Branko Senegačnik [1]

ODABRANA POEZIJA- BRANKO SENEGAČNIK

Sarajevske Sveske br. 10 [2]

PEVAJTE

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Na raskrsnici pod golim leđima Pasje zaravni
šlušam vetar.
Senke se gusnu.
Patuljasto raspeće ćuti.
Talasi trava
nečujno zapljuskuju
nebo.

Slušam vetar.
U svitanje,
na večnoj granici između dva kraljevstva,
peva lišće.
Vraćaju se mrtvi.
Lakim korakom,
prozirnih tela
koja nikome ne kradu prostor,
naseljavaju zemlju,
žedni mog glasa;
i vraćam se i ja,
žedan njihove nedužnosti,
u tu samoću.

Noć pečati usne
koje duboko u unutrašnjosti
ranjavaju tišinu.
Vetar.
Nad zasutim vrelima laži
slušam pesmu mrtvih
i ulazim u šume
koje se otvaraju u šumama,

stupam na večernja polja,
i na druga polja u njima,
blaga i beskrajna,
gde u zelenoj vatri
gori detinjstvo sveta,
i u mojim tesnim venama se podižu
nove i nove obale
umiruće sinjine…

Pevajte, mrtvi!
Neka moje misli budu glina vaših vidovitih prstiju;
neka vaše plahe oči svuku sa mene vreme
da osetim ono što ostaje;
neka me probodu,
da u jezi prolaznosti dodirnem samog sebe!
Neka moj glas bude duga rana,
neka kroz nju teče vetar,
neka meša krv razrušenih kraljestava,
neka tka, ono što jeste

SIGURNOST

Znam: ne možeš mi dati ono što tražim,
čak i da još uvek želiš, ne bi mogla,
tvoje usne nisu više one
koje ti je nekada pozajmilo nebo
da bi mi dala, ono što niko nikome ne može dati,
ne da bi to znala,
ne da bi to želela.

Danas znam da su prazne ulice kojima sam hodao,
očekujući da će mi se upravo tu, upravo tada promeniti život,
bez uzroka, čudesnom snagom želje, iako još uvek hodam njima
i želja nije manja, samo je postala umorna i sporija.

Danas znam: tvoj vetar je brao ruže mekšim prstima.
Konji tvojih snova su plovili kroz čistiju mesečinu.
Vukovi tvoje tuge su zavijali prodornijim glasom.
Sve to znam i vičem: "Oprosti!" i dodajem reči divljenja,
snažne kao rimski orlovi, široke i meke kao usnule zimske šume.

A ipak, mislim, još uvek ti ponekad poklekne noga
i ne znaš ko si -
pahulja snega u južnom vetru ništavila -
na rubu snova, starih i isušenih, odvali se poklopac,
talasi vazduha prodru u obolela pluća,
krv i svetlost poplavljuju,
u bezimenoj vrtoglavici blizine
i u trenu vasiona promeni boju ...

I iako se to možda dogodi kraj reke, u čas večernje svetlosti,
ne znam da li je to uopšte još kakvo vreme i prostor,
jasno je samo da je sve istina,
nejasna i nesporna,
oduvek znana i uvek nova,
kao vatra vere u smrti,
kao feniks čežnje,
kao ono što niko nikome ne može dati.
I to, znam, nikada ne bih okusio bez tvojih usana.

MOLITVA

Ni moje krvave ruke,
ni moje izdajničko srce
nisu te zaustavili.
Kao hladna kiša u decembarskoj noći,
kao praznina koja se širi iznutra,
došao si.
Jesi li to zaista ti?
Ko si?

Mojim venama se razliva olovo.
Sa svakom reči mi otpada komad jezika.
Sa svakom laži utrne zvezda.
Zašto si došao?

Zgazio sam cveće u blato. Naslađujući se.
Krepkim prstima podmuklog boga
sam vadio dečje oči.
U utrobi mi se sada otvara ponor sveta.
Zašto me gledaš?

Zašto
tišina
postaje

svetla?

SAT NAŠEG ŽIVOTA

O, ta čista izgubljenost letnjeg sata
u našem vrtu!

Kao nežan venac sećanja oko njega je kružila
ograda.

U kamenom ovalu
ruže su plesale sa tišinom:
netaknute, grimizne zvezde.

Omamljen penom sunca
zaćutao je kos
i zaključao pesmu u svoje srce.

U nevino zelenom viru trave,
gde je spavao vetar,
nestajala su stabla drveća
i procvetali krovovi vrtova

i plavičasti mramor u činiji neba
se žario od naših snova.

O, čistoćo letnjeg vrta!

U vodenom koritu su sedele pčele
i kao senke čežnje
pile slasni vazduh,
a mi smo pili svoju blizinu.
Vezanih misli, vezanih duša,
s telima od zemlje, sa srcima od zvezda,
nagnuti nad sebe kao žalosne vrbe
sedeli smo u vrtu usred snoplja svetlosti
i svežih senki
i pili noćno sunce nade.

Vetar! U tvom ćutanju smo mogli
da čujemo muziku života.

U belim plamenovima jasmina
je tada kraljevski usplamteo
sat našeg života:
drhtavim rukama
smo ga podigli
sa one strane smeha i zaborava.

NEBO

Vetar.
Svuda naokolo dišu preminuli.

Misli se razbijaju
o sinji kamen
tišine.

JUGOZAPADNJAK

Pevao je o našoj nevidljivoj zemlji
mekim ustima vernosti.

Oblaci su mirisali na mladost.

Pevao je o ljubavi:
večno daleko, večno tu.

Umiruće drveće se smešilo
u kiši procvetalih sećanja.

Bio je tišina koja plače.

CIKLAMA

Peva. Tiho peva.
Kao da vekovima nečujno jeca.

Jedna. Jedna jedina suza.
Kao kruna gori
u svetlosti sećanja.

Ne prestaje da gori.
Od nje ću načiniti sebi
novo srce.

VRBA

Stoji i sanja.
Satima, danima, mesecima i godinama.
Nož i kiša i sneg
su u njoj pustili svoj trag.
Ali to je odavno više ne boli.
Seća se samo jednog noćnog vetra:
mekih prstiju i poljubaca
koji su sa njenog granja
u jeku života
skidali penu zvezda.
Zbog njega
plače svoje snove u reku,
zelenu kao letnja šuma.

MASLINA

Nije želela raskoš.
Želela je da peva tiše i dublje.
Reskim glasom srebrnozelenog perja.
Šapatom molbi koje prokišnjavaju
u gukasto korito istine.
Neutoljivo je žedna života,
i zato zuri pravo u smrt.

BUKVE

Među deblima su utihnule kopite sunca.
Urezane reči su pocrnele
do neprepoznatljivosti,
kao i jedan majski razgovor o večnosti.
Na glatkoj, sivoj koži
sada u hladnim kapima zru duge noći.
A vi ostajete, tu gde ste - uvek: jedna šuma, jedan put, jedan prst.
I dok vas tako gledam,
čini mi se kao da bi mogle da odete, ali nećete,
kao da nastavljate onaj razgovor koji se nikada nije završio,
i kao da vaša gluva tuga
pritiska na njega pečat vernosti.