JOŠ JEDNOM ZA SKERLIĆA SAVREMENA SRPSKA KNJIŽEVNA KRITIKA

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

SAVREMENA SRPSKA KNJIŽEVNA KRITIKA
-metakritički pregled-

Metodološke natuknice
Nema pouzdanog recepta za dilemu koliki je relevantan opseg kritičkih tekstova koje moramo uzeti u obzir da bi naš pregled «kritičke scene» bio neproblematično utemeljen. Odeljak o mestu savremene srpske kritike govori gde sve u mediju štampanih izdanja postoji ona forma teksta koju u najširem smislu možemo uvrstiti u književnu kritiku. Budući da je reč o otvorenom i dinamičnom mediju , sa brojnim i povremenim saradnicima i najvećim delom sasvim nedefinisanim profilom kritike koju neguje, druga dilema je treba li govoriti o tipu kritike pojedinog književnog magazina ili dnevnog/nedeljnog lista ili pre treba pratiti kritičke osvrte pojedinačnih autora, ovo utoliko pre što kritičari nisu vezani samo za jedan list (iako ima i takvih primera)?
Narednu, još težu dilemu, predstavlja način metakritičke procene postojećih kritičkih radova. Ako zadatak «metakritičara» (što je naša uloga u ovom pregledu) nije tek da mapira mesto kritike u štampanim medijima (gde se koji od kritičara nalazi), da popiše i razvrsta o kojim se knjigama pisalo, kao što ni posao kritičara nije da korektno navede bio-bibliografske podatke ni da parafrazira siže ili opiše formalnu konstrukciju dela, onda «metakritičar» neizbežno mora da se pozabavi i knjigom i kritikom koja se na tu knjigu odnosi, logičkom strukturom izvedene argumentacije, retorikom postignutih efekata, teorijsko-aksiološkim zaleđem kritike, poetičkim profilom samog kritičara i njegovom recepcijskom širinom, tolerancijom i inventivnošću, komparativnim analogijama koje preduzima te vrstama kontekstualizacije koje čini .
Na kraju, «metakritičar», nalik indijanskoj uhodi, stajući u okvire tragova koji su kritičari ostavili za sobom, mora da suoči vlastiti registar recepcije i vrednovanja sa onim koji povodom neke knjige iznosi kritičar. U isti mah to otvara beskrajno teorijsko-estetičko polje: ponor zvani «književna vrednost», u koji tonu pitanja objektivnih kritičkih parametara, univerzalnosti suđenja i kritičke empatije, legitimnosti književnih ukusa kojim raspolažu i kritičar i metakritičar, odnosno pitanje njihove međusobne isključivosti ili kompatibilnosti. Kao što ni kritičar u odnosu na knjigu koju prikazuje nije ovlašćeni interpretator-sveznadar, isključivi posednik tajnih veština čitanja i garantovani dešifrator, tako to nije ni metakritičar u odnosu na kritičara. U oba slučaja, pozitivna ili negativna kritika, pretežno pozitivna i pretežno negativna, neutralna sa samodeklarisanim analitičkim pretenzijama..., mora biti (pre)ispitana u odnosu na sebe samu, na svoje početne, eksplicitne ili imanentne premise, kao i u odnosu na sam književni tekst. Tako dolazimo do strukture našeg rada:

Delo/tekst – kritika – metakritika (pregled)

(kritika) Značenje/potencijal – analiza – vrednovanje

(metakritika) Izbor kritike (šta kritičar bira da kritikuje?) – ispušteno, poreknuto (šta kritičar ne vidi u tekstu koji kritikuje ili ne pominje i zašto?) – sklonost, ukus, naklonost kritičara

Odgovor na dilemu o potrebnom kvantitetu jeste proizvoljnost selekcije i pomeranje analize ka uočavanju tipoloških srodnosti. Taj odgovor ponudio je Cvetan Todorov na početku svog Uvoda u fantastičnu književnost : pošto nismo u stanju da se upoznamo sa svim pojedinačnim tekstovima jednog žanra , jedino je izvodljivo (koliko i celishodno sa stanovišta analitičkog cilja) na osnovu uočenih strukturnih sličnosti izdvojiti nekoliko tipova fantastične proze. Isti metod se može iskoristiti i pri čitanju još većeg mnoštva tekstova književne kritike. Manje je jasno da li pratiti časopise ili pojedine vodeće autore. Stoga je najracionalniji kompromis: pratiti i jedno i drugo, i u dobroj veri. Ali, to je izbor koji ne daje nikakve garantije za isplativost uloženog truda.

Epistolarni ekskurs: ko može biti kritičar?
Dva kulturna dodatka, najpre «Politikin», subota 12. maj 2007., potom i «Večernjih novosti», sreda 13. jun 2007., upoznali su čitaoce u Srbiji sa otvorenim pismom koje je Kolegijum, odnosno Uredništvo «Los Anđeles Tajmsa» uputilo svojim književnim kritičarima. Autor prvog komentara «Kritičarima ima ko da piše» je Gojko Božović, urednik izdavačke kuće, pesnik, književni kritičar. Autor drugog «Ko se boji kritičara još» jeste Aleksandar Gatalica, prozni pisac, muzički kritičar «Večernjih novosti» i muzikolog-publicista, prevodilac sa starogrčkog jezika i sastavljač antologija fantastične proze. Oba autora su konstatovala da je Otvoreno pismo uredništva «L. A. Tajmsa» poruka upućena jednako čitaocima ovog lista koliko i kritičarima koji su nominalni adresati, kao i zalaganje za određene norme koje predstavljaju programski stav lista.
Reč je o poverenju u književnu kritiku, tačnije o pokušaju jednog dnevnog lista da eliminiše pristrasnost kao pobudu za pisanje književne kritike. Za uredništvo «L. A. Tajmsa» dva su momenta bitna kao izvor moguće pristrasnosti kritike: interesna povezanost kritičara i knjige o kojoj piše i lični odnos ili poznanstvo kritičara i autora knjige koju prikazuje. Drugim rečima, nepoželjno je da kritičar bude izdavač ili finansijer prikazane knjige, a nije poželjno ni da lično poznaje pisca, odnosno bude sa njim u prijateljskom ili neprijateljskom odnosu. Na ovaj način psihologija kritičarske prakse dobila je primat nad njenom tehnologijom, a ekonomski interesi, potkupljivost, bolećivost ili amoralnost kritičara označeni su kao glavni potencijalni uzročnici njegove neobjektivnosti.
Oba autora se slažu o prihvatljivosti i opravdanosti prvog principa kalifornijskog dnevnika, slažu se i o logičnosti i neprimenljivosti njegovog drugog zahteva. Mi smo mala sredina i prosto je neminovno da se svi poznajemo i međusobno smo čak i u kumovskim odnosima (Gatalica). Prvi princip bi redukovao broj kritičara u Srbiji, drugi bi Srbiju ostavio gotovo bez ijednog kritičara. Božović, ne samo iz ovog razloga, smatra da je drugi zahtev za «maloljudnu» sredinu kakava je Srbija ne samo suvišan već i nepravedan: Zašto bi kritičar hvalio knjige svojih poznanika i prijatelja, kada time, ukoliko se radi bez pravih razloga, sebi oduzima javno poverenje, bez čega se, pre i posle svega, ne može biti kritičar?
Na ovom mestu ćemo iz uloge «kompilatora» preći u ulogu analitičara koji nudi svoj odgovor na ovo jako indikativno pitanje – zašto bi se kritičar odrekao svoje elemenatrne objektivnosti, ako već zna da će ga to sasvim izvesno odvesti na kritičku stranputicu, a samim tim lišiti ga «javnog poverenja» bez kojeg njegove reči u javnoj komunikaciji nemaju nikakvu težinu? Naravno, pitanje je odviše idealistički postavljeno – koji kritičar poseduje opšte i neosporno «javno poverenje» i kako se on to odriče svoje objektivnosti/iskrenosti, jednim pokretom ruke svesno kontrolišući meru svoje pristrasnosti, ili malo drugačije, pomalo nesvestan tog čina. Više pretpostavke (nego li odgovor) su jednostavne i one polaze od toga da kritičar ne može biti dovoljno oštar i precizan kada piše o svom ne-prijatelju ili poslodavcu.

Evo i našeg odgovora: srpski kritičar bi hvalio knjige svojih poznanika i prijatelja (dodajmo, i ne samo njih, već sve knjige o kojima piše) zato što se to od njega očekuje, zato što je pretežna pohvala postala primarni, često i jedini, oblik kritičarske prakse i zato što savremeni srpski kritičar ne ume da piše kritiku koja nije lauda ili makar neutralna deskripcija. Ne zaboravimo, drugi vid pohvale je ignorantska neutralnost, upravo onda kada knjiga koja se prikazuje «vapi» za negativnom recenzijom. Deo pitanja Božovića sugeriše da kritičar u Srbiji ima «javno poverenje», stekavši ga, po prilici, na utemeljenoj, stručnoj i pronicljivoj kritici. To prosto nije tačno . Kritičar u Srbiji ne uživa javno poverenje jer ili nema javne kuraži da bez pitijskog jezika i teorijskih apstrakcija «prozove» lošu knjigu (takva praksa je tek incident) ili nema dovoljno kompetencija da svoj sud potkrepi relevantnim argumentima. Povrh svega, nema dovoljno inventivnosti da kritika ima heuristički kapacitet i bude zanimljiva. Pravo pitanje je, a koje bi bilo u kontekstu ovog ekskursa, u kojoj meri monopolska sinteza interesnih sfera i ličnih relacija utiču na to da savremena srpska književna kritika bude ili paušalna, što je manji problem, ili samosterilišuće/autokastratski nastrojena. Poenta je da se na ovo pitanje ne može odgovoriti ne samo zbog nedostatka istraživanja u oblasti sociologije kulture, već stoga što je američko iskustvo neprimenljivo na Srbiju. Književno-kulturna situacija u Srbiji i svakoj manjoj sredini je, paradoksalno, znatno složenija nego američka. Kao što reference iza imena ove dvojice autora sugerišu, znatno je veći broj faktora koji konstituišu polje/mrežu kulture u Srbiji, nego što su to izdavaštvo i prijateljstvo.

Pre svih, tu je štampa – dnevni, nedeljni listovi, književni časopisi, povremena izdanja magazina, stručne publikacije... Jedan kritičar može bez problema sarađivati sa svima u isto vreme.
Tu su ustanove kulture u Srbiji sa svojim književno-tribinskim programima: Domovi kulture, Centri za kulturu ili Kulturni centri, omladinski saveti i studentski kulturni centri. Svaki od njih može bar jedanput godišnje pozvati eminentnog kritičara sebi u goste .
Treće, tu su književne nagrade, odnosno članstvo u žirijima (neko se žiriranje honoriše, a neko je tek počasno). Pitanje ko sačinjava žiri za književne nagrade otpada iz kviza zbog gluposti ili prejake transparentnosti, dok pitanje po kom kriterijumu je jedan žiri sačinjen, tj. zašto je odabrana baš ta eminentna ekipa, sa članovima koji se rotiraju iz jednog u drugi žiri kao profesionalne diplomate, otpada takođe jer ne postoji ta vrsta sabornog uma koji bi uspeo da odgonetne njegovo nepojamno suštastvo.
Četvrto, tu su periodične manifestacije, festivali, proslave, letnje škole i zimski seminari, godišnjice (stare i nove)..., sa već isprojektovanim «ložama» za kritičare (koji drže slova i pozdravne govore, otvaraju festivale ili koncipiraju programe).
Peto, tu su filološki i filozofski fakulteti zemlje Srbije, instituti za književnost, umetnost i jezik, iz čijih se redova ponajviše i regrutuju književni kritičari. Svoju priliku da napišu kritički prikaz knjige eseja, priča ili studije svog kolege stručnog saradnika, bivšeg profesora sa fakulteta, mentora diplomskog rada, mentora magistarske i doktorske disertacije ili šefa projekta, koriste vrlo hrabro i promišljeno, dakako u snovima.
Šesto, tu su iznova izdavačke kuće, ali sada na drugi način. Kritičar ne mora biti urednik sa stalnim radnim mestom; može biti stručni konsultant, recenzent, prevodilac, kad finansijski zagusti – lektor i korektor. Takođe, povremeno ili ad hoc, kritičar može biti angažovan kao priređivač antologija ili izabranih dela, autor pogovora. To se obično plaća, a ujedno predstavlja vid poslovnog odnosa, tj. deo interesne sfere.
Sedmo, tu je članstvo kritičara i pisaca u esnafskim udruženjima – u Srbiji ih ima četiri: Udruženje književnika Srbije (UKS, nereformisano, sa više od hiljadu uglavnom anonimnih i minornih autora), Srpsko književno društvo (SKD, formirano pre nekoliko godina, sa najuglednijim esnafski organizovanim piscima), Društvo književnika Vojvodine (DKV, nasleđene strukture sa višenacionalnim sastavom) i Forum pisaca (neregistrovan, sa desetak članova koji imaju i esnafski i politički angažovan stav, barem programski). Pored poetičkog postaje važan i ideološki stav autora, odnosno ideološka podloga njegovog dela. Tako nije važno samo da li vam je pisac prijatelj i da li ste vi njegov izdavač, već i kom društvu pisaca pripadate, te da li branite Kosovo (UKS), građanske slobode (Forum) ili ste apolitično analitični (mejn strim: SKD i DKV).
Kruna je Akademija (SANU, ranije i Srpska književna zadruga i Matica srpska). Ako ko od kritičara pledira na članstvo u ovoj svetloj nacionalnoj ustanovi, komično je očekivati kritički prikaz knjige kojeg od uvaženih akademika, sem kao dostojanstvenu afirmativnu analizu.
Dragulj u kruni (prestali smo da brojimo koji po redu), jeste poetička naklonost kritičara koji povrh svega neguje vlastito stvaralaštvo i potencijalno je surevnjiv na sve bolje od njegovog. Gatalica zato predlaže tzv. nulti kritičarski princip: kritičari ne bi smeli ozbiljnije da neguju sopstveno književno stvaralaštvo, jer ih takve autorske aktivnosti u pisanju kritika neminovno navode na neprincipijelnu poetičku koherentnost sa ličnim stvaralačkim porivima i kako će kritičar-autor biti siguran da neće saplitati i ignorisati sve ono što mu se učini bolje od onog što sam piše?
Povrh svega, normi moralno prihvatljivog nema, nema ni penala i opšte javne diskreditacije onih što lagodno parazitiraju u višestrukom sukobu interesa. Ne može se reći da većina kritičara lagodno leškari u svakoj od ovih kategorija, dovodeći ih u kurcšlusne sinapse – zapravo nema ni jednog koji «obitava» istovremeno u svakoj od njih. Ali, poenta je u posledicama koje ovakva sistemska socio-kulturna konfiguracija proizvodi. Najvažnija posledica je u podsticanju i unormljavanju klime kritičarskog nezameranja nikome, autoru o čijoj knjizi piše, izdavaču koji je knjigu objavio, uređivačkom profilu i urednicima dnevnih, nedeljnih novina i književnih časopisa koji ne ljube lance negativne kritike, esnafu i institucijama, prijateljima i novinarima koji stoje uz svog omiljenog pisca ili kuma. Tako dobijamo oportunizam umesto kritike, štaviše netrpeljivost prema belim vranama prave kritike i zatvorena vrata časopisa za one koji osporavaju nagrađene laureate, akademike i etablirane mejn-strim autore.

Mesto kritike
Paradoksalno ili ne, utisak koji pruža sintetički pregled savremene kritičke scene u Srbiji ne podudara se sa utiskom praćenja i analizom pojedinačnih kritičara (od ugleda, staža i zanata), koji dakle predstavljaju s(l)oj najaktivnijih i najreprezentativnijih srpskih kritičara.
Srpsku scenu, po strukturi kritičkog teksta, dinamici izlaženja i efektu/cilju kome teži, možemo podeliti na:

1) povremene i stalne književne kritike/kritičare;

2) dnevna, nedeljna ili magazinska i časopisna kritika;

3) pretežno informativna parafraza, analitičko-interpretativna, analitičko-vrednujuća, esejistička obrada uz širu kontekstualizaciju;

4) kritika koja prati pojavu neke knjige, kritika koja pozdravlja izlazak nove knjige i preporučuje za čitanje, endemska kritika koja argumentovano osporava

Dnevne novine
Politika – Bojana Stojanović Pantović, Slobodan Vladušić, Alen Bešić, Svetozar Vlajković;
(sada) Marko Krstić, Mića Vujičić;
Večernje novosti – Miroljub Stojanović;
Blic – Vesna Trijić;
Danas – Vladimir Arsenić, Aleksandar Pavlović; (dvonedeljni kulturno-propagandni
komplet) Beton – Nemanja Mitrović, Dragoljub Stanković, Jasmina Vrbavac, Dejan
Ognjanović, Saša Ćirić
Dnevnik – Nenad Šaponja, Đorđe Pisarev

Nedeljne novine
NIN – Tihomir Brajović (proza), Bogdan A. Popović pa Mihajlo Pantić (poezija, esejistika);
Vreme – Teofil Pančić (proza i ne-fikcija)
Komercijalni mesečnik «Yellow cab» - Ivan Bevc

Novine i časopisi esnafskih udruženja pisaca i izdavačkih kuća
Književni magazin – mesečni magazin SKD-a, glavni urednik: Slobodan Zubanović
Zlatna greda – mesečni magazin DKV-a u Novom Sadu, glavni urednik: Jovan Zivlak
Književne novine – mesečni list UKS-a, glavni urednik:
Bestseler – publikacija IK Narodna knjiga iz Beograda, glavni urednik: Miroslav Maksimović
Kovine – povremena publikacija Književne opštine Vršac, glavni urednik: Petru Krdu
Novine beogradskog čitališta – specifična publikacija Biblioteke grada Beograda, glavni
urednik: Staniša Nešić
Treći program Radio Beograda – izlazi 4 puta godišnje, urednik: Slobodan Divjak, pa
Predrag Šarčević

Periodika
Književni list – mesečni list, glavni urednik: Petar Cvetković
Beogradski književni časopis – izlazi 4 puta godišnje, glavni urednik: Milovan Marčetić
Polja – izlazi dvomesečno u Novom Sadu, glavni urednik: Laslo Blašković
Koraci – izlazi dvomesečno u Kragujevcu, glavni urednik: Mirko Demić
Povelja – izlazi dvomesečno u Kraljevu, glavni urednik: Goran Petrović
Gradac – tematski časopis o književnosti i umetnosti iz Čačka, glavni urednik: Branko Kukić
Art 032 – izlazi dva puta godišnje u Čačku, glavni urednik: Milen Alimpijević
Gradina – izlazi dvomesečno u Nišu, urednici: Zoran Pešić – Sigma, Stana Dinić Skočajić
Letopis Matice srpske – najstariji srpski književni časopis iz 1826. godine iz Novog Sada,
glavni urednik: Ivan Negrišorac
Književnost – najstariji beogradski književni časopis koji izdaje IK Prosveta iz Beograda,
trenutno dvomesečnik, poslednjih godina u turbulenciji zbog problema oko
sudskog utvrđivanja vlasništva nad Prosvetom, urednici su bili Milan
Đorđević iz UKS, Milovan Marčetić pre nego što je osnovan Beogradski
književni časopis, sada je Bogdan A. Popović
Ulaznica – izlazi 4 puta godišnje u Zrenjaninu, glavni urednik: Radivoj Šajtinac, sada je
Vladimir Arsenić
Sveske iz Pančeva – časopis koji poslednjih godina izdaje manja privatna IK Mali Nemo iz
Pančeva, glavni urednik: Milan Orlić
Profemina – časopis za feminističke studije, urednice: Svetlana Slapšak, Ljiljana Đurđić,
Dubravka Đurić
Genero – časopis za feminističke studije, urednica: Biljana Dojčinović Nešić
Heretikus – časopis za kritičke studije iz oblasti prava, književnosti i istorije, urednik: Jovica
Trkulja

Teofil Pančić, uvod u medijsku kritiku
Teofil Pančić je najbolji primer(ak) savremene srpske književne kritike koja odgovara pojmu «medijske kritike». To je kritika koja se redovno od istog autora objavljuje u jednom određenom listu, koja uz analitičku (treba da) ima i informativnu ulogu, koja obavezno (treba da) sadrži vrednosni sud kritičara o knjizi koju prikazuje. Format te kritike je konvencionalno limitiran (otuda metafore o «Prokrustovoj postelji» teksta) i toj kritici je kvantitet, prostor teksta ili spisateljski guber konstitutivni element njene prirode. Ograničenje dužine čini da se kritičar najpre oseća skučeno, pa i klaustrofobično, što ga vremenom dovodi do saznanja o potrebi jezgrovitih i obuhvatnih sintetičkih zaključaka, odnosno o štedljivom korišćenju analitičkog instrumentarija, o svođenju teorijske elaboracije na ono neophodno, o veštini brzih i efektnih poentiranja, kao u mačevanju. Ali ne pripada svaka kritika koja se objavljuje ni u dnevnim, a posebno u nedeljnim novinama tipu medijske kritike. Kao što ćemo videti, tip kritike koji pišu na primer Slobodan Vladušić ili Tihomir Brajović bliži je, iako je objavljen u štampanom mediju i adekvatne je dužine, tipu autorske časopisne ili analitičko-interpretativne, odnosno fakultetsko-specijalističke kritike .
Prva bitna odlika kritičkog govora Teofila Pančića je srodnost, ako ne i prožimanje, ili bar prelivanje, jedne vrste novinarsko-kolumnističke delatnosti u kritički vid govora o književnosti. Tako dobijamo kritiku obogaćenu pasažima socio-istorijske rekapitulacije, ne književnu kritiku opterećenu politikanstvom i tendenciozno podređenu «vanliterarnim» ciljevima. Ova kritika je vrlo zahvalan materijal za istraživanja književnog ukusa i kritičke recepcije naše literature u periodu od sredine devedesetih do danas. Teofil Pančić je autor deklarisanog političkog stava, antinacionalista i protivnik autoritarizma. Takvo vrednosno opredeljenje stoji kao stabilna i vidljiva pozadina njegove književne kritike. Treba reći da ostvarena interferencija diskursa političke analize i diskursa književne kritike nije izraz nekog programskog koncepta, već se javlja kao posledica nerazdeljive ličnosti skribofilnog i radoznalog autora.
Najvažnija posledica ovog tematsko-stilskog ujednačavanja po književnu kritiku, jeste naglašena sklonost ovog kritičara ka tzv. referencijalnoj funkciji literature. Društveno i istorijsko (reč je pretežno o savremenoj istoriji); ideološko i kulturološko, polje analoških referenci koje jedno književno delo obrazuje u saradnji sa čitaočevim senzibilitetom i književnim znanjem, u kritici Teofila Pančića javlja se u dva osnovna vida. Očekivano i logično, u delima pretežno realističke i mimetičke orijentacije polje socijalnih referenci je označeno polje bliskog i poznatog, koje kritičar sklapa u celinu dopisujući praznine. To je svet čitaoca i njegovog iskustva, koji kritičar, ako postoji potreba za tim, čini kauzalno povezanim i logički koherentnim. Na ovom nivou posebno dolazi do preklapanja profesija dugogodišnjeg političkog kolumniste i književnog kritičara.
Druga vrsta potenciranja referencijalno označenog u kritici Teofila Pančića, a u čemu je njegov glavni doprinos i posebna inventivnost, jeste rekonstruisanje društvenog značenja unutar literarno imaginarnog. U ovoj «rekonstrukciji» važno je senčenje društvenog smisla opisanih događaja, prepoznavanja kulturalnog i generacijskog značenja koje tekst nudi preko preciznih vremenskih i geopoetičkih koordinata. Recimo, svodeći emocionalno-svetonazorno-empirijski prtljag knjige priča Vase Pavkovića: Poslednji štićenik noći, Glas srpski, Banja Luka, 2001. (reizdanje Narodna knjiga, 2004.) u jednu podužu rečenicu (str. 58):

... u boljim svojim trenucima, Pavković ispisuje rezignirane, oprezno lirske, melanholične storije koje odišu pritiskajućim midlife crisis splinom, ljubavima istrošenim i rastvorenim u sverazarajućoj kiselini bračne i građanske svakodnevice, čežnjivim, utopijskim povratcima sredovečnih gubitnika u topose i među ljude svog detinjstva ili mladosti, tek toliko da se vidi da je taj Povratak nemoguć; njegovi su likovi – ponajčešće i naratori – urbani intelektualci zagubljeni na margini Pomutnje Devedesetih, boreći se uzaludno sa svojim privatnim demonima, dok osluškuju udaljeni tutanj Istorije, uzaman sastavljajući udronjane krpice svojih života koji nepovratno korodiraju, pucajući po onim nevidljivim šavovima koji dobitnike lišavaju čak i utešne privilegije tragičnosti.

Skoro cela navedena, ova rečenica predstavlja «srce» Pančićeve kritike. Ispisana je u jednom dahu, sa dobrim odlikama starog impresionizma i stvaralačke kritike. Ona je stilski podsticajna, dok semantički kritičara stavlja u rang saradnika pisca čije delo prikazuje. Karakteristično i za većinu drugih Pančićevih kritika, središnji deo kritičkog prikaza, u sinergijskom naletu, iscrtava tzv. duh književnog teksta. To je u isto vreme značenje teksta i čitaočev doživljaj, ono označeno u tekstu/tekstom i ono što tekst sugeriše kao niz kritičarevih impresija, interpretacija i kontekstualizacija. Okidač interpretativne generalizacije Pančiću su koliko pripovedne situacije i likovi, toliko i prepoznatljivo preslikavanje čitalačkog i egzistencijalnog iskustva.
Navedeni odlomak pokazuje literarni talenat kritičara i tipičnu osobinu medijske kritike. Obe stvari ispoljavaju se u napuštanju krutih tehničkih termina, apstraktnih teorijskih formulacija, te u približavanju što leksici i stilu teksta koji se kritikuje što tzv. slobodnom esejističkom stilu.
Ovde primećujemo nekoliko osobenih mikro-stilskih osobina kritičkog pisanja T. Pančića: pisanje kurzivom, upotreba popularnih engleskih idioma, nekonvencionalno korišćenje velikog slova, efektne metafore. Kurziv ima više funkcija: citat/prikriveni citat/pisanje nalik na citat, ekspliciranje ironije, lirska poenta. Kurzivni citat je uobičajeni omaž literaturi, javno upisivanje u «aleksandrijsku spiralu» znanja, tj. postmoderno veselo palimpsestno poricanje lične originalnosti, priznanje da se bez trauma i lažnog predstavljanja može upisati u litararnu savremenost svog jezičkog koda. Engleski jezik u Pančićevoj kritici je simptom univerzalne prisutnosti ovog jezika. Takođe, njime se kritičar autodeklarativno svrstava u savremenu pop-kulturu. Engleski jezik predstavlja izbor po srodnosti koji sugeriše da su engleski termini sem što senče kulturne (muzičko-filmske) preference autora i šire leksičku lepezu teksta, znatno precizniji od srpskih a da svakako unose stilsko osveženje (postupak čest kod filmskih i rok kritičara). Velikim slovom (Povratak, Pomutnje Devedesetih, Istorija) potencira se uvećan značaj upotrebljenih pojmova, sa lirskom ili ironijskom poentom.
Ironija je za Teofila Pančića važna ne samo kao povremeno i usputno stilsko sredstvo. Ona je glavna odlika kritičkog repertoara autora koji se samosvesno (ali i sa željom da tu bude) pozicionira na marginu ili u subkulturu, van literanog i kritičkog «glavnog toka», tj. van stila i govora naučnih studija. Reklo bi se da T. Pančić sebe vidi pre kao entuzijastičkog obaveštenog čitaoca čija je uloga da skreće pažnju javnosti na neke knjige. Deli im pohvale za svoj groš, a ne kao arbiter elegantie ili član najuglednijih žirija i kandidat za SANU. Slatki paradoks T. Pančića je da je skoro ceo mandat (2000-2003) proveo kao član za dodelu NIN-ove nagrade. Takođe, njegova kritika u nedeljniku «Vreme» je dosta čitana, uticajna i u tom smislu definitivno deo srpskog kulturnog mejn strima. U postkomunizmu nema glavnog toka, tako da je svako bežanje na njegovu navodnu marginu jednako iluzorno koliko i pozicioniranje u njegovom nepostojećem centru. To ne znači da je svaka kritika podjednako bliska nekim drugim dominantnim tokovima u jednoj kulturi u jednom vremenu .

Slabije mesto kritike Teofila Pančića predstavlja rudimentarna teorijska svest iz koje proističu neka opšta mesta i ponavljanja poente, često zadovoljavanje parafrazom teksta («prepričavanjem», «školski» termin koji koristi sam kritičar za svoj postupak) ili ovlašnim definisanjem poetičkog lika knjige. Konkretno, u ogromnom broju tekstova njegove knjige Na hartijskom zadatku, postmodernizam se apostrofira kao anahronizam (u srpsku književnost uvezen ranih 80-ih), kao nešto naučeno, isprazno, repetitivno, i zamarajuće i neuspelo (što je za njega uglavnom skup autoreferencijalnih postupaka bez mimetičke funkcije, odnosno bez uporišta u čitaočevom životnom iskustvu), stoga dosadno bez odbrane. Pritom ni u jednoj kritici nema pokušaja bliže elaboracije ovog fenomena, odnosno analize oblika njegovog prisustva u pojedinačnom književnom tekstu. T. Pančić ne krije da su mu bliža i draža dela tzv. kritičkog mimetizma. To je legitimna limitirajuća naklonost kritičara, koju T. Pančić ipak ne primenjuje pristrasno i isključivo. Recimo, njemu su iz tog razloga draži romani Đorđa Pisareva Ponoć je u sobi uspomena i Pod senkom zmaja od U srcu grada, i zbog toga Oproštajni dar od Kiše i hartije Vladimira Tasića, te Mrtva priroda sa satom i Adamova jabučica od Madoninog nakita Lasla Blaškovića.
Kao alternativni kritičar, novinarac a ne školarac, kome su Triki važniji od Borhesa a Bukovski od Deride, sasvim je razumljiva naklonost ovog kritičara prema tzv. žanrovskoj literaturi, u doba socijalističkog modernizma prezrenoj kao šund (SF, horor, krimi, erotika, triler, sportska priča, omladinski/ tinejdž romani). Otuda dolaze pohvale za priče i romane Marka Vidojkovića, prozni pokušaj Vladimira Lazarevića Supersonično tumaranje, pismo Zorana Ćirića i Zvonka Karanovića, odnosno antologije i projekte pisanja na zadatu temu i žanrovsku matricu (Antologija sportske priče, Alexandrijapress, 2001.; Moj privatni Tito, Kulturni centar Novog Sada, 2003.; Projekat Bukowski, Gramatik, 2004.; Nema toliko do Lajkovca, časopis Polja, 2004.).
Kao promoter pripovednog nastupa dela mlađih autora, u prvom redu Marka Vidojkovića, sentimentalnim saosećanjem sa njegovom trudbeničkom biografijom neisplaćenog novinarskog poligrafa, Pančić postaje guru nove proze u trapericama, ispovesti o brutalnom odrastanju, pisma samosvrhovite žestine i gneva, abolirajući stilsku neizbrušenost, opšta svetonazorna mesta i manjak talenta.
Jedan je od retkih naših kritičara koji revnosno prati produkciju u regionu na ex-shj, sada bcs(cg) jezičkom prostoru, tj. literaturu koja se objavljuje još u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, što uključuje i prozu vojvođanskih Mađara.

Nastavljači
Jedan od nastavljača (ne epigona) Teofila Pančića je Ivan Bevc iz magazina «Yellow cab». U doba licenciranih, posrbljenih časopisa («Bravo», «Elle», «Playboy», «Cosmopoliten»...), sa odličnom štampom na finom papiru, «Žuti taksi» je zanimljiv primer simbioze visoke tehnologije, estetike stranih magazina, preobilja reklamnog prostora i praćenja celokupne kulturne ponude u Srbiji (zapravo, najviše iz Beograda). Drugim rečima, «YC» prodaje informacije iz kulture, ostavljajući nešto prostora za recenzije i kolumne. Na ciglo dve strane od istog autora sačeka vas i po 5-6 prikaza i određeni broj distrubuiranih zvezdica (uvek prilično izdašan) za kvalitet «recenziranih» knjiga. U listu namenjenom širem auditorijumu, kao što se da očekivati, u izbor ulaze pretežno poznati autori, često i oni šarenih korica. Ivan Bevc je jedan od čestih medijskih kritičara, mladih, anonimnih i bez većih kritičarskih ambicija. Na njegovom dobrom primeru se vide tipične odlike medijske kritike: kraća od 4.000 slovnih znakova sa prostorom između slova, kolokvijalna do žovijalnosti, dinamična, stilski napadna, ocenjivačka, površna. Evo primera za ono najvrednije u ovoj vrsti kritike: slikovitost i žestina novinarskog sloga :

Ellis piše kao anđeo smrti, on bljuje vatru svojim furioznim rečenicama, izvrće moderni jezik naglavačke i udara njime o zidove, rastavlja i sastavlja svoje likove, ne libeći se da ih ubacuje u šizofreme situacije, da ne poštuje nijedan postulat klasičnog romana i da nam, kad god poželimo da se pobunimo, tresne šamarčinu blistavim skeniranjem poodmaklog karcinoma koji razjeda moderno društvo.
(jun, 2007., st. 131)

Ovakav stil je zgodan za parodiju (Zašto anđeo smrti mora neizbežno da bljuje vatru? Ispada da je anđeo zmaj, neka grdna ala iz pećine bajke.) Međutim, važnije je to što mi kao čitaoci ove recenzije ne saznajemo zapravo ništa o stilu Glamurame i postupcima u njoj, iako Bevc navodno sve vreme o tome piše. Kako I. B. Elis izvrće moderni jezik naglavačke i šta bi značila ta alogičnost da autor jezikom izvrnutim naglavačke udara o zidove, odnosno, koji se postulati klasičnog romana zaobilaze, o kojoj vrsti karcinoma je reč i na koji način on razjeda savremeno društvo. Tako ostaje kritika kao nizanje manje-više samodopadljivih retoričkih efekata koji zanose i uzbuđuju ali paušalno, iščezavajući brzo kao dim od petarde posle njenog praska. Pored očaranosti romanom kojom prikazivač želi da «inficira» potencijalne konzumente, iza ovog bombastičnog stila primetna je namera da se ceni intrigantna subverzivnost romana, neobičan jezik, bliskost prikazanog našem svakodnevnom iskustvu.
Upravo u tome leži glavni nedostatak medijske kritike. Ona normativno nameće zanimljivost kao ontološki imperativ književnog teksta (posredno i teksta kritike), pri čemu tu istu zanimljivost detektuje na jedan u osnovi konzervativan, školski i krajnje recepcijski restriktivan način. Tu teško može da prođe bilo kakav literarni eksperiment, zahtevno erudicijsko štivo, međužanrovski melanž koji nije skrojen samo da zabavi, bilo koje delo visokog modernizma, nastranosti romantičarskog genija i barokne nerazmrsivosti ars combinatorie, o postmodernizmu i da ne govorimo. Iza retoričke buke – praznina, iza ćaskanja sa čitaocima sa jeftinom ulaznicom – protraćeno vreme, iza napadno skupe štampe – priglupe poruke.
Zanimljiva je želja ovog kritičara da «žanrovsko pismo» u srpskoj književnosti sa margine uđe u centar (na stranu što se to 2001. sa NIN-ovim laureatom, specifičnim krimi-romanom Hobo Zorana Ćirića već desilo, a na neki način i nastavilo prošle godine sa SF-romanom Most Zorana Živkovića ili omladinsko-subkulturnim romanom Četiri zida i grad Zvonka Karanovića). Bevc strahuje da ne postoji neka treća paralelna Srbija u kojoj Goran Skrobonja za zbirku SF-priča Tihi gradovi (Laguna, 2007.) može da osvoji NIN-ovu nagradu i proda nekoliko desetina hiljada primeraka svake svoje knjige. To što je u ovom stavu interesantno, jeste uverenje ovog komercijalno-alternativnog recenzenta da je otpor prema žanrovskoj literaturi nametnut spolja i da je veštački po svom poreklu. Povrh nezadovoljstva takvim statusom žanrovskog pisma stoji želja da matrica subkulturnog zasedne na literarni tron najboljih dela. (Za romane sinonim krune je NIN-ova nagrada, iako ona nije najisplativija. Novoustanovljena nagrada «Gorki list» je čak tri puta veća od NIN-ove, dakle 7.000 evra naspram 20.000, Vitalova nagrada prati u stopu NIN-ovu (iza nje je stajala godinama Ju-banka, sada je to grčka Alfa-banka)). Time bi se oči cele javnosti, medija, kolega izdavača i pisaca, čitalaca spremnih da kupe «najbolje» delo skrenula na autora, na žanr, na prateću subkulturu i njene osobenosti. Stranka SF-fanova, te zatočnika svih žanrova, dolazi na vlast i paralelni univerzumi realnosti se otvaraju. Reč je o Bevcovom uverenju u vrhunsku književnu vrednost Skrobonjinih priča koja nadilazi limit žanrovske matrice (uzgred, da podsetimo još koga uz Bevca, NIN ide isključivo romanima, finansijski devastirana nagrada «Ivo Andrić» je za najbolje pripovedače), ali uverenju koje svoju zadovoljštinu ne nalazi ni u čemu manjem od osvajanja titule nad titulama, titulom svih rodova i žanrova, nipošto samo lokalnim žanrovskim šampionatom (recimo nagradom za SF prozu «Lazar Komarčić», koju je Skrobonja već dobio).

Dno medijske kritike
Čitanje književne kritike, ne samo njeno pisanje kao kontinuirana obaveza koja nema mogućnosti da ignoriše škart, može da predstavlja oblik nezaslužene torture. To posebno važi za medijsku kritiku koja ostavlja teške masnice na duši, destabilizujući ionako krhku čitalačku veru u domašaje domaće «lepe književnosti». Zapravo, postoji puna analogija (zavera niščih) između lošeg pisanja i zapisivanja lošeg čitanja, tj. između očajne literature i bedne kritike. Egzistencija literature u doba svoje PC-reprodukcije, povećanog broja štampanih medija i opšteg pada vrednosnih standarda, postaje kompatibilna sa većom otvorenošću novina za potpuno nekompetentne kritičare .
Relativno mladi Marko Krstić doima mi se kao subkulturna zvezda naše kritičke scene (u tu neslavnu grupu spadaju kritičarka dnevnog lista Blic, Vesna Trijić, magistarka književnosti i časopisna kritičarka Slađana Ilić i Mića Vujičić). Marko Krstić je primer kako se može biti kritičar uglednih dnevnih listova, najpre «Danasa», sada «Politike» bez elementarnog znanja i elementarne stilske umešnosti, samo zbog poverenja, u slučaju oba kulturna dodatka, iste urednice, Vesne Roganović. Metodom krajnje slučajnog uzorka, bibliomantski, analiziraću jednu njegovu kritiku (ni veći honorar od ovog za koji ne znam koliko je, ni mesto u ANUBiH ne bi pospešile moj mazohizam): «Kako je situacija postala pesma?» (Danas, vikend, 11./12. mart 2006.)
Zanimljivo je da su u zgradama koje se graniče sa kasarnama koledž Nju Bransvika za primenjenu umetnost i dizajn, nekoliko muzeja i sijaset galerija (kontradiktornog li okruženja!)
Uz aljkavu kongruenciju (treba «koledža Nju Bransvik», ne «koledž Nju Bransvika»), ostaje golemi napor čitalačkog gonetanja o čemu se radi, odnosno šta je ovde čije. Reklo bi se da koledž poseduje kasarne (koje ako su u njegovom sklopu, mogu biti samo bivše kasarne, jer čak ni Vojna akademija nema kasarne, nekmoli fakulteti primenjene umetnosti), da zgrade sa muzejima ne pripadaju koledžu; mada možda i pripadaju, pošto je to «koledž Nju Bransvika» za primenjenu umetnost i dizajn. No nije samo okruženje koledža «kontradiktorno» (kako je Krstić imenovao «paradoksalno», «neočekivano», «čudno», «nespojivo»...), već je to kritičarev novi stil koji nema «drage ni druga», lektora i urednika.
Potom smisao: šta su to kazamati u prizemlju kasarni, sazidani na negdašnjim britanskim vojnim postrojenjima. Recimo da su to vojni zatvori, tj. pritvori za vojnike koji naprave prekršaj (kazamat je onda preterana reč za to). M. K. nas ne obaveštava, kao što nisu ni njega, možda su tu ipak zatvarani i civili i vojni zarobljenici (a la Gvantanamo na Kubi), vršeno nekakvo nasilje... A čiji su to kazamati, britanski, postbritanski (tj. američki) ili privatne odaje dekanata?
Analiza: Teško je ponovo izgraditi rutinu kad ništa nije kao što je bilo, niti će biti..., kaže Blejds. Upravo na ovom mestu vidimo na koji način je kazamatska atmosfera i okruženje uticala na Blejdsa. Upravo na ovom mestu vidimo pleonazme antistiliste («atmosfera i okruženje») i na tom istom mestu ne vidimo nikakav uticaj «atmosfere i okruženja» na pesnika. Ne znamo Blejdsovu pesmu, ali Marko citira «ponovo izgraditi rutinu» - može biti rutinu hapšenja ili besprekornog funkcionisanja vojne policije? Naravno da ne, jer Džo Blejds je pesnik-humanista koji je kazamate «dekazamatisao» i «dekontaminirao»? Da ne bude zabune i krivotvorenja, citiraću, kako piše M. K., te smo i mi naveli primere terminološke kreativnosti kritičara. Pošto se isti na početku svog prikaza pitao ko je Džo Blejds, sad je jasno: Džo Blejds je Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda – samo će ona znati kako je to kazamat dekontaminirati.
Blejds je slučajno ili namerno, svesno ili nesvesno, (Ko će ga znati!) otvorio jedan novi pogled na poeziju. Kakva raskoš suvišnog i nesuvislog, uz, ko će ga znati otkud, jedno sintagmatsko otkriće «otvoriti nov pogled na poeziju». Dragulj u kruni je «otvoriti pogled» kao «otvoriti prozor» (na poeziju) ili «otvoriti kontejner» (na ovakvu kritiku), ali ne treba zanemariti ni smisao otvaranja novog pogleda, pošto smo stari već zatvorili. Još samo da dokonamo otkud pogled na poeziju u situacionističkoj poeziji, poeziji običnosti, sažetosti i konkretnosti, u isti mah antiintelektualističkoj i širokog vokabulara (pa šta, i bulevari su široki, i Sremčev popa je oko pasa širok), uz korišćenje svakodnevnih stvari. Hm, hm, a kojih to? Na primer, vesti, imena ulica, pisaćih mašina, fotoaparata, ali i određenih egzaktnih nauka (matematika). Jašta, brale, matematika je vazda bila među najegzaktnijima. Ako se dobro prisećamo, ovakvo se nabrajanje zvaše zeugma i M. K. je svesno ili nesvesno, slučajno ili sasvim namerno (Ko će ga znati!) demonstrirao svoj nadrealistički nerv.
Jer reč je o Blejdsovoj pesmi kao situaciji. Ali kao situaciji pesnikovog iskustva koje u njemu, a ne van njega. Jašta, brale, šta će njegovo iskustvo van njega, pa nisu mu ga valjada hirurški odstranili. Doduše, ne nasedajmo na prvu loptu logike, možda je to iskustvo same situacije, iskustvo objekta a ne subjekta, a pošto je situacija van pesnika, postoji izvesna, doduše malo verovatna (ali ipak!) mogućnost da je reč o pesnikovom iskustvu koje je van njega i posao skrupuloznog kritičara je da tu opciju resko isključi iz upotrebe. I to nije sve u ovoj kritici a od istog autora. Ima i bonus-gratis. Šta, šta, kumo, prašak, kafa, voćni sok? Ma ne, fotke kazamata, koje na krajnje jednostavan ali konceptualan način oslikavaju atmosferu kazamatske tišine
(Konačno, momenti nepatvorene poezije koje ćemo tako i prelomiti:
Fotka.
Kazamat.
Atmosfera tišine.
Koncept, jednostavnost.)
I sada, zaista na samom kraju, A koje je bilo vaše prvo pitanje, ko je Džo Blejds?
Zamalo, naše je pitanje ko je Marko Krstić?
Psssst, to je mladi kritičar ovdašnji, u usponu.
Ne ometaj dok stvara!

(uviđajna osrednjost)
Iako sam od oba autora za analizu pripremio po 10-ak radova, i za Miću Vujičića, nepotrebno izvikanog i sasvim površnog čitaoca, za ovu priliku biće dovoljan svega jedan tekst . Ako zanemarimo stil školskog zadatka (Preljubnici (Vide Ognjenović) su izuzetno zanimljivi za čitanje) i stilske nesuvislosti (Gutaju se za noć ili dve, iako imaju 180 stranica – na stranu čitalački kapaciteti, ali kako nešto progutati tako brzo a da traje dve noći), irelevantne metafore (Vida Ognjenović zna da odabere veliku temu, da odmah potom njenu gromoglasnost spusti na jedan tiši nivo, na stupanj pojedinca, i da na kraju iskoristi staro dobro aristotelovsko oružje zvano peripetija plus prepoznavanje ne bi li svoju priču učinila napetom i do kraja zanimljivom). Retorička ispraznost sa «stupnja pojedinca» kritičara, gromoglasnost velike teme i njeno DJ spuštanje na tiši nivo, osrednje baratanje školskim znanjem iz antičkih poetika. Nije ovde reč o nedostatku prostora da se opiše evolucija «starog dobrog aristotelovskog oružja», nije reč ni o oružju analize tragičke umetnosti kod Starih (dobrih) Grka i o preobražaju «sastavnih delova priče – preokreta (peripetije) i prepoznavanja» (Đurić, 56) ili «strukturalnih elemenata fabule kojim tragedija razonođuje, peripetije i prepoznavanje» (Dukat, 20) u pripovedne tehnike romana. Prvo, zašto potezati Aristotela iz klasične starine pored toliko teoretičara barem modernog romana? (Kritičar je čuo za Aristotela.) Drugo, važnije, ni o kakvoj peripetiji i prepoznavanju nije reč u romanu Vide Ognjenović, ni i u klasičnom ni u prenesenom smislu te reči. Upravo ovde raskrivamo najveći problem tzv. kritičara: loša percepija, očekivane i plitke asocijacije, neadekvatni kritički termini, školski teorijski modeli, paušalan, neutemeljen, bezvredan sud vrednosti. Tako Mića Vujčić za «najveći domet» Preljubnika proglašava kompoziciju ovog romana kojom je uverljivo prikazana jedna ozbiljna psihička kriza, metež u glavi glavne junakinje tako što se haotično ređaju kratki pasusi gorkih sećanja, ružnih i lepih slika iz detinjstva, doživljaji iz ljubavnog i bračnog života, fotografije iz profesionalne karijere i čega sve ne...
A zapravo, Vida Ognjenović koristi po mnogo čemu tipičnu tehniku asocijativne naracije i tzv. doživljajnog pripovedanja junakinje u stanju šoka, suženih iskazno-saznajnih moći i stoga dosta nepouzdanu. Asocijativna tehnika po prirodi stvari uzima oblik nelinearnog pisma, odsustva kompozicionog pa i logičkog i sintaksičkog reda (mada Vida O. ne ide tako daleko). Introspektivna usmerenost pripovednja legitimiše česte flešbekove i samopreispitivanje naratorke. Notorno, dakle, ali za kritičara ovog tipa to je otkriće prvog reda. Na toj pozadini neznanja bledi jaka pohvala koju kritičar autorki koja je daleko od diletanta na našoj dramskoj i proznoj sceni (to će reći, da ga je htela, staro dobro aristotelovsko oružje, iskoristila bi mnogo ubojitije).
Problem Preljubnika je u višku motiva kojim je napunjen motivacioni mehanizam romana, u neujednačenosti autorefleksija i akcije (potrage za pravim roditeljima), za neke čitaoce u neuverljivosti predočavanja psihičke krize iz čijeg se središta priča ispisuje; kao što su vrlina romana u jednoj promišljenoj esejističnosti naracije, polemički intoniranom skeniranju provincije, porodice, pojma roditeljstva i ljubavnog odnosa (umešan spoj dva motiva – gorčine kao posledice saznanja zbog poljuljanog identiteta i prilika da se legitimišu teški uvidi o stanju srpske patrijarhalne zaostalosti). Definitivno najbolji deo je kuturološki hantingtonovski kleš palanačke i urbane Srbije.
Kao što se da videti, kvazi-kritičari ne dolaze do ovih tema o statusu čije fikcionalnosti i oblika pripovednog prisustva bi se mogla voditi kvalitetna kritička rasprava, ali ne sa početnicima bez snage i umenja. Glavna nevolja medijske kritike je u njenoj «nedomašajnosti»: kao kratkovid čovek ili ptica u odnosu na avion, medijski kritičar leti nisko i vidi tek ono što mu je pred nosom. Čak i kad je stilski izbrušeniji, kao Bevc, ili talentovan i senzibilan, kao T. Pančić, on ostaje pred dverima literarnog zamka, neosetljiv za pitanja i ponore forme, književne ontologije, vrste intertekstualnih spojeva, eksperimente i njihove poetičke posledice, samosvojnost jezičke inovativnosti ... Medijska kritika je prvi korak ili etapa mišljenja o književnosti. Ona je neophodna za mobilizaciju čitalaštva, grubo raščišćavanje litararne gradine od epigona, uljeza, korova, za slavljenje čitanja kao vrhunske kulturne i duhovne delatnosti. Ipak, za ozbiljne zahvate sledi akademska kritika (ne bez svojih strukturalnih i personalnih limita), esejistika i studije o književnosti u nekakvoj savremenoj piramidi izučavanja literature.

(pad)
Vasa Pavković je u srpskoj književnoj kritici od 80-ih godina sa nekoliko veoma zapaženih pregleda, izbora i knjiga kritika i eseja (recimo, Šum Vavilona, 1988. u koautorstvu sa Mihajlom Pantićem, o tada savremenoj pesničkoj sceni u Srbiji). Pesnik, prozni pisac, kritičar, a zapravo stručni saradnik Instituta za jezik i književnost SANU i čitavu deceniju urednik u najproduktivnijoj izdavačkoj kući u Srbiji, Narodnoj knjizi, Vasa Pavković je za naše prilike zreo, etabliran i još uvek aktivan književni kritičar. Poslednjih godina svoju kritiku plasirao je i u dnevnim novinama. Poznat kao autor koji ne vidi etički problem u tome da kritički prikaže knjigu koju je potpisao kao urednik (ili koju je objavila njegova izdavačka kuća), ili u tome da kao član žirija dodeli nagradu autoru/ki čiju je knjigu objavio , V. Pavković se te prakse nije odrekao ni u Danasu. Uzmemo li V. Pavkovića kao paradigmu tranzicionog kritičara koji se ni u 90-im nije opterećivao izlišnim moralnim dimenzijama svoga kritičkog posla, neizbežnom «recepcijskom osmozom» svaki njegov prikaz biva osmuđen «senkom sumnje» koja podriva iskrenost njegove «elektoralne motivacije», kao i valjanost svake visoke ocene koju dodeljuje.

Kao i neki drugi kritičari, V. Pavković kritiku koristi za određena sintetička uopštavanja (tako se uz analizu knjige, komentarišu izdavački programi, otkupi knjige, uočavaju žanrovske, rodne ili poetičke tendencije...). Pišući o izabranim pesmama Raše Livade koje je priredio pesnik Borislav Radović, V. Pavković ističe kao značajnu novu ediciju Prosvete u kojoj su pored Livade svoje mesto našli Bora Ćosić, Milan T. Đorđević, Ibrahim Hadžić, Ivana Dimić, Bogdan A. Popović, Eva Lipska i Vislava Šimborska. (2006. se pojavila još jedna edicija «Nova dela», koju je pokrenuo Zavod za udžbenike a gde su svoje knjige objavili Novica Tadić, Milovan Marčetić, Sanja Domazet, Mladen Markov, Aleksandar Gatalica, Miodrag Pavlović, Borislav Radović) . Početni pasus koji služi skretanje pažnje javnosti na vrednu novinu, V. Pavković završava osudom sredine:...suočavamo se s tipičnom našom gluvom tišinčinom samozvanih moralnih arbitara. To je V. Pavković – ne znamo na koji arbitre misli, a još manje kakva je priroda veze «moralnih arbitara» i «gluve tišinčine» kojom je obavijena nova edicija Prosvete. Drugim rečima, odmah sumnjamo da ovde ima još nešto sem nezadovoljstva kritičara reakcijom stručne javnosti, ali šta bi to bilo, sem ako nije puki retorički efekat, znaju samo posvećeni. Obični čitaoci, kao u telenoveli, možda mogu nešto da saznaju u nekom od nastavaka, posebno u onim najređim situacijama kada kritika porodi neku uglavnom nesuvislu polemiku.

Kada se otrebimo od svih natuknica i podzemnih aluzija, ostaje analiza i književno vrednovanje. Retrospektivna percepcija savremenika prvih Livadinih stihova iz 1969., Vasi Pavkoviću kao čitaocu sa dužim stažom pružila je priliku ne samo da opiše poetsku evoluciju stihova Raše Livade, rekonstruišući bez nagađajućeg domišljanja njihovo izvorno značenje (posezanje za depoetizujućim registrima jezika, pre svega u cilju lirske depoetizacije), već i da detektuje efekte proteklog vremena na sadašnje čitanje tih stihova (osećaj novine je(...) gotovo nestao, a preostalo je i dalje vidno traganje za slobodnim ritmovima).
Prikaz romana Filipa Rota Svaki čovek primer je kritike koja kataloški interferira dva niza referenci: onih koje oblikuju individualnu povest glavnog junaka i onih kojima Rot restituiše nekolike epohe u sadejstvu sa kojima protiče egzistencija lika-naratora. V. Pavković bira početnu tačku romana, poziciju smrti glavnog junaka sa koje se «premotava» film jednog života i koja tom filmu daje neizbežnu notu tragike prolaznog i već minulog. Tragiku uzaludnog u efemernom pojačava svodeći sud o neuspešnim porodičnim odnosima i uopšte humanim kontaktima ovog junaka. Kao najvrednije u poznom romanu Filipa Rota kritičar ističe sumu njegovog pripovednog dejstva, obespokojavajući emocionalno-metafizički drhtaj čitanja pred prikazanom sudbinom. Kritičar poentira rečju Strašno!, otire ugao oka, potvrđujući se kao senzibilno biće a ne kao profesionalna mašina ili zamlata erudicije. Kao vrednost književnog teksta ovde se navodi njegova moć da deluje, direktan emocionalan uticaj, litararno uobličena predstava koja traži svog uživljavajućeg čitaoca.

Prikaz desetog romana Milorada Pavića Drugo telo je dvostruko važan. Iako je Pavić jedan od retkih srpskih pisaca koji je planetarno poznat (doduše, još će krajem 80-ih minuti huk njegove svetske slave da bi danas Rusija postala veliko drugo pribežište za njegovu imaginaciju), recepciju njegovih romana u Srbiji prati bipolarna podeljenost:

1. recepcija kao radikalni otklon od osobene postmodernističke poetike, učene i umetne; od formalne i eruditne fantastike, bizarnih i lascivnih detalja i od iskliznuća u polje ideološkog. Ovim čitaocima je nova Pavićeva proza pre svega dosadna, repetitivna jer je deja vu, očudno koje se ne da dešifrovati, prenagomilano, deo književne prošlosti i
2. nepokolebljiva podrška koju nikakva Pavićeva hiperprodukcija ili ponavljanja ne mogu da pomute. Ovi čitaoci razumeju Pvićev litararni postupak te i dalje nepomućeno uživaju u njemu.

Pavković pripada onima koji imaju razumevanja za Pavićev «barokni manirizam» (Slavko Gordić). Mikstura žanrovskih potki, fluid pripovedanja na granici pripovedne pouzdanosti i postojanja, identiteta i vremena, denbraunovske provokacije o drugom telu Isusa Hrista, o idejama reinkarnacije i večnosti, tako V. Pavković rasklapa poetološki i idejno-tematski prtljag Pavićevog romana. Time se u prvi plan vrednovanja, što je neizbežno kada se piše o Paviću, dovodi postupak i poetika, te odnos kritičara prema postulatima postmoderne literature. Moja teza u ulozi «metakritičara» je da, načelno, naklonost prema postmoderni i fantastici otkriva ne samo čitaoca kome nije previše stalo do realizma, već čitaoca koji od književnosti traži «i nešto drugo», ono neobično i neverovatno, ono izvan racionalno pojmljivog, gde književnost nije samo književnost, dakle, otkriva jednog profinjenijeg i vinaverovski nastrojenog čitaoca. Vasa Pavković u svojim najboljim izdanjima pripada ovoj vrsti čitalaca, iako njegova merila i njegova konkretna vrednovanja najčešće ostaju zarobljena u tmastoj gustini zamršenih funkcija koje obavlja.

(povratak otpisanih)
Najčitaniji dnevni list u Srbiji na latinici, «Blic», prvi privatni dnevnik pokrenut stranim kapitalom protestne 1997. godine, poslednjih godina razvio je ne-nezanimljiv saradnički sistem «malokarakternih» kolumni. Tako za «Blic» pišu Milan Vlajčić (filmska kritika), reditelj Gorčin Stojanović (fudbal, svakodnevica), Mirjana Bobić Mojsilović (mediji, kultura), Aleksandar Žikić (muzička kritika), i skoro od samog početka Vesna Trijić (književna kritika).
Ova kritičarka relativno mlađe generacije ne pravi rogobatne stilske greške (kao Krstić i Vujičić) i ne razmeće se pokondirenim i ignorantskim korišćenjem stručnih formulacija (kao Slađana Ilić). Ono po čemu je V. Trijić jedinstvena u srpskoj medijskoj kritici jeste gotovo eksplicitna upotreba moralnih kriterijuma pri vrednovanju književnih dela. Činilo se da je ovaj sentiment književne kritike posle Jovana Skerlića davno izgubljen ili rezervisan za lokalne anonimuse, odnosno demontiran imanentističkim fakultetskim obrazovanjem koje je raspredalo ad nauseam o autonomiji književnog teksta. Za Vesnu Trijić literatura je ilustracija duhovnog stava autora, jedan doslovan, neprotivrečan sistem poruka i emocija koji upakovan u tekst stiže na čitaočevu adresu. Svoj posao kritičara pak V. Trijić shvata u duhu preventivne medicine i moralne pedagogije.
Kao paradigmatski tekst za ovu vrstu kritike, može da posluži prikaz najnovijeg romana Dragana Velikića Ruski prozor (Stubovi kulture, 2007.), koji se pod nazivom «Imitacija» pojavio u «Blicu» 2. jula 2007. Gotovo sav prikaz posvećen je «grupnoj» analizi junaka Velikićevog romana. Oni ništa ne rade i ne odlučuju, opterećeni su provincijskim zavičajem kao nepodnošljivom sramotom, poseduju mesijanski kompleks, u potuljenom su sukobu sa čitavim svetom, neguju umobolnu ideju da je najbolje biti neodređen i nemati identitet, zastupnici su nekoliko skandaloznih političkih ideja, oni su egomanijaci i postmodernistički modeli junaka kao čovekolikih insekata koji naklapaju o životu, a nisu u stanju da ga konzumiraju ni kroz ljubav, ni kroz strah, ni kroz nesreću . Sem načelne heteronomije u odnosu književnosti i društva/morala, «duhovnosti» (ideologije i vere), izdvojićemo nekoliko važnih nesuvislosti ove kritike:

1. Kao što je i Teofil Pančić primetio 2001. godine, kada pročitate kritiku Vesne Trijić, osećate se šizofreno, jer ste sigurni da to o čemu ona piše nije delo koje ste vi čitali. Drugim rečima, ova kritika s jedne strane previđa i omalovažava važne date teksta, s druge pojednostavljuje i netačno primećuje druge, ovde odlike likova i odnose među njima. Recimo, kod Velikićevih likova nema «provincijskog kompleksa» više nego kod recimo Ivana Galeba ili Filipa Latinovića, ali ima veoma oštre kritike provincijalnog života. Nema egomanijaštva, ima neodlučnosti i traženja sebe, ali bez hamletovske patologije. Nijedan lik ne poseduje uverenje o superiornosti individualne neodređenosti ili bekstva od identiteta. Naprotiv, rekao bih da viđenje ovih likova kao likova bez svojstava, kao i definisanje identiteta kao nečeg jasno određenog i nepromenljivog, jasno sugeriše ideologiju moralnog konzervativizma V. Trijić.

2. Ova kritičarka zanemaruje složenost strukture dela i njegovih osobenosti zarad uočavanja «duhovnih suština» koje delo emituje. Ni jednom rečju ne pominje trodelnu strukturu romana, variranje različitim pripovedno-dramskim modelima pisanja, zanimljivo pitanje kako razumeti prvi deo romana u odnosu na drugi, kao monodramu kojom se Rudi Stupar potvrđuje kao pisac ili kao metod «skinuto sa trake» ispovednu retrospekciju Danijela, koja uspostavlja analoški odnos sa glavnim narativnim tokom romana...

3. Vesna Trijić pokazuje nerazumevanje postmodernizma i netačno određuje poetički lik Velikićevog romana. Pomenuti «čovekoliki insekti» direktno prizivaju Kafku i međuratnu avangardu, odnosno stilsku formaciju modernizma. Vrednosni stav kritičarke prema (post)modernizmu iznenađujuće je blizak šovenskoj osudi modernizma kao nahumane i dekadentne umetnosti koja svet neopravdano i neutemeljeno prikazuje izopačenim, rugobnim i tragičnim mestom. S druge strane, kritičarku kao da iritira pasivnost ili neopredeljenost likova kao da je reč o nekim njenim poznanicima, dakle, realnim osobama kojima treba pomoći da prevaziđu psihološke probleme koji im smetaju. Otuda didaktičke sugestije iza kritičkih primedbi: aktivistički vitalizam, filantropija umesto egoizma, izbor umesto determinizma, život umesto njegove imitacije koju izvode mehaničke lutke u ovoj beskrvnoj prozi.

Čudna i neočekivana kulturna regresija, odnosno logična posledica postkomunističke restauracije patrijarhalne demokratije. Iz njenih su budžaka izmilele aveti verskog i nacionalnog fundamentalizma, te palanačkog moralizma, bilo kao realni deo spektra slobode, bilo kao izraz socio-psihološke dezorijentacije generacija koje su se formirale tokom 90-ih godina u nakaradno instrumentalizovanom povratku tradiciji.

(osveženje medijske kritike)
Osveženje novinskoj kritici donosi odsustvo ustručavanja da se ukaže na slabo mesto knjige i jasno saopšti negativan sud. Kako za dobru kritiku to nije dovoljno, Vladimira Arsenića još odlikuje blaga ali funkcionalna ironija, precizna detekcija žanrovskog profila knjige koju prikazuje, uočavanje kvarova u strukturnom mehanizmu knjige, svejedno da li u sklopu motivacije ili oblikovanju fabule. U Arsenićevoj kritici primećujemo inventivne paralele između naslova savremene literature, dovođenje knjiga u vezu sa medijskom i pop kulturom i načelnu otvorenost za tzv. žanrovsko pismo. On ispituje mogućnosti književnog teksta i teži novom čitanju, ali ne zbog samosvrhovitog čitalačkog hedonizma, koliko zbog insistiranja na novim značenjima književnog teksta.
Izuzimajući Beton i parodijske kritičke forme, V. Arsenić je jedan od retkih kritičara koji daje oduška svojoj duhovitosti (na jezičko-stilskom i planu organizovanja teksta), koja je sredstvo da se knjiga istakne ali i da se pokudi. Tako u kritici pod naslovom «Šta to smera Buick rivera» o romanu Miljenka Jergovića Buick rivera (Rende, 2006.), dva glavna lika i radnja njihovog međusobnog odnosa predstavljena je u kolokvijalnom maniru TV-prenosa boks meča; dok u «Bezukusnom poljupcu», kritici romana Gordane Ćirjanić Poljubac (Narodna knjiga, 2006.) parodično nabraja moguća čitanja:
Radi se o metafizičkom ljubiću s tužnim krajem nad kojim će mnoga, ah, romantična srca, dobru suzu proliti. Čekajte, možda grešim. Možda se ipak radi o romanu ideja koji ima za cilj da parabolom predstavi potragu za smislom života (?), svetim gralom (?), svetim ždralom (?) ili, pak, svetim ždrelom (s obzirom da se radi o poljupcu s jezikom)!?
Sa lica kritike je skinuta maska samrtne ozbiljnosti, ali nije navučena maska lude. Kritičar je koliko i svaki drugi čitalac «nasmejana životinja» ili namrgođeni namćor, odnosno osoba koja ima pravo da svoje ne-zadovoljstvo tekstom iskaže u strateški različitim registrima kritike. Zbog popularnosti humora, neočekivanog jezika i neobičnih poređenja, može se desiti da dnevni listovi forsiraju kozerijsko-parodijski pristup koji bi omeo i potisnuo ozbiljnu analizu. U Srbiji to nije slučaj, a Arsenić to radi sa umešnom merom.
Pored precizne detekcije žanrovskog melanža horora i tvrdog krimića u debi-romanu Mirne Zakić Strava u Ulici kuge (Narodna knjiga, 2006.), gde je naratorka vukodlačica (Arsenićeva kritika nosi naslov «(Vuko)dlačica u jajetu»), a u priču su uneta različita mitološka bića (krvopije, grobljanski demoni, sveznajući hermafroditi...), sprovodi se kritika kako žanra tako i njegove konkretne realizacije u ovom romanu. Arsenić zamera visok stepen prihvatanja odlika žanra – plitka motivacija, «pljosnati» likovi koji se ne razvijaju, priča koja ne iznenađuje..., zapravo, nesposobnost autorke da krute formule i konvencionalnu estetiku žanra modifikuje, produbi i preokrene u dobru knjigu. I tu je najviša tačka do koje ide profinjeni čitalac-tolerantni kritičar. Forma žanra se ne odbacuje u načelu, ali se svaka takva forma koja je svedena na svoje stalne odlike, na «pattern» ili šablon, ne vrednuje visoko. Da bi žanrovsko pismo dobilo višu ocenu, ono mora postati nešto drugo (otuda Arsenić navodi Dostojevskog, poznatu Bahtinovu studiju i odnos Zločina i kazne prema bulevarskom romanu) ili mora demonstrirati pripovedačko majstorstvo, kakvo Arsenić nalazi kod Gorana Skrobonje u već pominjanoj knjizi priča Tihi gradovi. Skrobonja pravi adekvatan izbor pripovedne perspektive, ima lukave sižejne postupke, preokrete kojima iznenađuje čitaoce i suvereno vodi priču . Čitajući knjigu priča Dejana Vukićevića Omama (Filip Višnjić, 2007.), Arsenić usput nudi i malu teoriju priče, koja sadrži jasne vrednosne koordinate kritičkog suđenja. Za dobru priču potreban je zanimljiv zaplet i obrt koji čitaocu omogućava novo razumevanje onoga što je pročitao, a što konsekventno čitaoca navodi da preispita sebe i svoju poziciju i dođe do nove i drugačije spoznaje sebe i sveta.
U «otkrića» ovog kritičara spada «patentiranje» pojma štiftung literature (stiftung – zadužbina, književna stipendija, studijski boravak): narator je i glavni junak, nalazi se na Zapadu, izvan svog uobičajenog boravišta, zahvaljujući stipendiji koju je dobio, te nam odande pripoveda priču koja se neretko tiče samog doživljaja inostranstva. Za Arsenića najznačajniji predstavnici štiftung literature su Snežni čovek Davida Albaharija, Mexico Vladimira Arsenijevića, Komo Srđana Valjarevića, i delimično Berlinsko okno Saše Ilića i Pariska menažerija Dejana Maka.
Najređe u medijskoj kritici je ubedljivo ponuditi radikalno novo čitanje nekog dela koje je u žiži javnog interesovanja, što zbog ograničenog prostora kritike, što zbog rizika komunikacijske blokade. Takvo čitanje Arsenić nudi o Velikićevom Ruskom prozoru.
Rudi Stupar je čovek-dvojnik, kopiket bez kopirajta. Kao i svaki heroj Bildungsromana i on je sazdan od niza mogućnosti jer je identitet, kako kaže dirigent Danijel, razliven u bezmerju propuštenog.
Eto drugog pola kritičke hermeneutike: kao i Vesna Trijić, i Arsenić govori o liku naratora romana i o njegovom identitetu. Međutim, za njega je identitet nešto (geopoetički) rasuto i (pojmovno) neuhvatljivo, nefiksirano jednim esencijalnim značenjem. Stoga, on više traži tu mogućnost Velikićevog teksta nego što je otkriva – otuda pominjanje hrabrosti da se ovaj roman zamisli kao primer književnog teksta koji govori o individualnoj sudbini junaka i, ujedno, o poetičkom izazovu teksta, o prevladavanju zadatosti (egzistencijalnih i proznih) putem ludila, posle kojeg individua koju oblikuje i priziva tekst i sam tekst kao središte smisla postaju jedno biće.
Konačno izabravši mnogostrukost umesto jedinstva, Rudi postaje prvi rizomatični heroj ovdašnje književnosti, koji je u isti vreme svaki čovek i nad-čovek, leš i umetnik, lik pod dejstvom šizofrenije i, kao perač leševa, na poziciji izvršenog prelaska života u smrt.

(televizijska kritika)
Uprkos intencionalnom prostiranju fusnote broj 1, u našem pregledu biće zastupljena kritika u elektronskim medijima, ali tek nakon što se u povratnoj sprezi, u poniznom pokajanju iz imperijalnog okrilja multimedijalnosti vratila mastiljavim Gutenbergovim činovnicima metuzalemske starine .
Kao i kod knjige radio mikro-eseja Predraga Brajovića 4.000 znakova, dužina priloga predstavlja polazni restriktivni princip i kod televizijske kritike. «Tri i po», naslovna sintagma knjige Jasmine Vrbavac, označava maksimalno poželjnu ili dopuštenu dužinu trajanja priloga od tri i po minuta. Stoga, piše autorka u predgovoru, prikaz mora da bude kratak, jezik kojim (tv-kritičar) piše jasan, odabir teorijske argumentacije precizan i dodatno objašnjen... Vrednosni sud, iako nije obavezan, ipak je poželjan, ... (str. 5) Dužina trajanja tv-kritike određena je na osnovu sposobnosti gledaoca da održi koncentraciju, otprati prilog i razume informaciju koju kritičar želi da prenese. (5) Sem trajanja, Jasminu Vrbavac su pri pisanju tekstova koje je unela u knjigu rukovodila još dva kriterijuma: aktuelnost naslova i (njen) pozitivan vrednosni sud o knjizi koju prikazuje.
Svoje opredeljenje za primarno pozitivan tv-kritički pristup, J. Vrbavac motiviše pedagoškim i estetskim razlozima – jedino vredna dela zaslužuju medijski prostor i pohvalu (promocija literature, isticanje uzornih ostvarenja), ali i operativno – premalo je vremena u elektronskim medijima za prevelik broj loših i osrednjih knjiga, za autore sekundarnog vrednosnog ešalona. Na stranu pitanje medijskog statusa tzv. negativne ili pretežno negativne kritike , zanimljivo je da ova autorka kritiku na televiziji doživljava u prvom redu kao informaciju, koja shodno logici masovnih medija mora biti podvrgnuta prilagođavanju sposobnosti razumevanja šireg gledalačkog spektra. Pod informacijom J. Vrbavac ne podrazumeva bio-bibliografske podatke u kritici već kritiku u celini, što automatski povlači da su informacija i svi ostali elementi kritike: vrednosni sud, analogije, kritički argumenti, sam stil... Problem koji vidimo u ovakvom poimanju kritike kao tv-informacije nije samo u preširokom razumevanju klasične definicije novin(ar)ske informacije (koja treba da ponudi odgovore na pitanja ko, šta, gde, kada, kako), već u medijskoj instrumentalizaciji diskursa kritike. Time se pojednostavljeno ističe jedna dimenzija u odnosu televizijski medij: konzument, a to je poruka i primarni sadržaj informacije. Drugu opasnost po tv-kritiku može predstavljati uređivački imperativ redukcija u strukturi poruke, odnosno u leksici i u sintaksi kritike. To bi značilo da se kritika kao takva, kao informacija koju treba prilagoditi saznajnim kapacitetima televizijskih gledalaca, može bez ikakvih ogrešenja po biće kritike «prevesti» na komunikativniji jezik.
Sama kritika J. Vrbavac nije «informacija» u opisanom smislu, kao što nije neutralan opis bez kritičkih zamerki. Kritika Kuće u Puertu Gordane Ćirjanić (Narodna knjiga, 2003.), primer je dvostruke kritičke pozicije J. Vrbavac. To je primer kritike neuspelih mesta u romanu epskog zamaha renomirane autorke, ali ujedno i kritičke pohvale onome što se doživljava kao vredno. Za kritičarku analoško kontrapunktiranje dva vremena: španske revolucije i NATO bombardovanja Srbije ostaje neutemeljeno i proizvoljno, sa nejasnim pripovednim predimenzioniranjem nekih rukavaca priče. Ipak, tome nasuprot hvali se Ćirjanićkino dosezanje lirskog tonaliteta kazivanja i prustovski intimističko oživljavanje davnašnjih emocija, događaja čime roman uspeva da izazove emociju, uspostavi smisao i daleko prevaziđe epski diskurs rukopisa koji ostaje nedorađen, razvučen i nevešto inkorporiran u jedan, u suštini, valjan intimistički roman. (115)
Čitaocu/gledaocu ni-je teško da prelomi gde pada tas kritičke vage Jasmine Vrbavac – to je pozitivna kritika i pohvala prikazanoj knjizi uprkos potencijalnim preteranostima ili nedorađenostima. Iako se ne usteže od zamerki, one su retke i često ostaju na nivou uopštenih primedbi ili usputnih komentara.

Sve priče su napisane kao rableovska alternativna istorija i predstavljaju zavodljivu mešavinu fikcije, mistifikacije, ezoterije i istorijske faktografije u kojoj je sve kao privid, moguće i dozvoljeno. (168)
O pričama Svetislava Basare Fantomski bol (2005., Oktoih)

Ovde se srećemo sa sintetičkim govorom kritike u kome se preklapaju linije dvostruke vrednosne aspektualizacije (prikrivene u naglašavanju onoga što je važno u književnom tekstu, eksplicitne u transparentnom vrednosnom sudu). Nevolja ukupne medijske kritike, nevolja za čitaoca koji traži više od pukog opredeljivanja kritičara za i protiv knjige, jeste što se nikad ne ide dalje od pregnantnih sintagmi, odnosno, što ne postoji postupnost izvođenja zaključaka ni dovoljnost obrazlaganja argumenata. To proizvodi utisak o samodovoljnosti kritičkog suđenja: zaključak se doživljava kao argument i uzima se «na veresiju». U recepcijskom smislu kritika se gura ka sferi intuitivne spoznaje i ka impresiji kao krajnjem dometu kritike. Pošto se ne vide mehanizmi zaključivanja kritičara, ili, što je gore a veoma često, pošto nisu jasni jer takva kritika ili počiva na velikim logičkim skokovima ili je pisana opskurno, kritika se može doživeti kao set floskula ili kao nevelik spisak alhemijskih formula kojima se trivijalnost odsutnog čitanja treba da pretvori u začaravanje masovne publike.

Najveća metakritička tema koju pokreću tv-kritike J. Vrbavac jeste postupak uočavanja tzv. žanrovskih matrica u nekom književnom tekstu. Tako Strah i njegov sluga Mirjane Novaković (2001., Narodna knjiga) nije horor-roman zbog naglašenog prisustva ironije i intertekstualnosti, nije roman detekcije jer je potraga samo povod, a nije ni istorijski roman o austrijskoj vladavini Beogradom u 18. veku zbog mnoštva književno-teorijskih citata, asocijacija, teoloških i filozofkih refleksija (79/80).
Smatram da je ovaj postupak poslednji dostojanstveni organon književne kritike, pouzdani put istraživanja i solidna podloga za donošenje estetskog suda. Jer žanrove kao čiste strukture lako je definisati i uočavati (kao i književne programe i poetičke sisteme). Njihovo poznavanje iziskuje primereno čitalačko iskustvo a njihovo korišćenje dvostruku veštinu: ovladavanje osnovnim modelom žanra i domišljatost u prevladavanju klišea i preobilne tradicije žanrovskog pisma. Detektovanje žanra je zabavna intelektualna vežba koja krepi srce kritičara, uveravajući ga da je kritika bliska egzaktnosti prirodnih nauka. Problem nastaje kod suđenja. Čemu dati prednost: žanrovskoj čistoti ili mešavini/melanžu, tehničkoj veštini ili originalnosti metamorfoze, tradiciji ili (postmodernoj) igri ukrštanja i premetačine...? Nezavisno od ličnih sklonosti kritičara, na ceni su samosvesni postupak autora, ovladavanje žanrom, poštovanje premisa poetičkog sistema unutar kojeg/kojih je delo izvedeno (slično ranijem pozitivnom vrednovanju doslednog čuvanja pripovedne perspektive, vrste izabranog naratora, mehanizma psihološke i narativne motivacije).

(«ženska» kritika)
Tek devedesete godine u srpsku kulturu uvode diferencirani grupni glas ženskih studija, feminističkih časopisa, sistematske ginokritike sa koje pozicije se preispituje vladajući literarni kanon i pretežno «muški» model kulture. Uz časopise kakvi su «Pro-femina» i «Genero», uz postojanje Centra za ženske studije, razne antiratne inicijative nevladinih organizacija kojima upravlja veliki broj žena, interdisciplinarne studije i novinske eseje Svetlane Slapšak, kolumne-dopisnice Dubravke Ugrešić, dnevničko-epistolarne forme Marije Knežević, Vesne Bige, Maruše Krase, Rade Iveković, drame Biljane Jovanović, političku satiru Mirjane Stefanović, poeziju, kritiku, antologije Radmile Lazić, javljaju se disertacije, naučne studije i knjige Biljane Dojčinović Nešić, Tatjane Rosić, Dubravke Đurić. «Univerzalnost» SFRJugoslovenske kulture 80-ih, utemeljene na socijalističkim programskim postulatima rodne ravnopravnosti koja se očitavala u brisanju profesionalnih determinizama i podele na muške i ženske poslove i u jednakim šansama na obrazovanje, istu platu i napredovanje u poslu, reflektovala se i u nedostatku rodne samosvesti kod autorki, te odsustvu naglašenih vidova feminističkog pokreta i teorije u tzv. nauci o književnosti.
Knjiga kritičkih ogleda Dubravke Đurić: Govor druge (Rad, 2006.) u neku ruku dovodi u pitanje kvantitativni koncept pojma književne kritike. Reč je o studioznim esejima kojima je dato na raspolaganje dovoljno prostora za duže elaboracije i konzistentniju književno-istorijsku kontekstualizaciju poezije autorki kojima se bavi. Drugo, u klasičnoj književnoj kritici uvek je reč o odnosu jedan prema jedan; jedan kritičar/-ka analizira i vrednuje jednu knjigu, po pravilu onu koja se pojavila nedavno (u toku tekuće godine, ili bar prethodne). D. Đurić analizira poeziju Judite Šalgo, Ljiljane Đurđić, Radmile Lazić, Nine Živančević, Jelene Lengold, Ivane Milankove, Jasne Manjulove, Danice Vukićević, te sijaset mlađih autorki koje su se pojavile krajem prošlog milenijuma (rođene polovinom 70-ih i u prvoj polovini 80-ih). Dakle, ona uzima njihov ukupan pesnički rad, prati evoluciju, upoređuje sa drugim njima srodnim pesnicima, rekonstruiše kulturni kontekst epohe kada su se knjige pojavile, uspostavlja/potvrđuje intertekstualne veze ovih pesnikinja sa onom literarnom tradicijom koju su same izabrale, odnosno sa savremenim autorima koje doživljavaju kao svoje učitelje/srodnike, povlači paralele između egzistencijalnog i pesničkog iskustva. Ciljni opseg knjige Dubravke Đurić je trojak. Autorka programski intencionalno poeziju koju analizira podvrgava doslednom metodološkom zahvatu ginokritike, teorije roda, feminističke teorije, ne ostajući ipak zarobljena u njima, odnosno ostavljajući dovoljno interpretativnog prostora za dodirne tačke sa muškim autorima i «neutralnim» duhom epohe. Konkretnom analizom autorki koje predstavljaju važan deo savremene poezije na srpskom jeziku, revitalizuje njihov status, za koji veruje da je neopravdano marginalizovan, nepročitan i neprepoznat od dominantne kritike. Time kao korisni (i željeni?) nus-proizvod D. Đurić nudi ne toliko alternativnu i paralelnu istoriju savremene pozije u Srbiji, koliko ispisuje neophodnu dopunu postojećoj istoriji književnosti, istovremeno skrećući pažnju na probleme pozicije ženske poezije i njene kritičke recepcije koji su hermeneutičke prirode koliko i kulturalne i ideološke. Dakle, važnost ove knjige i ovih ogleda koje ćemo u kontekstu našeg rada doživeti kao vid sinkretičke i produžene kritike, jeste u metodološki sistematskoj implementaciji novog načina čitanja poezije, ginokritike kao dela poststrukturalističkih stremljenja u književnoj teoriji.
Dva priloga u knjizi Dubravke Đurić Govor druge, «Kritika kritike i kritika poezije» i «Status poezije» donose razmatranja o teorijskoj pozadini kritike za koju se ova autorka opredelila. Dinamičan stil izlaganja D. Đurić često je sastavljen od programskih premisa novog poimanja prirode pesništva i pesničke kritike, koje stoji u polemičkom odnosu sa dominantnim shvatanjima/ teorijama sredine kojoj se autorka obraća. Iako je stepen interne konzistentnosti iskaza D. Đurić diskutabilan, mogu se prepoznati nekoliko načela na kojima počiva njen pristup:
Poezija po sebi nema značenje, ona nije prirodna datost, već je kulturološki determinisana delatnost. (7) i
U građanskom društvu, opterećenom ekonomskim, političkim i egzistencijalnim problemima, pesma se tumači kao mesto po sebi razumljive slobode, mesto nesputane igre mašte i stvaralačkog erosa. (108)
Poezija, i literatura uopšte, nema(ju) prirodno, tj. objektivno značenje, upisano u dubinu teksta, jedinstveno i usredsređujuće, već predstavljaju konstrukciju uslovljenu kontekstom kulture. Nema providnog jezika koji posreduje značenja; jezik poezije nije mimetički instrument emocionalne i duševne autentičnosti. Stvaralačka sloboda je stvaralačka iluzija oslobođena saznanja o okovima svoje uslovljenosti ili kauzalnosti. Sloboda kritičara počiva na izboru kritičarskog metoda. Bilo da se opredeli za formalizam ili za neku varijantu poststrukturalizma, kritičar svoj metod mora dosledno sprovoditi, sa samosvešću koja se ispoljava u poznavanju limita samog metoda. Kritika je osuđena na trajnu partikularnost, koju nadomeštava pluralizam kritičkih metoda na nivou opšte teorije ili sinkretičke istorije umetnosti. Takođe, kritika je rizik – u izboru metode, u njegovoj primeni, u sukobu ili interferenciji metoda, u saobražavanju metode kontekstu savremenosti unutar koje se kritičko čitanje izvodi. Đurić je sklona metodološkom eklekticizmu koji ne favorizuje one premise sa kojih polazi. U tom smislu može se uočiti izvesna plauzibilna nedoslednost kritičkog koncepta koji inicijalno nastoji da dekonstruiše «univerzalne» kategorije kulture i opštevažeće kriterijume književne kritike koji marginalizuju tzv. žensko pismo i ignorišu specifične probleme rodnog identiteta koje ono nosi, revalorizujući tu heterogenu umetničku vrednost rodnog simboličkog prtljaga ženskih autorki. Međutim, bilo da analizira mnogostruke identitete u pesništvu J. Šalgo, Lj. Đurđić i R. Lazić, ili transformaciju ženskosti u opusu J. Lengold, Đurić je otvorena za klasične postupke književno-istorijske kontekstualizacije. Tako J. Šalgo ima dodirne tačke sa kasnim pesničkim modernizmom i srednjom, prelaznom fazom Vojislava Despotova, Lj. Đurđić sa tradicijom verističke/kritičke poezije 70-ih i 80-ih, odnosno poezijom srpskih pesnika Slobodana Zubanovića i Duška Novakovića. I. Milankova i N. Živančević pišu pod uticajem anglosaksonske modernističke poezije, parabole biblioteke i iskustva svetskih putnika (Milankova T. S. Eliota, Živančevićeva Alena Ginzberga i bitnika). Slične srodne paralele uspostavljaju se između mlađih i starijih autorki: Snežane Žabić i Nine Živančević, pri čemu je nomadsko iskustvo autorke koja je stasavala 90-ih zapravo ratno apatridstvo i prinudna migracija za razliku od neoromantičarskog flaneur-skog strujanja između svetskih metropola; Natalije Marković i radikalnih modernističkih praksi; Ane Seferović i verista; Ivane Velimirac i postmoderne persiflaže antičkih predstava i retoričkog stila, srodne knjigama Divne Vuksanović Madona dugog vrata i Dragana Stojanovića Četiri pesme o Sl..
Kritičarski senzibilitet autorke s kulturnom misijom formira panoramu pesničkih glasova, osetljiv za različite poetičke mehanizme koji mu stoje u središtu i onda kada se oni kose sa programskom intencom detektovanja feminalne samosvesti, biološke/polne, socijalne/rodne, profesionalne/poslovne, političke/ideološke, odnosno kada su analiziranoj poeziji pitanja ginokritike od sporednog značaja.
Važnost kritičkog postupka D. Đurić, na granici između studije, eseja i književne kritike, odnosno na granici njihovih uobičajenih funkcija (utvrđivanje estetske vrednosti, sistematizacija pesničkih odlika i tendencija, definisanje i preuređivanje književnog kanona), jeste u senzibiliziranju kritičkog ukusa za neimanetne vrednosti književnog teksta, za one strategije i onu simboliku koja je rodno i kulturološki uslovljena, i koju, samim tim, valja ocenjivati drugim merilima.

ekskurs br. 2: (između kritike i diplomatije)
Aleksandar Jerkov je docent na Katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu i jedan od istraživača literature srednje generacije koji je ostao upamćen kao pomni proučavalac sprske postmoderne književnosti (Nova tekstualnost, Od modernizma do postmoderne, Antologija srpske proze postmodernog doba). Od druge polovine 90-ih, sem fakultetu, okreće se drugim institucijama izdavaštva, kulture, medija (dugogodišnji je urednik u IK Plato iz Beograda, kritičar lista «Vreme», odskora urednik književno-tribinskog programa u Domu kulture Studentski grad, stručni savetnik i saradnik nekoliko dnevnih i nedeljnih listova, u dva mandata član NIN-ovog žirija i kritičar ovog magazina...). Dakle, reč je o raznovrsnim aktivnostima Aleksandra Jerkova i kulturnim sinapsama koje se među njima uspostavljaju, njegov nepodeljen ugled u književnom svetu (toliki da je postao prototip za istoimene književne likove od Uklete zemlje Svetislava Basare do Lutajućeg Bokelja Nikole Malovića); on je povremeni polemičar (zapažena je njegova uloga u odbrani Kišovog dela od pamfletske paškvile Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš, Narodna knjiga, 2004. ) i povremeni kritičar.
Ipak, od ovog značajnog autora, koji je zapaženiji kao kanon-mejker i kultur-treger nego kao književni kritičar, izabrali smo tek jedan tekst, «Izvan atara» (NIN, 3. maj 2007, str. 50), koji je značajan za našu metakritičku panoramu iz više razloga. Tekst A. Jerkova posvećen je svetskoj recepciji knjiga trenutno najprevođenijeg srpskog pisca, Zorana Živkovića. On razmatra fenomen književne popularnosti i značaj koji je preko brojnih prevoda Živkovićevih knjiga ukazan savremenoj srpskoj literaturi, analizira domete ovog uspeha, kao i u tom trenutku najnoviji Živkovićev roman Amarkord, ovlašno se dotičući i prilika u našoj tekućoj kritici. Takođe, ovaj tekst je dobar primer kritičke argumentacije i stila A. Jerkova, a posebnu zanimljivost donosi mu strategija retoričkog zavođenja koja na posredan način treba da ukaže na slaba mesta Živkovićeve poetike a da se to ne primeti odmah, ili da se ukupan stav ne doživi kao kritičko osporavanje već kao blagonaklono neutralno zapažanje. To je spoj vidljive pohvale koja problematizuje opšti kontekst koji je pohvalu proizveo i potisnute negativne kritike kojom se daje odušak svom stvarnom mišljenju i otporu vlastitog književnog ukusa spram Živkovićevog pisanja o kome se nema visoko mišljenje. Svojevrsna, doneklo uspešno izvedena, kvadratura kruga, pitijski govor kritike i složena mreža sastavljena od izukrštanih pozicija arbitra elegancije koji drži do težine svoje pohvale i pouzdanosti svog čitanja, i, sa druge strane, čoveka koji poštuje trenutnu svetsku slavu svog sunarodnika i kolege (Z. Živković je doktorirao na grupi za Opštu književnost), toliko da na književnim tribinama promoviše Živkovićeve knjige. Informišući čitaoce da se Živkovićeva knjiga Sedam dodira muzike našla uz dela Tolstoja, Tomasa Mana, Prusta, Kafke, Foknera i Kundere, Jerkov se pita:

Šta, međutim, reći na to da su Živkovićeve knjige počele da se nalaze na spiskovima literature na univerzitetima u Americi i Kanadi? Ma koliko današnji svet nema nekadašnju ozbiljnost i težinu, pomislimo samo kako bi nam ovakav događaj izgledao još pre neku deceniju. i
Kada `Tajmsov` prikazivač istakne kandidaturu da Z. Živković bude novi Borhes, kako se žaliti na prejaku pohvalu? Da li stalno za sve što ovo društvo i kultura postižu dobijamo takve pohvale, pa valjda ima smisla da se ljutnemo kada neko previsoko uperi pogled?

Eto pohvale i skrivene pokude, ili pohvale putem pokude. Iako «današnji svet» (uključujući i svet prestižnih savremenih univerziteta) «nema uvek nekadašnju ozbiljnost i težinu», i iako je «kandidatura» Živkovića za novog Borhesa, previsoko uperen pogled, «odškrinuta vrata uspeha» predstavljaju nešto neupitno dobro, koliko po Zorana Živkovića kao autora, još više po kulturu u kojoj je on ponikao i čijim se jezikom izvorno služi. Zanimljivo je kako se A. Jerkov samopozicionira kao kritičar. On ne govori pre svega kao obavešteni čitalac od ukusa kome je njegov uvid važniji od odjeka popularnosti/slave kojima je izložen neki pisac. Jerkov govori iz srca savremene srpske kulture kao neko ko naporedo sa brigom o vrednostima (ili njihovom odsustvu) književnog teksta demonstrira senzibilitet za viši interes naše kulture, kao kritičar koji sebi ne želi da dopusti da prenebregne bilo koju vrstu uspeha naših pisaca, čak i kada je svestan «nepodnošljive lakoće» savremenog sveta (univerzitetskih programa, «rivjua» /review/ prestižnih listova, sveopšte komercijalizacije kritičkog diskursa). Dakle, A. Jerkov ne nastupa samo kao kritičar, već kao državotvorni teoretičar srpske kulture.
Drugi momenat reteriranja kritičara donosi kratak pasus u tekstu o fenomenu popularnosti i trivijalnoj književnosti. Našoj književnosti jeste potrebna popularnost, samo ne po svaku cenu i na bilo kakav način. Čemu ovaj dodatak/suplement? Treba li ga doživeti kao sugestiju da Živković ipak ima nekakve veze sa trivijalnošću žanrovskog pisma (možda i da mu pretežnim delom svog literarnog dela pripada) ili iznova kulturološki truizam o tolerantnosti spram trivijalne književnosti i potrebi da se očuva granica između takve i književnosti koja se samo služi postupcima žanrovskog pisma, transformišući ih u nešto drugo i vrednije? Čak i da je ovo drugo, ostaje zagonetka gde spada Zoran Živković po mišljenju A. Jerkova. Nećemo dobiti eksplicitan odgovor na dilemu treba li i Zorana Živkovića pridodati spisku povremeno ili trajnije čitanih srpskih pisaca u svetu (gde su, kako nas akribično podseća A. Jerkov, Andrić, Miodrag Bulatović, Crnjanski bili nakratko i ranije, Kiš i Pavić trajnije, dok u novije vreme svoje mesto u prevodima nalaze Dragan Velikić, Svetlana Velmar Janković, Aleksandar Tišma, David Albahari, Goran Petrović) ili Živković pripada redu onih pisaca čiji svetski uspeh ne može da predstavlja uspeh srpske kulture.

Kraća analiza romana Amarkord pokazuje Aleksandra Jerkova kao kritičara od zanata – pregnantne formulacije, pronicljiv uvid, precizno skeniranje žanrovske, tematske i pripovedne strukture romana, diskretan vrednosni sud:

Nemogući događaji, konceptualna fantastika i groteska, humor i misterija, sve to Živkovićeve zahvate ne čini pretencioznim, oni ostaju slikoviti i svedeni. i
Junak je često rezoner, ali delikatnosti i nedostižnosti velikih umetničkih ostvarenja i misaonih sistema ostavljene su po strani, a priča se prati po svaku cenu.

Uz to Živković piše lakom, svedenom sintaksom, bez poetičke autorefleksije i esejiziranja sa naratorima koji liče na dobroćudne ali zbunjene potomke Konan Dojlovog Dr Votsona. Drugim rečima, jezikom starije kritike, Živkovićevo pismo je bez «misaone dubine», poetološke samosvesti (što bi bila odlika razvijenog postmodernog postupka), sa isključivom brigom za «dramaturgiju» fabule (tipična odlika čistog žanrovskog pisma). Paušalne su i nerazvijene intertekstualne veze sa delima svetske književnosti koje Živković pominje u Amarkordu. Sve zajedno, zaista se treba zabrinuti zbog sveta koji u Z. Živkoviću vidi novog Borhesa, ali kritičar-javni radnik A. Jerkov to nikad neće tako reći, a utehu će mu, kao svakom pravom kulturnom rodoljubu, predstavljati činjenica da je s-umorno bledi dublet Borhesov pripadnik naše literature .

Još jedan segment Jerkovljevog ekstenzivno analiziranog teksta zavređuje našu pažnju: Ima, međutim, u nas i nekih osoba koje se izdaju za pisce i koje misle da je jedino važno ako opstaju u trač rubrikama i tabloidima, ili im knjigu zakrsti neki pop koji se u književnost razume taman toliko koliko je nepristojno reći, ili odglume protivprirodnu mešavinu lažnog panka, providnog politikantstva i pravog prostakluka.
Odlike su tu, selektovana vivisekcija izvedena, ali nedostaju imena (kao pri svakom isleđivanju ili igri detekcije). Na nama kao čitaocima je da nagađamo, pa i da se kladimo – trač majstori (Isidora Bjelica/ Jasmina Mihajlović/ Milorad Pavić?), «zakršteni» (Ljiljana Habjanović), lažni panker, politikant i prostak (Marko Vidojković).
Dve su naše dileme – čemu služe providne alegorije i hinjena kuraž i čemu toliki jal na istinski trivijalne autore bez literarne težine (ako smo ih dobro identifikovali), kojima dizanje prašine spada u opis posla i uslovni refleks preživljavanja? Poenta pasusa dotiče i kolege A. Jerkova, kritičare: Sve bi to htelo da bude pisac, pa čak i ozbiljni ljudi umesto da na takve pojave gledaju s prezirom, zaziru od navale nečastivih sila i nastoje da im se dodvore. Da li je izraz prezira ne pomenuti nijedno ime nečastivih, da li je ovlašna kritika bez jasnih eksplikacija izraz demistifikovanja nečastivog i da li je izbegavanje da se piše kontinuirana, razotkrivajuća i vrednosno jasna negativna kritika izraz dodvoravanja tim silama ili prosto umor kritičara koji je postao diplomata srpske kulture i istoričar književnosti na sigurnom putu za SANU, a koji povremeno baci po koju otrovnu strelicu kritike uvijenu u oblande zagonetke i eufemizma?

(kritika i naklonost ili kritika u mreži kulturalnih afiniteta)

Slobodan Vladušić, asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, aktuelni član NIN-ovog žirija i dugogodišnji kritičar «Politike», najuspešniji je od kritičara u čijoj se ličnosti spajaju lična inventivnost, jako institucionalno zaleđe i senzibilitet reprezentativan za kulturni mejn-strim u Srbiji. Indikativnost ove kritike je višestruka. To je kritika koja skreće pažnju na sebe svojim otkrivalačkim analogijama koje često izlaze izvan domena analiziranog teksta ili literature i zadiru u tzv. duhovnu situaciju vremena koju ti tekstovi konstituišu, ili uspostavljaju sa njom važan odnos.
Povodom knjige priča Enesa Halilovića Potomci odbijenih prosaca, uronjene u tradiciju usmenog pripovedanja i sandžački etno-kulturološki couleur local, Vladušić govori o odnosu «kulture grada» i nasleđa modernog romana/proze. Konstatuje paradoksalnu inverziju kod pripovedanja koje se vraća govornim formama i tehnologiji predanja (karakteristika zatvorenog modela kulture palanačkih sredina), ali koje pritom ostaje nosilac modernog, pa i postmodernog literarnog projekta. A ta prosta životna suština junaka ove zbirke pre je apsurd nego tragedija. U mitskoj matrici, Halilovićev potomak odbijenih prosaca ne nalazi smirenost, već samo užas ponavljanja iz čijeg se zatvora ne može pobeći. Sa druge strane, fabularni kontekst High fidelity romana-prvenca pesnika Zvonka Karanovića Više od nule i anegdotsko podsećanje na grozomorne 90-e , S. Vladušić posmatra kroz filter postmodernog epa, odnosno kroz nastojanje naracije da iscrpnim imenovanjem svega (od imena muzičkih bendova i njihovih albuma, marki odeće ili tehnike, do hrane, pića i nameštaja u sobi) svet učini jasnim, providnim, izvesnim i sigurnim. U oba slučaja kritičar demonstrira dobru volju – početničko štivo i prozu na granici anahronog vidi kroz ono što Karanović nudi samo retkima, odnosno kroz ono neočekivano i paradoksalno koje donosi Enes Halilović. Dobra volja je takođe stvar izbora ili pedagoškog usmerenja kritike. Zanimljivo je zaključiti da se sa iste pozicije koju zastupa S. Vladušić i sa istom količinom argumenata može biti i «nedobronamerno oštar».

Slobodan Vladušić kao kritičar mlađe srednje generacije ume da prepozna ne samo prisustvo već i razmere i značaj aktuelnog u prozi koju prikazuje. Pod aktuelnim podrazumevamo spektar političkog, rak-ranu za teorijske imanentiste i za kritičare neo-pozitiviste. Tako, Vule Žurić romanom Tigrero, dosledno moderno, tematizuje samu srž aktuelnog – daje mozaičku grotesku potrage za ratnim zločincem (i odbeglim tigrom iz ZOO-vrta). Z. Karanović ne pledira nikakav eskapistički moral nemešanja, dok je njegov junak politički jasno profilisan junak. Ipak, u obe kritike, Vladušić naglašava literarnu stranu proznih projekata – Karanović ne piše roman s tezom već intimni postmoderni ep, dok je Vule Žurić sklon parodiranju poetike realizma i modernog romana ideja. Za razliku od njih, Vladušić medijski pre-eksponirani roman Kandže Marka Vidojkovića izlaže oštroj kritici. Restriktivna i paušalna predstava političkog, kao i opasnost koju ona proizvodi, postaje centralna tema Vladušićeve kritike, a ne frapantno odsustvo Vidojkovićeve pripovedačke veštine i imaginacije. Duhovito razvijajući promotivnu sintagmu sa korica ove knjige – da je reč o jednoj modernoj bajci – Vladušić poentira ističući ogoljenu jednostavnost fabule i tipiziranu, manihejsku podelu uloga kao odlike koju dele tradicionalna bajka i ova moderna, Vidojkovićeva, kojoj su pridodati elementi akcionog filma. Kandže su mrestilište opštih mesta i floskula (štreberi pomažu sistem, loši đaci ga ruše), ali to nije loše samo po sebi kao znak početništva i nemaštovitosti, već je neprihvatljivo zbog demonstracije jeftine boljševičke logike, oportuno selektovane i ideološki motivisane mržnje. Da je ta mržnja autentična, iracionalna, lišena kompromisa i navođenja, Kandže bi možda postale anti-Dnevnik o jednoj generaciji Čarnojevića...

Isti pristup primenjen je i u kritici Berlinskog okna Saše Ilića. Ilić je za Vladušića bez sumnje jedan od najtalentovanijih predstavnika generacije 70-ih u srpskoj prozi, njegova knjiga je pisana u povišenom moralnom registru i sa svešću o angažovanosti. Uprkos vanserijskom talentu i odličnim mestima, roman je pisan po pravilima tzv. humanističkog žanra i tako, kao i Kandže, postaje još jedan u nizu romana s tezom. Teza je skrivena u analogiji nacizma i slobizma, odnosno holokausta i srpskih zločina 90-ih, a Ilićeva angažovana jednostranost poduprta je pojednostavljenom identičnom predstavom o karakteru ratova 90-ih na tlu ex-SFRJ koju u Srbiji oblikuje i zastupa deo sektora nevladinih organizacija. Jedini prihvatljiv put po S. Vladušiću da se napiše knjiga koju će svi koji su ratovali u Bosni moći čitati sa osećanjem stida jeste da se popiše svi zločini, i koja bi metonimijski objedinila sve krvnike i sve žrtve bez obzira na njihovu kursnu vrednost. Poslednja sintagma, kursna vrednost, isposlovaće novu: slatka pena stipendija (kritika knjige priča Ivana Ivanjija Poruka u boci, Stubovi kulture, 2005.), a obe ukazivati na sumnjivu inspiraciju za roman s tezom, tj. na verovatno koristoljublje i želju da se autor dopadne štiftung-nalogodavcima tako što će primerom svog romana potvrditi tezu/predstavu koju su oni već formirali o ex-yu ratu.
Ovde smo suočeni sa konzervativnim reaktivnim opredeljenjem većeg dela srpske kritičke i intelektualne scene koja insistira na tome da su u ratovima sve strane podjednako činile zločine, da nije moguće utvrditi ko snosi veću i presudnu odgovornost (tačnije čija i kakva politika, i uz čiju dobrovoljnu asistenciju), te se stoga nalaže jedna tematsko-svetonazorna norma (uravnilovka) koja stoji kao zamena ili prolegomena za istorijsku istinu. Svako ko piše o ratovima 90-ih mora pomenuti sve strane u ulozi zločinaca inače je tendenciozan i morfeiniziran «slatkom penom» ino-priznanja, odnosno titulom moralnog gorostasa (novog Zole) za domaću upotrebu. Vladušićeva kritika, iako pledira za čitalačku nepristrasnost, demonstrira objektivnu nemogućnost otklona kritike od ideologije ili od privatnih ideoloških afiniteta kritičara. (Isto, načelno, važi i za metakritičara.)

Naš sud je da Saša Ilić piše svoj roman sa svešću o njegovoj kontroverznosti i sa željom da strateški provocira srpsku javnost ogrezlu u ćutanje, nezdrav zaborav i ekvilibriranje o tome šta se dešavalo 90-ih. Berlinsko okno senzibilizira čitaoca u Srbiji, kome je primarno roman i namenjen, da se priseti i suoči sa, recimo, bombardovanjem Dubrovnika ili slučajem Štrpci, prinudnom mobilizacijom ili nekim masovnim zločinom u Bosni, dakle, sa onim što je sistematski činila državna i vojna vlast države Srbije (ili je štitila, tolerisala i pomagala počinioce). Opet, Ilićev pristup ne amnestira zločince drugih strana; on o njima ne govori, jer je ciljano necelovit . Na kraju, Vladušićeva kritika svedoči o primarnom značaju ličnih ideoloških dispozicija kritičara, uveravajući nas da je pouzdanost tumačenja (kao i totalni politički konsenzus) himera, te da je i u književnoj kritici nužno ukrštanje samosvesnih perspektiva, na mestima čijeg se preseka (a možda i mestima onog potisnutog i neoznačenog) može tragati za istinom. Dobra strana Vladušićeve kritike je što uopšte progovara o ideološkim kontroverzama jednog romana, otkrivajući neuralgično mesto političkog konzervativizma poistovećenog sa objektivnošću kao takvom, i što progovara baš tu, u medijumu književne kritike a ne u recimo «žanru» novinske publicistike, čime se političko legitimiše kao sastavni deo diskursa kritike.

Ipak, za Vladušića postoji tip pripovedanja o ratnom zločinu koji ne mora da baštini pluralnu perspektivu. To je literarni govor o holokaustu i gulazima, odnosno o, kako Vladušić smatra, čistim primerima istorijskog zla, odnosno organizovanog nasilja totalitarne države. Primere takvog pripovedanja sadrži pomenuta prozna knjiga Ivana Ivanjija Poruka u boci, tačnije ciklus priča u okviru nje sa jakom biografskom pozadinom ali i neočekivanom tematizacijom holokausta i antisemitizma: U pitanju je dosledna sumnja u istorijsko znanje koja ne dovodi u pitanje ontološki status holokausta, niti opravdava dželate i krivi žrtve, već omekšava same rubove pripovedačevog sećanja. Odmak od očekivanog i realno koje se ispoljava kao bizarno i teško verovatno za S. Vladušića su kvalitet Ivanjijeve knjige, kvalitet koji bi ipak pao u vodu da se fikcija sukobi sa svetom činjenica, tj. da se, recimo, ospori postojanje ili razmere holokausta. Ostaje pitanje šta će se desiti sa književnom kritikom koja se sada napaja vrednosnim ekvilibrizmom u interpretaciji odgovornosti za ratove posle raspada SFRJ onda, kada i ako presude Haškog tribunala budu utkane u temelj sveta činjenica, kao što je to bio slučaj sa Nirnberškim suđenjem u odnosu na naše znanje i emocionalan stav prema holokaustu? Hoće li tada Vladušićeva kritika postati mesto paraistorijske subverzije koje čuva neoskvrnjeno srce istine ili će se prilagoditi novom svetu činjenica/ novom opštem mišljenju, u kom slučaju će se Ilićeva «sabotaža» «slaviti» kao usamljena po-etička provokacija i humanizam bez svog humanističkog žanra? Pitanje koje je sada retoričko (i gorko ironično), a doticaće se jednako psihologije konzervativnih kritičara koliko i mejn-strim istoriografa naše savremenosti.
U kontekstu ove metakritičke polemike zanimljivo je videti koji status kod Vladušića ima znamenita Kišova formula koja sintetizuje poetiku i etiku . Ivan Ivanji nema potrebu da stilizuje dokumentarno (autobiografsko), Saša Ilić ga tendenciozno fabrikuje, Karanović je distancirano svestan aktuelnog, dok Vule Žurić razgrađuje fabrikovanje dokumentarnog, pomalo anarhoidno plutajući izvan po-etičke formule opredeljenja, mogla bi se sastaviti tabela Vladušićevog kritičkog sameravanja ovih dela prema njihovoj tematizaciji savremene istorije.
Sa pete strane, naizgled nezavisno od Kiša i konteksta angažovanog dokumentarizma, stoji intimno razumevanje i tiha pohvala knjizi priča Gorana Petrovića Razlike (Narodna knjiga, 2006.). Po Vladušiću, ovu knjigu karakteriše duhovnost. Reč duhovnost ovde koristim kako bih označio metafizička titranja u svetu Petrovićevih priča... Duhovnost ovih priča ukazuje da je onostranost kod Petrovića shvaćena kao etički korektiv stvarnosti. A kako takva vrsta korekcije uvek stremi ka celovitom preobražaju sveta,...
Priče Gorana Petrovića S. Vladušić vidi kao benjaminovske savete za život.

Razlike obeležavaju autorski iskoračaj Gorana Petrovića ka poetičkoj homogenosti svojevrsnog intimističkog neorealizma. Ovim iskorakom se definitivno napušta uzor zvani Milorad Pavić, dominacija fantastičke imaginacije (ovde je sasvim usputna) i poetička raznovrsnost koja je funkcionisala dosta plodonosno u prethodnoj knjizi priča Bližnji (Narodna knjiga, 2002.). Goran Petrović je pisac priča mekog štimunga i kamernih prostora, pa ipak ne beži od istorije ili priče kao okrilja jedne društvene hronike. Priča koju ističe S. Vladušić, «Bogorodica i druga viđenja», poslužiće nam kao ogledni primer za nedostatak pripovedne smelosti G. Petrovića, odnosno za jedan oportuni kič-sentimentalizam. Ova Petrovićeva priča ne-svesno reaktivira važan književno-istorijski prtljag srodnih situacija, od Krležine «Hrvatske rapsodije» iz poratne knjige priča Hrvatski bog Mars, do priče Aleksandra Tišme po kojoj je snimljen film Bore Draškića Život je lep. Zaustavljeni voz (ili voz koji strmoglavo juri) postaju metaforička podloga izglobljenosti jedne epohe, dok se železnička stanica nudi kao pripovedni ram za iznijansirano portretisanje društvenih grupa i pojedinaca. Kod Gorana Petrovića, u atmosferi obnovljenog ratnog stanja, u nejasnoj ali nimalo dobroslutećoj nameri, grupa (srpskih?) vojnika u čekaonici prilazi mladoj ženi sa detetom, čije lice naratora (prisustvuje sceni u drugom planu) podseća na Bogorodicu. Sama blagost nezaštićenog majčinskog lica, nekom vrstom mističkog uticaja, odvratiće potencijalne nasilnike od nasilja. «Etička korekcija» bi ovde bila previd ove nemotivisane sladunjavosti, odnosno simpatija za pisca čiji pozni narativ pruža mekan i eteričan, dučićevsko-parnasovski pogled na svet, bez oštrih ivica i drastičnih uvida, sa izbegnitim nasiljem (koje se, dakle, ne dešava), bez ikakvih subverzija i provokacija.
U zbiru, Slobodan Vladušić je optimalan kritičar savremene srpske kulture i dominirajućeg umereno konzervativnog svetonazora – obrazovan, lucidan, sa unutrašnjim reperima protiv svakog «radikalizma», stoga perspektivan i prisutan u svim značajnim institucijama naše književnosti, kulture i obrazovanja.

(prisna rutina nemoći ili izgubljeni govor o važnom)

Mihajlo Pantić, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, poligraf (više od 30 objavljenih knjiga), čitan i nagrađivan prozaista, kritičar sa respektabilnim stažom (4 knjige kritike Aleksandrijski sindrom), priređivač antologija, urednik edicije Albatros IK Filip Višnjić (1996-2005), član brojnih književnih žirija, selektor srpske proze za Sarajevske sveske, srpski selektor za regionalnu nagradu «Meša Selimović» iz Tuzle, selektor srpske književnosti za ediciju 100 slovenskih romana, predsednik državne komisije za dodeljivanje nacionalne penzije zaslužnim umetnicima u Srbiji, kritičar poezije u NIN-u, putopisac, hroničar. Jedna od temeljnih figura savremene srpske književnosti.
Nasuprot logičnom očekivanju, kritika Mihajla Pantića nije akademska. Štaviše, ona deli dopadljivu relaksiranost/ležernost pristupa dokazanog znalca koji se ne razmeće svojim znanjem; nečastohlepna, nema potrebu da svoj tekst opterećuje citatima i referencama. To ne znači da M. Pantić suspenduje svoje dvodecenijsko praćenje srpske književnosti i akademsku gnosu. On se njima služi štedljivo, po potrebi i inspiraciji, pružajući korisna podsećanja na minula dela i recepciju koja ih je pratila. M. Pantić je kritičar leksikografskog koda. Sklon je jezgrovitim i pamtljivim sintagmama koje mogu da stoje umesto cele kritike (Novica Tadić je pesnik obrnute kosmogonije, novinska kritika je lakoatletski recenzentski žanr, Gojko Tešić svojom knjigom Citat Vinaver (Kulturni centar Beograda, 2007.), priređuje antologijski herbarijum Vinaverovih tekstova ). Sličnu funkciju i oblik imaju i prigodni citati (Valeri: poezija prevodi osećanja u jezik). Leksika njegove kritike ne beži od kolokvijalnih izraza i žovijalnih sentenci (reci mi čega se plašiš – znaću sa kim razgovaram, povodom pesničke knjige Ane Ristović o strahovima Oko nule, Povelja, Kraljevo, 2006.), ali ni od izraza starostavnih i poetskih (razbor, nepomenik), etimoloških podsećanja (duh je u korenu duhovitosti). Dakle, kritika mekog stila i prisnog sašaptavanja sa čitaocem.

Mihajlo Pantić je sklon uopštavanjima koja dodatno ne obrazlaže (podela književnih studija: na Istoku interesovanje za to kako je napravljeno/ sklopljeno neko umetničko delo; na Zapadu – šta ono znači, kako deluje na nas, šta s njime da radimo). Težinu generalizacija treba dedukovati na fonu poverenja u kritičara, njegov staž i njegov status kanon-mejkera. Problem generalizacija je u njihovoj heurističkoj zakočenosti ili notornosti. Kao da je kritičar Mihajlo Pantić, ušavši u određenu životnu dob, došao do liminalnih saznanja i stavova koje ne može da promeni, koje stalno iznova prepoznaje u književnim tekstovima o kojima piše.

Istinske izrazitosti je malo, taman onoliko koliko je uvek ima otkad se poezija i piše, što će reći, otkad je sveta i veka. i
Jeste da lirski pesnici oduvek pevaju o istom, nastojeći da viđenju tog istog daju svoj individualno prepoznatljiv pečat i ton (po čemu ih razlikujemo)...
(...) do izrazitosti se dolazi snagom pesničkog dara i besprekornošću poetske artikulacije.

Banalnost ovakvuh truizama prikriva melanholično stanje umora i potrošenu kritičku volju, koja se zaodeva senzibilitetom Knjige propovednikove i metafizikom predestinacije. Pesnici pevaju vazda o istom, distribucija pesničkog talenta u svetu i u istorijskim epohama je nepromenjena, poezija počiva na istinskoj izrazitosti pevanja, te snenom a istinoljubivom kritičaru pada u udeo da to hrabro konstatuje (ali i da se povuče zaokruživši svoje profesionalno poslanje). Pojedine konstatacije sem truizmima, odišu konzervativnim duhom: Oko nule Ane Ristović govori o ženskom viđenju (bolje osećanju) sveta više od mnogih pametnih stranica feminističkih studija, i na ovom jeziku sve obilnijih. (Kako porediti epistemološki potencijal studija i poezije? Paradoksalno, kritičar i univerzitetski profesor se poklanja pred nediskurzivnim jezičkim praksama.) Ana Ristović svoj pesnički katalog strahova smešta u savremeni socio-kulturalni kontekst, u kojem su žene nezavisne, više no ikad, s tim da novostečeni status ne donosi (uvek) osećanje autentičnosti i sreće, nego (često) rađa uskraćenost i melanholiju. Na stranu korektnost interpretacije poezije Ane Ristović, problem je u nedomišljenom povezivanju nezavisnog statusa žene u savremenom društvu i negativnih psiho-emotivnih konsekvenci. Da li to znači da je ženska nezavisnost proizvela žensku melanholiju i uskraćenost, i da je ženama bilo bolje dok su bile «zavisne», ili je, po prilici, ova analogija uspostavljena olako sa nus-efektom da nezavisnost nije dovoljna/ potrebna za sreću.
Za Mihajla Pantića savremena srpska poezija (isto važi i za druge litararne vrste) je (pre)obilna i raznovrsna. Sud nikad ne prati komparativna analiza makar susednih litaratura srodnih jezika, te je funkcija ovakvih sudova performativna. Umesto uočavanja mena, oscilacija, zaostataka i iskakanja, dakle svega što sačinjava savremenu pesničku scenu u Srbiji, neprikosnoveni autoritet i žrec mejn-strim kulture paternalno nudi blagoslov prazne utehe: ne brinite ništa, sve je u najboljem redu, kao što je oduvek i bilo i kako će i nadalje biti. Pragmatizam, ignorancija ili politički projekat, kritika ovakvim performativima prerasta u akt samolegitimacije domaćeg/nacionalnog kvaliteta koji ne posustaje.

Za svakoga od njih Popović je umeo da pronađe umesnu reč, i da ukaže na ono što je u njihovom pisanju vredno, što i jeste osnovni smisao kritičkog razbora. (iz kritike Mihajla Pantića o knjizi kritika Bogdana A. Popovića Kritički ogledi)

Na tragu hagiografske hvale dostojnih i posvećenih muževa, kritičar se gotovo programski odriče svoje «dužnosti» da ukazuje na nedostatke i polemiše o književnim vrednostima. Naprotiv, M. Pantić zadatak kritike postavlja kao selektivnu percepciju. Isticati samo ono što vredi u svakoj knjizi, princip je koji kritičara preobražava u popa koji blagosilja sve oko sebe, i grešne i zaslužne. Time se izbegava konflikt, odlažu se razmirice i osećanje neprijatnosti koje donose polemike, a pritom unisono stiče priznanje uviđajnog kritičara na čiju toplu reč svaki autor i svaki izdavač može da računa.
Štaviše, autoru Modernističkog pripovedanja (disertacije o strategijama međuratne prozne avangarde), smutnju u savremeni književni život unose svi koji ne poštuje blagi razbor dobronamernog kritičkog suđenja, tj. oni koji veruju da ima i loših knjiga i koji su dovoljno drski da svoje otkriće saopšte. Destabilizacija je uslovljena, čini se, generacijskom karakterologijom i kulturnim kodom. U kulturi u kojoj je nagon za vršenjem književnog lapota osobina svake nove spisateljske generacije, a gerijatrijska samoživost drugo lice tog nagona u poodmaklom dobu,...; dok okolnosti aktuelnog srpskog književnog života sačinjavaju mrzovolja i ravnodušnost, koje lako i brzo menjaju zluradost i nipodaštavanje. Nećete naći imenovanje aktera zlogukih tendencija, ali hoćete kritičara kako stoluje na «zlatnoj sredini», u tački preseka sila prokaženih krajnosti.
Zamislite da nekako baš danas, u subotu u 9 sati izjutra, nestane književne kritike. Da li bi taj nestanak neko primetio i eventualno ga prijavio nadležnim organima?, pita se hipotetički Mihajlo Pantić. Nestanak bi ozlojedio tek sujetu pisca koji neće pronaći svoje ime u kulturnom dodatku, ali se niko drugi ne bi posebno uzbudio, veruje on. Saglasni smo. A zašto bi to bilo tako? Nevolja savremene kritike u Srbiji što nikako da nestane sterilna kritika (na sabat, ali i pre/posle njega) koja se guši u pitijstvu svoga jezika, umoru i rutini, u oportunoj hagiografskoj pedagogiji. Nestanak (ili preobražaj) takve kritike možda i dalje ne bi predstavljao vest za TV Dnevnik, ali bi svakako bio radosno pozdravljen od svakog istinskog ljubitelja literature.

apendiks br. 3: (retorika uopštenosti)

Gojko Božović, dugogodišnji urednik IK Stubovi kulture (od 1. jula 2007. osniva svoju IK Arhipelag), pesnik, kritičar, urednik brojnih književnih časopisa (trenutno kao član SKD-a, jedan je od urednika «Književnog magazina»), član brojnih književnih žirija (polovinom 90-ih postaje najmlađi član NIN-ovog žirija), selektor bloka srpske poezije za Sarajevske sveske. Najuspešniji je srpski mlađi kritičar u poslednje dve decenije. Jako mlad postaje bazični deo kulturnog mejn-strima Srbije. Da bi se to postiglo bilo je potrebno ispuniti dva uslova: «samopregorni rad» i potpuno uklapanje u srpsku kulturnu matricu 90-ih . Potencijalni sukob interesa – da kao predstavnik izdavačke kuće, dakle, kao zainteresovana strana, bude kritičar savremene proze – rešio je elegantno, tako što javno piše o knjigama poezije i zbirkama eseja, kritika, drama, putopisa, dakle, o svemu što se ne kosi sa njegovim izdavačkim programom. Ipak, članstvo u žirijima (recimo u onom za dodelu stipendije Borislav Pekić ili edicije «Istok-Zapad» Zaječarske biblioteke) nije dosledno iznivelisao sa položajem urednika u izdavačkoj kući.

U književnoj kritici Gojko Božović je najbolji izdanak senzibiliteta i prosedea kritike Mihajla Pantića. Pohvalan ton i neutralne deskripcije garnirane se uopštenim formulacijama. Takve formulacije predstavljaju specifično «vezivno» tkivo kritike i u strukturi teksta imaju funkciju heurističke najave, koja kod Božovića gotovo redovno ostaje na nivou ovlašnog detektovanja za kojim ne sledi dublja elaboracija, čak ni precizna karakterizacija.
Radovićev izveštaj o čitanju poezije i o čitanju pesničkih sudbina jeste uzbudljiv upravo zato što promišljenost udružuje sa postupnošću izlaganja, a erudiciju produžava prodornim uvidima. («Politika», 30. jul, 2007.; o knjizi eseja Borislava Radovića Još o pesnicima i o poeziji, Zavod za udžbenike, 2007.)
Kao u oldtajmerskom udžbeniku retorike ponuđena je formula: promišljenost + postupnost + erudicija + prodornost uvida = odličan uspeh. To je formula uspeha koja ne može da omane, jer zapravo ništa ne nudi/sadrži. Kakav je sadržaj ovih «kategorija» dobrog esejiziranja, u kom su kontekstu prepoznati, toga naravno nema. «Kaligrafsko» praznoslovlje + podsticajnost prividne stilske raznovrsnosti bez analitičkih prodora = neinspirativnost prigodnog beleženja, bez težine i značaja koji obavezuje.

Gojko Božović je sklon poetskim formulacijama simptomatične metafizičke pozadine: Između dnevnih poslova istorije i dnevnih poslova kritike..., početak je početne rečenice Božovićevog prikaza posthumne zbirke kritike i eseja Miodraga Perišića Anđeo istorije i dnevni poslovi (Filip Višnjić, 2004.). Ovde vidimo duhovitu parafrazu naslova analizirane knjige, na brojnim drugim mestima sreće se uopštena sintagma u kojoj dominira termin istorija. Čitalac je podstaknut na utisak da pojam istorije ne predstavlja skup uzroka, namera i odnosa snaga političkih aktera savremenog sveta o kojima se može racionalno debatovati. Kod njega je istorija gotovo autonomna sila koja ima vlastitu, često nedostupnu i neraščitljivu ćud i koja po pravilu deluje destruktivno na integritet i interese pojedinca, na doslednost intelektualnog opredeljenja i na autonomiju umetničkog dela. Metafizizacijom pojma istorije u diskursu književne kritike, pasivni posmatrač ispoljava rudimentarni strah od istorije koja pruža priliku za odgovornost preciznog imenovanja istorijskih pojava i za istraživanje njihovih uzroka.
Zaključak ovog apendiksa nije da Gojko Božović, vunderkind srpske promoterske i kritičke scene 90-ih u Srbiji, nije u stanju da se u svojim prikazima pronicljivije pozabavi skrivenim aspektima književnog teksta. Poenta je da je njegova novinska kritika ovlašna i neintrigantna, pisana, čini se, rutinski i po navici. Pravo metakritičko pitanje koje pokreće pisanje Gojka Božovića jeste u kojoj meri limitiranost književne kritike «trpi» proširenu interpretaciju ili komparativne sinteze? Pitanje je načelno, rešenje individualno budući da nema opšteusvojenih restriktivnih normi. Nudimo mogući odgovor: u meri u kojoj kritičara tekst koji «kritikuje» nagoni na nešto više od pukog popisivanja predmetnosti i evidentnih intenci toga teksta, kao i nezavisno od kritičke prakse koja iscrpljuje svoju svrhu u vrednosnom pečatiranju knjiga. Gojko Božović nije kritičar čiji se sudovi pamte ili čije analize donose nešto neuobičajeno i novo. Posle čitanja njegovih kritičkih prikaza, čitalac omamljeno pluta po skoro umrtvljenim talasima mlake i uopštene retorike, ne uspevajući da razabere ne samo da li se nekuda bio uputio nego i u šta je to uložio svoju mentalnu aktivnost.
Da li je posao izdavanja knjiga uzeo danak u gubljenju nezavisnog uvida ili se beskonfliktna rečitost trajno rasula raznim prigodama, nije naše pitanje. Tek, Gojko Božović je još jedno od imena koje često srećemo na stranicama i RTV stanicama kulture, a od kojih ništa više ne očekujemo.

(zaboravljena provokacija, spokoj Instituta i multidisciplinarno čitanje)

Za mnoge, pretežno mlađe generacije studenata i čitalaca srpske periodike, časopis «Reč», pokrenut polovinom 90-ih ostaće nultih godina traumatično mesto želje. Otpor duhu autoritarnosti i samoizolacije «Reč» sprovodi profesonalnom stručnošću, obnavljanjem kritičke kuraži i tematskim prevodima recentne književne teorije. U tom smislu, «Reč» je nastavak najbolje književne periodike iz 80-ih, «Književne reči», «Dela» i «Vidika». Zanimljiva je dalja sudbina urednika «Reči». Većina se u potpunosti vratila svojim fakultetskim obavezama ili pisanju: Brana Miladinov, Tihomir Brajović, Zorica Bečanović, Predrag Brebanović, Vule Žurić... Tek su dvojica nastavila sa uređivanjem. Dejan Ilić i dalje sa dosta poteškoća neredovno izdaje «Reč», koja je poslednjih godina doživela redefiniciju svoje koncepcije. Skoro većinu tekstova sačinjavaju radovi iz pravne i političke teorije, ili kulturalnih studija. Drugi urednik «Reči», Milovan Marčetić, posle kratke i nevesele odiseje sa časopisom «Književnost», pokreće 2005. «Beogradski književni časopis». Poredeći koncepte, BKČ je naslednik nekadašnje «Reči», uz propustljiviji i konzervativniji uređivački filter i bez negativne kritike.
Na stranicama ovog časopisa čitamo kritičke analize Tatjane Rosić, po doktorskoj disertaciji feministkinje, u prošlosti kritičarke i urednice «Stubova kulture», sada samo stručne saradnice beogradskog Instituta za književnost i umetnost. Tatjana Rosić je autorka koja je svoje zalaganje za polemiku i provokativan kritički nastup zamenila polidisciplinarnim tekstovima u kojima se samosvesno odriče vrednosnog suđenja.
Već poznata po svojoj dirljivoj direktnosti i jednostavnosti proza Srđana Valjarevića (...) govori o umnožavanju, palimpsestnom preklapanju kao i o podvajanju novih obrazaca savremenog maskuliniteta razapetog između žestokih zahteva asfalta, sa jedne, i paradoksalnog lirskog doživljaja urbane džungle i sopstvenog/muškog mesta u njoj, s druge strane. (str.206, BKČ, broj 3, leto 2006.godine)

Dnevnik druge zime (Samizdat B92, 2005.) Srđana Valjarevića, to atipično hibridno štivo, kriptobiografija providne referentnosti, smenjivanje i razmena poezije i proze, posmatra se kao svedočanstvo krize maskuliniteta. Mačizam muškog iskazan je govorom o fudbalu i alkoholu (nedostaje seks), tako i imanentnim fajterskim stavom koji život vidi kao ravnotežu pošteno izvojevanih i zasluženih pobeda i neizbežnih i korisnih patnji koje subjekta vraćaju na put samoorganizacije i samosvesti. Maskulinitet je u krizi jer se tekst «saopštava» u doba poraza, bolesti i fizičkog hendikepa. Takođe, krizu očitava podvojenost reprezentativnog subjekta muškosti na epske zahteve asfalta i lirsku intimu.

Karakteristično za ovakav pristup jeste da kritičarka napušta granice imanentne analize za račun dešifrovanja, komuniciranja ili koketiranja sa onom, recimo, duhovnom situacijom koju tekst sadrži/proizvodi, koja nije uočljiva na prvi pogled a čija konstrukcija direktno zavisi od stepena čitalačke predusretljivosti kritičareve imaginacije. Time se nastoji da se istovremeno postignu dva važna cilja: inventivnost uz okretanje leđa banalnosti školske hermeneutike i reaktiviranje svih intermedijalnih a kompatibilnih primera i znanja. Inventivnošću se dokazuje da se kritika može pisati različito od nasleđenih obrazaca, dok se uvođenjem intermedijalnosti značenje književnog teksta upisuje u širi koordinantni sistem umetnosti i recepcijske savremenosti. Upravo ta medijalna obuhvatnost, veština dosluha sa naznačenim u tekstu, kojom se tekst ne redukuje i ne izneverava, to su odlike dobrog tzv. profesorskog pisma u kritici. Takva kritika, naravno, može biti manje ili više prozorljiva ili napadna, krcata tehničkim terminima ili književno-istorijskim paralelama, teorijskom aparaturom ili udaljenošću od polaznog teksta. Sve to zavisi od autora i od pojedinačne kritike. Ali načelno, ova vrsta kritike, onda kada nije rutinska već kreativna, nije samo dopuna tekstu u funkciji njegove popularizacije ili dofenske bibliae pauperum. Ona postaje su-tekst, literatura zabavljenosti literaturom, hladna medicinska analiza & metatekstualna anakreontika & literarna te(le)ologije.

«Pijavice u tami idiotske noći» (BKČ, str. 190-194, zima 2005, broj 1) roman Pijavice Davida Albaharija intermedijalno povezuje sa Skorsezijevim filmom Idiotska noć, sugerišući jednu mogućnost razjašnjenja Albaharijeve triler-intrige (intrige koja će zapravo to ostati sve do kraja romana): halucinogeni trip iza izmeštanja građanske regularnosti u makabričnu ksenofobiju i u niz neodgonetljivih simbola koji potkopavaju stabilnost realističke stvarnosti. Kritikom se poentira zapitanost nad uzrocima poremećaja u koji tonu likovi Albaharijevih Pijavica krajem 90-ih u Zemunu, a ne nad političkim uzrocima i posledicama. Albahari je namerno predimenzionirao prisustvo antisemitizma u tadašnjem srpskom društvu ne bi li naracijom u vidu vrta sa stazama koje se račvaju, dočarao mehanizme nepovratnog raspadanja regularnog poretka svakodnevice i naše pacifističke svesti koja počiva na veri u vrednosti koje nemaju svoj etnički, rasni ili verski predznak.

Sasvim je intrigantan pristup Tanje Rosić Berlinskom oknu Saše Ilića. Iako se negde smisao primedbi Tanje Rosić podudara sa onim Slobodana Vladušića , ona kao da Iliću zamera tipizaciju patnji, ne njenu upotrebnu vrednost. Kao da bi ovaj roman po njenom mišljenju bio prihvatljiviji i bolji da su primeri istorijskog nasilja koje Ilić stavlja u roman ne samo međusobno različiti već nepredvidljivi i intrigantni po smislu, a ne ovako tematski i poetički transparentni. Rosić se zalaže za neštreberski pristup («poslednja klupa, treći red do prozora», glasi međunaslov njenog prikaza), za autsajderski, ne insajderski pogled, za nesamerljive individualne sudbine, i kao takve neuporedive i otporne na univerzalizaciju. Kako to nije moguće za prozu koja provocira kolektivno (sećanje/zaborav, istorijske predstave/ mehanizme odbrane...) , to se kritičarka sklanja u magline onog što bi želela, zaboravivši pritom na konsekvence svog eskapizma. Saša Ilić provocira na sećanje i opredeljenje, na saznajni i moralni angažman, na spor oko dominantnih istina i vrednosti u društvu. Tražiti nešto drugačije i autsajdersko, znači tražiti SF na mestu dokumenta, pevati u horu sa progoniteljima koji poriču svaku svoju umešanost i odgovornost. Još jednom da istaknemo, da je Berlinsko okno recimo partizanska balada ispevana u periodu posle uspešnog potucanja «po šumama i gorama» da podupre unisonost predstava o prošlosti, to bi bilo ziheraški i lukrativno. Ali, pevati Marseljezu u baru pred nemačkim oficirima je riskantna provokacija, svejedno koliko radikalna, patetična, providno humanistička. U poslednjoj klupi do prozora sneni pogled plete maštarije nasuprot krutom realizmu istina kojima podučava škola. U jednoj situaciji, te su istine ideologizovane, te je maštarija prvorazredna subverzija; u drugoj, imaju oblik teške istine te je maštarija koja nastoji da ih nadomesti nezrelost, a u gorem smislu čin mistifikacije i pristajanje na obmanu.

(tiho radovanje tekstu)
Vladislava Gordić Petković je profesorka engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dugogodišnja kritičarka «Danasa» (odnedavno i «Politike»), prevoditeljka, periodičarka, urednica edicije «Prva knjiga» Matice srpske.
U «Politici» piše pretežno o savremenoj anglosaksonskoj književnosti. Dobro poznavanje recentne romaneskne ponude na engleskom jeziku (barem onih naslova koji prelaze granice mnogih kultura i tržišta), praćeno je nenametljivim kritičkim sudovima i neopterećujućom a sadržajnom analizom. Tako, u tekstu o ovogodišnjoj dobitnici «Bukerove» nagrade (subota 30. jun 2007.) , Kiren Desai, nagrađenoj za svoj drugi roman Nasleđeni gubitak, Vladislava Gordić Petković podseća na neočekivana iznenađenja koja je poslednjih godina priredio «Bukerov» žiri zanemarujući dokazano pismo i dobra dela, recimo, Išigura, Barnsa, Makjuana, Kucija, Sare Voters. Umesto problematizacije ukusa žirija, Vladislava Gordić Petković poentira pitanjem čime su favorizovani indijski autori (od Ruždija do Arundati Roj i Kiren Desai) fascinirali žiri. Kompleksno štivo nagrađenog romana Kiren Desai Vladislava Gordić Petković rasklapa ne toliko iscrtavajući njegovu poetičku fizionomiju (roman pripada klasičnoj realističkoj tradiciji sa pouzdanim naratorom povlašćene saznajne perspektive), već nijansira njegovo tematsko bogatstvo. Kao čitateljka iz druge kulture, kritičarka je osetljiva na elemente specifične kulturno-političke alegorije (smrt naratorovih roditelja u saobraćajnoj nesreći, u kolima sa kutijom ruskih babuški, kritičarka vidi kao znak gašenja euforije kratkotrajnog sovjetsko-indijskog približavanja). Desaijeva fascinira istorijskim overdozom, duhovito i u maniru autora akcione omladinske proze zaključuje Vladislava Gordić Petković.

Propuštajući različite vidove fanatizma kroz filter nostalgičnog sećanja, Desaijeva se bavi temama atraktivnim koliko i turobnim: nacionalnim i verskim konfliktima; nerazumevanjem rođaka i ljubavnika kad se između njih ispreči bilo kakva razlika; egzilom i dijasporom; siromaštvom i jezovitom uskogrudošću koja ga prati; krizama identiteta koje ishode u tragičnoj i grotesknoj sudbini Buridanovog magarca; mizoginijom koja ide do granica zločina; krivicom, kaznom i neočekivanim vidovima lojalnosti koji možda iskupljuju ljudski rod.

Nedostaci ovog romana pominju se u sumarnoj oceni ali usputno: višak naturalizma u stilu i manjak motivacije u karakterizaciji junaka.

Iako reaktivan govor (upravo od-govor), ili drugostepena percepcija, književna kritika pisana stilski precizno ili uzbudljivo, meko i setno ili saučesnički a produbljujuće, čini da njen govor kao u najvišim dometima impresionističke kritike doživima na mah kao umetnički tekst. Opet, za razliku od te egocentrično autohedonističke tradicije čitanja (ispisivanja avantura svoje duše među uzor-delima svetske baštine), savremeni učeni impresionizam bi se zadovoljio iscrpnom katalogizacijom onoga što je za strukturiranje teksta relevantno, pritom dajući sebi oduška da kojom sintagmom, formulacijom ili terminom isklizne iz neutralnog i apstraktnog naučnog stila. U empatijama, i to nije retkost u srpskoj medijskoj kritici, ume da se pretera, pa kritičar postaje gorljivi promoter autorskih intenci, advokat njegovog nesvesnog ili, najčešće, čitalac-entuzijast momentalno savladan snažnim emocijama i epifanijama. Kritika Vladislave Gordić Petković deli dobre strane diskretnog uživljavanja u tekst koji analizira. Pouzdana pronicljivost suda, pažljivo oblikovan, sadržajan stil, potisnuto, mada ne i sasvim odsutno vrednovanje, izdvaja njene prikaze.

U ovoj metakritičkoj panorami koja je posvećena u prvom redu kritici savremene srpske literature, posebno mesto zauzima knjiga Vladislave Gordić Petković Virtuelna književnost (Zavod za udžbenike, Beograd, 2004.), tačnije deo njenog prvog «poglavlja» «Page break», koji desetak srpskih autora/-ki posmatra iz perspektive odnosa književnosti i novih informatičkih tehnologija i interneta. Tu se insistira na uticaju globalne mreže, ontologije virtualnog, interaktivne komunikacije, raslojavanja ravni paralelne egzistencije..., i govori o radikalnoj transformaciji poetičkog lika fragmenta savremene srpske literature. Iako su tekstovi u ovoj knjizi selekcija kolumni, mini prikaza i ogleda koji su više od tri godine objavljivani u okviru istoimene rubrike u listu «Danas», knjiga Virtuelna književnosti ima zaokružen koncept i iznenađujuće raznovrstan sadržaj. Kratkim analitičkim potezima i duhovitim intermedijalnim analogijama poprilične heurističke snage, o delima savremene literature progovoreno je na neusiljeno nov i teorijski adekvatan način. Iskustvu već dobrano akademizovanog postmodernog teorijskog senzibiliteta pridodata su mogućnosti planetarno usvojene prakse sasvim novog medija, a potom i jedno i drugo primenjeno u čitanje dela čija je kritička recepcija sasvim fino proticala i bez ovih inovativnih zavrzlama.
U knjigu Virtualna književnost ulazimo kroz linkove za navigaciju kroz virtualnu književnost. Tu su objašnjeni pojmovi, recimo, heterotopije, hiperteksta, kiberprostora, matriksa, pačvorka, playgiarism-a... (Tako je pojam «virtuelno» objašnjen kao magija nevidljivog; ono što postoji u mašti ali ne obavezno i u čulima). Tekstovi prikupljeni u ovoj knjizi imaju instrumentalan i zajednički cilj. Nastali su kao plod nastojanja da se opovrgnu i neumerena vebofiliija i neprilična vebofobija, ali i da se racionalizuje veboforija. (str. 007) Dakle, ovde kritika gubi svoju nasleđenu i najčešću funkciju da delo čita autonomno, u odnosu na samo to delo, već čitanje ironijski kontekstualizuje u odnosu na vrstu reakcije korisnika veba/čitalaca književnog teksta na nove tehnologije. Na stranu sugerisanje neke vrste «zlatne sredine» kao podjednake udaljenosti/ analitičke neuznemirenosti i od strahova i predrasuda prema Internetu i od pristrasnosti i nerealnih očekivanja od njega; na stranu i vera u trijumf racionalizma koji treba uspešno da dešifruje sklop veboforije.

Kakve su veze Sitničarnice «Kod srećne ruke» Gorana Petrovića (Narodna knjiga, 2002.) i priče Vudija Alena Epizoda Kugelmas; knjige priča Mirjane Pavlović Zrno zrnu (Narodna knjiga, 2002.) i Pinčona; romana Izranjanje Veselina Markovića (Stubovi kulture, 2002.) i teorijskih knjiga Rolana Barta, Rejmonda Federmana i Daglasa Adamsa; Dekaloga/Deset božjih zapovesti Kišlovskog i Pjesjeviča (Filip Višnjić, 2002) i Albuma Vladana Matića (Geopoetika, 2001.), priče «Pitanje srca» Nenada Jovanovića iz knjige Plombe (Samizdat B92, 2001.) i filma Stigla vam je pošta? Redom, otkriva nam Vladislava Gordić Petković: matriks ili mreža paralelnih svetova (matriks i kao film i kao pomenuti navigacioni link); entropija (Mirjana Pavlović nudi prizore opustelog i nelepog megalopolisa, slike prostora koji guši i sapinje, u kome je ili pretoplo ili previše hladno, gde se ne pomaljaju ni nebo ni horizont. To je svet osuđen na verbalizovanje praznine, jednako kao kod Pinčona, str. 036); katalog i katalogizovanje citata, strasti, melanholije; istorijska fantastika (historical fantasy), putopis koji je istovremeno falsifikat i dokument, koji nas upoznaje sa mehanizmom istorije i zakonitostima zavere (str. 023); motiv web kamere, s tim da bliskosti i ostvarenog kontakta kod N. Jovanovića nema. U istom pojmovnom registru nalazi se pasvord za ulazak u sledeće knjige: simbolička fugura lavirinta za Vrt u Veneciji Milete Prodanovića (Stubovi kulture, 2002.); pačvork za roman-prvenac Dubravke Ugrešić Štefica Cvek u raljama života (Samizdat B92& Konzor, Beograd, Zagreb, 2001.), za šiveni roman čija je matrica potraga za partnerom iz ljubavnog romana, proštepana umecima kakvi su modni saveti, kulinarski recepti, tehnička uputstva, praktični psihološki saveti; textland kao spoj borhesovske biblioteke i sveta, suma svetske književnosti data kroz kategorijalno razvrstavanje kataloških listića (projekat Odisej Dragana Boškovića i Saše Ilića, Matica srpska, Novi Sad, 2001) ili nasumični poredak 49 rečenica sa mogućeim zapletima romana i mrežom dodatnih međuodnosa (Antologija najboljih naslova Srđana V. Tešina, Rad, Beograd, 2001.); playgiarism (poigravanje pozajmljenim tekstom) za Maja i ja i Maja Sretena Ugričića (Prometej, Novi Sad, 1993.) – mikstura stila i pripovedne strukture dečjih slikovnica, političke alegorije, Harmsa i Bulgakova i za Zaveru bliznakinja (Narodna knjiga, 2000.) Đorđa Pisareva – mikstura Borhesa, poovske detektivske priče i horora Stivena Kinga. Vladislava Gordić Petković je najinspirisanija kada u duhu retorike virtualnog sklapa slagalicu (puzzle) pisca Zorana Ćirića: Ćirić je zen-minimalista, i supratradicionalista, i pisac poststvarnosne proze, i pop-modernista, pa zatim smehokolik, džiber-panker, jugoprugaš, Nišomor, predstavnik hik-šika itd. (str 025/026)
Nalazimo da je ovo književno-istorijsko preslaganje inventivno i znatno bliže duhu prikazanih tekstova od drugih kritičkih metoda (možda bi čitanje u duhu dekonstrukcije nekim tekstovima bilo bliže, ali se na takav radikalan iskorak, sem povremenih pokušaja Novice Milića koji nisu kritika, niko do sada nije usudio). Mali problem od metakritičkog interesa predstavljalo bi uvođenje pitanja vrednosti izabranih književnih tekstova/projekata. Da li istom redu pripadaju Porno vežbe Miodraga Kajteza, Vrt u Veneciji, Zavera bliznakinja i Štefica Cvek u raljama života, Zrno zrnu, romani Zorana Ćirića? Svi ovi tekstovi očito optimalno pasuju izvedenoj interpretaciji, ali da li su međusobno bliski i po vrednosti koju im možemo pripisati? Ili je pitanje književne vrednosti irelevantno, pa čak i nemoguće za čitanje koje promoviše Vladislava Gordić Petković? Ako vrednost književnog teksta (ili naša kritička konstrukcija književne vrednosti) nije ono po čemu razlikujemo jedan tekst od drugog, razlog da se nekom vratimo više puta uživajući u njemu, a drugi da ignorišemo ako ga i dočitamo preko volje u strogoj profesionalnoj disciplini, šta nas sprečava da sve ono što je štampano ne proglasimo za književnost i uključimo u svoj interpretativni korpus, odnosno, zašto se ipak nismo odrekli razlike između umetnosti i komercijalnog palp štiva? To je pitanje bez sumnje u drugom planu razumevanja teksta ove kritičarke, iako vrednost implicitno iščitavamo u izboru knjiga koje ova kritičarka prikazuje. Mislim da uključivanje pitanja vrednosti prikazanih knjiga u prvi plan kritike, ne bi «pomelo» postojeće kritike Vladislave Gordić Petković. Naprotiv, produbilo bi se naše teorijsko interesovanje za davanje prednosti određenim poetičkim softverima virtualne književnostima na račun nekih drugih, a time ujedno izoštrila naša moć poimanja nove hiper-tekstualnosti.

(margina u centru ili o selektoru)

Tihomir Brajović, profesor srpske i hrvatske književnosti na katedri za srbistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Proveo je dva mandata u NIN-ovom žiriju i bio kritičar proze ovog lista. Više nego što je to običaj u Srbiji izbegava saradnju sa izdavačkim kućama, distanciran u odnosu na literarni mejn-strim iako mu svim svojim aktivnostima pripada, selektor ovog temata o kritici za Sarajevske sveske .
Od kritičara kojima smo se do sada bavili svega nekoliko zaslužuju taj status. Naime, kritičar je tek onaj u strogom smislu reči koji redovno (jedanput nedeljno) na određenom mestu plasira svoju kritiku. Tek redovnost pojavljivanja, obezbeđeno mesto i mogućnost praćenja celokupne produkcije, pruža čitaocima priliku da upoznaju «fizionomiju» jednog kritičkog ukusa. U tom smislu, Tihomir Brajović je podesniji od dvojice takmaca za rolu «reprezentativnog» kritičara: ima više iskustva i veći stepen stručnosti, kritičar još uvek, a ne diplomata, pedagog, zastupnik interesa izdavačkih kuća ili dobronamerni ljubitelj književnosti (o kojima smo do sada pisali).
I to je prvi paradoks kritike Tihomira Brajovića: jako mejn-strim zaleđe a slab uticaj njegove kritike. Imamo li u vidu i odluke NIN-ovog žirija u kome je učestvovao T. Brajović, možemo zaključiti da je u srpskoj kulturi alternativni pogled iz centra moguć i dopušten, tolerisan i podržan samo u preseku dominantnih kulturnih sila koje su u Srbiji konzervativne. S druge strane, upravo kritike Tihomira Brajovića utelovljuje tu dvostrukost. Uz podršku marginalnim poetikama i atipičnim knjigama (Tigrero Vula Žurića, Izlaženje Barbi Marković, romani Zvonka Karanovića, Srđana Valjarevića, Saše Ilića, Ljubice Arsić, Vladimira Tasića, Zvonke Gazivode, Vladimira Arsenijevića...), ovaj kritičar demonstrira blagonaklono razumevanje pisma Gorana Petrovića, Mirjane Mitrović, Milorada Pavića, Gorana Milašinovića... Naravno, koliko su poetike autora prve grupe zaista osobene i već recepcijski usvojene, toliko autori druge grupe odstupaju od stereotipnih predstava koje imamo o vrsti njihovog pisanja. Drugim rečima, očita je sklonost T. Brajovića da na svetlost «velike pozornice» izvede vredne knjige/pokušaje koji nastaju van glavnih tokova, paralelno sa nastojanjem da se dominantnim poetikama i afirmisanim autorima prizna vrednost koji oni objektivno ispoljavaju. Na jedan način to je hvale vredna tolerantna širina kritičara koji se nalazi na uticajnoj poziciji; na drugi način to je eklekticizam čitaoca koji se kloni radikalnih rezova i isključivih opredeljenja. Veći stepen distance T. Brajović ispoljava prema proto-realističkim poetikama jakog ideološkog diskursa koje posežu za, recimo, jezičkom ontologizacijom istorije ili insistiraju na mističnim korespondencijama nacionalne istorije i jezika literature.
Tako o romanima Mihail Branka Brđanina Bojovića (Glas srpski, Banja Luka, 2003.), Semolj zemlja Mira Vuksanovića (Filip Višnjić, 2005.), Vostanije Svetlane Velmar Janković (Stubovi kulture, 2005.). Uz pomenute, proza Radovana Belog Markovića i Miroslava Josić Višnjića i pesništvo Milosava Tešića, pripadaju novom arhaizmu. To je neformalni i spontani spisateljski krug koji je oblikovan pristupom što podrazumeva (o)smišljeni i angažovanu jezičku evokativnost i «staromodnost» u službi aktuelnog integrativno-kulturnog interesa. Kao pozadinu Semolj zemlje, «azbučnog romana o 909 planinskih naziva» Tihomir Brajović vidi svojevrsnu ideologiju pisanja i njemu lojalnog čitanja koje je u osnovi oslonjena na neoromantičarsku zamisao o ponovnoj afirmaciji izvornog i arhajskog u jeziku kao zalogu za pisanje i življenje u savremenosti. Poučno i precizno, sapienti sat (pametnom dosta) – pitanje je samo ako kritikujemo neoarhaizam sa jakom konzervativno-nacionalnom ideologijom, kao i recepcije koja takvo poimanje savremenosti podiže na kulturni pijedestal, da li kritikujemo dovoljno britko i delotvorno.

Iza kritičkog stava Tihomira Brajovića može se osetiti nemirenje sa zlogukim arhaizmima koji su počesto bili politički instrumentalizovani u novijoj srpskoj istoriji, ali i odsustvo bilo koje vrste radikalne strategije kritičkog suprotstavljanja takvim tendencijama. Kao da se između redova ove kritike da oslušnuti pomalo razočarani glas intelektualca koji se ne buni, ne prestajući da analitički imenuje. Moguća rezignacija upućuje na defanzivu građanskih vrednosti u savremenoj srpskoj kulturi – profesionalni angažman je poslednje pribežište smisla bavljenja kritikom.
Kritika Tihomira Brajovića je nijansirana i za pažljivijeg čitaoca jasno vibriraju kritički uvidi. U tom smislu zanimljive su kritike romana Radovana Belog Markovića, čiji su najoštriji tonovi dati u naslovima prikaza: «Sablasno lako» (o Kavalerima starog premera, Narodna knjiga, 2006.) i «Veliko brbljanje» (o romanu Orkestar na pedale, Narodna knjiga, 2004.). Budući da svoje romane R. B. Marković koncipira kao ciklus o realno-imaginarnom, minulom i savremenom malovaroškom svetu, nameću se poređenja sa Pekićem ili Tomasom Manom, iako ona idu na štetu aktuelnog srpskog autora jer mu, po T. Brajoviću, nedostaje narativna delotvornost i jer se zadovoljava samosvrhovitošću intrigantne duhovitosti jezičko-stilske delotvornosti. Provincijalni postmodernizam R. B. Markovića je zabavni perpetuum mobile bez krajnje svrhe, bez tematske težine i socijalne ozbiljnosti. T. Brajović sugeriše ovim da svaki autor koji ide mimo glavne struje ne zaslužuje simpatije, odnosno da jezičke inovacije udružene sa retro pripovednim efektima, ne mogu predstavljati kvalitet romana. Ono što nedostaje Markoviću pripada efektu težine i subverzije literarnog pisma, onome što nadilazi jezičke kalambure i nostalgiju za imaginarnom palankom.

Pohvale idu ironijsko-parodijskom rastakanju pripovednih konvencija i zadatih obrazaca socijalnog ponašanja, umešno uvezanoj žanrovskoj raznovrsnosti koja služi svojoj poetičkoj svrsi. Kratke priče, vrcavi komentari i kroki eseji Ljubice Arsić – (...) – predstavlja izraz gotovo eruptivne energije koja proističe neposredno iz vedrine oslobađanja od konvencija i sveprisutnih stega. (o knjizi priča Ljubice Arsić Maco, da l` me voliš, Narodna knjiga, 2005.).
Uz oslanjanje na šejkinsko-kišovo đubrište, sumatraističke asocijacije Crnjanskog i albaharijevski minimalizam, Tasićev roman Kiša i hartija simbolički priziva veliku eshatološku kišu koja poput mitskog potopa «pročišćava psihu», iskazuje pouzdanje u postojanost pisma i čin pisanja kao «porcelansko», dakle: prefinjenu i krhku utehu pred saznanjem da «sve završava kao đubre, kao da je oduvek bilo đubre».
Ni svaki neoromantizam nije sam po sebi rđav. Uz književne repere iskošenog gledanja na savremeno društvo (Bernhard, Valzer, Muzil, Brodski, Benjamin), čitanje romana Komo Srđana Valjarevića približava ga jednoj neobičnoj, interferentnoj anti-modernistički «modernoj» perspektivi svojevrsne neoromantičke osećajnosti.
Očito svako prevazilaženje ostvarenih dometa književnog teksta, sinhronicitet pisma i savremenog duha, kreativno prizivanje mitskog i literarnog nasleđa, nenametljiva (nova) osećajnost..., zaslužuju pohvalu kritičara. Ali to što izaziva pohvalu ne predstavlja vrednosnu normu, već induktivno proističe iz nepredvidljivosti svakog novog dela.

Generalno, kritike Tihomira Brajovića predstavljaju varijantu «profesorskog» pisma. To su kritike sa kritičkim tonovima, nijansiranim i potisnutim za račun širih sinteza i afirmacije književnih vrednosti, kritike koja kada su od ponajboljih u savremenoj srpskoj literaturi (uz selektorske, preferiram one V. Gordić Petković, T. Rosić, A. Jerkova, S. Vladušića) podstiču na preispitivanje vlastitih čitalačkih sudova i, možda, na ponovno čitanje.

(epilog)
U svom radu selektivno sam se bavio najagilnijim srpskim kritičarima danas koji su svoje kritike objavili u štampanim medijima u poslednjih nekoliko godina. Izbor autorskih imena je neizbežno nepotpun . Nadam se da sam svojim izborom obuhvatio najvažnije aktivne kritičare u Srbiji, kao i one najreprezentativnije za određenu vrstu kritike. U prvom redu sam nastojao da ukažem na važne odlike kritičkog pisma svakog od izabranih autora, a potom da adekvatnom prigodom progovorim i o iskušenjima i limitima samog kritičkog diskursa. Veoma važno u portretisanju onih koji portretišu bilo je merilo negativne kritike, čije sistematsko uredničko potiskivanje ili autorsko ignorisanje ukazuje da se kritika u Srbiji nalazi u stanju ozbiljne krize. Otuda i naslov metakritičkog rada «Još jednom za Skerlića». Ovom parafrazom naslova pamfleta Petera Handkea Još jednom za Tukidida, nisam hteo da u književnoj kritici «vaskrsavam» duh ideologije prinudnog optimizma, progresizma, antidekadentstva, već da podsetim na jednu u srpskoj kulturi važnu tradiciju oštre i argumentovane medijske kritike, koja je u našoj savremenosti gotovo izumrla.
Drugu važnu perspektivu obrazovala mi je reakcija kritike na izazove savremenosti koji su pred nju postavljali književni tekstovi kojima je kritika nastojala da se bavi.
Početna podela između medijske i univerzitetske kritike se izgubila za račun ispitivanja implikacija i različitih bekgraunda preduzetih kritika.
Takođe, vodio sam računa o tome da će čitaoci Sarajevskih svesaka dolaziti iz sredina koje sa srpskom kulturom gube ozbiljan sistematski kontakt početkom 90-ih, tako da sam nastojao da svom radu dodam dimenziju infromativnosti, što će reći jedan višak informacija o kritičarima i delima savremene srpske književnosti, koji obavešteni čitalac u Srbiji može opravdano da doživi kao nešto notorno, stoga izlišno opterećenje teksta.
Na samom kraju, želeo bih da se zahvalim kritičarima koji su mi poslali svoje knjige kritika i svoje tekstove koji su prethodno objavljeni u našoj štampi ili periodici u elektronskoj formi : Gojku Božoviću, Slobodanu Vladušiću, Tihomiru Brajoviću, Jasmini Vrbavac i Teofilu Pančiću.
Uz obećanu iskrenost, nadam se da im je moja zahvalnost donela bar malo učene zabave.
Za sve ostalo služe polemike.

PRINT [3]

Saša Ćirić [1]

JOŠ JEDNOM ZA SKERLIĆA SAVREMENA SRPSKA KNJIŽEVNA KRITIKA

Sarajevske Sveske br. 17 [2]