučenosti u sebe i psiho-nesigurnosti postao „čistunac“? Ili sam u toj sceni prepoznao istinitog junaka iz svoje prošlosti, Marinu lično (a nisam želeo da se sretnemo u filmu). Da li su oni navodnici („“) u imenu „Marina“ najedanput nestali, te sam ugledao Marinu lično i tamo gde, prema mom očekivanju, nije trebalo da je bude. Kao da je „preterala“ u pokazivanju sebe (nauštrb mene?), pomislio sam (možda, u tim mojim post-nomadskim stanjima, krajnje nepodoban za normalno estetsko uživanje). Ili je ta neprijatnost poticala od predugog trajanja sekvence onanisanja, koja je naprosto „preklopila“ ono uvodno „kvazi-naučno“, dakle, ironično, „efektno“, „štraubovsko“, „elaboriranje“ i „kvazi-podučavanje“? Učinilo mi se da bi film, da je ta sekvenca trajala „sasvim kratko“ i da je bila podređena sekvenci „elaboriranja“, da je ostala samo njena „ilustracija“, mogao da bude spasen od bilo kakvkog „negativnog“ delovanja. Kasnije se to, u mom doživljavanju ovog filma, „ispostavilo“ u svakoj narednoj sekvenci „ilustrovanja“ prethodno „elaboriranog“. Scena na kiši, uz podizanje suknji i pokazivanje genitalija, ne samo da je trajala predugo, nego je još i „estetizovana“ uvođenjem mizanscena i preinačavanjem filma u snimljenu baletsku predstavu. I tu su mi nedostajali „skokoviti rezovi“, razantno smenjivanje kadrova i filmično dinamizovanje vizuelnog materijala. „Neprofesionalno je to sve izmontirano“, rekao sam još u toku filmske projekcije Nini Pops koja je sedela sa moje desne strane. (Ili je ona to rekla meni?) „Ta sekvenca je trebalo da traje najkraće moguće“, rekla je Nina. (Ili sam to rekao ja?) „Ili ju je valjalo produžiti i razvući ‚u nedogled’“, rekao sam (ili je to ona rekla). „Da traje koliko i snimak oblakodera ‚Empajer stejt bilding’ u istoimenom filmu Endija Vorhola“, rekla je (rekao sam). Isti doživljaj se ponovio i u „sceni“ koitiranja muškaraca („Balkanaca“) sa zemljom: Prikazani su nagi u trenutku ležanja na stomaku na livadi i izvođenja pokreta kao pri seksualnom činu; najpre samo jedan muškarac u kadru; onda, udaljenjem kamere, više muškaraca u slici, raspoređenih prema „određenom“, umetnici „jasnom“ estetskom „ključu“; delovali su ti „jebači“ i kao figure u apstraktno (ili konkretno?), ipak, jeftino strukturisanoj slici; tela svih muškaraca bila su svetlo nijansirana; samo je jedan bio tamno obojene puti. (Da li je to trebalo nešto da znači? Crni Balkanac?) Ali, umesto da o svemu što sam video na ekranu, mislim „suštinski“ – podstaknut, na primer, upečatljivim opažanjem, tako da mi opažaji deluju kao najteži šamari, ili najnežnije milovanje, obuzet najjačim osećanjima, na primer, sramote, ili stida, ili usamljenosti, ili sreće, pa prema tome i prepušten razmišljanju o najupečatljivijim doživljajima sveta, života, smrti, seksa ili rata – samo sam se nasmejao Viđenom, doživevši ga kao vic. Kada sam začuo i gromoglasno smejanje gledalaca u dvorani, osetio sam se previše prijatno i opušteno za „ozbiljno“ gledanje umetničkog filma. Da u tom Marininom filmu nešto „nije bilo u redu“, pomislio sam kada sam i sam dobacio „gle, gle“ uočivši trzaje penisa jednog od muškaraca u srpskoj narodnoj nošnji, postrojenih u vrstu; svakome je kroz otvoren šlic bio „isukan“ penis u erekciji. I ta je sekvenca, zapravo statičan kadar, trajala predugo, ili prekratko (smatrali smo Nina i ja). Već posle reakcije Sonje Maksić, levo od mene, smeha na moje dobacivanje „ujeo“ sam se „za usnu“. Ćutke sam se zapitao „koja su to antropološka pitanja pokrenula Marinu Abramović na ovakvo istraživanje folklora“. „Koje li površnosti!“, pomislih, sada već ozlojeđeno. Oborih pogled. Pored Sonjinog stopala, uz naslon sedišta, beše položena plastična kesa sa potrepštinama. Desno od mene: platnena torba sa Nininim Dnevnicima. Moje noge behu razmaknute. Šake: skupljene u pesnice. I pored mraka u dvorani, sve je tu delovalo tako prirodno. Ujedno ugledah na tom tesnom prostoru pribežište. Obuzet gotovo nesnošljivim osećanjem stida, poželo sam da se tu sakrijem. Svoje sedište u tom prostoru pod mojim nogama ugledao sam kao jazbinu. Osećao sam se kao kornjača zatvorena u svoj oklop. Kretah se unatraške. Sporo. Čuo sam sebe: „Ko su ti ljudi u dvorani“, upitah se. Njihov smeh je sada bio glasniji od zvuka u filmu. Nemost u koju sam tonuo sve dublje bila je u potpunoj opreci sa svime što se oko mene dešavalo. Ćutanje kojim bejah obuzet (ne samo ja, nego i Nina i Sonja – video sam to, iako sam žmurio), imala je svoju težinu. Bolela je. Jer nismo bili „normalni“. Nismo pripadali nikome i nigde. „Bili smo izgubljeni u svom nomadstvu“, pomislio sam.

Šta me je to – tako poremećenog – toliko zabolelo u filmu Balkanska erotika, Marine Abramović? Neće biti da su to bile „estetske“, „formalne“ i „tehničke“ neusaglašenosti! Pa njih je uvek bilo moguće „neutralisati“. To „korigovanje“ „nesavršenog“ umetničkog dela mi je uvek bilo važan deo moje recepcione aktivnosti. Čitao sam, gledao i slušao umetnost uvek i kao „autor“. Recipirao sam kao da sam nastavljao rad na „nedovršenom“ delu. Recepcija je za mene i te kako bila i umetničko stvaranje. I „ovde“, u slučaju filma Balkanska erotika, ja bih odmah, sa zadovoljstvom, pristupio uobičajenim „ispravkama“: Na primer „premontirao“ bih filmski materijal: Ili bih „razvukao“ sekvence „ilustrovanja“ „elaboriranog“, sve dok se glas voditeljke ne bi izgubio; ili bih sekvence ilustrovanja iseckao i izmešao sa kratkim spotovima dosnimljenog materijala.

Da pristupim takvom činu „produktivne recepcije“, da „produktivno korigujem“ recipiranu umetniku tvorevinu, nije mi u slučaju filma Balkanska erotika palo ni na kraj pameti. Ovde je „korigovanje“ Recipiranoga odmah bilo odbacivanje. Da sam čitao knjigu, odmah bih je zaklopio i bacio u stranu. Da sam se nalazio ispred slike, odmah bih joj okrenuo leđa i udaljio se. Da sam slušao muziku, odmah bih isključio muzički uređaj. Negativna recepcija filma Balkanska erotika, Marine Abramović, trebalo je da se završi izlaženjem iz bioskopske dvorane. A na takav čin je moglo je da me nagna samo nešto suštinsko, nešto u podlozi filma, dakle, u srži umetnikovih doživljaja. Da! I najedanput mi je, kao na horor-tripu meskalinom, postalo jasno: Nije meni toliko zasmetala tehnička i strukturna, kažimo, gramatičko-stilska nesavršenost filma, nego umetnicino doživljavanje sveta, posebno njenog porekla, dakle, istorije, u ovom slučaju Balkana kojeg sam deo i sam bio, baš kao i Sonja i Nina, levo i desno od mene u gledalištu. „Bio je to onaj efekat reagovanja preosetljive ličnosti, ponosne, pa i poremećene, u svakom slučaju umorne, od dugogodišnjeg nomadskog života“, zapisujem danas, posle svega. Bilo je to reagovanje koje će, znao sam to, veoma brzo preći u paranoju, šizofreniju, podvojenost, i ekstremnu neusaglašenost sa samim sobom.

Posle projekcije filma smo Nina i ja popili pivo u pivnici Peters. Sonja se nije osećala dobro (zbog delovanja filma?), odmah je otišla kući. Dugo smo, Nina i ja, ćutali. Gledajući odsutno preda se. Kao da smo i dalje bili u filmu Marine Abramović. Šta me je to „ubilo u pojam“ u ovom filmu, pitao sam se sve vreme. Isto pitanje postavila je i Nina. Da li je u meni bila povređena „sujeta Balkanaca“? Ili sam u filmu najedanput spoznao autorovu površnost u obradi više nego osetljive teme? Ako sam Marinu Abramović do sada – najčeše u njenim javnim nastupima, njenim izjavama, ili na osnovu mišljenja drugih – doživeo kao umetnicu „iscrpljivanja stvarnosti“, a to je meni bilo veoma blisko, nisam, sada, ovde, u filmu Balkanska erotika, doživeo ništa od takvog postupka. Na protiv. Kao da sam prepoznao „inferiornost“ umetnice sa Balkana u nastojanju da Zapadu, na kome je živela godinama, objasni suštinu svojih najudaljenijih korenova. Kao da nije ništa govorila o sebi „lično“ i „sada“, nego se samo pokazivala onako kao bi to „svi“ „ovde“, „na Zapadu“ želeli. „Zajebava se“, rekao sam. „Preoblači se.“ „Ali ne tematizuje ona pri tom svoju ‚mimikriju’, nego je nesvesno, ili, ipak, svesno, uzima kao svoj stav.“ „Ne bi ni to za mene bilo ‚problematično’ da se tu ne radi o tlu sa koga mi potičemo“, kažem sipajući u svoje grlo i treće pivo na iskap. „Pa Marina Abramović je, jebi ga, pored Emira Kusturice, Biljane Srbljanović i još nekih, danas jedan od najisturenijih ‚reprezenata’ umetnosti Balkana na Zapadu!“ „Pa omogućeno joj je da se svuda oglasi!“ „Razume se da je obraćanje nekome uvek i ‚strategisanje’! “ „Ma uvek je ono i postavljanje prema adresatu. Uvek i ‚retorisanje’ u cilju: osvajanja prostora za dokazivanje sebe i svoga stavaaaa!“ „Ali, jebi ga, Marina Abramović nije, u filmu Balkanska erotika, otvoreno pokazala svoje doživljaje.“ „Ma, ‚previše’ je povlađivala njoj previše važnom adresatu!“ „Jebo te, kao da se sve vreme ‚nameštala’ ‚po želji’ određene grupe gledalaca. I ni u jednom trenutku o takvom svom položaju nije rekla ni reč. Ja se, jebi ga, nisam osećao kao dotični gledalac. Ne samo da se svojim filmom nije obraćala meni, nego sam ja, jebi ga, u njemu ‚doživeo’ i veću dozu ‚obmane’“. Razume se da sam možda sve ovo i uobražavao. (Ja, poremećen predugim nomadskim životom. Sada još i pijan.) Najedanput sam (tako uvređen) shvatio da taj film uopšte nije tematizovao, na primer, „erotiku“, kako je to bilo najavljeno u naslovu. Ako je u filmu Balkanska erotika i bilo reči o Balkanu (kako je to u naslovu bilo najavljeno), onda samo posredstvom nekoga ko se lažno prestavljao kao „stručnjak“, pomislio sam. Najedanput sam tu video nekoga ko je o Balkanu govorio u nameri da se od njega distancira, ali ne u „kritičkom smislu“, nego da bi se približio nekome kome istina o Balkanu i nije morala da bude poznata, a taj koji se predstavljao kao informant o Balkanu, pristupao je svome poslu programski, pri čemu je njegov program podrazumevao kalkulisanje sa očekivanjima adresata, bez namere da ih eventualno menja. Bilo je to, znači, čisto prilagođavanje postojećem. Bez iole namere da se kritički preispita: ni to o čemu se informisalo, ni svest toga koji je primao informaciju, niti svest samog informanta.

Dana pre gledanja filma Balkanska erotika pročitao sam, na sajtu Seecult, sa zakašnjenjem od nekoliko godina, razgovor sa Marinom Abramović, povodom njenog prvog boravka u Beogradu posle više decenija odsustvovanja. U toku razgovora sa beogradskim novinarom se Marina rasplakala pred činjenicom da su svi koje je pre više decenija „ostavila“ ostali „na istom mestu“, dok je ona u inostranstvu „pravila karijeru“. Pomenula je u tom trenutku i Eru Milivojevića kao jednog od tih „ostavljenih“. Najedanput sam se setio reči Žike Dacića o Eri „da je živeo u Nemačkoj, bio bi Bojs“. „Zašto nikome nije pomogla da se predstavi na Zapadu“, upitala je Nina. „Možda ih se stidela“, rekao sam. „Ili je bila sebična.“ „Pravila je karijeru, zašto da ne.“ „Da.“ „Ona je morala da učini nešto za one tamo.“ „Šta?“ „Nešto!“ „Ali šta?“ „Morala je to ozbiljnije da odradi.“ „Zar da svoje doživljaje toga tamo, pa i ovoga ovde, ako hoćemo, svodiš na vic?!“ „Moraš da promišljaš ne samo svoje prisustvo, nego i svoju odsutnost.“ Zar da zaboravljaš boje i oblike sebe!“ „Zar da ograničavaš ionako ograničeno jezgro sebe.“ „Pusti neka te vodi onaj početni drhtaj. Prepusti mu se. A ako njega nema, okani se svega“, rekao sam. „Era je nesebičan“, rekla je Nina. „Era je savršeno jasan“, rekla je. „Era je čist i dosledan“, rekla je Nina. „... obrađivati sve i sva iz svoje umetničke i neumetničke prošlosti... činiti samo to!“, rekao sam ja. „Doživljaj Ere one majske noći u Beogradu, za mene je suštinski“, rekla je. „... posvetiti se stidu zbog svoga porekla... stidu generacije, onih koji su olako konvertirali, nacionalizovali se, zaboravili sve svoje i krenuli površno da čeprkaju po običajima, praznoverju, veri, vradžbima, mitovima, kao fol, da traže antropološke konstante, da bi, ono, kao, jebi ga, bili ‚iznad svega toga’, a time su i te kako pridoneli raspadu sebe, verskoj i ideološkoj indoktriniranosti, etničkim i etičkim čišćenjima, jednodimenzionalnim društvima, multipliciranom fašizmu, biologizmu, sadimzmu, mačizmu, ultramonizmu, epileptologizmu, sidaštvu, aluminijalizmu i regresivnom komunizmu“, rekao sam. „Hvala ti što si me upoznao sam Erom“, rekla je Nina.

U toku noći sam sanjao Marinu i sebe u ljubavnom zagrljaju. Ležali smo u senu u ambaru usred dobro poznate zemlje. Bio sam u satima neumirenoj erekciji. Marina se preda mnom prostirala kao zemlja našeg porekla. Visoke planine oštrih teških gromadnih vrhova. Duboko uklesane gudure. Kamenjar. Vitka stabla jela. Lišće, požutelo i opalo. Jesen. Leto. Smetovi snega naneti preko ulaza u obore za stoku. Miris vlage na izvoru u dubodolini. Ispred pećine u kojoj zimski spava mečka podižu se grozdovi magle... Posle koitusa sedimo oko vatre i pletemo: ja soknice, Marina rukavice... Na horizontu karavani. Kao senke sadašnjosti u kojoj živimo prebijenog sećanja. Lavež pasa u gonjenju stoke. Reči nomada. Nerazumljive. Tople. Ljubavne.