Milica Nikolić [1]

RONDO ZA TAMNOPUTU

Sarajevske Sveske br. 11/12 [2]

Iz zbirke pripovedaka Mihajla Pantića Ako je to ljubav staviću u fokus samo jednu – priču o tamnoputoj lepotici Noam (...Ili tako nekako). Možda zato što je smatram najkompleksnije izvedenom, po virtuoznosti sličnom muzičkim oblicima, pre svega formi ronda ali i nekim drugim muzičkim obrascima. prevashodno povezivanje sa rondom verovatno se javilo zbog monotematičnosti ispresecane mnogim po tonalitetu bliskim ali i udaljenim epizodnim partijama. Osim toga, pripovetka ...Ili tako nekako ukazuje se i kao najekspresivniji deo celine strogog unutrašnjeg rasporeda, što zbirka Ako je to ljubav svakako jeste. Niz priča spojenih istom temom u čvrstoj uslovljenosti koja se ne uočava odmah kao što se i njihov sled ne čini neprikosnovenim – uključio je priču o Noam kao onaj vedri i briljantni oblik koji često poentira složene muzičke kompozicije. Polifoničnost zbirke Ako je to ljubav ostvarena je onim što podrazumeva tema sa varijacijama u narativnoj praksi. U tome i leži izuzetnost sage o tamnoputoj lepotici, sa svom njenom nenarušivom vedrom tonalnošću i odista vrhovnom izvedbom. No daleko sam od toga da autoru pripišem nameru komponovanja proznog tkiva po muzičkim uzorima. pre bih priznala svoju sklonost prema tumačenju u kome deo kazuje celinu, dakle, primenjeno na ovaj pokušaj – verujem da govoreći samo o priči ...Ili tako nekako obrazlažem istovremeno i visoko pripovedačko umeće Mihajla Pantića po sebi, ali i izuzetnost zbirke Ako je to ljubav. Osim toga, čini mi se da ovaj polifoni skup, pogotovu artikulacija priče o Noam, koja je i sama višeglasna, omogućuje potpunu slobodu interpretacije. A za tumača nema bolje pozicije (i opasnije!) od slobode koju mu poklanja sam autor pripuštajući ga svome tekstu na način koji ne mora biti podudaran sa njegovim namerama.
Priču ...Ili tako nekako pored toga vidim i kao izvođenje na ivici nekolikih narativnih polja – pre svega, paralelno, realnog i fantazmagoričnog, ili stvarnog i virtuelnog, zatim, u istom ključu, uvek na granici ironije i relativizacije, ili pak poigravanja sa groteskom ili hiperbolom i aluzivnim kontekstom, uz istovremeno naglašeno realističko opredmećenje zbilje. I – krunski – u artikulaciji savršene smeše.
Hoću li uspeti da koliko-toliko raščitam pripovetku u ključu koji predlažem, ili ću se prepustiti čitalačkom instinktu – nije presudno.
Ne govorim samo o složenosti ove pripovetke, koja bi mogla biti jedan od odličnih prodora u zatvoreni i otvoreni život simulacije i ogled o sapostojanju fabulativne dvostrukosti. Moje interesovanje u ovom trenutku nije usmereno ka tome. Upravo suprotno: želim da priču o tamnoputoj sagledam u njenoj ekspresivnosti zasnovanoj na postojanim iskustvima literature, iako ću sigurno morati da je povremeno stavim u okvir savremenih inovacija. Sa osećanjem da mi je autor omogućio slobodu, vezujem se za aspekt o kojem sam govorila – podudarnost muzičkih oblika sa narativnom strukturom. Verovatno postoje neki elementi koji se ne uklapaju u ovaj postulat, ali to ne može biti prepreka. Verovatno ću ostaviti po strani ono što bi mnogima bilo važnije od moje projekcije, ali dopustiću da me izvođenje i razuđivanje teme koji su me osvojili pri prvom čitanju zadrže u svojoj vlasti, ma koliko priča bila složena. O vedrini, o njenoj prirodi i vrsti čini mi se da nema dvoumljenja. o veštini interpretacije još manje.
Moram dodati da me još nešto oslobađa stroge primene muzičkih kanona i dopušta fleksibilnost u odnosu na njih: pred nama je narativno izvođenje teme u njenoj punoj višestrukosti, koja u literaturi ne podleže tako strogim pravilima kao u muzici. Tako se na momente čini da se priča približava čak i formi fuge – troglasne ili četvoroglasne – u ponavljanju, uvek različitom, istog motiva. često, sa prvim brzim stavom i sledećim polaganim i pevnim, odlomcima naizgled sporednim i promenama tonaliteta u funkciji potpunosti same forme. Izgovaraju ih različiti glasovi, nastupajući ravnopravno, koji kao da, svi, ostaju na ravni ekspozicije, ne dozvoljavajući umetnutim epizodama da je razbiju niti da neopozivo dozovu drugi glas.
Izvođenje pleni tematskom i artikulacionom raznovrsnošću, nekad sam u naznaci, nekad potpuno zaokruženim komponovanjem proizvedene stvarnosti, ili njene simulacije, koja se artikuliše, i ona, na nekoliko načina. povremeno kao nepredmetna, često suprotno: sa preciznom topografijom, znanim ličnostima, enciklopedijskim detaljima. Priča o Noam se ostvaruje u nepostojanim oblicima i ukrštanjima dve osnovne usmerenosti što se smenjuju ili dodiruju poput jezgra razvoja ili glasova koji jedan drugom odgovaraju u polifonoj kompoziciji. U njihovoj naizmeničnosti odlično je ostvarena dobra mera suprotstavljanja na kojima pripovedna celina počiva, dajući joj i tonus i tonalitet. Slivenost zasnovana na mešavini narativnih i jezičkih sredstava ne mora se uočiti pri prvom čitanju ma koliko bili privučeni dobrim pripovedanjem. Ili upravo zato što smo privučeni. Tek naknadno uočava se, odnosno može se uočiti realizovana svrha – nenametljivost promena i kontrapunkta.
Pratiću ostvarivanje ovih postulata u autorovom efektnom poigravanju sa realističko-virtuelnim-fantazmagoričnim panoptikumom, što je svakako presudno obeležje njegovog govora, iako ne i jedino. Odustaću od prvobitne zamisli da u ovaj komentar uključim i temu dvojnika, razvijanu istančanom strategijom, iako je ona veoma zahvalna za muzičko-narativnu uporednu analizu. Kontrapunktalno pozicioniranje dvojnika, kao jedna od varijacija glavne teme i njenog stalnog nijansiranja koje joj daje polifonični vid i postaje jedno od presudnih strukturnih svojstava – omogućava nam da ovu priču vidimo delimično i kao sonatni oblik, jer se 28-stavačna celina može čuti i kao drugi muzički model. Pre svega zbog dveju tema na čijem je sukobu zasnovan – u muzici sadržaj stava, u pripovedanju jedan od bazičnih iktusa. Dvojnici ne doprinose samo načelu kontroverze, već i opštoj otvorenosti, i narativnoj i konceptualnoj, koja se tokom svih 28 odeljaka, produbljujući se, do kraja ne zatvara već samo produkuje sve nove i nove varijacije na osnovnu temu. Međutim, u razlaganju kome pristupam tema dvojnika i njeno učešće u artikulacionoj celini pripovetke nije od presudne važnosti za pogled koji sam odabrala.

POTENCIJALNA REALNOST, FANTAZMAGORIJA I PRINCIP SMEŠE

«Čamim u nekom bezveznom podrumu, na drugom kraju sveta i mislim o tvojoj nedodirljivosti, o sferi meke fantazije u kojoj si virtuelno začeta, kao zgrudvano vreme, kao crni kristal, kao deo božje tvari, da, fantazija, ona je kao vazduh, i to mi omogućava da kroz nju poletim gdje god to moja misao poželi, i onda mogu da nas zamislim kakvi smo bili dok nas nije bilo, i kakvi ćemo biti kada nas više ne bude, izvan sveta, sa očima izvan svakog zla, i sećam se svih naših nedogođenih trenutaka, do poslednjeg detalja, sklisko i podatno, kao u prvoj smlačenoj bari, u prvo jutro, na prvom suncu, u kojem su atomi počeli da se međusobno pare, pa je od njih nastao jedan brundavi i napaljeni bumbar, taj sam, koji je sleteo na crni cvet koji je stvorio u svojim snovima.»

Otvaram posebnu, na različite načine realizovanu, zonu jednog od Pantićevih pripovednih modela, njegov princip smeše koji je u pripoveci ...Ili tako nekako dao odista sjajne rezultate, specifičnom artikulacionom mešavinom uslovno realnog i uslovno fantasknog koji se lako dotiču i još lakše izmiču jedan drugom. Izabrala sam tri uzorka, različito modelovana u okviru zajedničkog principa. Vezuju ih i razdvajaju spajanja i ukrštanja situacionih pozicioniranja kojima se Pantić rado služi u svojoj izuzetnoj lakoći narativnog delovanja. Najčešće – mešavinom slika «realnog» vida ili privida sa fantasknim didaskalijama. (Uz napomenu da ono što je ovde smešteno u domen toga pojma pomera njegovu uobičajenu upotrebu.) Zapostavljam činjenicu da ponekad miks može biti samo poštapalica, pošto u dobrim rukama i ona prerasta u značajan iktus koji nikada ne ometa jedinstvenost tona, odnosno celovitost forme.
Miksevi-paradigme kojima ću se baviti nosioci su ovog pripovedanja koje je iznutra čvrsto strukturisano, sa prevagom čas jedne, čas druge modulacije, uvek sa stabilnom pozicijom kontrapunktiranja. Dala bih im i nazive: Njujorški pejzaž, Honghonški spektakl i TV anketa u Knez-Mihajlovoj. Sve tri partije zahtevaju obimno navođenje, od čega ne bežim, ne zato što sami sebe svrhovito obrazlažu, već zbog želje da eventualnim čitaocima ovog teksta pružim zadovoljstvo koje im svojim pristupom uskraćujem.
«Pričajte, kaže njen psihoanalitičar, slobodno recite šta god vam padne na pamet, i Noam, ili tako nekako, priča, sprva teško, jedva nalazi reči, onda uspeva da se fokusira, govori kako je ne primećuju kao osobu, nego samo kao telo, svi bi hteli da im ona bude crni panter na uzici. Dvesta miliona muškaraca u trenutku kada je ugledaju na naslovnoj strani nekog magazina pomisle istu misao, orgazmička perspektiva ujediniće planetu, a ne globalizacija, lepota slikana na bilbordima spasiće svet, Noam, ili tako nekako, u belom vešu, sa telom Masai devojčice, to je veltanšauung oko kojeg će se okupiti najveća sekta, njeni sledbenici stvoriće novu religiju. Noam, ili tako nekako, nije Masai, ali, zar je to važno, važno je da redovno odlazi kod svog psihoanalitičara koji, iako prononsirani gej, ozbiljno razmišlja da je zavede. Nad Njujorkom pada teško, olovno veče, ptice lete vazduhom kao da su nacrtane, Noam, ili tako nekako, ulazi u taksi, umorna od ispovedanja, ima tamne naočare i zakrilila je lice maramom, govori svoju adresu, zatim ćuti. Nakon pola sata vožnje dok pita koliko je dužna, taksista je ipak prepozna, okreće se, vi ste neodoljivi, kaže, ali tamo iza nema nikoga, praznina, samo novčanica od 20 dolara na zadnjem sedištu. Hm, danas sam popio previše piva, misli Hauard M. Closka, njujorški taksista, belac star otprilike 45 godina, čiji se otac, pod sumnjom da je učestvovao u masakru u Katinskoj šumi, iskrcao na njujorškom doku 1946, sa promenjenim identitetom, tako da Closka nikada nije saznao da li je Letonac ili Litvanac, on je posmrče, otac mu je nastradao na građevini u Bronksu, pod nerazjašnjenim okolnostima, 1957. Noam, ili tako nekako, ulazi u stan, strovaljuje se na sofu i pali TV. Gleda sebe na ekranu. Voli to, čak i ona to voli. Napolju se već uhvatio sivi mrak, i ne može se videti kako ptice nastavljaju da rone kroz olovo.»
Njujorški pejzaž je najbliži jedva osetnim permutacijama dva narativna plana. Intonacija kojom se izgovara «realno» sugeriše blagu, ponekad i jedva vidljivu pomerenost u različitim isprepletenostima. Ceo dramolet upleo je u svoj registar četiri aktera: u središtu je, naravno, uvek majestetična glavna junakinja, ovog puta suzdržana i gotovo bez aktiviteta; uz nju jedva je obeležen i skromno individualizovan psihoanalitičar – za razliku od ptica na olovnom njujorškom nebu, kao bez akcenta prisutnih; no one, pored oneobičavanja, služe i razdvajanju podtema i blagoj promeni modulacija. Središno mesto pripada neosetno interpoliranom naratoru, koji se nevidljivo upliće u akcioni splet i potiskuje plan moguće realnosti da bi svojom intervencijom obeležio ključnu partiju stava, virtuelnu priču o dvesta miliona muškaraca čija će orgazmička perspektiva ujediniti planetu. Slika u ordinaciji, Noam na kauču, pozvana da priča «šta joj padne na pamet», njena dosta škrta ispovedna replika o muškarcima koje interesuje samo njeno telo – neosetno se pretapa u neindividualizovani govor iz druge perspektive, recimo orgazmičke, i tako se, jedva uočljivim rezom, snop nadrealne svetlosti usredsređuje na iskošenu ravan snažne uverljivosti – o novom Weltanschauungu oko kojeg će se okupiti najveća sekta, «nova religija». Deo jedne rečenice može otkriti način na koji se pomeranje vrši. Dobro nam poznata dojava da će «lepota spasti svet» blago je modifikovana nekom vrstom ironije, mada je pregrubo i tako odrediti ton parafraze «lepota slikana na bilbordima spasiće svet». Pojavljivanje ptica koje lete olovnim nebom «kao da su nacrtane» povući će crtu između meke igre i događaja u taksiju, otvarajući put gotovo dokumentarnoj priči sa nužnim detaljima, datumima, pogibiji na građevini u Bronksu «pod nerazjašnjenim okolnostima», čista doslovnost novinskog izveštača, reklo bi se. Oštar rez koji izvještaji vole ali se ne moraju pretpostaviti – otvara završnicu sa umornom Noam; jedino tad u didaskalije ulazi njena privatnost, svakodnevica lepotice koja sa svoje sofe gleda sebe na TV ekranu («Voli to. Čak i ona to voli».), da bi se sve uokvirilo pticama koje sad u sivom mraku, rone kroz olovo. Definitivno podvučena crta ovom blagom, lelujavom štivu, ovoj temi sa varijacijama, što i nije drugo do ogled o doticanju i odstupanju plošnih ravni uslovne realnosti i modifikovane fantazmagorije, nešto nalik na formulu Gajićeve nedavne izložbe «Virtuelna realnost i realna virtuelnost». I drugi miks, Honghonški spektakl, može se pročitati u tome ključu, samo uz blaže rezove, sa reduciranim skokovima i manje naizmeničnosti, i naglašenijim i kompaktnijim fantasknim blokom, koji nesumnjivo predstavlja središnu liniju teksta.
«Na modnoj reviji donjeg rublja, u Hong Kongu, prilikom povratka tog grada u okrilje matične države, dok je Noam, ili tako nekako, hodala pistom, za trenutak je zastao svet. Niko to nije primetio, svi su, prekinutog daha, pod hipnozom, žene koliko i muškarci, deca koliko i starci, kreatori i modeli, foto-reporteri, članovi ambasadorskog kora, lokalne sifražetkinje koje su prisustvovale događaju protestujući zbog bezočne eksploatacije ženskog tela, i ostali, gledali u nešto što može nastati samo jednom i nikad više, Tvorčevom greškom. I u trenutku kada je zastao svet, jer je to bio jedini način da se planeta ohladi za neki stepen od nastalog uzbuđenja, sa stropa se otkinula velika staklena kugla, ona što rotira i svetluca sa milion malih ogledala, i razbila se u paramparčad. Padala je polako, celu večnost, a večnost traje tek nešto duže od života, kaže Rene Šar, i razdrobila se, bez zvuka, ili su u tom času svi bili oboleli od iracionalne gluvonemosti, ko zna. Noam, ili tako nekako, zaobišla je gomilu zdruzganog stakla iako, kao da se ništa nije dogodilo, držeći pogled visoko, negde iznad glava opčinjene publike, obišla polukrug i vratila se tamo odakle je došla, u tamu iza scene. Niko taj slučaj nije povezao sa prastarim kineskim proročanstvom da će svet jedan od svojih krajeva doživeti tako što će se planeta, kada na nju padne crna magija, usijati i eksplodirati u paramparčad, praveći od te eksplozije nove zvezde, i novo nebo. Malo je nedostajalo da se to desi, na sreću, deset miliona kineskih sveštenika je istovremeno meditacijom uspelo da zaustavi zemlju. Sve ovo može se utvrditi po jednom naizgled vrlo neobičnom podatku. Tog dana je na ulicama Hong Konga prodato šest i po puta više sladoleda nego što je inače uobičajeno za to doba godine, negde oko 1200 tona vanile, avokada, čokolade, punča, citrona i drugih ukusa. Noam, ili tako nekako, sa uživanjem je polizala jedan, na fotografiji je zabeleženo kako u donjem rublju liže sladoled.»
Reportažni uvodni deo, sa svojom solidnom novinarskom frazom, za nijansu je pomeren ka novoj ravni – jedva naglašenim «za trenutak je zastao svet» - ali bez drugačije modulacije. No ipak, uza svu diskretnost, iz toga izrasta presudno «to je jedini način da se planeta ohladi za neki stepen od nastalog uzbuđenja», kao i scena praska kristalne kugle, sa milion malih ogledala». Miks je na delu. Usporeni pad stakla, Rene Šar, odsustvo zvuka, iracionalna gluvonemost publike, Noam koja lako preskače preko krhotina i nestaje u tami, sve krunisano fantazmagoričnim insertom o kineskom proročanstvu i istovremenoj meditaciji deset miliona kineskih sveštenika. Dostojno virtuoziteta kristalno izvedenog ronda, što će, naravno, morati da se završi, po Pantiću, ako ne zagrebačkim «Krašovim» čokoladama, ono hongkonškim tonama voćnog sladoleda i slikom Noam u donjem rublju koja ga liže.
Treća partija-paradigma Pantićevog modela zasnovanog na principu smeše, Tvanketa u Knez-Mihajlovoj, uzastopnim smenama tonaliteta realizuje delikatnu dvostranost. Početak je artikulisan na čistoj kolokvijalnoj ravni («Kako zamišljate idealnu dragu, pitali su prolaznike… da je mene neko nešto slično pitao, sigurno bih rekao… Noam, ili tako nekako…»). Pouzdani snimak naše svakodnevice počinje da gubi čvrstinu i meša se sa sve invazivnijom zonom suprotnog smera kako bi prerastao u vibrantni isečak na temu proleća u prvoj ulici beogradskog žargonskog duha. Vrativši se na tren donjem registru i uspostavljajući vezu sa beležnicom svakodnevice, glavni junak će opet na tren dozvati jednu globalniju sliku («Mislim na proleće, na Knez-Mihajlovu, ili bilo koju glavnu ulicu ovoga sveta») kako bi bacio jarki svetlosni snop koji izmiče određenju nudeći sliku čarobne crne ždrebice. Uslediće tonski nosilac deonice koju će blago obojiti ukrštanje dotadašnjih zvukova da bi se otvorila završnica o «prolećnom fantomu» i zamišljaju, čijim se trajanjem i intenzitetom postiže osnovna boja potencijalne realnosti i mogućne feerije. «Noam, ili tako nekako, rekao bih tom prolećnom fantomu, zamišljaću te toliko dugo, i tako intenzivno, sve dok te ne sretnem na ulici, sve dok te ne materijalizujem, sve dok ne učinim da snagom moje volje siđeš u stvarnost, ako stvarnost postoji.»
(Evo nenadanog podsećanja na mogućnost da se iskaz ako stvarnost postoji legitimno promoviše u uvodni slogan ne samo ovog segmenta već cele pripovetke, jer se dodir svakidašnjice, materijalne i zvučne, i našeg ovovremenog trenutka, sa treperavom lakoćom sjedinjuje sa didaskalijama iz druge, vanvremene, sfere, uslovno i neuslovno fantaskne ili virtuelne.)
Blesnuće zatim, na početku sledećeg, šestog, poglavlja, divna priča o crnom cvetu: «Na mojoj novobeogradskoj terasi je u januaru, u saksiji za pečurke, nikao nekakav cvet, sam od sebe, crn, ne raste, ne menja se… Sada je avgust, sparina ne prestaje, da, da, to ima veze sa klimatskim poremećajima, staklenom baštom, otapanjem ledenih kapi na polovima, ko zna odakle je vetar doneo spore tog cveta, izgleda kao da je sa Marsa, crn, nepomičan… Ponekad mi se učini, dok tako sa moje terase gledam iznad gradskih krovova, da se odnekud uz Dunav, sa crnog mora, Novom Beogradu približava veliki cunami talas, visok najmanje kilometar, na čijem vrhu surfuje ona.»
Rizikovaću da redoslednim praćenjem šeste partije snizim efikasnost vlastitog teksta ali jedino tako mogu da ilustrujem domete autora ove priče, koji su mi i sugerisali poređenje sa rondom: stalne promene tonaliteta i učestalo konfrontiranje podtema «epizodnog karaktera», zajedno sa neiscrpnom vedrinom svih metafonija.
Narator se vraća vrelom junu, «po onoj sparini zvali su me u Suboticu, otkud znam zašto su me zvali. Pozovem Noam, ili tako nekako, da krene sa mnom, mislio sam da fasciniram tamošnje članove dvojezičke biblioteke, neverovatno, pristala je, stavim je pod mišku, lepo presavijem magazin sa njenim fotkama i krenemo ti nas dvoje, najpre liftom, a posle ćemo, kao, vozom. Međutim šta se dogodilo? Meni sve, a Noam, ili tako nekako, ništa. Pritisnem dugme, lift krene, i lift je vrsta voza, vertikalnog, tako joj je savršeno stajala uniforma železničkog konduktera, tu u liftu, šta bi tek bilo u vozu, i nastavio bih da je njušim u kupeu, po sparini, međutim na međuspratu nestane struje, padali smo, zaštitio sam je telom, dobro sam se ugruvao, ozledio lakat, i zato nisam mogao u Suboticu. Kada sam telefonom izneo slučaj, u Subotici mi nisu verovali. Ne tražim da mi veruju, uostalom ni ja ne verujem njima, verujem samo Deže Kostoljaniju kada kaže da je Subotica najbolji grad za samoubistvo, zvali su me, ko zna šta su mislili sa tim pozivom, da i mene navuku. U mom lekarskom kartonu stoji: bez vidljivih tragova pada. Uput: na neurološko. Mogućni potres mozga. Nisam otišao. Izlečila me Noam, ili tako nekako. O sam se tamo odakle sam krenuo, u svoju sobu, i zatvorio oči. Noam, ili tako nekako, rekoh, učini nešto sa mnom. Ćutala je. Ponovio sam. Znaš, rekla je najzad, vrlo sam stidljiva, ti moraš napraviti prvi pokret, ja ću te slediti. Hm, dobro, pomislio sam, mada me je boleo lakat, i mada mi je brujalo u glavi, u redu, da vidim šta mogu da učinim sa tobom, mada bih voleo suprotno. Oljuštio sam je kao pomorandžu, mesnatu, punu soka, sve dok nisam došao do crnog, užarenog središta, do apsolutne praznine. Mirisala je na o sam povezao sa njenim kosim očima, sve rase sveta dale su najbolje što imaju da bi napravile to telo, nisam nikad pomirisao Eskimku, ali je to nedvosmisleno bio eskimski miris, eskimske žene su vrlo gostoprimne, zbog fokinog sala, i to je sve što mi je potrebno toplina i vonj, taj materički intenzitet čula, ta vaginalna sveutopljenost sveta.»
Uopšteno – mogao bi se ovaj odeljak nazvati naizmeničnim govorom realnih dana i irealne nadgradnje oličene gotovo spektakularno u ovom segmentu. Zaštitni znak Mihajla Pantića, novobeogradska scena, nekad statična, nekad režijski veoma dinamična, likovno i fonično na samom vrhu, svedena na podteme a sjedinjena u raščinjeni eho megalopolisa sa najrealističkijim atributima i duhovnim spektrom jedne generacije koja je upila sve njegove sokove – ovdje je na delu. Nicanjem u januaru cveta koji ne raste i ne menja se ni u junu – otvara se prolaz jedva primetnom lakom vetru onostranog. Još uvek u istoj rečenici, jednakom ekspresijom i modulacijom ukazuje se pretpostavka o nadnaravnom poreklu spore cveta, da bi se jedva uočljivim blagim pomeranjem otvorio pogled sa terase ka Noam koja surfuje na cunamiju. Dozvana je laka i vesela slika, koja se savršeno uklapa u sve dotadanje i potonje prelive govora, iako se neposredno zatim otvara novo, drugačije poglavlje odvojeno samo jednim kolokvijalnim «nego nisam hteo o tome» i tačkicama nalik na predah, ali i da bi se uzeo zalet za novi miks, subotički, nešto intenzivniji od prethodnog. U sledećoj rečenici šire se otvara prolaz virtuelnom, sa preciznijom ali skokovitom mešavinom. Prvo će biti spomenuta, tipskim govorom svakodnevnice, «dvojezična biblioteka», da bi hotimično kakofoničnom smešom stupio na scenu događaj u liftu – nestvarnost koja funkcioniše savršeno stvarno dobija na intenzitetu i tako daje tekstu novu dimenziju. Iskrsava nova vrsta miksa: na smenu sceni kvara u liftu, koja bi lako, drugim tonom izgovorena, mogla delovati groteskno, pseudostvarnost sa Noam pod miškom i razbijenim laktom pretapa se u samo naznačen razgovor sa bibliotekarima, da bi nas monolog neodoljivo podsetio na poznatu klasičnu priču o iščašenom umu. No nastupa obrt, ovog puta radikalan. Uz nekoliko rečenica uvoda u novi intonacioni tok, otvara se partitura koja bi se mogla nasloviti Oljuštio sam je kao pomorandžu, postajući inicijalna kapisla za razuđivanje jedne od postojanih varijacija – onih na temu seksa – koja dosledno, punovredno, prožima svih 26 stranica priče …Ili tako nekako.
Sve što se zbiva sa tim najjačim pokretačem narativnog naboja priče, i krešendom svih pripovednih tokova, uvek se ostvaruje u dodiru sa fantasknim ili se nalazi u samom njegovom središtu. Scene seksa su često one dubokog tonjenja, zjapa, rekao bi Pantić, ali njima prethodi ili ih razblažuje lirski zvuk mnogih slika, uvek preplavljenih erotikom. Iako će narator reći da je besmisleno opisivati savršenstvo, jer «gde je savršenstvo, tu nema priče…», «tako nešto može nastati samo jednom i nikad više, Tvorčevom greškom» - ponuđeni su nam briljantno realizovani prizori, i jezički, i stilski, i likovno, bezbroj prizora «crne magije», u čijem je «imenu već m … duboko tonjenje u slast i bledu vatru», «kakav zjap u koji ću jednom propasti kao u ponor», «tvoje telo je čista rajska noć, svetlost zgrušana do tame», «bila je savršena, imala je kožu mlade, crnosmeđe magarice, imala je lik u profilu skinut s neke piramide», «laka, crna kobila na vetru», «anđeli sleću na njena leđa kao na hipodrom», mirisala je na «tropsku prašumu punu divljeg voća» a «na karnevalu u Riju zasenila je sve kreolke, sve mulatkinje, sve ostale meleskinje, sve indio-čokoladno-crvenokosooke», «miriše na breskvu, na vanilu i znoj», «mislim da je Tvorac grickao krišku trapista dok je stvarao Noam», «tvoj krevet je carska teritorija na koju pretenduju sve horde, sva plemena, svi imperatori ovoga sveta», «u tvojoj čednosti živi demon», «ti si zgusnuto vreme, kristalizovano u crnu tvar tvoga tela», «stid…poslednji znak da nas ima, stid te čini tako magičnom i tako neodoljivom», «u tebe, u tvoj stid umnožen u sto miliona kopija gleda ceo svet, ali te samo ja vidim takvom kakva zaista jesi, i dana od Boga», do himničnog, samo Pantiću svojstvenog poentiranja:
«… tvoje telo ima ukus čokolade Zemlje i gradovi sveta (proizvodnja «Kraš» Zagreb, početkom 60-tih godina XX veka)».

Ali pošto smo «u mislima jedino slobodni», na nama je da odredimo tu «jedinu slobodu» i da, prema vlastitim sklonostima, pratimo sa manje ili više učešća, gradaciju i rast ka kulminativnoj hiperboli. No kako tema seksa zbilja «nema ni početka ni kraja», taman koliko ni tema muzičke kompozicije, teško je uklopiti ovu udarnu deonicu i u polifonu i u jednoglasnu formu na lestvici koja se postepeno usmerava ka najvišoj tački: «Voleo bih da Noam … ima raznobojne oči… jedno ovako a drugo onako, ali to mi nije dovoljno. Imaće jedno stakleno oko, levo.» Evo morbidno-fantasknog skerca, oko će ispasti i otkotrljati se stepeništem, a očna šupljina doživeće vaginalnu transformaciju («zabiću joj se u tu rupu od oka, bogovi zaslužuju da se nastane u svakoj pukotini – urlaće o bola, i tada ću znati da je savršena zato što tako hoću, zato što sam je takvom stvorio.»)
Uz prekide, uz vraćanje ranijoj ornamentici, pižama, «isprani dres nekog američkog ragbi-fudbal tima», dečje crne gaćice na cvetiće, voćka intenzivnog mirisa tropske prašume, njeni dlanovi boje bele kafe – otvoriće se varijanta već izvedene scene koja počinje uzvikom «Gle, ona ima oko u pupku» («ili je to oko nekog slepog demona») i željom da posrče otud belu kafu, ali ne, sada će stakleno oko biti desno, onaj koji sve to vidi vodiće s njom ljubav poput «vlastitog pretka prerušenog u Bika», kliker će opet ispasti, ozvučeno, drugo oko će joj suziti, da bi se začulo na kraju himnično «rasprskavam se u njoj i tog trenutka negde nastaje novi svet … podelili smo božju radost, znam da odavno stanujem u njenom imenu, u velikom zjapu njenog imena, u oa, oaooo, koji postoji kao krug večnosti, u čijoj dubini odjekuje moj glas.» Je li to onaj glas koji je upitao: «A da joj odsečem dojku?» ili je rečitativ jezika koji jedini ima «erotsku snagu ravnu tebi ali ne uvek, zato i pišem o tebi, može se desiti da jezik dosegne taj intenzitet.»
Tim jezikom, samo stišanim, čućemo poslednju sekvencu ove fantazme kojoj je mesto na kraju ovog slobodnog iščitavanja:
«Meleskinja a ima japansko ime. I deo krvi joj je otuda. Čak je i jedan od njenih ljubavnika bio žuti zmaj., zeleni demon, koji je tajna znanja sticao tamo gde sunce izlazi. U Hramu Sunca učio je umetnost papira. Umeo je od papira da načini sve ove zamisli. Od papira je načinio i sveti grad Kjoto, a onda ga je zapalio. Kad ga je Noam «otkačila i otišla na karneval u Rio sa direktorom neke čuvene fabrike automobila», zaželeo je da «samo za sebe stvori joj jednu Noam» i to tako što je «iz svog medaljona uzeo stidnu dlačicu Noam koju je čuvao kao fetiš… i od najsitnijeg komadića te božanstvene dlačice dobio što je želeo. Genetska formula je bila pronađena.» Kloniranje na delu, «boginjin fetus je stvoren, i nakon ubrzanog sazrevanja, kad je strogim merenjem ustanovio da se porođaj može smatrati završenim, naš nesrećni ljubavnik izabrao je oveću teglu, otprilike kao onu za turšiju od dve kile krastavaca. U potpuno sterilnoj sredini pažljivo je uneo bebicu u teglu i ututkao je. Sproveo je u teglu i dve sonde. Kroz jednu, koja je polazila od anusa i mokraćnog kanala, bebica se oslobađala fekalija i urina, a kroz drugi je ishranjivana makrobiotičkim supstancama sa dodatkom hemikalija koje su sterilisale i umrtvljavale njene prirodne nagone. Bebica je, jasno, rasla i poprimala oblik tegle, ali je u potpunosti očuvala lik i sve draži Noam, ili tako nekako, od koje je i nastala. Iako joj je možda bilo malo tesno, ipak je odgovaralo svojoj nameni. Nije mogla da se miče, ali je posle izvesnog vremena mogla da govori. Pošto je njen vlasnik i tvorac bio, razumljivo, bezgranično zaljubljen u nju, naučila je samo to. Nije to mnogo, ali, istovremeno, bilo je obećanje rajskog blaženstva. Zvučalo je nekako duboko, kao govor iz trbuha. Ipak, u tim rečima razgovetno se prepoznavala modulacija originala. Kad bi je njen vlasnik pogledao, Noam, ili tako nekako, rekla bi iz tegle: Volim te. Šta ćete više? Cilj je postignut. Ljubavnik je imao samo svoju Noam, ili tako nekako, poslušnu, malecku, pravi i neuporedivi ukras. I stalno ju je nosio sa sobom. Nije, međutim, mogao da leti avionom. Jednom je to pokušao, valjda na aerodromu u Torontu, ili je to bilo u Beču, sad se više ne seća tačno. Jedva se nekako provukao i bilo mu je dosta, tada i nikad više. Za vašu teglu, rekla je zemaljska stjuardesa, važe isti propisi kao i u slučaju drugih ljubimaca: mačka, pas, zmija, krokodil, hrčak, naglasila je, sve to podleže istim putnim pravilima. Nije shvatala šta vidi. Pa dobro, konačno se povinovao. Kupio je za svoju teglu pola karte i falsifikovao veterinarsku potvrdu. Sve vreme leta pored njega je sedio neki zarozan tip i zverao u reviju u kojoj su bile 22 fotke originalne Noam, ili tako nekako, u najboljem izdanju. Bože, čuda su moguća svakog dana, i ne samo to, moguća su na svakom mestu. Ali posle tog leta, da, tačno se seća, bilo je to 11. septembra, odustao je od sličnih pustolovina. Skrasio se sa svojom Noam, ili tako nekako, u tegli, i više ništa o njemu se nije čulo.»
Kraj partije. Ili tako nekako.

Ovom žargonskom bajkom u kojoj su se virtuozno ispreplele sve modulacije Pantićevog vladanja umetnošću kratke forme i sva poigravanja sa «virtuelnom realnošću i realnom virtuelnošću» da bi rezultirali podjednako iskošenom «dramatičnošću» i mekim lirskim potezom, himnologijom bez straha od povišenog glasa, dosegnut je sam vrh ove plodne mešavine tonaliteta i posebno impostiranih podtema u slavu jedne i jedine, ustoličene kraljice modulacija. Ovaj morbidni skerco je i samostalan ali i, bez obzira na mesto gde je interpoliran u priču, u funkciji je završnog stava kompozicije i svih njenih mikseva. Postupak besprekoran u izvođenju i otelovljenu onoga što čini muzički oblik sa kojim snažno korespondira.
Priča o tamnoputoj lepotici kao deo zbirke Ako je to ljubav ovakvom realizacijom osvojila je jedinstveno mesto na širokoj podlozi našeg savremenog pripovedanja, uvodeći Mihajla Pantića u posebnu, unikatnu zonu, svakako na duge staze.