Urban Vovk [1]

O ČEMU NE, ZAŠTO NE, I ŠTA ONDA?

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

Najpre: o čemu ne? O književnim tokovima, kretanjima i pravcima; o očekivanjima koja gajimo prema savremenoj književnosti i o zahtevima koje postavljamo njenoj saputnici, književnoj kritici; o temeljnim vrednosnim idejama o suštini umetnosti uopšte, i o postavljenim kritičkim merilima koja te ideje prenose u praksu, o književnokritičkim vrednosnim sudovima i o ulozi koju u njima imaju svetski nazori; o opredeljenjima nazora na osnovu idejnih književnih osnova; o neprestano prisutnom odsustvu objektivnih kriterijuma u književnokritičkom diskursu i o suštinskom značaju primarnog instinkta prosuđivanja; o neuhvatljivosti i promenljivosti kriterijuma prosuđivanja nakon pada normativne kritike i o potrebi da se sa svakim novim delom kritičar iznova izmišlja; o spoznajnom, moralnom, estetskom i još kojem pluralizmu koji treba da kumuje nedostatku vrednosne kritičnosti; o nekim tvrdokornim apriorizmima – kao što znamo: iznošenim cipelama i umornim obućarima – koji se već vekovima vezuju za obavljanje kritičke delatnosti i o njihovoj (ne)primerenosti i (ne)opravdanosti; o zloglasnoj osveti intelekta nad svetom; takođe, ni o nastanku i razvoju, kao i o tipološkim vidicima i osnovnim kritičkim uzorima; ni o nosiocima celokupnog procesa – autoru, delu i čitaocu; ni o biografskoj, ni o impresionističkoj, ni o imanentnoj kritici, ni o tome koja je od njih sposobnija za izraženiji vrednosni odnos prema delu; i, na kraju, nikako ni o kritici kritike.

Onda: zbog čega ne? Poezija može da služi kao varka ili uteha, kada su vremena teška, a kritika i sve što činimo njom, kao upozorenje kada su vremena dobra. Tako nekako bi mogla da glasi najsavremenija utilitaristička kulturnjačka maksima. U poslednje vreme se često, čak i previše često jadikuje zbog požutelosti slovenačkog medijskog prostora – i onog, koji masovni mediji namenjuju kulturi – i njegovih nekulturnih kreatora. Prilično toga je bilo napisano i, kao i uvek, još više izgovoreno na račun izbacivanja ozbiljnih (književno)kritičkih sadržina posebno sa stranica dnevne štampe, odnosno njihove postupne marginalizacije propraćene dramatičnim padom izbornih i selektorskih uredničkih kriterijuma, i zbog toga, naravno, ne čudi da je za izdavačku kuću preduzetni piarovac postao važniji i od i te kako lucidnog kritičara, kao što je još pre izvesnog vremena kritičarsku bratiju neuspešno upozoravao Matej Bogataj. Odnosi između delitelja medijskog prostora [naručilaca] i stvaralaca kulturnih sadržina [dostavljača] sve više podsećaju na možda mnogima poznatu kratku priču Zorana Ferića Pokreni doktora, u kojoj pogrebnici izmišljaju posebnu igru kojom žele da zbijaju šalu sa istraživačima instituta za atomsku fiziku. Ovi su skoro svi redom bez položenog vozačkog ispita, a na njihovu nesreću ustanova u kojoj rade je duboko u predgrađu i daleko od gradskih saobraćajnica, tako da se doktori često odlučuju da stopiraju, između ostalog i pogrebna vozila. Suština obešenjačke igre pogrebnika je u takozvanom merenju doktora: kada vozač usporavajući briznu najavi kočenje, ohrabreni doktor, ne sluteći ništa loše, potrči za autom, pri čemu suvozač u retrovizoru palcem i kažiprstom meri njegovu veličinu. Doktor postigne zadovoljavajuću brzinu, kada merač na improvizovanoj mernoj skali načinjenoj od prstiju ocenjuje njegovu veličinu kao zadovoljavajuću, i vozaču, koji za to vreme neprestano usporeno vozi, izriče pozitivno mišljenje o konkretnom kandidatu koji na taj način može da uštedi nešto suvišnog pešačenja. Dovoljna je samo mrvica lucidnosti, da bismo i na savremenoj kulturnoj sceni i njenom više-manje (ne)uspešnom koketiranju sa različitim medijima prepoznali ekvivalente svim akterima Ferićeve priče. Naravno, nije mi cilj da time naivno tvrdim da je kultura sve do nedavno imala potpunu autonomiju. Daleko od toga. Ali, spreman sam da stojim za uverenjem da kod nas još nikada nismo iskusili toliki raskorak između, ako sam malo patetičan, najplemenitijih kritičkih vrednosti, koje streme ka priznanju novog (reda u haosu?), umetnički ubedljivog i osmišljenog stvaralačkog izraza, kao i sveopšteg i nekritičkog primanja svega što je prosečno i konvencionalno ili, između, posegnemo li za krajnostima, svete umetnosti i ostalog književništva, kao što se izrazio Josip Vidmar, koga na ovom mestu, da ne bude zabune, nikako nemam nameru da prizivam kao spasitelja. Na kraju krajeva, Valter Benjamin je još pre dobrih sedamdeset godina u svom možda najčešće citiranom tekstu Umetničko delo u doba njegove tehničke reprodukcije zapisao, da što je manji društveni značaj umetnosti, to se više razilaze kritički i uživalački odnos publike. O položaju umetnosti u današnjem društvu i značaju koji (još uvek) ima za njega, kod nas se sve vreme tranzicije opširno raspravljalo i živahno mozgalo, ali, niko od onih koje se to i te kako ticalo, naravno, nije mogao sprečiti, a kamoli otkloniti njihovo uporno klizanje u prazno i ublažiti suočavanje sa sve većom nezainteresovanošću, sa isparavanjem promišljenih merila, kao i prodorom slučajnog, nepromišljenog i prigodnog u samo jezgro šireg interesovanja za umetnost, konkretno: u književnost i sav distributivni aparat koji ide uz nju. Tako je, možda ne najsudbonosnija za stvaralački potencijal pojedinačnih aktera, ali sigurno najvažnija za unutrašnju (pre)raspodelu motiva moći i odlučivanja, postala distribucija informacija, kojom, naravno, u potpunosti vlada medijska sfera, ta karikatura hegelovskog apsolutnog duha, kao što je nekada zapisao Đani Vatimo. Akter savremene kulturne scene je, tako, hteo ili ne hteo, postao impresario svoje sopstvene pojavnosti. O tome, da li je ona dovoljno impresivna i impozantna, za sada će, dakle, uvek odlučivati (jedino još) neverodostojni selfmade merači, koji određuju odgovarajuće – dovoljne i istovremeno dozvoljene – medijagenične vrednosti svakoga od scenskih aktera, odnosno, svakog od njihovih pojavnih oblika. Na slovenačkom jeziku oblik imenice muškog roda kritičar (slov.: kritik) ima još dve, posebno ekspresivne konotacije koje u sebi skriva već sama reč i koje veoma uspešno određuju obe suprotne strane kritičarske prirode – krv (slov.: kri) i guzica, dupe (slov.: rit). Sa jedne strane, dakle, imamo tečnost od životne važnosti koja može da simbolizuje i posebno snažno ističe kritičarevu surovu stranu željnu krvi, a sa druge, vulgarni izraz za deo ljudskog tela za koji se čini da se češće nego u bukvalnoj upotrebi javlja kao metafora za nenačelni i ulizički stav, koji bi Gombrovič svojom vrcavom ironijom opisao kao padanje na kolena, najčešće pred – nego šta – velikim i etabliranim autoritetima. Danas, u doba koje obeležava politička korektnost, obe krajnosti su se korektno stopile u jednu, ali, zato je ona utoliko savladivija. Na književno-kritičkoj sceni najčešće govorimo ili o vrednovanju bez kritike (naime, imamo posla sa čitavim nizom nezadovoljavajuće objašnjenih i već prilično sporno nepromišljenim selektorskim postupcima) ili o kritici bez vrednovanja. – (Među onima koji pišu o književnosti možemo da pronađemo čitavu plejadu samozvanih kritičara koji su, u stvari, samo – izdavački – književni promoteri. Oni, pre svega, ne kritikuju, već predstavljaju: često umetnički manje ubedljive, ali silom prilika udarne izdavačke adute ili se linijom manjeg otpora prihvataju ionako komercijalno proverenih proizvoda i, dakle, dodatno popularizuju ono što je ovako ili onako popularno.) Žrtve (pseudo)kritičkih obračuna i savremenih/podobnih1 »krvoloka« tako danas uglavnom postaju oni koji ostaju izvan. Izvan, jer nemaju dovoljnu piarovsku podršku da bi mogli da postanu udarni, i nisu dovoljno komercijalni da bi mogli da postanu popularni i da bi onda, konačno, počeli nekoga da se tiču.

I, šta onda? Svi smo, najverovatnije, i te kako svesni činjenice da klasifikovati (recimo, smatrati obično predstavljanje knjige kritikom ili prepisan tekst sa omota knjige obrazloženjem nagrade) znači istovremeno i interpretirati, jer na taj način određeni izrazito nekritički tekst uzdižemo na ravan nekih zavisti vrednih ostvarenja te vrste koje odlikuju načelnost, autonomnost, nepotkupljivost i ono što zovemo hrabrost (istini na volju, sa svim nabrojanim kvalitetima u poslednje vreme je sve teže nositi se, naime, kod nas nijedan književni kritičar nije potpuno nezavisan od neposrednih proizvođača, jer je prinuđen da zbog izrazite potkupljivosti svoje primarne branše u »popodnevnim« časovima zarađuje za hleb i kao pisac predgovora i pogovora, prevodilac i još štošta, na šta je nedavno u jednom od intervjua ukazao i Mitja Čander). Zato smo se, početkom ove godine, svi koji već neko vreme aktivno očajavamo zbog aktuelnog stanja stvari (i, ipak treba priznati, sa druge strane se premalo trudimo da preokrenemo trend), veoma začudili što je pitanje šta je (još) kritika i šta (više) nije najradikalnije bilo postavljeno u slučaju, kada se, van sumnje najproduktivniji slovenački književni kritičar poslednjih godina, Matej Bogataj, prilično oštro i polemično latio poslednje esejističke knjige najtrofejnijeg živog slovenačkog pisca, Draga Jančara, koja je, a to sada sasvim sigurno znaju i oni koji ranije nisu, prethodno dobila Rožančevu nagradu2. To pitanje je barem posredno otvorila već sama Bogatajeva kritika, koja se završava provokativno intoniranom nadom, odnosno čak inicijativom da Slovenci (ponovo) ustanove i počnu da dodeljuju verodostojniju nagradu za najbolja ostvarenja sa područja književne esejistike, jer aktuelna nagrada očigledno više ne razlikuje esejistiku od (provladinih) političkih podlistaka. Svakako, u pitanju je toliko izazovan stav, da bi se u toj vezi teško mogao pronaći treći put – naime, ili se slažemo sa njim ili ne. I piščeva reakcija i neki, doduše retki, usmeni ili pisani komentari su se, posledično ili ne, dosta bavili pitanjem da li je Bogatajevo pisanje uopšte kritika, odnosno, da li bi takva kakva jeste, književnokritičkom preduzeću pre mogla da našteti nego da podigne ugled. Nije slučajno da se takva pitanja najčešće i najglasnije pokreću upravo onda kada se u sve zajedno umešaju političke teme i izrazito različiti idejni stavovi. Tako je, recimo, Anton Podbevšek već dvadesetih godina prošlog veka u svom pamfletu Politična umetnost slovenačku atmosferu opisao kao zagušljivu i nenaklonjenu umetniku, tako da, kao što je konstatovao angažovani esteta, nije nimalo čudno ako neko ko napiše nekoliko stihova bez ritma ili rime odmah počne da važi za velikog umetnika. Sa takvim stvarima je kao sa psom kome pokušavamo da pokažemo nešto, a on zgrabi pruženu ruku, umesto da gleda u pokazanom pravcu (primer, nažalost, nije moj). U tom kontekstu nije ni važno da li je ruka iz upotrebljene metafore shvaćena kao preterano istaknuti ideološko-politički profil autora ili možda pristrasnost i tendecioznost čitaoca. Čak i ako ne uzmemo u obzir šta neko od nas misli o tome da li o eseju kao poluknjiževnom žanru još uvek treba suditi isključivo na osnovu njegove umetničke vrednosti, a ne ovako ili onako se vrednosno opredeljivati prema temama koje otvara samo pisanje, kao simptomatično se otkriva nešto sasvim drugo, i zato sam konkretnu priču ponovo izneo na tapet. Primer je, naime, pre svega, poučan iz barem dva razloga koji bi ovde morali da nas posebno zanimaju. Kao prvo: veoma malo je verovatno da bi Jančarova knjiga privukla toliku pažnju, da nije bila ovenčana pomenutom nagradom. Uveren sam da ne, i zato, u ime kritičarskog društva (to nikako ne izričem kao prikriveno prigovaranje autoru zapažene kritike, u smislu da se prekasno latio pisanja!) treba pljuniti u činiju i pri tom se samokritično pitati, da li je ona zaista toliko dezorijentisana, da mogu da joj najveće i najuticajnije priče napišu članovi komisija, a ne sami pisci, pesnici, esejisti. Je li, dakle, kriva pauperizacija književne produkcije ili loša kritičarska kondicija? I još nešto: je li zaista primer Bogataj sam po sebi toliko sporan i rečit, da se iz dubokog sna moralo probuditi pitanje šta je kritika ili šta nije, kada nas svakodnevna realnost dovoljno darežljivo zasipa mnogo ubedljivijim primerima. Zar nije barem malo čudno, da se niko još mnogo ranije nije ozbiljno zamislio nad činjenicom da dan danas pod firmom književna kritika (bez obzira na prirodu medija) može da objavljuje praktično bilo ko, koliko god da je neinformisan, neoriginalan, nenaoružan poznavanjem materije i bez osećaja za detalje, a pri tom još i potpuno bez stila. I da ozbiljne pisce uporno nadomešćuju izdavački promoteri, navijači i različiti ti-meni-ja-tebi špekulanti. Patetično rečeno, sigurno je moguće zamisliti i savršeniji svet. Pa je li taj svet zaista barem najbolji od mogućih, ako već nije savršen? U toj vezi je posebno zanimljivo i to da i dnevni list ,,Delo“ – koji je u stvarima Bogataj : Jančar tako reći jedini (u mislima imam kolumnu kućne kulturne komentatorke Ženje Leiler) podržao pravo pisca na društvenokritičko pisanje i delovanje koje ne bi trebalo da bude podvrgnuto takvim ideološko-političkim (književno-kritičkim?) napadima, i koji je još uvek najtiražniji ozbiljni dnevni list u Sloveniji (ozbiljni, naravno, mogu bez cinizma da napišem samo još u kurzivu) – ni izdaleka nije imun na takve negativne pojave i trendove. I u njemu, naime, možemo naići na tekstove u kojima, recimo Tone Bombone ne može da nahvali Stanka Saviča3, koji je, navodno, svojom novom knjigom ponovo dokazao da je još uvek nenadmašni pripovedač. I onda nas, uopšte više ne iznenađuje ako isti akteri nakon kratkog vremena zamene uloge. Oba ćemo verovatno zapamtiti samo po tome da za njih čak i mi, koji smo iole dobro informisani, još nikada nismo čuli. Ili ih, u malo drugačijioj konstelaciji sila, poznajemo previše dobro, naime, kao dugogodišnje prijatelje i saveznike. A sledeći primer pominjem mirne duše, jer je, po mom mišljenju, u pitanju vrhunac gluposti i lošeg ukusa; za književnu rubriku redovno piše i autorka koja je javnosti više nego kritičarka ili barem spisateljica koja piše o književnim stvarima, poznata kao predstavnica knjižarsko-izdavačkog porodičnog preduzeća, koje, kakva slučajnost!, u svojoj rubrici neženirano predstavlja skoro isključivo knjige koje je objavio njihov preduzetnički pogon. A one, koje to (još uvek) nisu, dostupne su u originalima na njihovim knjižarskim policama. Ako onda nigde ne piše da je u pitanju neplaćeni oglas ili, što je još gore, da oglas plaća sam izvršitelj usluge a ne njen naručilac, na kraju, zapravo još najmanje smeta. Takođe je, naravno, simptomatično i to, da za svoj novinski dodatak ne unajmljuju nekoga ko dokazano zna da piše, već nekoga ko ne zna dobro ni da prepisuje, iako više nisu u pitanju (samo) stupci posvećeni kritici. Kao i to, da sam o tim stvarima sasvim objektivno i nepristrasno prosuđivao, jer sam u ,,stalnom radnom odnosu“ sa jednom od književnih revija koje namenjuju nemalo svog prostora (i) kritici, tako da se u ovom tekstu bavim pre svega masovnim medijima, koji prouzrokuju i masovne efekte. O uspešnosti i pravoj usmerenosti niskotiražnih revija u prošlosti i ubuduće sudiće neko drugi. Što se tiče onoga što nije onako kako bi moralo biti, aktuelno je više istina: neki krivicu pripisuju aktivnoj ravnodušnosti medijskih upravljača u oblikovanju kulturnog prostora, drugi lošoj uredničkoj selekciji i inertnosti nadležnih kadrova, treći je vide u preniskim očekivanjima korisnika, ležernosti, nenačelnosti i potplaćenosti kritičara, i moglo bi da se nađe još toga. Ali, najverovatnije nisam daleko od (opšte) istine, ako kažem, da bi moglo biti mnogo bolje i da nas to mora barem malo zabrinuti, jer se u poslednje vreme po količinskom merilu ni izdaleka ne ravna samo ciljna publika masovnih medija, već i stručne komisije. I to, koliko puta će neko delo biti analizirano, kao što smo videli, zavisi od mnogo čega drugog i nimalo samo od njegovog kvaliteta. Uskoro će autori biti prinuđeni da pristanu na prilično bizarne odnose razmene: menjam jednu pozitivnu kritiku za pet uništavajućih, do kojih ću doći tako što ću zakuvati skandal, ući u politiku (naime, trenutno imaš mnogo više mogućnosti za dobar angažman, ako si novinarima i javnosti poznat po nečemu drugom, a ne po dobrom pisanju – koje je potpuno demode) ili se uplesti u buran odnos sa nekom od krunisanih domaćih lepotica.

Neka mi čitaoci koje košarka ne zanima ne zamere zbog kratkog izleta u te vode, jer kao veliki košarkaški zanesenjak ne mogu a da ne iskoristim trenutnu euforiju i budem malo više prigodan, nego što bi se to možda kome učinilo ukusnim i u granicama još uvek prihvatljivog. Na kraju krajeva, moram opravdati i podnaslov ovog teksta, koji pozajmljuje izraze iz sveta sporta. Za slovenačku i još za koju drugu državnu reprezentaciju važi, da je dobra onda kada nije prava, i da je loša, kada u njoj ima previše takozvanih majstora i kada u ekipi nema odgovarajuće hijerarhije i podele uloga. A ipak nam, uprkos nekim značajnim sličnostima, bila ovakva ili onakva, uspešna ili neuspešna, još uvek služi za ugled, jer su pozivi u reprezentaciju (skoro) uvek rezultat klupskih predstava samog pojedinca, odnosno njegovih karijera. Jer, šta bi se dogodilo kada bi naš stručni štab odlučio da podigne televizijsku gledanost utakmica i u reprezentaciju pozove, recimo, Jurija Zrneca4 ili Boruta Pahora5? No, verovatno da momcima niko ne bi prebacio da ne igraju košarku, kao što to nekada nismo poricali čak ni neokretnom džinu Robertu Duenjasu. Možda smo ponekad gledajući njegovu igru vrteli glavom i tu i tamo izrekli koju zajedljivu primedbu, na primer da ne zna da hoda, ali nikada niko nije ozbiljno posumnjao u to da li Španac uopšte igra košarku ili ne. Sa kritikom je, nažalost, opet tako, da bi o njoj i tome šta ona jeste ili nije, po uverenju nekih, još najmanje znali upravo – kritičari.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović