Elizabeta Šeleva

LJUDI I ADRESE

Sarajevske Sveske br. 03

Ako me neko upita gde živim, adekvatno terminologiji aktuelnog političkog savetnika Tonija Blera, ja treba časno da mu odgovorim da živim u jednoj staromodnoj (old fashioned) državi. A to znači, državi koja još uvek razmišlja o svojoj bezbednosti, sigurnosti i koja se nalazi 'izvan postmodernističkog kontinenta Evrope". Otuda sledi 'modni' zaključak da: samim tim što je postmodernistički, kontinent Evropa je i 'bezbedonosni centar', ekvivalentno tome, fakat da je Makedonija demodirana država, predstavlja za njegovu bezbednost - pretnju.
Zatim će biti potrebno da mu nadugačko i naširoko, zamorno, sa puno frustracija, objašnjavam etimologiju svih mogućih zapleta koji se u poslednje vreme povezuju sa Makedonijom, počevši od zapleta sa identitetom - jezičkim, nacionalnim, državnim i drugim planovima, a završavajući se zapletom oko bezbednosne krize, bolno urezanim u začetak novog milenijuma. Pri tom me 'teši' zaključak jedne holandske novinarke, Marieke Kroneman, koja i sama, kao pripadnica jedne manjine, priznaje: 'Kad pripadaš nekoj manjini, ti si svaki put obavezan da objašnjavaš samog sebe' (2000: 37). Ipak, u našem slučaju, metaforička zamena pojma 'manjina' sa pojmom 'periferija' više bi odgovarala aktuelnom analitičkom modelu: centar - periferija. A opet, ta periferija, budući da je van 'carstva', po definiciji se odlikuje 'varvarstvom, haosom i neredom' (Robert Kuper, 2002: 1). Ipak, saznanja opominju da ove relacije (u i van) danas su samo prividno prostorne (fizičke) kategorije; da su one, zapravo, nevidljive, diseminirane i, što je najvažnije, prostorno - VREMENSKI obeslovljene.
Gospodarenje i dominacija nisu upisani u prostoru, a fizičke granice nisu više glavni mehanizam kontrole. Čovek više nije 'zatvoren', već 'zadužen'. Dug može da bude diseminiran u različite prostorno-vremenske okvire. On nije fizički povezan s jedinkama, već sa njihovim adresama (Arijela Azulaj, 2001:194).
Otud, nova kategorija - 'zaduženost' - referiše na adrese, ne na ljude; tačnije, sada ljudi sebe posmatraju kao još apstraktnije entitete, potvrđene preko, ili svedene na svoje adrese!!! U tom odnosu, kartezijanska maksima pretrpela bi sledeću modifikaciju: 'Imam adresu, znači čovek sam'.
A Balkan se danas nalazi usred 'životne političke situacije' (B. Sarkanjac, 2001: 14): on vri od svakojakih izbeglica, migranata, emigranata: realnih, virtuelnih, akutnih i hroničnih. Kažem virtuelnih, i to za one koji permanentno maštaju da se odsele odavde, da žive nasuprot Balkana. Kažem hroničnih za one koji postojano, izloženi udarima, sudarima identiteta, zapravo cirkulišu okolo i van Balkana, više nego što se permanentno naseljavaju i opstaju na datom prostoru.
Stanje permanentne obeskućenosti, graničnosti, izmeštenosti, koju Homi Baba imenuje nimalo teroriziranom sintagmom 'ljudi bez adrese', u celosti odgovara aktuelnim događajima koji su pogodili Makedoniju, pređašnju 'oazu mira' (kako ju je nežno nazivao njen eks-predsednik).
'Nemam oči da vidim budućnost' - potresno, suštastveno, tačno i 'ubistveno', opisala je svoju novostečenu izbegličku 'poziciju' jedna žena, letos isterana iz svog doma u skopskom selu Aračinovo. Tako se još jedanput, i na njenom ličnom primeru, geografija potvrdila kao 'zla sudbina'. No, da li i koliko geografija u presudnoj meri sme da utiče na 'zlu sudbinu'?
U svojim lucidnim zapisima o grčkoj tragediji Rolan Bart će napisati da se u osnovi tragičnog sukoba nalazi 'kriza prostora'. Ponovo metaforički uopštavajući ovde izrečeno, pod pojmom 'prostor', između ostalog, pored fizičkog, realnog, geografskog, možemo da ubrojimo, takođe, i mentalni (kulturni) prostor.
Na taj način dolazimo do jednog šireg, a ne samo bio-nacionalnog opredeljenja tragičnih sudara: dolazimo do simboličke, faličke kastracije celog ovog regiona (Balkana), u odnosu na Evropu.
Dolazimo do nečega što je ekstremno teško da se prihvati odavde, dolazimo do 'krize muškosti' (Džudit Halberštam, 2001:96) - kao endemske pojave, svojstvene upravo kolonijalnom stanju ili, dodajmo mi, nekoj njegovoj omekšanoj varijanti, što se momentalno primećuje na relaciji Balkan - Evropa. A kao što ukazuju realna iskustva, jedinstveni alati u takvim krizama muškosti jesu upravo oni koji obezbeđuju 'momentalnu konsolidaciju muškog autoriteta': to su nasilje, kriminal, alkohol.
Da bi se olakšao simbolički, ali i realni pritisak siromaštva, onemoćalosti, podređenosti - ljudi i zajednice skloni su donošenju ekstremnijih stavova, sprovode Eksteriorizaciju Zla - smatrajući, na taj način, zlo za imanentno Etničkom drugom. Oko tog, etničkog drugog, počinje da se roji predstava o konceptualnom Tuđincu (U. Bilefeld, 1998), koji je, po definiciji, kriv i odgovoran za sve što je negativno, neprijatno, preteće, neprijateljsko. Upravo kroz osnovu akumuliranja svih mogućih negativnih i kompenzirajućih 'energija', taj etnički drugi, iako nije uključen u takvu nameru, uspešno homogenizuje, a pored toga i solidno mobiliše kolektiv za niz veoma praktičnih i (radikalnih) dejstava.
Ukoliko je moguće i jedno ovakvo kontradiktorno opredeljenje, 'kultura mržnje' (koju je, a odnosi se na Balkan, izrekao makedonski režiser i aktuelni ambasador Ljubiša Georgievski), tada, saglasićemo se, cela prošla godina bila je u njenom znaku, tačnije, umesto moći kulture, u Makedoniji je nasilu zavladala i bila je uvezena 'kultura' Moći (ratovanje, krvoproliće, masakriranje, rušenje).
Nažalost, efektivnim se pokazalo da, nasuprot Fukoovom mišljenju, Znanje uopšte ne mora da implicira i konkretnu efektivnu Moć. Te da, nasuprot tome, ta (efektivna) moć proizlazi iz 'osećanja inferiornosti i potrebe da se ono kompenzira privlačenjem pažnje' (kao što A. Adler objašnjava problematično ponašanje). Još je gore što ta nasilnička moć predstavlja kompenzaciju za identitet, za depersonalizaciju, koju bi nasilnik inače doživeo (u svojim analizama konc-logora, Cvetan Todorov zaključuje da su ljudi u njima postojali 'samo kad su uništavali ličnost drugih').
Tako, sledeći antilogiku nasilja (svaki put se zlo eksteriorizira u drugom), brzo i lančano se uspostavio i nužni, fantomski kvadrat mržnje: formiranje depersonizirane, destruktivne rulje; traženje racionalnih argumenata za nju (Manes Šperber razlikuje ljubav od mržnje, na račun toga što prva ne traži argumente za sebe); ponižavanje i degradacija drugih kao ugrađen čip i kao cilj mržnje; iznuđivanje reciprociteta kao jedinog mogućeg oblika reakcije.
Fantomski bol posle trajnog legitimiteta uzrokovao je Edipovo tapkanje u mestu: traženje nekakvog čvrstog korena i potpore u samom Poreklu, uzrokovalo je upadanje u zamku binarizma (tertium non datur).
Nastupila je jedna nasilna homogenizacija nacionalnog identiteta: na sceni se po prvi put pojavio 'fantazmatski Makedonac' (imenovan apstraktnim atributom - Slav). Tako se taj omraženi Slav odjednom javlja kao 'isceliteljska figura' za sve vekovne traume i frustracije Albanaca, Slav je poneo tovar univerzalne, tragične Krivice.
S druge strane, zaraćeni Albanac krio se iza vešte diskurzivne mimikrije (izjavljivao je i priznavao samo konjukturne zahteve za 'ljudskim pravima' - samo ono što su uši politički korektne javnosti bili spremne da čuju). Tako je on, istovremeno, pridobio spoljašnje lobiste, zaradio sopstvenu amnestiju, kao i medijski profitabilni status žrtve. A Evropa, odjednom, kao da je zaboravila na retorički 'štof politike' - i njene, samo deklarativno prihvatljive, paravane pred javnošću.
Verovatno zato i 'najhladniji' makedonski istoričar danas, Jovan Donev, mora da konstantuje sledeće: 'Jedna od najtežih stvari jeste biti Makedonac'. Makedonac koji je multimedijalno ugrožen, napadnut, obezvređen, u stalnom preispitivanju i uvek na oprezu.
Gurnuti u stravičnu izvesnost rata, kao da su svi zaboravili na jedno umno upozorenje Toni Džud da je 'nacija ono što preostaje gubitnicima'. Nacija je postala jedino sredstvo za kompenzaciju realne (ekonomske, političke) inferiornosti. Pritom, nacija je, uz to, i jedan konstruisani lik, odnosno učinak jedne produžene 'naracije' (Homi Baba).
Gubitnici su, na trenutak, zaboravili na to da su gubitnici. Vrlo brzo (a to je, sada, godinu dana kasnije), oni ponovo shvataju ko su i šta su - Luzeri koji se kreću po bespuću globalizacije. Zajedno su postigli potresno iskustvo čudovišnosti: a nju Mišel Fuko definiše kao kolaps kategorija Isto i Drugo.
Shvatili su da su beznačajni, da su manipulativne mrvice i rezervni delići, neophodni za funkcionisanje ogromne 'industrije Balkan', koja profitira svaki put kad po tuđem nalogu i u prilog tuđem blagostanju poslušno proizvodi rat, izbeglice, krize.
Odnedavno jedna od najslušanijih skopskih radio stanica stalno emituje sledeći, zbunjujući džingl: prvo ide raspaljujući rokerski dribling (Rolling Stones), zatim sledi glasan, izveštačeni smeh, kroz koji se raspoznaje mrmljanje više glasova na engleskom jeziku, a na kraju dolazi reklamni slogan: 'Vojnici NATO-a - gosti u našoj zemlji'. Da se razumemo, dobro znam da su gosti ovde došli na naš lični poziv (da su reagovali na vreme prema albanskom ekstremizmu u regionu, možda sada uopšte i ne bi bili u 'viziti'). Ipak, izgleda mi neukusno, čak krajnje neprimereno da se, pored medijskog inkasiranja eufemizma 'gosti', nameće još jedno novo značenje, matematički sravnjeno znakom jednakosti između buntovničke (kontra-kulturne i pacifističke) rok muzike - i najmoćnije vojne alijanse na svetu.
Ali, Lakan lepo reče da se uloga gospodara sastoji u privilegiji - 'da samo on imenuje događaj i integriše ga u simboličku realnost'.
Tako, dok Evropa ima svoje bogate resurse, Balkan ima svoju (mračnu) biografiju.
Danas Balkan liči na groteskno telo - prema Bahtinu, groteskno telo je, u stvari, telo u nastanku i modifikaciji. Pritom, zadržimo se još malo kod Bahtina, Evropa ima značenje kulturnog Gore (usta, referencijalnost), dok je Balkan - kulturno Dole (utroba, libidinalnost) .
Tako se, da parafraziram jednu koleginicu iz Slovenije , Evropa samoinicijativno proglasila Lepoticom, a Balkan i dalje pristaje na preostalu ulogu Zveri iz istoimene priče.
S obzirom na to da na Balkanu, isto kao i u Libanu (odakle potiče Amin Maluf), i dalje vladaju/caruju 'pogubni identiteti': posebno identiteti Moći; najhitnije je potrebno da se izvrši, više nego neophodna, (kulturna) relokacija .
Jer mi, kao što lucidno zaključuje Imanuel Valerštajn, 'ne potvrđujemo svoj identitet, nego plaćamo da posmatramo kako ga drugi potvrđuju, a neki čak i nama prodaju naš identitet.' (2001: 42)