Milica Nikolić [1]

IZ MAJSTORSKE RADIONICE DRAGANA VELIKIĆA:

Sarajevske Sveske br. 05 [2]

Beleške na marginama romana Slučaj Bremen

Najprivlačnije lice Slučaja Bremen ukazuje mi se tamo gde se iscrtavaju evropski prostori u punoj uskomešanosti njihove istorije i njenih protagonista, i mnogi zakutci postojanja koje je Margaret Jursenar nazvala lavirintom sveta a za šta mi je u ovom trenutku teško naći bolje određenje. Šumove tog istorijskog lavirinta stalno sluša glavni junak Ivan Bazarov a zajedno sa njim i pisac koji otvara sve nove i nove "hodnike romana" ostavljajući nam pri tom dovoljno prostora da povlačimo vlastite poteze – nekad kraće i direktnije, nekad duže i zamršenije. Sve me to podseća na jedan detalj praške urbanosti, na obilje uličnih karata saobraćajnih linija ovoga grada, sa pravom šumom crvenih, plavih, zelenih linija, međusobno prepletenih, koje se naizgled stalno prekidaju iako ostaju nepogrešno jedinstvene. Uvek su mi se u prvom trenutku činile suviše komplikovane, jedva raščitljive. A ipak sam, zahvaljujući njima, uspevala da stignem gde sam htela, iscrtavajući vlastitu sliku grada.
U uvodnom delu romana Velikić nam je predložio sličnu lakoću snalaženja u složenoj strukturi Slučaja Bremen, ponudivši nam saradnički posao: da sami potražimo ono što se nalazi "iza providne kore prizora... i puteva izmeštenih iz slojeva vremena u jednu ravan... te ploče na kojoj je obeležen krvotok pripovesti". Otvorio nam je time dragocenu slobodu izbora, ili, kako sam kaže, magućnost da neometeni stvaramo vlastitu "verziju romana", ne samo izdvajajući nego i kreirajući – odnose, zbivanja, sliku protagonista. I više od toga: nastojao je da prihvatimo da se u romanu, kao i u životu, ništa ne događa linearno, da su u svakoj priči prostor i vreme sabijeni, i da ritam pripovedanja više diktira čitalac nego njeni učesnici. Sučeljavanje junaka nazvao je "tajanstvenim susretima", jer se "kolosek romana lako pomera", ponekad sasvim beznačajnim povodima ("škripa ormana").
Velikićevu ponudu lako sam prihvatila: u ovoj zoni se kao čitalac rado krećem, volela bih da u njoj ostanem i u ovim beleškama, da, na datu mi sugestiju, "kulise postavljam sama", naravno u okviru koncepta "Bremen, grad, pansion, luka ili logor". Zato ovaj razgovor prvenstveno sa samom sobom doživljavam, poput Ivana Bazarova, kao "proces pripreme", i izabiram samo pojedine slojeve dela, često pre njegovo ozračje nego samu unutrašnju supstancu. No pošto je svaki, pa i ovakav jedan postranični pogled mogućan – verujem da se mogu priključiti ocenama nemačkih kritičara o "retko rafiniranoj strukturi" i "anđelu komplikovanosti" Slučaja Bremen i ilustracijama iz "marginalnih" zona romana.
Strukturnu celinu vidim kao zavodljivo raznoobličje, kao izazov podsticajnih ukrštaja i neočekivanosti, kao nevidljivu sistematizaciju ne-reda, slučajnosti, koincidencija. Tražim Velikićeve "znake koji su premrežili svet" i koji i čine podlogu pripovedne tvari. Njih treba samo izdvojiti, možda povezati, možda ne, ili ih ostaviti u svoj njihovoj raspoloživosti za različite mogućnosti koje su čitaocu potrebne. U svojoj neregularnosti, oni mogu odlično odrediti narativnu mapu Slučaja Bremen, i ovu veoma precizno vođenu romanesknu strategiju.
"Ivan Bazarov nikad nije bio zaokupljen događajima, zapletom i radnjom, već nekim detaljem kojim pripovedač postavlja dekor priče." Govori li to autor o sebi? Ne nalazimo li upravo ovde podlogu Velikićevog odstupanja od linearnog vođenja "radnje" ali i primenu Brohove poruke da je "čovekov život blagosloven i proklet slikama"? Junaci žive ili sanjaju na različite načine, naizgled u punoj ispremetanosti slika, i u veoma različitim okolnostima. Najčešće kroz raznovrsne scene, jer se sa mnogo razloga može govoriti o dramaturškom povezivanju građe Slučaja Bremen - koja i jeste neka vrsta scenske artikulacije različitih priča o gradovima, zanimanjima, predmetima što "uspostavljaju privatnu topografiju", o življenju u drugima i, gotovo stalno, o paralelnostima i slučajnim podudarnostima. Pri tom su "sve mogućnosti u igri", sve je znak. Ništa se ne zbiva slučajno. Sugestivnu predstavu o Velikićevoj narativnoj formuli nudi nam jedan ne baš kratak odlomak:
"Ivan čuje žamor šetača pored izvora lekovite vode u Karlsbadu, silazi iz tramvaja u sumornoj peštanskoj ulici, zatvara prozor na prvom spratu hotela ,Terapija’ u Crikvenici, kažiprstom lagano dobuje po klavirskoj dirci dok kontrabasista zateže žicu u praznoj sali beogradskog ,Palasa’, zelenim mastilom ispisuje posvetu Sofiji Ermolenko na trećoj strani Bedekera Karlsbad, poništava kartu usamljenom putniku noćnog voza na relaciji Minhen-Mestre, uzima pod ruku mladu ženu na izlazu iz Narodnog pozorišta, prinosi plamen šibice umornom licu oficira koji pripoveda dugu odiseju koja se okončava u sobi hotela ,Bristol’, polusavijenim rubom dlana kupi mrve sa stola u kuhinji Oliverinog stana, kroz durbin posmatra kako se udaljavaju dokovi i brodogradilište Bremerhafena, u svesci mekih korica, sa rednim brojem 3, ispisuje inventar kožnog klavirštimerskog kofera Vladimira Bazarova, netremice posmatra zeleni klobuk lampe u pansionu ,Havelka’ preko puta praške železničke stanice, na Kanalu Grande u konobi ,Tre Gobbi’ isisava tečnost iz školjki, stoji u praskozorju pored prozora barake u radnom logoru ,Stalag 42’ zamišljajući jedan drugi prizor, na garderobi beogradske kafane ,Šumatovac’ spušta u džep ženskog mantila bombonu uvijenu u zlatni staniol, spava u rečenici Hermana Broha: ‘Bio je najbolji ljubavnik, niko se drugi nije mogao porediti s njim’ , osluškuje pored prozora buku vojne kolone što prolazi Dušanovom ulicom u oktobru 1944. godine, podiže metalni poklopac kutije ‘nirnberških biskvita’."
Pošto nam je autor preporučio da sami izaberemo "svoju" sliku romana, verujem da bi mnogi, poput mene, mogli videti ovu prozu kao razuđenu priču o prostorima na kojima se odvija deo istorije Evrope projicirane na pojedine ljudske sudbine. Ali isto tako verujem da niko Slučaj Bremen ne bi nazvao istorijskim romanom. Jer je u njemu fiksirano uglavnom ono nevidljivo u istorijskim epohama, ili bar ono što se zbog svoje smeštenosti na margine vremena čini nevidljivim. To i predstavlja njegovu posebnost: iz poplave podataka, neobičnih preciznosti, ko zna kojim odabirom i iz čega prikupljenim obaveštenjima o jednom vremenu – iskrsavaju neobična postavka Slučaja Bremen i njegova podloga. Tu osnovu čine i takozvane "obične" životne situacije, bezbrojni detalji i, zajedno sa njima – prelomna istorijska zbivanja XX veka. Zapravo, njihove reperkusije na pojedince koji prolaze kroz uske procepe trusnih područja. Uporedo sa govorom o običajima, jeziku, pejzažu, kvalitetu voda, komunalnoj mreži, modi, tehničkoj ispravnosti vozila, ishrani, flori i fauni, brzini vozova, klimi, funkcionisanju birokratije, građevinskom materijalu, restoranu Vltava i parkingu ispred njega, kolačima Ace pekara – odvija se i priča o sudbonosnim događajima, ali se i oni iscrtavaju pojedinostima izdvojenim neobičnim pogledom na istoriju.
U svemu ovome raspoznajem dve osnovne artikulacije, što, ne sporim, može izgledati kao proizvoljna konstrukcija, ali, uza sve to, ne odustajem od slobode interpretacije koju nam je autor ponudio. Jedan izgovor nazvala bih "čvrstim tokom", drugi "sižeom ozračja". Oba sloja uobličena su istim postupkom i upravo njihova istovremena različitost i sličnost čine ovu romanesknu materiju neobičnom i privlačnom. Prvi, "čvrsti", blok pretežno je sastavljen od građe koja se uslovno može nazvati "istorijskom", zapravo pričom o istoriji evropskih prostora i njihovim lavirintima fokusiranim u živote junaka, u njihovo razumevanje i doživljavanje svega što te prostore i trajanje na njima čini, uz masu "marginalnih detalja , kako Velikić voli da kaže neosetno ih prebacujući u središte romana da bi itekako ostali u funkciji ovog traktata o geografskim prostorima i životu na njima. Glavni junak Ivan Bazarov i njegov pomoćnik u razvijanju ove teme – Emil Kohot – kao i još nekoliko protagonista koji manje ili više služe istom cilju – suviše su pitoreskne i izuzetne figure da bi se njihovi životopisi i razumevanje istorijskih tokova mogli zaobići ili posredno objašnjavati.
Prvi nosilac je svakako Ivan Bazarov, glavni interpretator autorove filozofije geografskih prostora u sazvučju sa istorijskim zbivanjima. Bazarov je bacilom istorije zaražen još u dečaštvu, kada je, ustreptao "pred tamom vremena", slušao predavanja nastavnice istorije Olivere Ermolenko. Gotovo istovremeno i u istoj meri gradila se Ivanova neobična osetljivost za psihološki fenomen "postojanja u drugima". Tako su njegov življeni život i onaj koji se oblikovao bivanjem u drugima potpuno izjednačeni. Ulazili su u njega ne samo deda Vladimir i otac, nepoznati daleki bremenski zarobljenik iz Stalaga 42, već, ponajviše, idealni Velikićev junak, vozač tramvaja Emil Kohot, čija je biografija najčistije artikulisala autorovo razumevanje srednjeevropskog idioma, i Olivera Ermolenko, prvi glasnogovornik središne postavke i odgovora na temu: "Šta je istorija?"
Ivanov odnos prema "materijalu" istorije jedan je od osnovnih preseka romana, i autor ovu temu širi inventivno, puštajući svog junaka da se probija uskim prolazima sveta učvršćujući uverenje da nema glavnog i sporednog, da postoji samo ono što se slučajno čuje ili vidi, ili trenutak kada se to čulo i videlo, trenutak koji će se dozvati sa nekim drugim magnovenjem kada će se nešto slično uočiti i uspostaviti tajanstvena veza. Tema Ivanove "žudnje za apokrifom" i želje da "napiše istoriju koja se nikad nije dogodila" jedna je od najimaginativnijih linija dela. Ivan bi retko koji roman dočitao do kraja jer bi "putovanje kočijom brzo potisnuo interesovanjem za samu kočiju", koja je, u svoj svojoj sporednosti, za njega bila značajniji deo istorije, pa bi napustio Stendalov roman i u enciklopediji potražio model prevoznog sredstva iz Stendalovog vremena. Više no samoubistvo Ane Karenjine zanimali su ga prostor vagon-restorana u "njenom" vozu, prtljag putnika, njihove adrese, mogući razgovori. Tako je razvio u sebi izuzetnu osetljivost za naizgled beznačajne znake trajanja, osluškujući upravo u njima glasove istorije i stvarajući svoju sliku sveta. Evropu je video kao "kloaku" punu kazamata, geta, logora i mirisa kupusa iz vojničkih komora ali istovremeno i guvernanata, mladih oficira, bidermajera, banjskih voda, doktorskih disertacija, parfema, zavereničkih grupa, zvonjave tramvaja, antikvarijata, muzeja, arhiva, štrudli, jezera, čistih staničnih čekaonica i valcera. Iako sam nije otišao dalje od Trsta i Venecije, Budimpešte, Crikvenice i Visa, poznavao je "obale gde je drugačiji miris bosiljka i cimeta, gde zvona crkava preteći odjekuju, gde begonije u visećim saksijama provincijskih kolodvora jesu poseban orijentir da se živi u sigurnom zabranu reda". "Život u drugima" započeo je uz privlačne priče dede Vladimira artikulisane jakom ruskom intonacijom, o ogromnim prostorima Rusije, o sevastopoljskoj luci, Konstantinopolju i "neobičnoj krivulji" kojom je stigao do Beograda – preko Atine, Sofije, Bukurešta, Praga i Novog Sada. Slušalac, privatni graditelj istorije, pamtio je imena ulica i trgova, hotela i pansiona gde je deda Vladimir svirao ruske romanse, "rekonstruisao ono što nikada nije postojalo" i nastavio da uživa u fantazmima koje su budile razglednice iz kutije "nirnberških biskvita". Tako je i sam bivao u pansionu "Havelka" u blizini praške železničke stanice sa lampama i abažurima od zelenog stakla, ili u bukureštanskom hotelu gde je na nahtkastnu stajala futrola za naočari sa ugraviranom adresom dablinskog optičara i dedinim klavirštimerskim ključevima.
Ovaj "raspršeni svet" počeo je da se uobličava u čvrstu celinu sa ulaskom u Ivanov život i prostor romana Emila Kohota, vozača tramvaja koji je živeo u pet država i govorio četiri jezika, čija biografija personifikuje pojam Srednje Evrope. Već samim svojim prezimenom bio je "bastard... nastao na prostoru Panonskog mora", prezimenom koje se može naći "u telefonskim imenicima Subotice, Bratislave, Graca, Beograda, Novog Sada, Budimpešte, Beča, Rijeke, Praga, Trsta, Bukurešta" i na platnim spiskovima tih gradova. Prevozio je putnike od Subotice do Palićkog jezera, od Žiškova do Smihova, od Sel Kalman Tera do Horti Mikloš Kertera, od bečke Zapadne železničke stanice do Pratera, od Kalemegdana do Vukovog spomenika. Četiri decenije pokretao je poluge, pritiskao tastere, prebrojavao krune, forinte, šilinge, dinare. Gledao Vltavu, Dunav i oprobavao "drugačije zastave, parole, novčanice, formulare, poštanske marke, drugačiji sistem socijalnog osiguranja, drugačije običaje, reči, jela, odeću, humor, drugačiji raspored utrošnje vremena, drugačiji ukus piva". Jedan je od onih koji su otpočeli život prvih dana XX veka u predelima gde "strane sveta tako često razmenjuju mesta", na jugu zemlje koja se ubrzo raspala, da bi se nastanio u severnim predelima druge države, kojoj je, prekrajanjem, pripao nekadašnji jug. Jedan od onih što su se "kretali periferijskim prostorima koji su postajali središte, pa središtima koja su postajala periferije" – jedna moguća biografija Srednje Evrope, individualna "primena" globalnih istorijskih kretanja.
Zahvaljujući Emilu Kohotu i svojoj sposobnosti da živi životom drugih, Ivan postaje ogledalo geografskog rodoslovlja i istorijskih mena, pretapanja pejzaža, situacija karakterističnih za jedno podneblje koje se lako pretvara u drugo. Uživajući u naporednosti različitog i planetarnoj jedinstvenosti, Ivan Bazarov je živeo svoj život dvostruke jednosti. Vozeći se "šesticom" od Tašmajdanskog parka Bulevarom Revolucije, prolazio je obalom Vltave, prelazeći Savski most, kretao je ka Hradčanima i Maloj Strani a u ušima su mu zvonili, Emilovim glasom, zvučni i meki nazivi namjesti, mostova, ulica i grobalja. Ali je istovremeno znao koliko su razorne evropske turbulencije, ono što je on zvao "demontiranjem prostora", zbog večitih ljudskih težnji za raščinjavanjem onoga što se slagalo i darovito gradilo. Znao je, ako ne on, onda autor svakako, da je na tome zasnovano planetarno trajanje i nesmiljena čovekova potreba za potiranjem. Umeo je da vidi tragiku ali i da je razume u onom uvek postojećem netragičnom vidu, odazivajući se na stalna raspadanja celovitosti, one nekad jedinstvene prostore koje više ne povezuju "ni šine ni putevi", razorene zajedničke navike generacija i njima formirane živote. Da vidi uvek nove talase ljudi unezverenih očiju u potrazi za staništem, "sablasne prikolice" nekih novih izbeglica što nastanjuju druge prostore koje su vekovima zauzimale rimske legije, krstaške vojske, zbegovi jeretika, egzodusi, i pustošili kuga, procesi Inkvizicije, lomače, logori. Do današnjih dana. Sa novim sablastima u beogradskom hotelu ,Bristol’, sedištu izbeglih oficira devedesetih. Tim proteranim očajnicima, zajedno sa onima što su pedesetih godina ranije lutali Pirinejima, posvećen je jedan od izuzetnih segmenata romana. Ali Velikić ne bi bio pisac kakav jeste i Slučaj Bremen ne bi mogao da ponese naziv uslovno shvaćenog istorijskog romana, da za autora nisu jednako vredne i jednakoznačajne dve naizgled jedva spojive sastavnice ovih prostora. Sa istorijskim događajima Drugog svetskog rata i "unezverenim očima izbeglica koje čekaju vezu za nastavak putovanja" u Pirinejima, zajedno sa "izbeglim filozofom, samim i melanholičnim, koji danima iščekuje pogodan čas da uđe u Španiju" (Benjamin) – predmet autorove obrade ravnopravno su i pirinejski prizori u kojima se nekada uživalo u odmoru, šetnjama i flertovanju da bi se, "nekom čudnovatom igrom demona, sve preokrenulo i idila postala predeo užasa". Ivan to gleda kroz prozor svoje beogradske sobe, vidi pariske i berlinske stanove pirinejskih nesrećnika zajedno sa sitnicama koje su obeležavale njihove živote: futrolu sa naočarima i adresom berlinskog optičara na Savigny trgu, kao što devedesetih pretpostavlja inventar života izbeglica iz hotela "Bristol" u nekim drugim, balkanskim, prebivalištima i drugačijim predelima uramljenim u njegove prozore. Tako je, sa pričama drugih u kojima je postojao, u Ivanov život i Velikićev roman ušla gotovo cela mapa evropskog kontinenta sa velikim zbivanjima XX veka – od Peterburga i Odese, od Istambula, Atine i Sofije do Berlina i Bremena, od Beča, Trsta, Bukurešta, Praga, Karlsbada i Budimpešte do Novog Sada i Beograda, od Crikvenice do Đenove, Milana i Velike Plane. I reka Neve, Dunava i Vltave. Od ove gusto istkane evropske mreže, samo je jedna linija vodila na drugi kontinent, do Milvokija i njegovog središta Puppen Klinik, koje je i središte rukavca romana ali i više od toga: "Svaki roman je Puppen Klinik, sa raznim poglavljima jedne druge moguće povesti ..."
U ovaj raspored viđenja i vođenja romaneskne rasprave o istoriji, čije je "jedino tkanje" "nemogućnost da se bilo šta sačuva u originalnoj verziji", u ovaj raspored učesnika i poštovanja volje "anđela komplikovanosti" uključuje se još jedan značajan sloj koji bi se uslovno mogao nazvati i traktatom o predmetima. Pod uslovom da i njega shvatimo kao lutkarsko pozorište, gde protagonisti, autor, čitalac, učestvujući u predstavi stavljanjem predmeta u pokret, utvrđuju pravu osnovu zbivanja. Delotvorni učesnici igre, stvari iz čovekovog okruženja, samo su prividno statične, one itekako imaju svoj život i važne radijacije. Život predmeta u Slučaju Bremen ulazi u aktivističku zonu dela, ne samo kao sporedan ili prateći dekor već kao autorovo poimanje svojevrsne alhemije u složenom odnosu ljudske vrste i okruženja u kome se ona održava.
Velikić je rezolutan: predmeti pripadaju kreativnoj zoni čovekove prirode i svojim značajem i značenjem ne ustupaju mnogim drugim naoko presudnijim sastavnicama održanja. Oni su deo opšteg ukrštanja i mešanja različitih ravni egzistencije, ali su i učesnici, ponekad i pokretači naših životopisa i aktivni sudeonici čovekove avanture, postavke koju on sam stvara ili koju je zatekao, katkad u želji da je promeni, katkad da je što bolje uključi u postojeće. Mada naizgled beznačajni, oni otkrivaju krupne odlike naših individualnosti.
Velikićevo carstvo predmeta nije smehotvorno poput Ćosićevog, jer njihovo sapostojanje nije slučajno, veze i dublje značenje jedino treba znati otkriti. I ne samo da oni u čovekovom okruženju nisu tek tako tu, već svojim dodirima i izmeštanjima čine složenu mrežu koja u čovekovom životu igra mnogo presudniju ulogu nego što bi se pretpostavilo.
Svet predmeta u Slučaju Bremen je jedna od presudnih sastavnica romana i njegove koncepcije, ona ne zaostaje za domenima kojima se, po utvrđenoj hijerarhiji, pripisuju neprikosnovene uloge. Svet prividno statičnog, u Velikićevoj interpretaciji, življi je ili bar jednako živ koliko i druge visokovažeće kategorije.
Situacija je veoma izazovna: teško je odoleti pitoresknosti toga teatra i autorovoj veštini manipulisanja u stvaranju scenografije života predmeta (kojima je Ivan "zavideo jer ne poznaju strepnju") – od pijanina Hoffmann ili Steinback-Wien, recimo, do klavirštimerskog alata, lampi, fotografija, razglednica, notesa, naliv-pera, žurnala, kutija, uvek nekih futrola za naočare, sanduka sa igračkama, porcelanskih očiju lutaka, naprstka sa ugraviranim grbom Venecije, doze za cigarete sa natpisom Vrnjačka Banja, kompleta ključeva, školjki, noža od slonovače za sečenje papira do vodokotlića, ćilima, cipela, gume za potplate i obične tramvajske karte. Svi oni, i još mnoge druge podjednako obične ili neobične stvari, ukrštaju se u svom zavodljivom rasporedu i uspostavljenim oživotvorenim odnosima. Za ovu priliku izdvajam samo jedan segmenat te guste i bogate mreže, koju vidim kao poseban odeljak romana sa sopstvenim sižeom, razvojem, zapletom, na čelu sa krunskim sudeonikom – Bedekerom Karlsbad. Ovu, verovatno za mnoge sporednu sekvencu, razumem kao jedan od povlašćenih trenutaka romana Slučaj Bremen.
Bedeker Karlsbad ("Otto Maass’ Sons", Vienna 1906) Ivan Bazarov je kupio u Trstu, u antikvarnici pasaža "Tergesteo". Vidimo ga kako uz kapućino lista šarene stranice bedekera, uživajući u mirisu mokasina kupljenih kod "Bate". Izvesni Anton Hofman oglašava u njemu fotografsku radnju, specijalizovanu za otiskivanje fotografija u porcelanu. Franc Kidza iz Beča objavljuje svoj patent promovisan na Internacionalnoj izložbi u Parizu 1900: štitnike za konjske zglobove sa vazdušnim jastučićima i obaveštava da se "gumene pneumatične čizme proizvode u raznim bojama". Na trideset strana reklamiraju se elitni evropski hoteli, objavljuju oglasi prekookeanskih kompanija, turističkih agencija, restorana, apoteka, draguljarnica. "M.Würzel&Sons" iz Beča obaveštava da je u Karlsbadu otvorena prodavnica putnih torbi. Model reklamiranog kofera doziva u Ivanu sliku naučnika koji se bavio istorijom papske stolice, profesora Volfa Majera, i njegove putne torbe sa lajpciškom adresom u vozu za Italiju. Ivan ga vidi kako u junu 1940. kreće vozom na studijsko putovanje u Peruđu, preseda u Milanu, čita Red vožnje italijanske železnice, upotrebljava kapi za nos kupljene u lajpciškoj apoteci, u zgradi koja će kroz pet godina biti srušena, dok će profesor Volf Majer poginuti u Ukrajini kao vojnik "sveden na uniformu i broj".
Tekst bedekera završava se spiskom karlsbadskih lekara. Pri dnu strane 85. nalazi se ime doktora Hermana Augusta, uz obaveštenje da ordinira "svakog dana od 7 do 9 ujutru, i od 3 do 4 posle podne u pansionu ‘Bremen’ ". Ovim oglasom otvara se novi rukavac priče koji je teško pojednostaviti ili skratiti i koji pripada jednoj od impresivnih Velikićevih storija o svetu kao jedva razumljivo isprepletenoj mreži. Za razumevanje ove narativne strategije važni su detalji koliko i inercija "glavne radnje", u čemu Velikić ispoljava veliku operativnost, rekla bih i autorsko zadovoljstvo u građenju pikarske podloge zapleta i ukrštanja. Sve objave ulaze u taj sinopsis: i cena vožnje fijakerom od železničke stanice u Karlsbadu 1906. do pansiona "Bremen", i služba Božja u grčkoj pravoslavnoj crkvi koju služe sveštenici Nikolaj Ruškov u 11 ujutru i u 6 posle podne. I obaveštenje da u gradskom parku svira orkestar od 57 članova sa dirigentom Piringerom. Šareni koloplet banjske svakodnevnice postaje podloga daljeg razuđivanja priče: pomenuti banjski lekar August Herman uoči Prvog svetskog rata emigrira u Ameriku, gde obavlja svoju lekarsku praksu i usmerava sina da očuva tradiciju porodične profesije. Posle sinovljeve pogibije u Evropi pri kraju Drugog svetskog rata, sam podiže unuka, koji će postati šef neurološke klinike u Milvokiju – doktor Hugo Herman. Upravo u vreme kada na njegovoj klinici umire pacijent Johan Kastendik, poreklom iz Sudeta, rođen od majke Čehinje i oca Nemca, koji je u banjsko lečilište došao iz Bremena, podigao pansion i dao mu ime svog rodnog grada – doktor Herman pronalazi dedin dnevnik i sa uzbuđenjem utvrđuje da je upravo u tom hotelu dr August Herman otvorio lekarsku ordinaciju, ostavivši tri debele sveske Zapažanja iz pansiona Bremen (Karlsbad, 1902-1912), u kojima figuriraju osobe čiji će se potomci pola veka kasnije naći jedni uz druge, sa starim i novim zapletima. Nemoguće ih je, pa i nepotrebno, u ovom tekstu pojedinačno pratiti, uza svu živahnost "sitnih" i "slučajnih" pojedinosti koje prozi Dragana Velikića daju posebnu boju i privlačnost, između ostalog i zbog načina na koji se gradi most između različitih nivoa pripovedanja. Storija o porodici Herman, sa završnicom koju ovde nisam izvela do kraja, rađa se iz stapanja dva reda stvari kako ih Velikić voli da vidi. Nelinearno pripovedanje i, naravno, nelinearno življenje, sa bezbrojnim pojedinostima, koji i inače čine osnovno polazište Velikićevog osećanja priče, ovde su proizveli odličan amalgam, za koji je autor sam sačinio najbolji uzorak u bajci o tramvajskoj karti – rekla bih i više: jednoj suzdržanoj savremenoj formi fantastike realnosti. Karti koju je otkrio Ivan Bazarov u bedekeru, gde ju je knjigovezac zašio zajedno sa rasutim stranicama. Ovaj odeljak zaslužuje da bude naveden kao uzorak Velikićevih sredstava kojima presudno obeležava svoje pripovedanje.
"Pretpostavimo da je početkom veka tršćanskom rivom prolazio tramvaj. Pretpostavimo da negde postoji sačuvana tramvajska karta iz tog vremena. Pretpostavimo da je makar jednom neko upotrebio tramvajsku kartu kao obeleživač u knjizi, pretpostavimo da knjigu nije dočitao, da je ta knjiga vraćena na policu, da je tamo stajala godinama, da je nadživela vlasnika, i onda, nevidljivim putevima ostavštine, dospela u neki drugi prostor. Pretpostavimo da se sve baš tako dogodilo, i da tramvajska karta predstavlja jedino materijalno svedočanstvo o danu koji više niko ne pamti, jer nema više nikoga ko bi pamtio verziju grada koja je postojala u samo jednom danu. Već sutradan je zatvoren bioskop, u gradskom parku je posečeno drvo, jedan dečak ubio je praćkom češljugara. I to više nije bio isti grad.
Pretpostavimo da postoji negde i neko pismo, razglednica, dokument napisan istog dana kada je poništena tramvajska karta. Pretpostavimo da je taj isti datum upisan u jednu nadgrobnu ploču. Pretpostavimo da je onaj koji je umro tog dana, bio na predstavi kojom se okončava život prvog kinematografa u tom gradu. Pretpostavimo da se iz bioskopa vratio tramvajem, i posle večere uzeo knjigu – Bedeker Karlsbad, kuda je kroz nedelju dana trebalo da otputuje. Pretpostavimo da je pažljivo čitao bedeker, i onda tramvajskom kartom obeležio mesto do kojeg je stigao, ne sluteći da je već stigao do samog kraja. Pretpostavimo da je četiri decenije kasnije grad bombardovan, uništen deo groblja, i više nije bilo potomka koji bi ponovo podigao spomenik. Pretpostavimo da je posle svega ostala samo tramvajska karta u bedekeru koji će u antikvarnici pasaža ,Tergesteo’, sedam decenija kasnije, kupiti Ivan Bazarov". *
________________________________
*
Moram odmah zabeležiti podudarnost, sada i ja zaražena osetljivošću na koincidencije, na koju sam naišla ovih dana u izvrsnom dnevniku Zorice Jevremović Snovi na javi. Pod datumom 14. novembra 2002. ubeleženo je: "U Univerzitetskoj biblioteci tražila sam dnevnik iz 1876. Dostojevskog na ruskom... Nisam dobila na uvid rusko izdanje iz 1922. po kome je Mirko Đorđević radio prevod, već jedno iz prošlog veka, iz 1895. Na ovlaš otvorenu knjigu – ukazao se duboko u koricama zaronjen zlatnik. Pravi zlatnik, pravcijati. Ko zna ko ga je ostavio. Austrougarska parica je to: verovatno je neko ovu knjigu imao u rukama na početku veka, pre stvaranja Prve Jugoslavije. Ko zna? Neki dobegli Rus posle 1905, ili (...)"

Zvučni eho romana
Svet kao zvuk, stvaran i imaginaran, savršeno stvaran i onda kad je nedvosmisleno imaginaran, tematizovan je kao jedan od važećih lajtmotiva Slučaja Bremen. "Zvučni zapisi" Ivana Bazarova spadaju u inventivne pasaže romana, pogotovu oni što otkrivaju njegovu preosetljivost za auditivne oznake sveta koje on svojim apsolutnim sluhom nepogrešno raspoznaje. Često podstaknut vizuelnim doživljajem koji provocira zvučnu imaginaciju, Bazarov ne samo da u beogradskoj kući čuje kako neko otvara prozor na prvom spratu crikveničkog hotela "Terapija", već mu, dok gleda berlinsku razglednicu, odzvanja zvono tramvaja na
Potsdamskom trgu, čuje žagor karlsbadske železničke stanice dok se udubljuje u fotografije hotela i pansiona na strmim padinama i usecima Karlovih Vari. Ovaj transfer vizuelnog postaje podloga jarko obojenog Ivanovog svojstva, jer, "bilo je potrebno samo neko vreme pribrano posmatrati da bi do sluha dopro šum pokreta, kašalj, šapat, smeh" i da "nakon dugog poniranja u fotografiju, krene u smeru nečijeg pogleda" kojim će dograđivati i raščlanjivati nečije živote. Ovo će se razviti u virtuoznu sposobnost da osluškuje tridesetogodišnje i stogodišnje ratove, žamor realne i zamišljene prošlosti, i kulminirati snom o napravi koja ne beleži samo ono što je vidljivo oku kamere, već evocira i "bića koja su ... u tom času spavala, čitala, bolovala, vodila ljubav ili mirno žvakala hranu prateći očima naslovnu stranu novina... čitav jedan svet uspostaviće se naknadno... i neka jezovita tišina raspuknuće se u milione glasova, krikova i uzdaha".
Ali uz ovu psihološku tematsku dimenziju, veći značaj pridajem onome što pripada ozračju romana, a što je za mene jednako važno i podsticajno. Podrazumevam pod tim zvučnu auru teksta, nimbus koji ga obavija pa samim tim prožima sve izražajne ravni. Ove emanacije ulaze svakako u strukturu pripovedanja, u stvaranje "priče" od onog što se, po književnoteorijskom kanonu, pričom ne bi moglo nazvati. Govorim o tankom akvarelnom sloju sačinjenom od raznobojnosti i raznozvučnosti imena i zanimanja koja su gotovo stalno na sceni. Ona često postaju personae dramatis pre nego svojstva ili delovanje individua kojima pripadaju. Njihovim prisustvom, ulogama ili običnim pobrajanjem formira se posebna vrsta zbivanja, zapleta, možemo čak reći i sižea, drugačijih od svih koje obično tako određujemo. Fluidna svakako. Ali ništa manje delotvorna.
Stranicama Slučaja Bremen prolaze, u okrilju svojih profesija, klavirštimeri, tramvajdžije, profesori, kondukteri, članovi brodskog orkestra, bolničarke, klaviristi, nezavršeni studenti, vlasnici pansiona i fabrika, lekari, narednici žandarmerijskih stanica, dekorateri, privatni građevinski preduzimači, devojke za zabavu, naučnici, izbeglice u pokretu i stacionirani emigranti, policijski agenti, recepcioneri i sigurno još poneka od validnih struka. One su predstavnici rodoslova koji je pre neku deceniju uveo u naše književne prostore Bora Ćosić a koji je u Velikićevom rukopisu drugačije usmeren, bez parodijsko-ironijskog Ćosićevog uklona, naprotiv, u velikoj ozbiljnosti i specifičnoj težini. Ljudska zanimanja stoje negde na granici "čvrstog" sloja romana jer se neposredno vezuju za istorijski plan ili geografsko-prostorne okvire, ali se istovremeno uključuju, posredno i teško odredljivo, i u zonu ozračja. Zašto ih ipak pripisujem onome što sam nazvala "zvučnim ehom", a ne "čvrstom sloju"? Šta podrazumevam pod sintagmom koja određuje ovaj romaneskni potez, čini mi se prvi put upotrebljen u tome obliku. Sve ravni romana, različitih značenja i strukturnih dejstava, nose pečat jedne neobične uzavrelosti – ukrštaja, podudarnosti, hotimičnog mešanja planova, u čemu nemalu ulogu ima lista ljudskih "zanata", koji funkcionišu sami po sebi, bez sistema ili rasporeda. Gotovo kao da su slučajno tu "upali", odnosno po nekom osećanju dobre smeše. (Toj zoni se u izvesnom smislu približavaju i priče o stvarima, iako sam njih, s puno razloga, uključila u "čvrstu" zonu. Proizvodi izvrsnih ljudskih delatnosti i usmerenja – različiti predmeti – inicijalno svakako potekli od različitih čovekovih domišljatosti – postaju aktivni sudeonici složenih situacija, odnosa i krupnih planova čovekovih tumaranja svetom ali i pastelnih ozračja zadatih mu nastojanja.)
Drugi deo "sižea ozračja", presudniji za sloj o kome je reč, je eufoničan efekat imena koja kruže stranicama Slučaja Bremen. Više no raznolika i raznobojna, imena mnogih protagonista oblikuju svojim zvučnim odjekom evropski prostor kao smešu mnogo važniju i prodorniju nego što se obično misli. Otud verovatno i pobuda da ovaj deo unutrašnjeg delovanja romana priključim njegovoj auri, osećajući kako on na poseban način formuliše zavodljivi evropski identitet i složenu mrežu ovog jedinstvenog prostora. U tome sudeluju imena ponikla u jezicima koji pokrivaju prostor od Baltika ili Odese do Pirineja, ali ipak najviše iz središnog dela Evrope. Igor i Ivan Bazarov, Emil Kohot, Leopold, Aneke, Johan i Feliks Kostandik, Laslo Antal, Marsel Karasek, Teodora Tasić-Bazarov-Kohot, Olivera Jovanović-Ermolenko, Kamila Laub-Kohot-Rac, Pavel Ermolenko, Peter Nađ, Trudi van den Berg, Frida i Snežana, Boža Ratković, Alan Simonović Gazdanov, Sofija Ermolenko, Natalija i Vladimir Bazarov, Frida Majer, dr Herman August, dr Hugo Herman, prof. Volf Majer.
Imena pripadaju jednom od onih znakova sveta koji Velikića i njegovog glavnog junaka uvek naglašeno angažuju jer sugerišu plemenitu raznolikost ljudskih skupina na evropskoj vetrometini ali i dobre i loše poslove istorije. Ona su značajan deo središne, evropske, zamisli Slučaja Bremen. Teško je iz nje izbrisati "južni" motiv, kako bi rekao Bora Ćosić, svest o stalnim migracionim i imigracionim strategijama, nasilnim spajanjima i još nasilnijim razdvajanjima. U ime onoga što je autor unapred dozvolio čitaocu, neću se odreći pretpostavke da je pomeranje koje i čini biće istorije Velikić učitao u ovu eufoničnu konfiguraciju sa svim pretapanjima, promenama i čvrstim ostajanjem na istom, pretvorivši je u priču o evropskom identitetu – paralelno vođeno zvučno pripovedanje o omeđenim i prividno čvrsto situiranim evropskim teritorijama čije granice nastaju i nestaju naizgled veoma lako iako najčešće i veoma krvavo. Imena krstare evropskim kontinentom opstajući ali i gubeći se, prenoseći ljudske težnje za očuvanjem postojećeg koliko i za potiranjem. Stvoreno je time ozračje romana koje nije lako definisati ali koje osećamo s punom pouzdanošću. Moglo bi se govoriti o plemenitosti Velikićevih projekcija, ali ti su kvalifikativi za literaturu nevažni i zato se priklanjam pitoresknosti njegovih slikovnih i zvučnih ilustracija evropskih središta i periferija. Ne doživljavam to kao iscrtavanje scenografije romana već kao obasjanje tla gornjim osvetljenjem čiji je sastav nerazaznatljiv a prodornost velika. Bez tog osvetljenja Slučaj Bremen ne bi bio ono što jeste – složena priča o složenoj istorijskoj tvari evropskog prostora, njegovih zvukova značajnih koliko i njegova tišina koja je rađala sudbonosne prekretnice. Osim toga, ova ravan, naoko nezavisna, i podsticajna za razumevanje svega što nam je pisac ponudio kao filozofiju jednog kontinentalnog subjekta – doprinela je da preciznije razumemo i još neposrednije prihvatimo ideju o "anđelu složenosti", čije se značenje povremeno izjednačava sa ovim o kome je upravo bilo reči. Značenje izuzetno u mnogoglasnosti našeg savremenog romana.