Vojka Smiljanić-Đikić
KNJIGA MRTVIH SMILJANIĆA U SARAJEVU
Sarajevske Sveske br. 32/33
Kada je umrla moja poslednja sarajevska tetka
lepotica
Nasledila sam nešto skupocenog porculana
i brdo fotografija
Više nema nikoga ko bi mi rekao:
Ko su ti momci u velikim crnim šeširima
I vitke devojke na sarajevskim ulicama
Jedva prepoznajem jednog mladog ujaka
na dubrovačkim kapijama
Među slikama krhka knjižica boje duvana:
«ČITULA SMILJANIĆA U SARAJEVU»
Nikad nisam videla tu knjigu
Niti je iko pominjao njeno postojanje
O smrti se ne govori među vaspitanim svetom
«ne budi neukusna»
Kaže moj sin kada pomenem smrt
Polako gotovo sa nelagodom otvaram
Knjigu mrtvih što liči na pergament
Nižu se imena mrtvih Smiljanića
I ni jedno mi ne znači ništa
Poslednje koje je upisao moj deda svojim
Lepim rukopisom koji smo svi nasledili je
KOVILJKA
Iz mraka godina i sećanja izranja priča o
KOVILJKI
Žena jednog od sinova umrla od tuberkuloze
lepotica
Taj isti sin posle će se još jednom oženiti
lepom devojkom
Koju neće ubiti tuberkuloza
nego Luburić
Videla sam na nekoj ploči žrtava fašizma
njeno ime
A onda lepim dedinim rukopisom:
Marko
Lazo
Đuro
Borislav
Špiro
Jesu li bili sinovi, braća očevi
nema traga
Čudo kao da žene u Smiljanića nisu
umirale
A onda na drugoj strani:
Stevo
Jeka
Dimšo
Sofija
Risto
Pero
Znala sam priču o Petru
Bio je sveštenik i udavio se u
Drini
I evo me kao Pimen
Sedim i zapisujem u knjigu mrtvih
One koje sam znala
Jesam li ja poslednji pisar Smiljanića
Smiljanić Rade moj deda umro je u maju 1945.
Pošto je Sarajevo oslobođeno
(Visok, prav u štraftastim pantalonama
i crnom redengotu sa leptir mašnom i kragnom
poput ledenice. Najlepši u lepom plemenu Smiljanića)
Sedam dana posle njega će moja baba
Darinka Zec
/Ja konj preživela Osmana deset godina/
Sinovi moga dede su umirali ovim redom:
Uglješa 1942. u Jasenovcu – klavir, Prag
Vaso 1967. u Beogradu – orgulje, harmonium čelo
Gete Šiler i Mokranjčevo opelo
Rakija, to je poznato
Ali njegova majka ne bi volela da se to pominje
Ostavimo zasada rakiju po strani
Dušan 1973. u Sarajevu – (u kome je sazidao sve lepe kuće)
Prag zauvek, Prag večita ljubav
Znam da je svirao neki instrument
ali koji ne sećam se
Uroš 1973. takođe u Sarajevu
Sveto 1991. – U Beogradu violina, Prag, ali najvažnija priča za nas je
bila da je u HOTEL EVROPI pobedio
na simultanci Aljehina
Držim da su sretni, nisu videli ovaj rat
Valjda su im dva prethodna bila dovoljna
Kćeri moga dede moje tetke
upisujem njihova imena: Milena, Nata, Mara
(to je ona od koje sam nasledila knjigu mrtvih Smiljanića)
Nasledila sam od te tetke i kuću
Ali ta kuća je sada u drugoj državi
Nemam snage da tražim da mi ta država vrati kuću
Uostalom ovo i jeste doba u kome niko nikome
ništa ne vraća
Zajedno sa mrtvim
Jer ni mrtve ta država ne vraća
A zatim su počeli da umiru mladi Smiljanići:
Prvo Rade, sin Vasin – bas, gitara – rakija takođe
Pa Ranko, sin Dušanov – flauta, kada nije gradio crkve – rakija takođe
Dobro je govorila baba Darinka
U svakom Smiljaniću čuči po jedan Ciganin
U jednoj ruci ćemane
u drugoj čokanj
Pitala sam čuvenog zagrebačkog profesora Hudolina
Šta je to sa Smiljanićima i rakijom
Je li to nasledno?
( pošto sam jednog od njih vodila na lečenje posle pokušaja ubistva
Lečenje nije uspelo ali mislim da ni o tome ne treba govoriti)
Još jedan je živ od tih unuka moga dede
(On svira klavir
I lep je i prav je, i visok je na dedu)
Ali neću pominjati njegovo ime
Da ne opomene zle Duhove
Njegovo ime neće biti zapisano mojom rukom
U knjigu mrtvih Smiljanića
Da umrem?
Kome ću predati ovaj Pergament
Sa dušama Smiljanića
Ko će upisati moje ime
Da li da svojom rukom
Kao što sam upisala njihova imena
upišem svoje
I opomenem sebe
Da je vreme
Ili žene u Smiljanića
ne umiru
