David Albahari [1]

SENO ZA SINA

Sarajevske Sveske br. 10 [2]

1
Da, i ja sam se nekada zaklinjao da nikada neću napustiti svoj jezik, onaj koji smo u školi zvali “srpsko-hrvatski”. Doduše, već tada, dok smo bili u školi, taj predmet je u govornom jeziku nazivan samo “srpski” – ne pamtim da je neko ikada rekao: “Jesi se spremio za pismeni iz srpsko-hrvatskog?”; uvek je bilo, na primer: “Šta je bilo za domaći iz srpskog?” – ali na to nismo obraćali pažnju. “Srpski” je predstavljao skraćenicu, praktičan naziv, isto onako kao što je “matiš“ označavao “matematiku” ili kao što je “fizičko” zamenjivalo “fizičko vaspitanje”. Jezik je bio, smatrali smo, jedinstven, zvao se srpsko-hrvatski, i to je bilo sve.

2
Naravno, istorija tog navodno jedinstvenog jezika nije bila nikakva tajna. Znali smo da se iza standardizovanog jezika nalaze brojni dijalekti, kao i u svim jezicima, uostalom, i znali smo da se ti dijalekti nalaze u nekoj vrsti stalnog lingvističkog koškanja. To se nigde nije moglo izbeći. Jezik bilo koje zemlje je uvek stvar dogovora, političkih i drugih ubeđivanja, lingvističkih i pravopisnih revolucija, odnosno, drugačije rečeno, u jeziku uvek traje neka vrsta sukoba, nadmetanja, čak i onda kada takvog sukoba nema među onima koji taj jezik govore. A kada do tog sukoba ipak dođe, onda jezik mora da bude žrtva, ali posebna vrsta žrtve, posle koje niko, bar na jezičkom planu, nije gubitnik.

3
Da, zaklinjao sam se u taj jezik. Uostalom, i dan-danas govorim tim jezikom, ali ako me neko pita na kom jeziku pišem, odgovoriću da pišem na srpskom. Na neki način tada ne govorim istinu, jer zapravo ne znam da li znam srpski jezik, odnosno, ne znam da li se sadašnji srpski jezik uopšte razlikuje od onoga što bi moglo da se nazove “istočnom” ili “ekavskom” ili “srpskom” verzijom “srpsko-hrvatskog” jezika. Drugim rečima, ako poživim dovoljno dugo, da li ću se naći u situaciji da sa mojim staromodnim “srpskim”, koji je i dalje samo deo jezičke smese zvane “srpsko-hrvatski”, ne budem u stanju da normalno komuniciram sa govornicima nekog novog “srpskog” jezika?

4
S obzirom na to da je zaludno gledati u prošlost, a još zaludnije liti nostalgične suze od kojih oči više peku nego od običnih suza, svrsishodnije je zapitati se šta se može desiti u budućnosti. Nema sumnje da će jezici nastaviti sve više da se razlikuju; ranije ili kasnije, svi ti jezici – srpski, hrvatski, crnogorski i bosanski – ispuniće lingvističke uslove, ma kakvi oni bili, da budu priznati kao samostalni jezici (što za sada još nije slučaj). Podsticanje na različitost će još neko vreme dolaziti iz političkih i nacionalističkih krugova, a potom će jezik to raditi sam od sebe. Naime, novi naraštaji, svi oni koji su rođeni posle raspada Jugoslavije, odrastaće u drugačijim jezičkim sredinama; njima “srpsko-hrvatski” neće ništa značiti; osim toga, neće postojati nikakva nostalgija koja bi ih podsticala da se bore za održavanje nekog “pra-jezika” kojim su govorili njihovi roditelji i dedovi. Oni će rasti u okruženju samo jednog jezika, i ostali jezici za njih će biti, ma kako to sada čudno zvučalo, strani jezici koji se lako uče, ali koji su ipak strani. Znam da ima ljudi koji se još uvek zgroze kada čuju takva predviđanja, ali to je neminovnost koja se više ne može zaustaviti. Uostalom, samo je pitanje dana (tačnije rečeno: decenije) kada će se definitivno raspasti monolitna građevina engleskog jezika, odnosno, kada će američki, kanadski, australijski, novozelandski i ostali postati zasebni jezici. Zašto bi onda srpsko-hrvatski bio pošteđen takve sudbine? Da je bilo kome taj jezik doista bio potreban, valjda bi se prvo potrudili da sačuvaju zemlju u kojoj se govorio.

5
Pozivajući me da pišem na ovu temu, Zoran Hamović izražava uverenje da će “tržišna logika” nadvladati. Pretpostavljam da time hoće da kaže da će izdavaštvo postaviti neke zajedničke standarde koji će zaustaviti proces udaljavanja između naših jezika. Ideja jeste lepa, ali nije realna. Kolika je stvarna moć izdavaštva, odnosno, koliki procenat populacije u zemljama nastalim posle raspada Jugoslavije uopšte čita knjige? I u vreme zajedničkog življenja tiraži su bili mali; sada su još manji. Ali ono što je najvažnije, i što pozivanje na tržišnu logiku previđa, jeste činjenica već pomenuta u prethodnom fragmentu. Naime, nove naraštaje neće zanimati da redovno prate šta se zbiva u susednim zemljama. Ko još čita sprske pisce u Hrvatskoj, odnosno, ko prati savremenu hrvatsku književnost u Beogradu? Uostalom, ako jezičko prilagođavanje postoji, na primer, u izdavačkoj delatnosti na engleskom jeziku, s obzirom na sve veće udaljavanje između raznih njegovih ogranaka, zašto bi se takva praksa smatrala neprikladnom na našim područjima? Tržišna logika ne zaustavlja zbivanja na tržištu; ona se prilagođava zahtevima tržišta da bi podstakla njegov dalji razvoj. Drugim rečima, ako se u Srbiji pojavi povećano interesovanje za knjige hrvatskih pisaca, ali se ono ne realizuje zbog sve većih jezičkih razlika, onda će tržište pre svih zahtevati da se uvede proces jezičkog prilagođavanja (a ne prevođenja!) kako bi srpski čitalac mogao da čita hrvatskog pisca ili obratno. Jezik jeste dragocen, ali nije svetinja koja ne sme da se dotiče.

6
Verujem da je, na osnovu prethodnih fragmenata, očigledno da sam iz, nazovimo je tako, “tvrdokornih redova jezičke odbrane”, gde sam se nalazio krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, prešao u znatno pomirljiviji “front prihvatanja jezičkih razlika”. Ne mislim da sam time učinio bilo šta loše; jednostavno sam prihvatio realnost političko-lingvističkih zbivanja. To ne znači da ih podržavam, ali to znači da shvatam zaludnost ponavljanja nekih stavova koji su se potpuno istrošili, poput stava o trajnosti srpsko-hvratskog jezika. Taj jezik još postoji, on nije iščezao, nije se pretvorio u duha; duhovi su, bar u ovom času, svi oni drugi naši nepostojeći jezici, koji se u najboljem slučaju mogu označiti samo kao dijalekti; vremenom, međutim, oni će postati stvarni, dok će srpsko-hrvatski postati – ukoliko nije već postao – duh koji će, poput Hamletovog oca, lutati u potrazi za onima koji su ga usmrtili.

7
U istoriji jezika postoje mnoge poučne priče, ali u ovoj prilici, možda zbog pominjanja danskog kraljevića, najzanimljivije mi deluje priča o norveškom jezku. Norveški, kao svi skandinavski jezici, potiče od zajedničkog starog skandinavskog jezika, s tim što je za vreme vikingškog perioda (od IX do XI veka) došlo do formiranja staronorveškog, iz kojeg je kasnije nastao moderni oblik jezika. Dolaskom hrišćanstva, uvedena su latinična slova, i u XI veku razvio se pisani oblik norveškog jezika. Međutim, u periodu između 1380. i 1814. Norveška je bila ujedinjena sa Danskom pod vlašću danske krune, tako da je u XVI veku danski zapravo postao pisani jezik Norveške, s tim što su njega koristili obrazovani slojevi, prvenstveno u gradovima, dok su govorni dijalekti ostali u upotrebi među seoskim stanovništvom, radničkom i srednjom klasom. Tokom XIX veka razvio se dansko-norveški jezik, pretežno danski po strukturi i vokabularu, ali sa izvornim norveškim izgovorom. Taj jezik je postao zvaničan jezik Norveške, i na njemu je, recimo, pisao Henrik Ibzen. Međutim, u isto vreme rasli su zahtevi za formiranjem jezika koji će ljudi osećati kao svoj, i tako je polovinom XIX veka počeo rad na oblikovanju novog književnog jezika, zasnovanog na norveškim dijalektima i očišćenog od elemenata danskog jezika. Razvoj tog jezika uticao je na izmene u dansko-norveškom koji je u prvoj polovini XX veka prošao kroz niz reformi u kojima je naglasak stavljen na norveški izgovor i pravopis. Taj jezik je nazvan “jezikom knjige”, dok je drugi nazvan “novonorveški”. Oba su ravnopravna, oba se uče u školi, s tim što prvi dominira u istočnoj Norveškoj, dok je drugi dominantan u zapadnoj Norveškoj. Naravno, ima onih koji bi želeli da ih objedine, kao što ima onih koji grčevito insistiraju na njihovim razlikama. Tako bar piše u mojoj staroj enciklopediji, objavljenoj 1983. godine, premda ne verujem da se nešto radikalno izmenilo u poslednjih dvadesetak godina.1

8
Norveška jezička priča podseća u nekim svojim elementima na priču o našim jezicima, i potvrđuje da se jezik može menjati i standardizovati na razne načine. Ako su, na primer, vekovi provedeni pod vladavinom danske krune doveli do formiranja novog oblika jezika, zar se isto ne bi moglo reći za uticaj turskog na srpski jezik, odnosno, za uticaj latinskog i nemačkog na hrvatski jezik? Da nije došlo do njihovog prinudnog spajanja, to bi danas možda bila dva slična jezika, ali dovoljno udaljena jedan od drugog da zahtevaju da se svaki od njih uči za sebe.

9
Sve to sada nije važno. Pričati o prošlosti je kao pokušaj da se ukus zagorelosti izvuče iz jela koje je predugo ostalo na vreloj ringli – ma šta pokušali, ne možemo da promenimo činjenicu da je jelo zagorelo. Tako je i sa našim jezicima: politički i nacionalni raskol se odigrao, i tragati za zajedništvom u jeziku je zaludan (ljubavni?) trud. Jezik se raspao kao i sve ostalo, i ne može se više objediniti. S obzirom na to da se u novonastalim državama politika umešala u jezička pitanja, taj proces udaljavanja ranijih dijalekata odigravaće se možda brže nego što je normalno, katkad i nasilno, ali u svakom slučaju nepovratno. Jedino pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li će se možda formirati nekakav nadjezik – nazovimo ga za ovu priliku “jugoslovenski” (iako niko više ne voli tu reč) – koji će biti neka vrsta lingva franke za područje bivše Jugoslavije, ali i tu se odmah nameće odgovor da je to neostvarivo. Da je srpsko-hrvatski zaista bio zaseban jezik, a ne nasilno slepljena posuda, možda bi se razvoj takvog nadjezika mogao očekivati, ali srpsko-hrvatski zapravo nije nikada bio jedinstven jezik. Za tako nešto, trebalo je od samog početka da bude ili srpski ili hrvatski ili nešto treće, a na taj radikalan potez, kao što je poznato, niko nije smeo da se usudi.

10
U sukobu u bivšoj Jugoslaviji nekadašnji zajednički jezik je zloupotrebljen na mnogo načina: skrnavljen je dok su se pomoću njega iznosila propagandna tumačenja, funkcionišući kao tzv. “jezik mržnje”; obeščašćen je, silovan, rastrzan, kiretiran, porican. Pre vremena su iz njega na svetlost dana izvučena nerazvijena deca, trojke koje su dobile imena Hrvatski, Srpski i Bošnjački. Posle su muljali po njegovoj utrobi sve dok nisu pronašli plod nazvan Crnogorski. Zajednički jezik je huktao i dahtao, stenjao od bola i cvilio, ali nadrilekari nisu imali milosti. Pustili su ga da iskrvari, onda nastavili da ga seku, sve pozirajući kao da se spremaju za neku novu sliku o času anatomije.

11
Posle buke i besa uvek dolazi period tišine, period u kojem se skuplja snaga za obnovu svega onoga što su buka i bes uništili, promenili ili pomerili s mesta. Nevolja s tišinom je u tome što ona, ranije ili kasnije, počinje da bude zlokobna, odnosno, iz nje više ne izvire spokoj, već najava nove buke i novog, još većeg besa. Iz nekog razloga, Gospod, ili neko drugi, odlučio je da je ovaj svet dovoljno dobar za nas. Priča se da je Tvorac uništio mnoge svetove dok se nije odlučio za sadašnji, što odmah navodi na pitanje: ako je ovaj svet smatrao dobrim, kakvi li su tek bili oni koje je uništio? Obično se odgovara da su ti svetovi bili gori, ali šta ako su bili bolji? Ima onih koji tvrde da je tek u ovom svetu Tvorac dao čoveku mogućnost govora, a da je u onima koje je uništio ta mogućnost bila uskraćena ljudskom rodu. Za Tvorca, naravno, jezik je najveća moć – uostalom, pomoću jezika stvoren je svet – i zvuči verovatno da je do kraja, odnosno, dok nije stvorio ovaj svet, Tvorac oklevao da podari čoveku moć koja ga izjednačava sa onim ko ga je stvorio. U prethodnim svetovima čovek je, kažu, bio nem ali srećan; u ovom svetu, u kojem poseduje najveću postojeću moć, čovek govori ali je nesrećan. Možda se u tome krije objašnjenje naše sudbine? Možda smo požurili sa željom da budemo tvorci, i od jezika napravili oruzje koje više ne daruje dobro nego zlo? Ne čudi onda što mistici svih opredeljenja podstiču na ćutanje. “Ćutanje je ograda oko mudrosti”, piše negde u Talmudu. Ili, kako kaže Solomon ibn Gabirol: “Manje reči, manje grešaka.” Biblijski psalmista takođe upozorava: “Postavi, Gospode, stražu kod jezika mojega, čuvaj vrata usta mojih.” Sve u svemu, mi nemilosrdno trošimo ono što bi trebalo najviše da čuvamo. Mistici su, dakle, u pravu (i zato ih, po običaju, niko ne sluša).

12
Kao što postoji groblje slonova, postoji i groblje jezika. Veliko je to groblje. Procenjuje se da na njemu već počiva između pet i sedam hiljada jezika. Procenjuje se, takođe, da ljudi i dalje koriste oko sedam hiljada jezika, od kojih će skoro pet stotina iščeznuti sa ovom generacijom. S druge strane, više od polovine svetske populacije govori dvadeset “velikih” jezika, što stvara još sumorniju perspektivu za ostale jezike. Srpsko-hrvatski je, iako već jednom nogom na tom groblju, ipak u boljem položaju, jer zapravo ne odlazi na drugi svet, već nastavlja da prebiva u novonastalim jezicima. S obzirom na to da lingvisti spas za jezike vide u višejezičnosti, koja će sasvim sigurno postojati na području bivše Jugoslavije, ispada da će ta višejezičnost sačuvati duh nekadašnjeg zajedničkog jezika. Tu se ponovo javlja tržišna logika, s tim što će u tom aspektu predviđanje Zorana Hamovića verovatno biti tačno. Međutim, preduslov za višejezičnost jeste stvarno formiranje novih jezika, odnosno, ispunjavanje određenih lingvističkih zahteva. I sada mnogi od nas olako tvrde da znaju srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski, što zapravo za većinu nije tačno. Mi najčešće možemo da se razumemo sa govornicima tih jezika, možemo takođe da pročitamo štampu, pogledamo film ili televizijski program i odslušamo popularne pesme, ali većina nas nije u stanju da govori sve te jezike. Prava višejezičnost nastaće, dakle, tek kada prestanemo da verujemo da je nekadašnji srpsko-hrvatski prosti zbir svih tih jezika.

13
Eh, ta nostalgija! Malo-pomalo, pa zakuca na moja vrata. Sada je, na primer, došla da mi kaže da sam je izneverio. Ona, kaže nostalgija, ne veruje u priču o raspadu jezika. Naravno da ne veruje kada postoji zahvaljujući tome što je nekada postojao na izgled zajednički jezik. Tera me da se setim školskih dana i one priče o dvojici Jugoslovena koji se negde sretnu, pa jedan pita drugog da li hoće da mu proda sina. Taj se zgrozi i kaže da mu ne pada na pamet da proda nijednog od svojih sinova, pa se prvi začudi šta mu to drugi govori… Ne sećam se više cele priče, možda sam je potpuno izmenio, ali to je zapravo nebitno. Seno, sino, sijeno – gotovo je s tim, ne moram više da brinem o razlikama i sličnostima. Seno je u mom jeziku samo seno, i moj sin ne mora više da strepi da bih mogao da ga zamenim za plast sena. Uostalom, čak i da mu ispričam tu priču, on je ne bi razumeo. Nije u pitanju daljina, ni činjenica da živi u rasejanju. Ne bi je razumeo ni da je sada u sred Beograda. Posle svega, kad malo razmislim, tako je, možda, tužnije, ali je, ipak, bolje.