Svetlana Tomić

RASKOŠAN PRIPOVEDAČKI TALENAT ROMANA SIMIĆA

Sarajevske Sveske br. 14

Hrvatski pisac Roman Simić (Zadar, 1972) do sada je objavio tri knjige. U književnu je javnost ušao najpre kao pesnik (U trenutku kao u divljini, SKUD, Zagreb, 1996) a potom kao pripovedač. Ono što je stihovima otkrio, u pesmi “U bršljanu”-

u svojim izletima u stvari
žudim postajati podmornica
u dubini
obitavati sobu
i tri stvari znati: što je ruža

mislim da, veoma rečito, dozvoljava naslućivanje stvaralačkog portreta ovog autora. Sve pesme kriju ljubitelja i poštovaoca reči, onoga ko se igra sa ritmom i slikama. Ako je podmornica simbol skrivenog, za druge nevidljivog, putovanja, u prostoru koji jeste zatvoren ali se neprekidno kreće po otvorenosti, tri navedene potrage upućuju na upitanost (što) ontološkog porekla (je) za ljubavlju i životom (ruža).

Prva Simićeva zbirka priča Mjesto na kojem ćemo provesti noć (Naklada MD, Zagreb, 2000) zasluženo je privukla veliku kritičku pažnju. Mnogi su, od V.Viskovića do J.Pogačnik, odmah zapazili uticaj američke (“karverijanske”) proze ali i istakli “zavidnu literarnu kulturu i sugestivnost”, “selindžerovsku toplinu”. Drugačije rečeno, ovu knjigu odlikuju odličan stil, tematska raznovrsnost, bogato karakterološko diferenciranje i različite pripovedne tehnike. Koliko je umeće Simić već tada pokazao može se videti na raznovrsnim planovima pripovedne strukture i svako ko poželi da analizira njegove priče naći će se na zahvalnoj muci odabira jedne, ilustrativne, ne samo zato što su različite već i veoma dobre. Tako će književni gurman poželeti uvek još jedan i još jedan pripovedni delikates.

Druga knjiga Simićevih priča – U što se zaljubljujemo, izašla je 2005.(Profil, Zagreb) i u veoma jakoj konkurenciji 2006. dobila nagradu Jutarnjeg lista za najbolju proznu knjigu. Tako je, u rasponu od pet godina nagrađivanih romana, prvi put posle Ferićeve knjige priča (Anđeo u ofsajdu), Simićeva zbirka U što se zaljubljujemo dobila veliko priznanje, istovremeno se nadovezavši na jaku tradiciju hrvatske pripovetke.

No, čime je Roman Simić svoje dve knjige priča razdvojio i spojio? Ili, kakva je i kolika promena u pitanju?

Prva knjiga priča, na različitim nivoima, u odnosu na tadašnju hrvatsku pripovetku, pravi specifičan iskorak. Nadasve svojim prostorom. Podsetiti treba: rat je odavno završen ali ne izlazi iz romana; te, 2000.godine Josip Mlakić objavljuje prvenac Kad magle stanu a na ratnu tematiku nadovezuje se i Nedjeljni prijatelj Jurice Pavičića. Sasvim su odvojeni romani Irene Vrkljan Posljednje putovanje u Beč i Ante Tomića Što je muškarac bez brkova. Prva zbirka pesama Tatjane Gromače, sa naslovom Nešto nije u redu, poput amblema ispisuje i čita čitavo razdoblje. Napuštajući lokalni prostorni stereotip, Simić otvara svet svojih priča locirajući ga u američke ili španske provincije, imenujući tako i likove. Autor premešta sivilo savremenog posleratnog društva u vedre i mirne, prolećne, tridesete godine prošlog veka, ili bira moderan, sadašnji trenutak, na nekoj, naizgled, dalekoj, redovno osunčanoj a pustoj tački zemaljskog života. Za taj prostor se često kaže da je “na kraju sveta” (posle izdvojene uvodne priče, sve druge su smeštene pod naslovom Priče s kraja svijeta), no on nije samo odvojen, getoiziran, spolja već i iznutra, slikanjem uobičajenog i svakodnevnog. To je prvi, veoma uočljiv znak razlikovnosti zbirke priča Mjesto na kojem ćemo provesti noć.

Pitam se kako tumačiti ovaj svet, u kojem ljudi i kada su neznanci umeju da pričaju jedni s drugima, svet koji prikazuje obične male dane i ljude bez ikakve političke pozadine ili pak socijalne patologije. Da li je Simić zapravo ovim izvrtanjem imaginarnog (željenog?) “kraja sveta” i stvarnog (središnjeg) hteo da sugeriše koliko je život udaljen od vlastitog jezgra? Život koji je bez gužve, stresa, nasilja, u kome je rođendansko slavlje intimni trenutak bez halabuke (Poslijepodne), u kome je najveća tajna Sneško Belić napravljen od kartona sa natpisom “Sutra” (Dame), izgubljena devojčica na parkingu ispred velikog tržnog centra (Ljetno kino), san (Cheese), iznenadni dolazak lepe devojke (Čvorci)…

Druga važna odlika ovih priča je premeštanje funkcije zapleta sa junaka na situaciju i atmosferu. Zaplet nije u ulozi sukoba likova, niti razvijanja odnosa među njima. Zbog toga su opisi likova, oni realistički obimni i detaljni, skoro sasvim izostavljeni a Simić se potrudio da nam nisu uopšte ni potrebni. Dovoljni će biti upečatljivi detalji (nacrtani brkovi na licu zavodnika Jaime Otxoua u priči Dame), ponavljanje kvalitativne sintagme (“prilično ružna djevojčica” u Ljetno kino), pokreti tela (Starkey šutne prašnjavu crnu kokoš U dvorištu), tek starosno određenje junaka priče (Poslijepodne, Bacanje sjene, Mjesto na kojem ćemo provesti noć), tajanstven i izolovan prostor- kuća tetke Caridad (u priči Mačke), sećanje na strast (Belle i Beau, jednom )… Svi ti, pažljivo odabrani detalji, zajedno sa izuzetno stilizovanim opisima i kontrolisanim dijalozima, dočaravaju, da tako kažem, “psihologiju atmosfere” svake priče posebno. Za sve priče iz ove prve knjige bitnija je situacija koja će rasvetliti osećanja i jedan trenutak koji tu situaciju kao komadić mozaika izdvaja sa strane. Zato je najviše stvaralačke energije usmereno na predstavljanje atmosfere, na ono što se oseća u vazduhu, između likova, ili pak, preciznije rečeno, ono što se dešava između likova a naspram prostora koji ih okružuje.

U odnosu na drugu knjigu u ovoj prvoj Simić je dao mnogo veću raznolikost likova: dece (Ljetno kino, Bacanej sjene, Mjesto na kojem ćemo provesti noć, Posao oko ponedjeljka), devojaka i mladića (Lovac na slova, Čvorci, Ljubav, U dvorištu), sredovečnih žena i muškaraca (Cheese, Dame), staraca (Poslijepodne, Posao oko ponedjeljka), čitav život u malom. Takvim se menjanjem pripovedne perspektive (variranje starosnog i rodnog), osim širine, ulazi i u dubinu predstavljanja ljudskog sveta. Pošto se autor u narednoj knjizi usredsređuje na užasan i prazan svet mladih ljudi, ovu odliku ne ističem kao prednost prve knjige već kao njenu specifičnu razliku.

Nije zanemarljiv ni detalj o prenošenju nekih likova iz jedne priče u drugu čime se sugerišu celina i poznatost sveta, istovremeno dajući čitaocima na znanje kako svaka priča, negde drugde, ima još neki produžetak. I, kako nijedna priča ne može biti ispričana do kraja (“<…>prava priča, zapravo zauvijek ostaje van kaveza, nedirnuta, nezalijepljena, neispričana i slobodna”-kaže se u priči Čvorci). Za takav utisak Simiću je nekad dovoljno da pomene ime (u priči Lovac na slova Mo vozi poručenu robu starom Fenu iz uvodne priče Poslijepodne), ili da jedan gest (već pomenuto Starkijevo šutiranje kokoške - U dvorištu) iskoristi i razvije kasnije, u drugoj priči, kao nagoveštaj zapleta (Posao oko ponedjeljka).

Jedan veći smisao ovakvog postupka otkriće se tek nakon čitanja cele knjige. Jer, svaka je priča imala svoj zaplet ali i jedan lajtmotiv koji, sa poslednjom pričom, i upravo u njoj, svojim završetkom, otkriva značenje cele knjige. To je vest da će sutradan biti kraj, da više neće biti sunca, da počinje zima koja će trajati najmanje million godina. Sad tek, kada se vratimo na svaku priču, od početka do kraja knjige, postaje jasno šta su to stari Fen i njegova supruga, mirno, na verandi posmatrali, kakav je to “konac svijeta” bio (Poslijepodne), šta je zapravo značio onaj Sneško od kartona sa natpisom “SUTRA” –zašto je toliko uznemiravao meštane u dve druge priče (Dame, Mačke)…Sad znamo da kraj sveta nije bila samo figura prostora, mirnog u svojoj svakodnevici, i svakodnevnog u svom miru, već i jedna preteća figura. Iako izvesna u svojoj pretnji, većina je dočekuje sa mirom, onakvim kakvim se živelo do tada, čak sa predavanjem lepoti promene, nužnosti, bez panike, meteža i smutnje, ili kao General- sa trezvenim nepoverenjem (Posao oko ponedjeljka), jer će se na kraju- knjige-ispostaviti da i godinu, dve posle te strašne vesti, sunca ima. I takvi detalji opet svedoče koliko Simić pažljivo piše, koliko predano gradi svoj imaginarni svet, otkrivajući nam svaki put nešto važno. Smrt deteta, Generalove voljene unučice, jedna je od najvećih boli, ravna mogućoj smrti Sunca, ali, Simić ipak iz dugogodišnje tišine Generala vraća ljudima i Suncu. Razvijanje motiva pustoši i “zapetljanog sunca” kroz čitavu ovu priču (Posao oko ponedjeljka) pažljivom čitaocu neće promaći u nijansiranim postupcima nagoveštavanja radnje. Čak i u trenucima kada se čini da će iščeznuti, Simić neprekidno, kroz sve priče, upisuje veru u život.

A tek koliko je raznovrsnih načina pripovedanja Roman Simić predstavio… Priča Cheese predstavlja nam sredovečnu ženu koja sestri telefonom, isključivo svojim monologom, i to u četiri ujutro, ispoveda san koji uporno sanja već trinaesti put. Iako je ovo veoma kratka priča, ona u gustom, emotivno nabijenom iskazu, dočarava usamljen svet jedne udovice, zatočene u prošlosti. Dok su neke priče građene od dijaloga (Harvey), druge ga pak uopšte nemaju (Čvorci, Ljubav).

Jedna od izuzetnih priča (Čvorci) pripoveda se očima najmlađeg brata. Ali, pogledajte kakva je scena zapravo u pitanju: sa dosadne proslave rođendana majčine prijateljice Silije, otac i dva sina beže na drvo trešnje. Strast koja je problematično počela da obeležava ponašanje starijeg brata, ali i nagađanja (ne)ispunjenja očevih žudnji (“francuska linija”), kao i lovljenje trenutaka vlastitih emocija prema svemu i svima, zaustavlja se sećanjem na kontrastni izlazak iz kamioneta -ćelavog, krupnog, neprivlačnog muškarca i divne, zgodne, lepe devojke, zbog koje sva trojica zaneme i zatrepere na stablu. U trenu kada devojka po izlasku iz kamioneta počinje da peva, zapravo nadpevava Siliju, i sama priča, kaže pripovedač/najmlađi sin, počinje da peva. Stihovi River, oh, river u trenu su povezali različite čežnje više ljudi: Silije, nepoznate devojke i njih trojice. Od prvih redova priče, erotičnost je nagoveštavana granjanjem simbola trešnje (od rođendanske torte preko njenog stabla), da bi se u krošnji, sa kapima kiše, različite strasti trojice spojile u jedno sa samom devojkom. Dodaci, omeđeni zarezima kao zasebne fotografije, neprekidno variraju ritam govora, u koji su upleteni sjajna poezija svetlosti i žudnje, odlični opisi, i neobično autopoetičko uplivavanje teksta koje se odnosi na nastanak, razvijanje i oslobađanje priče. Ta fina, filigranska erotizacija teksta, nijednog čitaoca neće ostaviti ravnodušnim.

Kratka priča Ljetno kino kombinuje male dijaloge neznanca i izgubljene devojčice sa igrom svetlosti i zvuka. Simić neprekidno pokušava da razdvojen prostor, onaj između mladića i devojčice, od nepoverenja, straha i vaspitnih obrazaca, smanji i prevaziđe razgovorom, ubeđivanjem koje treba da postane sporazumevanje. Na malom prostoru kratke priče zgusnuta je velika i ozbiljna problematika: vaspitanje-indoktrinacija-trovanje odraslih, kako se približiti psihologiji deteta, u čemu se zapravo sastoji život odraslih. Druga jedna priča, Bacanje sjene, dočarava dva lika, dvanaestogodišnjeg Hordyja i starijeg prijatelja, Mitcha, pomoću otkrivanja prostora i dečakove želje da ga podeli sa njim. No, to je nemoguće pošto je Mitch postao invalid. Dvogled koji je dobio od Mitcha ima jedno polomljeno staklo i tim detaljem Simić sugeriše mnogo toga. Ne samo rascep između nekadašnjeg vlasnika dvogleda i sveta, jer je staklo polomljeno kao što je i Mitchov pogled na svet morao postati polomljen, prepolovljen i odvojen od najmanje dvoglednog pristupa svetu. Ako i sam Hordy koristi takav dvogled, onda i on, emotivno vezan za Mitcha, može gledati samo na jedno oko, a pripovedač dodaje “bez smetnji”. Ipak, ovaj dvogled-Kiklop dečaka ne sputava niti ograničava. On radije koristi svoje oči i svoje želje neprekidno otvara prostoru.

Česti otvoreni završeci priča još su jedna odlika ove knjige. Oni ne daju utisak nedorečenosti već poklonjenog prostora priče čitaocu, da ga izmašta dalje. Da li time autor sugeriše kako kraj priče nije toliko bitan baš zato što je siguran u svojoj izvesnosti ili, upravo suprotno, sasvim nesiguran u moguće rešenje, to se ne može odgovoriti. Ovaj otvoren prostor završetka priče lep je i privlačan posebno jer podseća na zaustavljenu traku filma, slučajno iskidanu, a zastalu na uzbudljivom mestu, onom koje je čitaoca zavelo.

Mjesto na kojem ćemo provesti noć ima sasvim kratke ali i veoma duge priče. To je bitno reći zbog autorove sposobnosti i umeća da sabije i rasprostre pripovedačke mogućnosti, i, s druge strane, zbog kontrolisanja čitaočeve pažnje. Naslovi su znalački odabrani. To nisu tek nalepnice nego u najvećem broju slučajeva pažljivo odabrani simboli rastezljivih odgovora. Kad sva ova zapažanja saberemo, koliko čitalac želi i očekuje od druge Simićeve knjige? Najmanje isto toliko. I, zaista, posle pet godina čitalac opet dobija sjajnu knjigu, opet veoma različitih priča, sa potpuno drugačijom problematikom koja provokativno izranja iz naslova - U što se zaljubljujemo.

U ovoj drugoj knjizi priča autor se skoro u potpunosti koncentriše na urban prostor, a tematski čvrsto usmerava na ljubav, posebno i naglašeno na ljubav mladića i devojke (pri tom, telo i telesno nisu zanemarljiv nivo strasti koje često sa ljubavlju nemaju dodirnih tačaka), i potom na rodbinske odnose (brat-sestra, brat-brat, otac-sin). Ovo uranjanje u ljubav, kao osećanje koje nas suštinski izdvaja, za Simića je uvek novi pokušaj razumevanja kako nastaju i u šta se razvijaju odnosi među bliskim i bližnjim mladim ljudima a, s druge strane, problemskog opisivanja otuđenja među bićima, posebno zbog utiska da ne volimo prevashodno njih same, nego “nešto” što je došlo sa njima.

Autor je sve priče dobro strukturisao, provlačeći od početka do kraja uvek drugačije istine o pojedincu i njegovim pitanjima tako da se čitav ciklus priča spaja u čvrste linije kruga upravo onim pogledom u oči budućeg muža i pitanjem pripovedačeve bake -“U što se zaljubljujemo?”. Čitalac treba da ima na umu da ovo pitanje dolazi iz porodičnih, nasleđenih, priča (vibrirajuće nestalnih uspomena i sećanja) i upravo ono je glavna tematska okosnica knjige. Pošto je u naslovu izostavljen interpunkcijski znak, zbirka se može čitati kao niz (neuspelih) potraga za ono malo koraka koji su nas za trenutak učinili sretnim, što je naslov kojim su objedinjene sve ostale priče. Isto tako, naslovna sintagma, koja se lajtmotivski provlači kroz nekoliko priča, oduzima znak jednakosti ljudima i ljubavima. Ne “u koga” već “u što se zaljubljujemo” postavlja pitanje transformacije ljudi kao tragača sreće, ljubavi… ili želja, a, s druge strane, akcentira se i pitanje transformacije same ljubavi. “U nesreću? Svoju ili tuđu? Ne. U obećanje? Ne…” “U što se pretvaramo?”- to su samo neka od pitanja, koja, iako završavaju knjigu, još dugo otvaraju prostor razmišljanja.

Iz prve knjige Simić u drugu prenosi “atmosferski pritisak” ali sve prelama kroz psihologiju ljudske čežnje za ljubavlju. Prvi put u uvodnoj priči autor poseže za autobiografskim činjenicama i spaja ih sa esejističkim delovima. Ta priča, Okvir za obiteljskog lava, razlomljena je na nekoliko delova: Fotografije, Povijest, Krhotine, Lice, Anđeo. Pripovedač polazi od jedne fotografije snežnog lava koje mu je poslala sestra (slanje fotografija je jedini način komunikacije sa njom! baš kao što u Tri psa brat komunicira sa bratom samo kada treba pričuvati psa!) i otkriva kako fotografije zapravo više svedoče o zaboravu nego o sećanju. Proces sećanja nalik je “zadobivanju vlastite prošlosti”. Ferić će u priči Forma amfora, u knjizi Anđeo u ofsajdu reći:”Najbolje kozmetičko sredstvo je sjećanje.” Čitajući novu knjigu Simićevih priča često sam imala osećaj da je nastala u velikom dijalogu sa navedenom Ferićevom knjigom, posebno u pričama kojima je tema potraga za ljubavlju, ferićevski rečeno-“samoći u dvoje”. Mnogo se veza može naći, od bliskog unutrašnjeg poimanja sveta i ljudi do specifičnog nadovezivanja tekstova. Jer, upravo se Ferićeva knjiga završava pričom Anđeo u ofsajdu, čiji je poslednji deo imenovan kao Fotografije, dok kod Simića uvodna priča ima podnaslov Fotografije a završna Anđeo!!!

Simić zna da fotografije kao i reči uvek nude dizajniranu priču, koja je daleko od one koju poznajemo. Upravo to “nepodudaranje svijeta i slika” krije sve ono što se ne vidi i ne čuje, sve skriveno, neprikazano, nikad izrečeno, što Simić pokušava i uspeva da predstavi. Šta krije “Povijest”, ona porodična, “očev fotografski amaterizam”, slike koje nude “stereotipe sreće” protiv kojih se sestra borila? Ne čudi što sestrina poslednja fotografija oca prikazuje neprepoznatljivog, s leđa uhvaćen pokret i nesreću, početak rata. “Okupljanje rasute obitelji” nemoguć je projekat. Stvarne postaju jedino krhotine, delovi sećanja, fotografije…”Što je … u stanju opisati i uokviriti silu kojom nas roditelji vežu za svoje živote, one koja u nama živi i prevrće se i nastavlja godinama, da bi se konačno pretvorila u tu istu, kojom druge pokušavamo vezati za naš vlastiti? Fotografije, baš kao i sjećanja, ovdje šute.” Lice kamenog krilatog lava sa gradskih vrata, lice dede u koje će se baka zaljubiti, lice samog pripovedača… sve su to lica priče i uspomene koje se urezuju. Anđeo sa vrha zvonika postaje početak otkrivanja očevih nepoznatih fotografija mutnih anđela (što se na prvi pogled kosi sa očevom stalnom potrebom “da se svijet prikaže jasno i bez nesporazuma”) koje je oko trideset pet godina snimao i koje mogu pokazati svaku tačku vremenskog grafikona porodice, od susreta sa budućom suprugom do sestrinog odlaska u Ameriku. Zahvaljujući njima pripovedač otkriva da su sestrin lav kao i očevi anđeli, stopljeni dedinim krilatim lavom, počeli da otkrivaju mnogo novih drugačijih lavova, od straha, sreće, ljubavi, mržnje, zaborava, priče, zapravo “množinu života”. Ovo je jedno od ključnih mesta u kojima se autopoetički progovara: “Množina života koji u nama progovaraju, množina odgovora koje dajemo na pitanja koja nam postavljaju. Pitati koliko ih ima jednako je pokušaju da se ustanovi koliko anđela može stati na vrh igle.” Divna je ovo priča i, s razlogom, na uvodnom, izdvojenom mestu od ostalih baš zato što pokušava da dopre do veza među bliskim ljudima, koje je nemoguće do kraja upoznati. U njoj je elegično prokrvljeno esejističnim poniranjem, sećanje razvedreno humorom, bol udružen sa prosvetljujućim mislima. Okvir za obiteljskog lava završava još jednom od mnogih intimnih poruka: ”Sada, u ovom trenutku, jedino što želim bilo bi Anji reći: Ovdje sam, s tobom!, ali očeva fotografija za to ne postoji. Htio bih okupiti sve lavove i reći im: Noću, prije nego što zaspem, ponekad osjećam toliko ljubavi za vas da se bojim da će me nestati!”

Ostalih deset priča objedinje su naslovom Nekoliko koraka smo sretni. Ne bih bila u pravu ako likove ovih priča opišem kao autsajdere. Pa ipak, gotovo svim junacima nedostaje nešto što bi ih čvršće vezalo za pojam bića. Nejednake dužine a poprilično ujednačene vrednosti, one govore o nemogućnosti razgovora, o početku silaska u različite tišine, samoće, otuđivanja, nerazumevanja, nemogućnosti izlaska iz besmisla i njegovih čeljusti (droga, alkohol, kompjuterske igrice, agresija). Nije to ni pakao ni čistilište već jedan specifičan prostor – gubilište!- u kome junaci znaju da su nešto dragoceno imali i izgubili, ili, da tu dragocenost nisu imali a znaju da je neće ni imati. Bez patetike, fraze ili razvodnjenosti i isto tako bez melodramske teatralnosti Simić govori o nizu malih svetova koji su odavna srušeni, u kojima pojedinac nije mogao ništa učiniti. U svim pričama susreti sa drugim likovima zapravo su razni oblici susretnja sa nemogućnošću uspostavljanja pravog, nepatvorenog odnosa sa ljudima, koji su tek vizuelni predstavnici čovečanstva. Oni su jednostavno odvojeni od života, otaljavaju vreme ne osećajući ga, nemaju vizija, i ponajviše podsećaju na one kosmonaute koji su izgubili vezu sa letelicom i, eto ih, negde u svemiru, lebde i posmatraju okolni mrak. U ovim Simićevim pričama nema puno dijaloga ali kada se pojave oni kameleonski izjednačavaju atmosferu i karaktere.

Prva od njih (Miris zemlje) upoznaje nas sa ocem i sinom Rokom. “Kao i obično kad bi razmišljao o ocu, Roko poželi da je negdje drugde. Na trenutak mu se učini da je to ’negdje drugdje’ zapravo čitav njegov život: odlazak od kuće, vojska, Zagreb, studij, posao. <…>Već neko vrijeme, nešto između njih dvojice bilo je uistinu gotovo, činilo mu se da prestaje postojati nešto što možda nikada nije ni započelo kako treba.” Predstavljanje sestre, pak, opisuje se ovako: “Već neko vrijeme nisu se ni svađali ni raspravljali – nisu bili ni prijatelji ni neprijatelji – bili su brat i sestra.”

Dok se prvi put posle dvadeset godina voze sami zajedno, do nekadašnjeg, svog, parčeta zemlje, sin se pravi da spava, a, kada i sebe iznenađuje postavljanjem pitanja ocu, moguć razgovor prekida opet sam - uključivanjem radija. Njihovo ćutanje od trena ulaska u auto i tokom vožnje postaje teško podnošljivo, a skučen prostor auta pripovedač nabija opisima praznine dvoje ljudi koje samo dokumentacija određuje kao oca i sina. Svu dramu ove žestoke tuđine obojica kriju na svojim licima. Ali, da li je odnos među njima mogao “započeti kako treba”? Roko oca pamti kao nasilnog alkoholičara koji je svojoj ženi jedne večeri rekao:”Ne volim te.” Odatle potiče Rokova mržnja. Ali, izdaju oca prati i jedna druga izdaja- braka i porodice kao dizajnirane svakodnevice, i nadasve -izdaja same majke, jer mali dečak ni u kakvom delu njene pojave i ponašanja nije mogao da prepozna trag očevih reči. Tematski ova uljuljkana slika male lažne porodice ima svoju dugu književnu istoriju, a dečiji teret zbog ćutanja roditelja ovde se posebno nadovezuje na prozu Irene Vrkljan. Simić piše: ”Pomisli da je noć u kojoj je prvi put čuo riječi ne volim te bila noć u kojoj je odrastao i u kojoj je zauvijek ostao dijete. Pomisli i to da je istina o toj noći bila posljednja stvar koju je htio upitati majku, prije nego je umrla, ali otac je čitavo vrijeme bio tamo, uz nju, do samog kraja, i Roko ga je zbog toga mrzio još više. Ne volim te.”

Oca i sina povezuju jedino sećanja. Mučnina i vrtoglavica sada, kada susreću Josu, očevog kuma, kome su došli da pomognu oko popravljanja u ratu oštećene kuće, dobijaju precizno prepoznavanje porekla: mučnina dolazi zbog osećanja da je ”stran pred čovjekom kojega je poznavao čitav život”. Miris zemlje koji je pamtio iz detinjstva sada ponovo dolazi dok sa ocem zaliva sadnice. “Neka bar to raste”-reći će mu otac, a kada ga pomiluje “umrljanom rukom koja je mirisala na mater”, Roko zaplače. Tako se priča završava.

Još je nešto veoma bitno u ovoj priči a važiće i za ostale. Roman Simić samo kroz retke a upečatljive detalje ukazuje na ratnu pozadinu- mine pored puta, geleri i rupe na fasadama, kuće bez krovova, životi u tuđim kućama, natpisi upozorenja na kućama napisanih ćirilicom i latinicom -“<…> ali Roku su se-onako u prolazu- učinili nekako sličnima, kao da ih je po kućama ispisala ista nevješta ruka”. Simić ovu malenu a važnu retoriku rata opisuje isključivo njenim posledicama (onim što je ostalo) ukazujući na jednu sasvim drugačiju snagu (onoj koja dolazi) iz prirode, iz samog života. ”Ne obazirući se na zabrane, proljeće je iz nekoliko razvaljenih prozora istjeralo mladice drveta nalik lješnjaku i one su zelenile neusiljene i blještave, izvijajući se prema suncu.” U svim opisima oronulosti, udaljenosti i pustoši, jedino su ove slike prirode svetle i obećavajuće. Zemlja-priroda (izvor života), a ne zemlja-politički mapiran prostor, može da spoji i ponovo pokaže osećanja oca i sina.

Naredna priča, Čovjek u ženskim gaćicama (“koja priča o onome koji je priča”), veliki je zaokret. U njoj se razvija sasvim različita tema, na sasvim različit pripovedni način, sa iščašenim likovima i prostorom koji će svojim posebnim pripovedačkim šarmom odmah zagolicati čitaočevu pažnju. Ovde se dodatno oseća Simićevo umeće pisanja duže forme. Tako, kada čitalac dođe do ove priče više nije iznenađen već hipnotisan različitim narativnim pristupima. Vreme: dežurstva, dakle noćno, tačnije vampirsko. Prostor: medicine, odsek –patologije. Junaci: dva šašava specijalizanta- Bruno i Kolja. U trenu kada Kolja prvi put progovara, sasvim je jasno da ćemo ući u jedan pomeren svet, toliko blizak našem svakodnevnom.

Već je Jagna Pogačnik u svojoj kritici istakla kako je ova priča specifičan omaž Feriću. U njoj se i sam Ferić pojavljuje, na motoru, sa medijski etiketiranom famom, koju će svojim ponašanjem demaskirati. Priča Čovjek u ženskim gaćicama istovremeno je veoma duhovita i veoma ozbiljna priča. (A zar nisu takve i same Ferićeve priče?) Jer Kolja i Bruno uznemiravaju prostor oko obdukcijskih stolova izmišljanjem priča o životima mrtvih ljudi! I to “<…>onu o mrtvom kojemu prišivamo život.” (Čitaoče, ovde poveži značenje reči “tekst” –“tkanje, šivenje”, sa procesom koji se dešava u mrtvačnici - otvaranjem telesa mrtvih, kretanja po njihovoj unutrašnjosti i šivenjem prethodno otvorenog prostora, na koje se nadovezuje prišivanje izmišljene priče! Ali, to je tek početak tumačenja i ono može i te kako da se nadoveže na istraživanja prirode nastanka teksta koja su dali mnogi a ovde prevashodno mislim na Lukača, Kermoda, Benjamina, Rikera i Bruksa: svaka priča nastaje u interakciji instinkta života i smrti, u kojoj se značenje priče konstruiše od/iz kraja, pomerajući se unazad, ka rekonstrukciji pređenog puta.) Tako Kolja, slično Gogoljevom Čičikovu, a zajedno sa novopridošlim kolegom Brunom, manipuliše mrtvim dušama sa obdukcijkih stolova, sve dok im stariji bolničar ne očita bukvicu i zapreti disciplinskom komisijom.

Ali, dok ta bukvica ne dođe, dešavaće se mnogo toga. Posle serijala izmišljenih priča Bruno će početi da primećuje da se “…dogodilo …nešto čudno; što je više bio svjestan sebe i svijeta u kojem je živio, manje ga je bio u stanju primjećivati i razumjeti”, počinje da oseća kako “<…> biva usred života ne dotičući ga se.” Od pričanja nisu mogli da se odviknu, niti da pričanje “drže pod kontrolom <…>Brunu se ponekad činilo da cijeli svijet funkcionira kao njih dvojica. Televizor je pričao o mrtvacima, novine su pričale o mrtvacima, susjedi su pričali o mrtvacima, mama i tata su pričali o mrtvacima <…>”

Glavna poruka priče počinje sve jasnije da dolazi iz smera poštovanja ljudskog života i privatnosti, jer, iako je telo umrlo, ono je deo čoveka. Cirkus koji dvojica specijalizanata razvijaju maštom nastaje posle rovarenja po njihovom telu, truplu. Mrtva tela sasvim nepoznatih ljudi povod su izmišljanju priča, baš kao što je i sam trač (građenje fame) deo nasilja nad živim telima, nad ljudima koje ne poznajemo. “I pazi što pričaš. Koliko god priča mogla govoriti o mrtvacu, toliko govori i o živome, onome koji je priča.- i baš te Koljine riječi, tko zna zašto i tko zna kad, Bruno je odlučio proglasiti vrhuncem svoga novog staža; možda i najvažnijom lekcijom cijeloga dotadašnjeg studija.” To je, čini mi se, ključ za razumevanje cele priče i nadasve epizode sa pojavljivanjem samog Ferića, sa shvatanjem i priznanjem da ne izgleda onako kako ga ljudi zamišljaju i šta pričaju o njemu, niti se tako ponaša. Na ovo otrežnjenje Kolje i Bruna nadovezuje se opomena koju stari bolničar uzvikuje. Ni bolnica ni život nisu cirkus i mi nemamo prava govoriti i olako suditi o ljudima.

Zašto je baš Ferić izabran da se pojavi u priči? To je pisac koji piše izuzetno zanimljive, neobične priče, na veoma duhovit i gdegde bizaran način (Ovde Simić naglašava Ferićevu “<…>reputaciju pisca zainteresovanog za bizarno, bolesno i mrtvo”). Zapravo, Ferić u svojim pričama spaja nespojivo, poredi provokativno, toliko zbližavajući život i smrt da ih često ne možemo razlikovati. Čudnovato je kako upravo ovim neobičnostima Ferić najviše zasmejava. Smeh je ovde ona bergsonovska neočekivanost ali i ljudski strah od strašnog, zastrašujućeg i od smrti. Ferića bije glas da je “ovo” ili “ono” (hipohondar…bla-bla) ali to su već pobrkani lončići, jer pisca treba razlučiti od čoveka kojeg ne poznajemo. Uz to, Simić i Ferić su dobri prijatelji, oni koji se poznaju i kao ljudi a ne samo kao pisci. Zato je Ferić izabran a ne neko drugi. I, zato je cela priča specifičan omaž Zoranu Feriću.

Pažnju obratite i na Bruninu neugodnost posle susreta sa Koljom van prostora mrtvačnice: u supermarketu prvi put ugledaju onog drugog sa nekim drugim, a o tim najvažnijim, ljudskim, živim delovima njihovih priča, tj.života, uopšte nemaju nikakvih znanja. Bruno je sa koleginicom-ljubavnicom, a Kolja sa uplakanim detetom, ali se obojica prave da se ne poznaju i o tome dalje ne progovaraju ni reči. Posle tog susreta i spoznanja užasnog mrtvila među njima, a nadasve kod samog sebe, Bruno počinje “da nestaje”, sklanja se na bolovanje, sam je za Novu godinu, a kad se vraća u bolnicu zna da s Koljom neće pričati stare priče. Preokret koji će uslediti izazvan je verbalnom ćuškom starijeg bolničara posle koje Bruno počinje da primećuje ljude i lica na ulici: “Tijela, ukazuje mu se odjednom, na okupu ne drži tkivo, materija, ustreptali vrtlog kostiju, živaca i žila…Puno prije, to su sile; želja za bivanjem zajedno, strah od odvajanja, strah od iskliznuća, od zraka…Svaka stanica upinje se i gori ne iz ljubavi prema cjelini, već iz bojazni da joj ne pripada, prokletstva usamljenosti!”

U ovoj priči bol i tuga dolaze iz odsustva ljudskog ponašanja među “ljudima” a prostor mrtvačnice je izvanredno odabran: simbol je savremenog, svakidašnjeg hadskog i vampirskog lokusa, gde ne znamo kako dopreti do ljudi, tačnije, dolazimo k njima na najgori mogući način: površno i tračerajski, sasvim beznačajno. To je “<…> krvoledni triler u kojemu je žrtva Smrt, a ubojica Život!”. Evo bizarnosti koja se dijaloški prožima sa Ferićevim bizarnostima! I, deo su naše sveukupne svakodnevice. A vidimo li ih, i priznajemo li ih sebi? To pitanje postavlja Simić, tražeći istovremeno i odgovor na pitanje kakav mi to život živimo i gde je taj život u odnosu na nas. Završna, epifanična i veoma efektna ironija dolazi upravo iz Brunine spoznaje da je žive ugledao zahvaljujući mrtvacima!

Ono što razlikuje ovu drugu knjigu Simićevih priča od prve to su i završeci koji, čini se veoma promišljeno, otvaraju prostor katarze. Autor u ovoj knjizi na sasvim drugačiji način problematizuje odnose među ljudima: ne postavlja samo scenu, detalje, dijaloge (koji su ovde retki) nego produbljuje dramu junaka, primoravajući ga da se suoči sa sobom i svetom koji ga okružuje. Šta je uspon u istoimenoj priči? Ništa drugo do predstavljanje velikog, nepopravljivog pada, koji je došao zbog rasturanja porodice sa ženom i detetom.

Kakve ljude sreću junaci Simićevih priča? Evo nekoliko primera iz priče Tri psa: Jura je neprekidno ćutao “<…>onako kao što drugi govore; ne tražeći odgovora i ostavljajući čovjeka bez riječi”; mladić u Fila trenerci bio je “<…>jedan od onih tipova s kojima ne razmenjuješ poglede, ako baš nije nužno”, Maja- prostitutka koja radi u svojoj kući, bezdušna je cura… gotovo svi oni mogu da se opišu kao “prvaci svijeta u ravnodušnosti”. Tri psa i tri njihova vlasnika odabrana su po “kriteriju kompatibilnosti” sve dok se sasvim ne izjednače sa animalnim, razularenim pijanstvom i pokušajem silovanja prolaznice. Kao onaj ko je neosetan za ljude, njihove priče i osećanja, ilustrativan je primer Konja - lika iz priče Jeste li čuli za Mendozu? Konj je onaj ko uvek traži da mu se svaka ispovest ispriča u trideset reči.

Izuzetno pripovedačevo poigravanje upravo u navedenoj priči proizilazi iz udvaranja pripovedačkim pravilima. Jeste li čuli za Mendozu? sa mnogo duhovitih autopoetičkih iskaza (pogledajte i podnaslove: Recite to u trideset riječi; O važnosti dobrih naslova; Osjećaji, seks i malo nasilja; Što je dalje bilo? ili priča o idealnom slušatelju;Tajna Happy Enda ili Zašto sve to pričamo?) nudi odgovore na pitanja šta sve dobra - “uzbudljiva/zanimljiva/nova” priča mora da ima, kako ona zapravo može da izgleda: od naslova, preko manipulisanja čitaočevom pažnjom, do sporednih tematskih zavijutaka…ukratko da nije od onih “tkoznašto-s-elementima-tkoznačega”. Ova priča, koja se i te kako suočava sa mnogobrojnim stereotipima o elementima pripovedanja, jedna je u nizu Simićevih pripovednih poslastica. Ljubavna tema ovde je dobar povod da se ukrste mačevi tradicionalne i nove ljubavne priče. Smejaćete se zamišljeni, a ne sumnjajte da ćete biti i opčinjeni Simićevom pričom!

Kakav je Zagreb kada ponekad uđe u Simićevu priču? Uglavnom sinegdohično objedinjen: predstavljaju ga detalji, zapravo ljudi koji u njemu žive. To je Grad-ludnica zbog sahrane predsednika Tuđmana (Učinili smo to jer smo morali), “Zagreb i njegovi tramvaji, njegov smog i njegova isprana žuta crkva s krovom od medenjaka”, u čijim parkovima “drek i pišalina, kao glavni socijalni podmazivači <…> mirišu bolje nego prije”; ulaz u zgradu je “<…>vonjao na vlagu, svjetla koje nije radilo, izlizanog drvenog rukohvata i stuba što su pod nogama škripale onako kako to očekuju ljubitelji romana Marije Jurić Zagorke” (Tri psa) . Iako priča U što se zaljubljujemo počinje u vreme rata, osim sirena za uzbunu nema nikakvih daljih opisa grada. Kasnije, kada ljubav između nje i njega počinje da izmiče, otkriva se čitav svet nestajanja, počevši od parkova i ptica. Junak je sam u prostoru koji nestajanjem pustoši i tera da se zapita:”Koliko je i čega potrebno nestati da ptica prestane biti ptica, čovjek čovjek?” Kasnije, kada se posmatra razdanjivanje grada, junak/narator kaže: “Pomislio sam i na to da i grad bez ljudi može biti svet, i nov, kao čudo svitanja ili čudo gledanja i govora.”

Simićevi junaci i kada vide problem pred sobom ne znaju ili ne umeju da ga reše i prevaziđu. O tom problemu oni ne razgovaraju, već ostaju zatočeni u svojoj patnji (Zemlja, Učinili smo to jer smo morali, U što se zaljubljujemo) ili u svojoj prošlosti (Jeste li čuli za Mendozu? Tri psa, Uspon). Ne dozvoljavajući da se iz druge tačke gledišta ugleda i promeni slika o samom sebi, oni još više gube vezu sa stvarnim svetom i ljudima. Pisac neprekidno ukazuje kako smo velike ponore iskopali sami, ćuteći i prećutkujući ono što nas najviše tišti. I da sa drugima razmenjujemo i delimo prazan i ništavan svet besmisla. Svi junaci žive onako kako pripovedač u naslovnoj priči, verujem ne slučajno smeštenom na kraj knjige, priznaje: “Život u kojem smo zaboravili da išta može biti tako toplo kao nečije krilo. Život u kojem je sreća na tuđem licu boljela. Život iz kojeg se trebalo probuditi makar i tako da zaspeš, uspavan uzdisajima, umiren otkucajima tuđeg srca.”

Briljantan stil zbog koga se za Simića može reći da uranja u jezik i da samo druge može podsetiti šta jeste prava književnost a šta poplava trivijalnog, umeće pripovedanja kojim se pažnja čitalaca osvaja od prve rečenice i drži u napetosti do poslednje, potom specifičan unutrašnji dijalog sa čitaocem koji daje utisak kao da je pisac tu pored nas, da sedi i govori (a najčešće korišćen oblik prvog lica u pripovedanju još više pojačava prisnost i neposrednost; ovo prvo lice važna je i distinktivna razlika u odnosu na prvu knjigu priča!) i te kako su dobri pokazatelji zašto je ova knjiga tražena u Hrvatskoj. Nezanemarljiv pikantan začin pripovedanju je humor : u tekst ulazi opušteno i nenametljivo, kao deo prirodne veze radoznalog duha i spajanja različitih stvari na golicav način. U ovoj drugoj knjizi priča postoji osetniji sloj intertekstualnosti i “interautorstva” koji Simić upotrebljava ironično, produbljujući metafore i proširujući kontekst mogućih značenja (kao u priči Čovjek u ženskim gaćicama, koja osim Ferićevih priča, rasprostire široko polje ruskih klasika, baš kao što u priči Tri psa autor gogoljevski isprepliće i nadograđuje veze tri psa i tri vlasnika).

Kada pripovedač unosi neke poetičke naznake, koje pokušavaju da odgovore na pitanja šta je vešt pripovedač a šta vrhunska književnost, on se i u tom trenutku njima poigrava preokrećući sve pa i esejističke delove u nabijene redukovane iskaze, gotovo telegrafski otkucan završetak (Jeste li čuli za Mendozu?). U toj priči nalazimo misao: “U svijetu bez ljubavi sve je kudikamo jednostavnije, ali neizdrživo.” “Goblen-djevojka” -Maja, navodno Jurina sestra, ružna je plavokosa lepog tela (Tri psa), Dinova jedina “normalna” devojka, Sanja “nije bila Miss Snobizma”, bila je simpatična, “obiteljska miljenica” (Tri psa). Čini se da samo junakinja iz priče Jeste li čuli za Mendozu? pokušava da se bori i ukaže na odnos koji nepopravljivo propada. Ostali ženski likovi Simićevih priča su oni koji su ostali po strani (Uspon), tek telesni susret (Čovjek u ženskim gaćicama, Apaurin) ili izvitopereni oblik nekadašnjih želja (Tri psa, Kupa, U što se zaljubljujemo). Tako Simić potvrđuje teoriju iznetu u Jeste li čuli za Mendozu? kako “svaka prava ljubavna priča u sebi mora sadržavati tri osnovna sastojka: osjećaje, seks i malo nasilja.” Pri tom je pojam “nasilja” najsloženiji i oko njega se zapravo gradi zaplet svih priča. Nasilje je razdvojenost i razasutost porodice (rat), mržnja i otuđenost među članovima porodice, abortus, pripovedanje i fotografisanje kao dizajniranje stvranosti, ulaženje u fiktivan prostor mrtvaca na obdukcionim stolovima, pokušaj silovanja, napuštanje deteta/porodice…sve ono što je ostavilo samo “plavičaste osmjehe”. Nove priče Romana Simića izuzetno su stilizovane i na zanimljiv način ispričane bolne istine o gubljenju odnosa među ljudima, o načinima i nemogućnostima njihovog približavanja, u kojima ljubav ostaje večiti ideal, ono najbolje što može izaći iz nas.