Jan Doležal [1]

SEDAMDESET SEDMODNEVNI RAT U SRPSKOM ROMANU

Sarajevske Sveske br. 05 [2]

rat – halapljiva mašina za ubijanje – pruža piscima krupnu, uprkos obilju ratova i ratne književnosti nimalo izlizanu temu, jer stavlja čoveka u graničnu situaciju u kojoj do izražaja dolaze u mirnodopskim vremenima pritajene osobine. Dižu se brane zla i mržnje, čije bujice su u u stanju da munjevito unište pojedince, porodice, rasture sela, kvartove, osakate gradove i čitave narode; dugogodišnji napori se nepovratno ruše, menja se socijalna, psihološka, a ponekad i nacionalna struktura društva. U ratu niču epohalni motivi kao pečurke posle kiše, pa piscu ostaje da ih ubere i skuva ukusan književni obrok. Potresna stvarnost koja neretko prevazilazi moć imaginacije oslobađa književnike brige sa temom: 'Ako neko ko ume da piše prođe rat i uspe da ga preživi on mora da je loš, mizeran pisac ako o tome ne napiše barem jedan pristojan roman', tvrdi Jozef Škvorecki, čiji prevratnički roman Kukavice ima po antiherojskom tonu kazivanja sličnosti sa Karakteristikom Maksimilijana Erenrajha Ostojića (NINova nagrada za 1999. godinu). Umetnička obrada te teme iskušavana je, međutim, brojnim zamkama koje nije lako izbeći.
Pre nego što se budem bavio tim zamkama, osvrnuću se ukratko na privilegovanost ratne teme s obzirom na činjenicu da je proza o krvavom raspadu Jugoslavije pobudila veće interesovanje za južnoslovenske književnosti u Evropi. Uzrok tog zanimanja leži u ekskluzivnosti ratnog doživljaja. Dok su traganje za smislom života, propadanje porodice, doseljeništvo, preljuba, gramzivost itd. univerzalno pristupačne teme, ratna proza iziskuje neposredno iskustvo, a to je piscima van ex-Jugoslavije, hvala Bogu, uskraćeno posle Drugog svetskog rata. Budući da je ratna tema dominirala u književnoj istoriji prve polovine XX veka u evropskim zemljama, sasvim je razumljiva radoznalost sa kojom se prate naslovi o balkanskim ratovima poslednje decenije tog stoleća.
Kada je reč o opasnostima u obradi ratne teme tu pre svega prednjači primamljiv ćorsokak lažne dokumentarnosti. Ratna proza naginje prikazivanju doživljene stvarnosti, često govori o istorijskim događajima, zbog čega dovodi u pitanje razliku između fikcije i dokumenta. Sklonost ratnih priča opisivanju stvarnosti nalaže da se svakom delu pristupa sa svešću o nemogućnosti preplitanja fikcije i fakticiteta: 'Književnu poruku za razliku od memoara primalac ne može neposredno povezati s povijesnim situacijama' – kaže Gajo Peleš. Nepoštovanje nepremostivog jaza ima za posledicu pogrešno viđenje književnosti kako dokazuje auerbahovska kritika koja, prema Doleželu, 'tumači istoriju na osnovu fikcija i prepisuje stvarnost u apstraktne kategorije'. Približavanju stvarnosti i fikcije ne pomaže ni umetanje pravih dokumenata u narativno tkivo. Jurij Lotman je tačno primetio da 'pravi dokumenat presađen u umetnički tekst postaje umetnički znak dokumentarnosti i imitacija prvobitnog dokumenta'. Zašto je toliko bitno da se razgraniči svet fikcije i svet stvarnosti? Uzmimo naprimer dve knjige o 1948. godini – roman Josića-Višnjića Pristup u kap i seme i Mihailovićev Goli otok. Neminovno, Goli otok deluje upečatljivije, jer prezentira stvarnu, neizobličenu patnju, dok se u prvom planu fikcijskog dela nazire lik autora, makar igra oblikovanja priče i bila hiperrealistična. Prema tome je načelno neispravno da se upoređuje fikcijsko i dokumentarno delo.
Ratnu prozu, naročito onu nastalu u ratu ili tik posle rata, karakteriše prevlast sadržaja nad formom, pisci prosto žure da ispričaju priču i retko kad se zamajavaju pitanjima forme. Značajno osnaženje mimetičkog postupka u srpskoj prozi 90-ih godina XX veka je uslovljeno prvenstveno društvenim lomovima, mada udeo u tom procesu ima i izvesna istrošenost i nekomunikativnost 'mlade srpske proze' 80-ih koja je, naprotiv, podređivala priču formi. Pošto je u poslednjoj deceniji XX veka Srbija direktno ili indirektno učestvovala u četiri rata, nije nimalo čudno što je srpsku književnost preplavila proza s ratnom tematikom (pojava ratne proze se doduše podrazumeva, međutim brojka objavljenih romana i zbirki pripovedaka zapanjuje, izgleda da su Srbi ili skribomani ili strastveni čitaoci – čitači koji teraju pisce da ih stalno snabdevaju novim naslovima). Dominaciji semantike nad sintaksom doprinose i sila novih, ratom podstaknutih autora. Svoja lična iskustva linearno izražavaju jednostavnim ispovednim oblikom, ali samo retki uspevaju, poput Arsenijevića, da bar kratkotrajno osvoje vrhove književnosti.
Taman kad je proza orijentisana na ratnu atmosferu prve polovine 90-ih jenjavala, dobili su pisci novi neželjeni impuls da se okušaju u ratnoj prozi: napade NATO avijacije na okrnjenu Jugoslaviju. Taj poslednji u nizu ratova od prethodnih se razlikovao iznenadnim faktom, što u njega nisu krenuli u šovinizmu ogrezli bivši komunisti nego tehnološki najsuperiornije demokratske države sveta u ime neke maglovite, malo razumljive i još manje logične ideje humanizma. Među gomilom romana koji na neki način reflektuju bombardovanje izdvajaju se tri monotematska: Mileta Prodanović – Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan, Zoran Ćirić – Prisluškivanje, Vojislav Despotov – Drvodelja iz Nabisala, i dva politematska romana: Vladimir Pištalo – Milenijum u Beogradu, Svetlana Velmar-Janković – Nigdina. Monotematski romani stavljaju bombardovanje u središte pažnje, dok ga politematski uzimaju kao jedan od beočuga u lancu istorije. Simptomatično je da svi monotematski romani teže oneobičavanju ratnog doživljaja u nameri da se odupru suvoparnom prenošenju elemenata stvarnosti u književno delo, tako da nijedan od romana nije sastavljen u formi dnevnika ili hronike.
Da bi Mileta Prodanović prevazišao argumentativno nadmetanje privrženika i protivnika bombardovanja, što je u stvari potka njegovog romana, uvodi u roman lik psa koji govori stvarajući tim jednostavnim sredstvom očiglednu distancu od stvarnog sveta. Prema tipologiji mogućih svetova Doreen Maitre uspostavlja 'stanje koje ni u kom slučaju ne može biti stvarno'. Nakon uvodnog eseja o ozbiljnim, teško otklonjivim razlikama među mentalitetom Istoka i Zapada, čiji naučni stil autor snižava humornom predodređenošću Istočnoevropljana, počinje na fonu bombardovanja, komentarisanjem vidljive i medijalne stvarnosti, prepiranje između psa, zagovornika napada, i pripovedača koji se podsmehuje i kritikuje, kako zapadnu, tako i domaću, režimsku propagandu. U sabesedničkom trouglu pripovedačeva supruga igra ulogu arbitra i ublažava zaoštrenost rasprava. Nju više od ideja interesuje praktična strana života u izmenjenim uslovima. Više nego bilo koji drugo ovde analizovano delo roman Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan obiluje ironijom, crnim humorom i sarkazmom u prilično duhovitim zapažajima, replikama i aforizmima. Rat dvojno pogađa domaćinstvo: direktno – kuvanje supe od knjiga, nestanak struje, ponašanje tehničkih uređaja prema zemlji proizvodnje; i posredno – preko televizije koja izveštava o ratnim strahotama. Ta opšta, prepoznatljiva mesta – napadi na stambena naselja, televiziju, brzi voz, bolnicu, razaranje rafinerija i toplana, koja se pominju i u Pištalovom Milenijumu u Beogradu i u Nigdini Svetlane Velmar Janković, ne ulaze u proces strukturiranja fikcijskih svetova, samo su preuzeta iz medijalnog sveta i zato predstavljaju suvišan balast enumeracije. Pripovedač je na taj način zapravo izneverio svoje mišljenje o kvalitetnoj prozi izneseno na početku drugog dela romana, kad roman ideja prelazi u konvenciju romana o romanu: 'Umetnost je uvek nešto više, nešto znatno više od podatka... '. Uostalom, metaprozni iskazi se pojavljuju i u Prisluškivanju Zorana Ćirića, u vidu saveta autoru-pripovedaču, kako bi trebalo da izgleda valjani ratni roman, i u Nigdini, gde se poznavaoci književnosti 'takmiče' u predlaganju najpodesnije forme za ratni roman.
Ćirićevo Prisluškivanje, vremenski precizno omeđeno početkom i krajem 'bembanja' ima nekoliko podudarnosti i dodirnih tačaka sa Prodanovićevim romanom: smeštanje priče u kamernu sredinu 'četiriju stena', obilata upotrebe stilskih figura ironije i sarkazma i sledstveno tome potiskivanje nametljive patetike, ruganje propagandi obeju zaraćenih strana, persifliranje njihovih praznjikavih jezika. Razlike se odnose ne samo na geo i mikroprostor (Niš – Beograd, krčma i drugovi – stan i porodica), nego i drugačiji pristup ratnoj temi. Dok Prodanovićev roman protiče u znaku idejno-političke borbe između pripovedača i njegovog psa, glavna konstanta Ćirićevog romana je neobavezno ćaskanje u kafani, bilo o ratu, sportu, seksu, muzici, književnosti, o problemima gde nabaviti duvan i kako izbeći mobilizaciju. Smisao svakodnevnih sastanaka i svakodnevnog pričanja je u tome da se lakše izguraju ratne nevolje. Ontološki status ćaskanja približava Ćirića Hrabalu (sklonost dijalogu, mešanje poetskih metafora sa kolokvijalnim izrazima i odsustvo hijerarhije vrednosti, pripovedanje je podjednako zainteresovano za banalne i ozbiljne stvari). Roman je pisan tehnikom stenograma; autorov alter-ego Magični 'prisluškuje' razgovore drugova i beleži ih, čime stvara iluziju da se pisanje događa na licu mesta. Autorovi (pripovedačevi) drugovi su, saobrazno njihovom izjašnjavanju o romanu, u isti mah likovi romana i njegovi kritičari. Podvojenost položaja drugova sugeriše drugove-romaneskne likove kao sastavni deo sveta fikcije, a drugove-kritičare kao sastavni deo stvarnosti. S obzirom na utvrđenu činjenicu da roman kao fikcionalno delo predočava isključivo svet fikcije, ta podvojenost je nelogična. Pukim beleženjem, odnosno, pseudobeleženjem nastaje dramski oblik. Da bi autor mogao svoje ostvarenje podvesti pod žanr romana, ubacuje na kraj svakog od trideset poglavlja (sa jednim izuzetkom) sažete, kurzivom naglašene tekstove koje se dotiču rata i čija raznolikost oscilira između epistola, (para)dokumenata i narativnih jedinica o životu Magičnog, ispričanih iz perspektive sveznajućeg pripovedača.
Drukčiji put kako umetnički relevantno odgovoriti na izazove rata pokazuje Vojislav Despotov. Za svoj, nažalost, poslednji roman Despotov je izabrao žanrovsku formu satirične alegorije, čiji udar ne pogađa u prvom planu bombardovanje, već je u pitanju obračun sa totalitarnim režimom i njegovim propratnim pojavama kao što su ksenofobija, lažna, a efikasna propaganda, opčinjenost prošlošću, komunikacijski i socijalni klišei. Despotovljeva kritičnost cilja pre u sopstvene redove, ne označava kao krivca apokalipse neprijatelja, jer je apokalipsa stigla kudikamo pre nego što su uzleteli NATO bombarderi. Za razliku od Prodanovića i Ćirića, u čijim romanima se početak radnje poklapa sa početkom rata, Despotov se vraća malo unazad u vreme ultimatuma i vešto parodira usijanu razmenu argumenata dveju suprotstavljenih strana. Roman se sastoji od tri hijerarhizovana nivoa: prvi (deskriptivni) nivo ima podlogu u stvarnosti i ispunjen je konkretizacijom prostora i opisima rata; drugi (fabulativni) nivo involvira podosta razuđenu ličnu dramu pripovedača Sebehlebskog, kompjuterskog drvodelje koji unovčava suludi kult prošlosti proizvodnjom trodimenzionalnih drvenih objekata iz slika; u trećem (figurativnom) nivou, koji najviše određuje vrednost romana, sudaraju se simboli, aluzije, metafore, skrivene poruke i groteskni elementi u ozračju sveprisutne ironije. Stakleni zid pri kraju romana koji onemogućava emigraciju je ogledalo odgovornosti. Svako snosi makar i majušnu odgovornost za apokaliptično stanje, svako je mogao uraditi više da se procvat zla spreči.
Iako je Drvodelja iz Nabisala svakako natprosečno zanimljiv roman, on, ipak, po vrednosti zaostaje za prethodnim Despotovljevim romanima Jesen svakog drveta i Evropi broj dva. U oba ta dela pisac posredstvom tematiziranja konceptualne umetnosti domišljato uobličava fikcijske svetove zasnovane na paralelnoj stvarnosti performera. Portretisanje istočnoevropskih čudaka/performera (nije moguće povući granicu između oba pojma) uz snažnu svest o kraju epohe i oštroj podeljenosti Istoka i Zapada u prvom romanu i uzbudljivo hodočašće po sibirskim logorima koji su se posle raspada Sovjetskog saveza, napušteni, pretvorili u raj za konceptualne umetnike u Evropi broj dva, proširuju granice srpske proze – Despotovljev Nabisal neodoljivo podseća na Basarinu Etrasciju i Domanovićevu Stradiju. Žanr satirične alegorije raspolaže, naime, dosta ograničenim repertoarom mogućnosti i prihvatiti se te žanrovske sheme posle Radoja Domanovića, to je uistinu nezahvalno, ali i vrlo izazovno.
Svrha autoreferencijalnih osvrta usmerenih na književni tekst je da minimalizuju opasnost neoptimalnog čitaočevog razumevanja dela, nudeći sopstvenu interpretaciju. Vladimir Pištalo u romanu Milenijum u Beogradu, naprotiv, dovodi čitaoca u nedoumicu dajući protivrečne samodefinicije: 'Ovo je neka vrsta javnog dnevnika' (s. 43), 'Ovo nije dnevnik' (s. 130). Prema klasifikaciji Wolfganga Kaysera Milenijum u Beogradu već svojim naslovom i metaproznim iskazom upućuje na 'roman prostora': 'Ovo je roman o ljudima koji su za mene bili Beograd'. S obzirom na to kako razvija ličnosti petoro prijatelja, može se govoriti i o svojevrsnom bildungsromanu, a fokalizacija važnih istorijskih datuma i društvenih previranja po vremenskom redosledu sugeriše kao najtačniju oznaku 'roman-hronika'.
Roman obuhvata, ako izuzmemo ekskurse u blisku i daleku prošlost, vremenski razmak od početka 80-ih do kraja 90-ih godina. Dok je za Despotova kraj epohe oličen u propasti Istočnog bloka, Pištalo ga vidi u smrti Tita koja je i polazna tačka pripovedanja. Naraciju u stilu kratke odsečne rečenice olakšava čvrsta vezanost za istorijsku stvarnost. Autor prolazi istorijskim vremenom, zaustavlja se kod značajnih trenutaka i pojava, obogaćuje ih minipričom, odnosno, brzo ih skicira i ispunjava različitim likovima, u rasponu od kosmopolitski orijentisane istoričarke umetnosti do prepredenog, šovinističkog mafijaša, i naizmenično im dodeljuje vodeće uloge u romanesknoj hronici. Izabrana prozna strategija zbog svoje zgusnutosti prepoznatljivu prošlost više beleži nego što je dublje promišlja, ostavljajući čitaocu da se sa njom u potpunosti identifikuje, odnosno, da čitajući roman, gradi svoju viziju teksta na osnovu vlastitih sećanja. Rekapitulacija poslednje dve decenije prošlog veka je u znaku kontrasta nostalgije za 80-im, kad su 'službenice vikendom letele u Rim po garderobu' i ozlojeđenosti na 'gadno, šugavo i krvavo vreme' 90-ih.
Jedan od bitnih slojeva Pištalovog romana predstavlja politički diskurs u čijem okviru autor oštroumno kritikuje vladavinu Tarkvinija Oholog (= Miloševića) i nedvosmisleno osuđuje 'igru rata'. U viđenju građanskog rata dolazi do osetnog pomaka u pravcu kritičke samorefleksije. Dok Selenićev roman Ubistvo s predumišljajem poistovećuje rat sa odbranom zavičaja, pripovedač romana Milenijum u Beogradu se stidi rušenja Vukovara i zločinačke opsade Sarajeva.
Od četrdeset devet sažetih romanesknih poglavlja bombardovanju su posvećene samo dve. Nije preterano reći da su po sredi umetnički najslabija i najmanje originalna mesta u delu. U njima autor kao da gubi sebi svojstvenu i vrlo vrednu mešavinu blagog i oporog humora, i samo po hiljaditi put ponavlja odavno izrečene jadikovke nad lažljivošću NATO izveštaja o ratu i nad merenjem sa dva aršina. Motiv prepirke među zagovornikom i protivnikom bombardovanja kao da je prepisan od Prodanovića, samo se razgovori vode preko elektronske pošte.
U svrhu komunikacije na relaciji Njujork – Beograd i glavni junaci romana Svetlane Velmar-Janković Nigdina koriste elektronsku poštu, novo sredstvo protiv usamljenosti i depresije. Pištalov roman i Nigdinu takođe vezuje i eksplicitan dijalog sa književnom baštinom (citati, aluzije, parafraze, opaske o piscu ili delu). Postupak 'književnosti u književnosti' je za romane ukotvljene u faktičkom svetu od izuzetne važnosti, jer sugerišući artificiejnu prirodu proze garantuje odmak od stvarnosti i postojeći odnos fikcionalno delo – realni svet dopunjuje odnosom fikcionalno delo – svet književnosti.
Među svim pominjanim i ovde ukratko razmatranim romanima Nigdina se izdvaja postojanjem više pripovedača i mešanjem narativnih oblika. Ukrštanjem narativnih perspektiva kazivanja postiže se objektivnija slika predočenog sveta; stanja, pojave i zapleti osvetljeni iz različitih, neretko oprečnih uglova posmatranja, intenziviraju delovanje fikcionalnog, simboličkog značenja i podstiču na razmišljanje o istini u priči. U poređenju sa paradigmatski delom te 'polinaratorske' proze, majstorskim romanom Živojina Pavlovića Zadah tela, u Nigdini je zapostavljena dimenzija jezičke diferencijacije. Navedena manjkavost je u vezi sa monolitnim statusom likova. Svetlana Velmar-Janković stvara jedno posebno fino okruženje vrhunskih stručnjaka: profesorka književnosti, psihijatar, nuklearni fizičar, geolog, mikrobiolog, slavista, montažerka, baštovan, čak i snajperista. U slučaju da nije izbio rat, baštovan i snajperista bi stasali u vrhunskog glumca i vrhunskog elektrotehničara. Ako su svi likovi plemeniti, obrazovani, pošteni i požrtvovani, onda nije čudno što se jedinstvo u planu vrlina odražava i u jedinstvu jezika. Roman ima simetričnu strukturu: prvi i treći deo pripoveda 'čuveni psihijatar' Velimir Pavlović, u drugom delu bivša profesorka književnosti Marija Pavlović ispisuje dnevnik o ratu i šalje ga bratu e-mailom. 'Velimirovi' delovi se saopštavaju iz jedinstvene vremenske tačke u različitoj narativnoj formuli i sadrže po jednu umetnutu priču. Tri dela simbolišu tri razdoblja – pre, tokom i posle bombardovanja.
Prvi deo romana obeležava priča o tragičnom prijateljstvu pripadnika zaraćenih naroda. Srbin ubija u okolini Vukovara opasnog snajperistu, a tek naknadno ustanovljava da je ubijeni njegov najbolji prijatelj. To je još jedan primer edipovskog motiva nesvesnog ubistva bliskog lica. Ratno iskustvo izaziva duševno rastrojstvo i tu je već posao za psihijatre (slično prolazi i povratnik sa slavonskog ratišta u Milenijumu u Beogradu). Ratni dnevnik Marija Pavlović piše u dva nivoa: opisuje ratnu dramu i rekapitulira svoj život. Iz retrospekcije izranja celovita biografija u sinhronicitetu sa konturama društvenih zbivanja, ali ipak, generalno uzev, preovlađuju reminiscencije na devojaštvo iz 40-ih godina XX veka, budući da bombardovanje s proleća 1999. doziva u sećanje bombardovanje iz 1941. i 1944. Isticanje paralela između 40-ih i 90-ih nije neobično u savremenoj srpskoj prozi: M. Kapor – Lep dan za umiranje; S. Selenić – Ubistvo s predumišljajem; V. Pištalo – pripovetka Mostar i D.Velikić – Severni zid.
Ako se u drugom delu spisateljica nadovezuje na roman Lagum, Velimirova očaranost Knezom Mihailom iz trećeg dela aludira na roman Bezdno.
U trećem delu zamenjuje dnevničke beleške žanrovska forma ljubavnog romana. Sentimentalna ljubavna veza između vremešnog emigranta Velimira i mlade doktorke književnost Ane je situirana u tipičnu sezonu melanholičnih ljubavi – Miholjsko leto.
Istoriju mračnih 90-ih u svetu književne fikcije, prema tome, uokviruju dve ljubavi – Ivana Domazeta i Vere Korać u romanu G.Kuić Smiraj dana na Balkanu i Velimira Pavlovića i Ane u Nigdini. Prva se završava tragično, jer je apokalipsa upravo počela i sluti se njena progresija, a druga idiličnim hepiendom. Apokalipsa je dosegla dno i odande mogu stvari krenuti samo nabolje.
Na primeru ratne proze 90-ih može se reći da je srpska književnost na poseban način, i sa promenljivim umetničkim rezultatima, obnovila jednu svoju istorijski verifikovanu karakteristiku – bliskost između traumatične stvarnosti i pripovedanja.