Svetlana Tomić

ODABRANA POEZIJA 23/24 - SVETLANA TOMIĆ

Sarajevske Sveske br. 23/24

SADA: ČEKA NAS OPET PUTOVANJE

Sada: čeka nas opet
Putovanje. Čupanje mladica,
Sađenje konja, šerpe i vode.

Kako sačuvati vodu? Kako
Ponovo živeti ispočetka?

Sada: treba opet ohrabriti
Sebe. Deci reći: "Izdržite još malo!"
Spakovati što pre uspomene. I, kao pas, zakopati,
Za svaki slučaj, bar jednu kost.

Ne glumiti vojnika, ni trubu.

Poneti igle i konce.
Dalje!
Ne zaboraviti olovke, pribor za higijenu.
Ne ispustiti reči prijatelja.
Sa knjigama će opet biti najteže. Kad
Ugledam na kraju korice kako se grči
Sećanje. Beleška. Pesma.

Opet će precrtati moju adresu u
imeniku, žaleći se kako najviše
trošim mesta. Opet će aždaja
gaziti
po putu. Auto postati sunđer. Voz limenka.

Ispijamo i taj gutljaj, mirise, slike.
Sobne galaksije, sazvežđe slučaja, volje
i kiseline. Gumu od duše, stakla i duge.
Krenimo, obavezno, sad, bez osvrtanja!
Ako berba ne počne, sama ću postati oluja.

Znaš već. Umoriće te, kao i pre,
razbijanje tela kroz svetlost.
Ponovni razgovor sa tuđim duhovima.
I imaćeš opet isti
osećaj. Da je
život neprekidan put, vežbanje disanja
i ustajanja.

Večno ćeš pevati kako živimo u
pokretnom hotelu. Gde nam je sunce
omiljen cimer. Šuma uvek
preko puta. Šal i poklon – reka. Ćutaću opet
dugo, dugo. I zaveslati preko neba.

Omča je to, velika barka. "Ali, pssssst!
Ni reči nikom!" Namigne mi, o drago nebo!
Preveliko!
Preveliko za naručje, utehu. Preveliko za snagu.
Da magarac sam bar!

Kako da nosim
Nebo? Kako da ga ne volim?

Sada!
Počinje!
I iz dlana izlazi suza nalik jagodi, barki!

Uskoči i nalij!

Dok slušaš kako tutnji krdo kofera i torbi.
Sve ljulja se. Od težine. Kao da uspavljuje se
brod, a put čeka, maslačak.

Sada:
ućuti, ne govori. Više.
Ništa više.

KOLIKO DUGO JE TRAJALO?

Svaka selidba je trajala
Onoliko dugo
Dok se nisam predala.

Dok prostor nije rekao:
„Sada sam sav tvoj.
Deo sam tebe.“ Dok

Koraci nisu
Prestizali sebe.

Dok pogled nije neopaženo odmicao.

Dok se predeli nisu otključali.

Dok nebo nije postalo tek nebo.
Kuća tek kuća. Drvo tek drvo.

Samo ja nisam mogla ostati ista.
Tek ista. Ista ja.

NOMAD: KOST, U GRLU VETRA

Ovo je bila moja
zlatna tuga: kamen
bačen nasred druma,
ćutanje
u prolascima.

U ustima – oči,
u očima – ruka,
u ruci – olovka
– krilata strela.

Na njenom vrhu je
Srce: kako uđe –
Tako ostaje,
da leči iznutra.

I znaj:

Ako ne zadrhtiš –
leka nema,
jer previše se otrova nakupilo unutra.
Ili su lekovi bili lažni,
pa tuži vračeve već sutra!