Mirjana Stefanović
KADA JE BRANKO ČUO OHRIDSKE TRUBADURE
Sarajevske Sveske br. 47-48
BALADA
Ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.
Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
Branko Miljković
Pesnik u sećanju
Moja već izbledela, zamagljena, višestruko eksponirana, nepouzdana sećanja na Branka vrte se oko časopisa Delo i Bezistana.
On sam je napisao: „Rođen sam 1955. godine u Delu, uz pomoć Oskara Daviča.“ (Marica Stojšin, Provetravanje života).
Davičo i Delo su tada, u prvim godinama od nastanka časopisa, otkrivali, podržavali i negovali mlade u kontekstu „otvorenosti prema eksperimentu i inovacijama u oblasti poezije i kritike, prema revolucionišućoj svesti u širem smislu“ (Muharem Pervić). „Imamo ambiciju da otkrivamo i plasiramo mlade ljude, nove talente“ (Antonije Isaković), obojica u Dejan Vukićević Delo (1955-1992) Bibliografija, Beograd, 2007.
Tako je Branko u julskom broju 1955. objavio ciklus od sedam pesama Uzalud je budim (kako će se zvati i njegova prva knjiga) koji je odmah izazvao pažnju i divljenje pa i proročke ocene da se rodio veliki pesnik.
Mene Davičo objavljuje u novembarskom broju 1956. Te godine u oktobru bila sam napunila sedamnaest godina, i bila sam, držeći to Delo u rukama, beskrajno radosna i ponosna i uzbuđena i uznesena, ali nisam taj svoj iskorak u visoko društvo ni na časak doživela kao rođenje. Mislim da je samo Branko, od svih nas mladih pesnika koje će otkriti, podržavati i negovati Delo, samo je on bio apsolutno posvećen poeziji:
„Ona mu je sve: život, porodica, ljubavnica. Njegovo `ljubavi moja` nije se odnosilo ni na ženu, ni na ma koje ljudsko biće, već na njegovu pesmu“. (Marica Stojšin).
Branko je od mastila očekivao da sazre u krv.
Mi ostali smo, pored poezije, imali i život. Koji sam lično uvek stavljala na prvo mesto. I danas, a kamoli tada kada on, život, beše još uvek mlad, raznobojan i prepun blještavih iščekivanja.
Odmah ispod Dela odnosno Nolita, na Terazijama u zgradi broj 27 u kojem je časopis bio podstanar i raspolagao, koliko se sećam, samo jednim stolom, bez sobe, šljaštao je Bezistan. Tek napravljen, uglancan, blistav, arhitektonski dobro rešen prostor koji povezuje Terazije i tada Trg Marksa i Engelsa. I u njemu kafe-restoran. Čiji je najlepši deo bio na otvorenom, oko one velike gole bronzane žene (da li Zarinove?) iz čije je u vis podignute ruke tekla voda, svetlucavo. Tu oko podneva sede pisci. Ili tek neki samo prođe, ne primećuje nas za stočićima. U stilu krv-na-nos, što bi rekli Crnogorci.
Rade Konstantinović, visok, visoko uzdignute glave, sav otmen, opran i lep, vodi na povocu dva sjajnodlaka mlada irska setera, sveže iščetkana... I Bora Radović je lep i visoko drži glavu, upravo je igrao u nekom filmu, kažu, a kažu i da gasi pikavce devojkama na čelu, u šta ni danas ne verujem. Branko Miljković nije lep, uvek pogužvan, kao da ga je poplava izbacila, masne kose i lica, ali poštovan, higly respected što bi se danas reklo. Zbog dela i zbog pameti. Vodi me u „Moskvu“, na maline sa šlagom, a tamo u uglu sedi elegantna, savršeno doterana plavuša. – Je l` znaš šta je po zanimanju? – Ne, otkud bih znala? – Prostitutka!
Ja zaprepašćena, otkud mi u komunizmu da imamo prostituke, i to još u podne?!
– Otkud je poznaješ? – pitam.
Lykosov festival, treći jugoslavenski
Obimna knjiga-spomenar sa trećeg jugoslavenskog festivala poezije, posvećenog proslavi četrdestogodišnjice KPJ i SKOJ-a. Požutela, sva osušena, preko 320 strana.
„Prvi jugoslavenski festival poezije (1956. na Plitvičkim jezerima) i Drugi (1958. na području kotara Rijeka ) imali su pored ostalog veliki značaj za afirmaciju novih generacija jugoslavenskih pisaca. To još više vrijedi za Treći jugoslavenski festival, za koji sa punim pravom možemo reći da je festival mladosti. Tako između 150 učesnika na njemu sudjeluje preko 30 najmlađih pjesnika i kritičara. – Ali također, na Trećem jugoslavenskom festivalu srešćemo i najpoznatija i najznačajnija imena savremene jugoslavenske pozije i kritike“.
Ovaj, kao i prethodna dva, organizuje zagrebački Lykos. Održava se jula 1959. godine u Beogradu, Nišu, Skoplju, Bitolju i Ohridu, te među brigadirima na gradilištima srpske i makedonske deonice autoputa Bratstvo-jedinstvo : Paraćin – Niš i Negotino – Demir Kapija.
U festivalskom odboru su, između ostalih i književnici Mak Dizdar, Petar Džadžić, Blaže Koneski, Ivan V. Lalić, Janez Menart, Slobodan Novak, Vlatko Pavletić, Dragutin Tadijanović, Husein Tahmiščić, Slavko Vukosavljević, a predsednik Sekretarijata festivala Josip Vidmar, pa sad vi vidite. I još su članovi Sekretarijata Dušan Matić, Čedomir Minderović, Aleksandar Vučo, Ciril Zlobec, Aco Šopov, Drago Ivanišević i druge ličnosti iz čitanki, a Slavko Mihalić je Sekretarijatov sekretar.
Pesnici, kritičari i recitatori učestvuju na stotinak priredbi, od najstarijeg Todora Manojlovića, do najmlađe Jasne Melvinger. Dolaze, naravno, iz cele Jugoslavije. (Objašnjenje za mlade: Jugoslavija, to je ono što se sada zove Zapadni Balkan ili „region“, u skladu sa narodnom izrekom „u kući obešenog, konopac ne spominjati“).
U zborniku sam pretposlednja, na 295. strani, odmah ispred od mene godinu dana mlađe Jasne. Branko je, pet godina stariji, smešten na stranu 259, među ispisnicima Daliborom Cvitanom, Tomislavom Sabljakom i Muharemom Pervićem. Pesma je Tito : „Kad govori kao da zvezde padaju“...
Provetravanje života
Tako se zove dragocena memoarska knjiga Marice Stojšin, višedecenijske sekretarice časopisa Delo, posthumno objavljena u Vršcu, 2008.
Ova Maričina jedina knjiga, pored uzbudljive autobiografske priče, obiluje svedočenjima iz prve ruke značajnim za istoriju srpske, pa i „regionalnih“ književnosti. Ko bi, poznavajući je, mogao naslutiti da će sećanja te upadljivo lepe i doterane, uvek ljubazne i nasmejane žene, jedne od onih osoba što osvetle sobu kada u nju uđu, proizvesti niz nepretenciozno pisanih a književno blistavih medaljona.
Ona i njen tadašnji muž Petar Džadžić bili su bliski Brankovi prijatelji. Intezivno su se družili poslednjih godina i meseci pesnikovog života. Marica u svojoj knjizi Branku posvećuje dvadesetak stranica, iskrenih, ponekad do surovosti.
Evo, biram odlomak o Brankovom, a i mome, barem genetski uslovljenom zavičaju, onom u kojem sam živela samo prve dve godine :
„To popodne nikada nisam zaboravila, niti ću ikad. Recitovao je Koštanu, koju sam i ja skoro čitavu znala naizust (...)
Interesovao ga je komita koji je ,,... po tavnoj gori četu vodio i mnoge ucvelio i rasplakao, a najviše majku Jovanovu. Sina jedinca, Jovana, joj zaklao. Pa...oca, majku, sestru, sve ih naterao da pevaju ! Otac igrao i plakao: Jovane sine, Jovane! / Ti si mi, sinko, prvenac! I majka plakala: Jovane sine, Jovane! / Ti si mi jagnje đurđevsko! I sestra plakala: Jovane, brate, Jovane! / Ti si mi cveće prolećno !
Događaj je istinit – raspitivao sam se. To je moj zavičaj. Interesovala me ličnost hajduka: strašan, surov, zao i naopak, ogrezao u krv i zločin – neprestano na ivici groba. Ne prizaje ni boga, ni veru, u stalnom krvavom ratu sa sobom i svetom oko sebe. A negde duboko u njemu, „zri tišina zla“. Šteta što nije bio pesnik – kakva bi to poezija bila!“.
Fauna Rebeke Vest
Divna knjiga Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko, po mome osećanju najbolja ikada napisana o Jugoslaviji i njenim ljudima u koje se, i ljude i zemlju, Rebeka na prvi pogled zaljubila.
Onaj deo jagnjeta i sokola o lepotama Ohridskog jezera. I natprirodnim njegovim moćima: kako su duševne bolesnike rođaci dovodili da izvesno vreme provedu više u blizini izvora Crnoga Drima nego Svetog Nauma i kako bi ih, te bolesne, uznemirene, usplahirene, napaćene, sumašeše, boravak u blagoslovenom pejzažu zalečio.
A da su bili pesnici, ukresao bi u njima iskru nove pesme? Kao što ja mislim, da je sva ta pitomina, nežnost, blagost, ružoprsta uzvišenost ohridskih pejzaža zaslužna za nastanak Brankove Balade, skoro isto koliko su to i „divni starci“.
Fotografije
Čuvam nekoliko svojih malih, crno-belih, naravno, fotografija sa broda koji vozi književnu bratiju toga letnjeg dana kroz u mom sećanju osunčanu, prozračnu, začaranu plavet Ohridskog jezera.
Sveta Lukić u uniformi JNA – njega i Antuna Šoljana vojska je pustila na odsustvo samo za ovu priliku... Dane Zajc, Petar Milosavljević, Vlada Urošević i Dragan Kolundžija i ja, svuda.
Najvažnija u ovom času meni je ona na kojoj reditelj Boda Marković drži pod ruku s jedne strane Floriku Štefan a sa druge mene, svi nasmejani, jer se levo od nas vide, više naslućuju, starci u crnim šeširima, sa muzičkim instrumentima u rukama, - to su Ohridski trubaduri, to su oni što su nam pevali i svirali tokom cele te omađijane vožnje po jezeru, to su oni koje je Branko, uverena sam, tada prvi put slušao, kao i mi, i kojima je posvetio jednu od svojih najlepših i najznačajnijih pesama.
O kojoj će se sve do danas pisati, a čija je inicijalna iskra ovaj prelepi dan.
Kada sam na „You Tube-u“ ukucala „Ohridski trubaduri“ prvo se pojavio tekst pesme Branka Miljkovića, ceo!
Pola veka posle svoga nastanka, modernistička, puna metafora, i danas nedovoljno prozirna, podložna različitim čitanjima, sa svojom „vizijom životnog i kosmičkog kruga“ (Srba Ignjatović) ponosito stoji, visoko podignute glave, u okeanu virtuelne površnosti.
Ponuđena najširoj mogućoj, kako bi naučni radnici rekli „recepciji“, a koji termin mene uglavnom asocira na nešto hotelsko.
Eto kako Brankova poezija i njegova sudbina i dalje, više od pola stoleća, emituju hipnotički sjaj.
Ljiljina ispomoć – Sadilovci, divni starci
Ovde korišćeni odlomci iz stručnih knjiga makedonskih muzikologa dospeli su do mene zahvaljujući velikoj ljubaznosti moje prijateljice pesnikinje Ljiljane Dirjan.
Trubadursko muziciranje predstavlja istovremeno sviranje i pevanje jednog instrumentalnog sastava. U Ohridu se pojavilo u drugoj polovini XIX veka. Te su gradske trubadurske družine nalikovale instrumentalno-vokalnim sastavima koji su postojali u Južnoj Francuskoj od XI do XIII veka. „Karakteristično za ohridske trubadure, a i za francuske, je to što pevaju grupno, pridružujući se svome sviranju“. (Borivoje Džimrevski Gradska instrumentalna tradicija vo Makedonija (1900-1941), Skopje 2005)
Smatra se da su ohridske trubadurske grupe u svom muziciranju sintetizovale zapadne, istočne i lokalne elemente, stvarajući tako svojevrsnu, jedinstvenu i neponovljivu muziku. Pored, sa zapada preuzetog istovremenog pevanja i sviranja svih članova grupe, i repertoarski su se, kada su to naručioci tražili, doticale zapadnoevropskog muziciranja, izvodeći polke, valcere, tanga ili mazurke. Istočnjački prizvuk, obaveštava nas Džimrevski, proizilazio je iz njihovih originalnih orijentalnih instrumenata. I, naravno, svepristuna kolektivna memorija upisana u narodne pesme, bila je nezaobilazni, moćni činilac njihove muzike.
Pa ko su, onda, Ohridski trubaduri, ti što su pesnicima Jugoslavije svirali i pevali pre više od pola stoleća, na brodu, na jezeru, dostojanstveni, u tamnim odelima, u belim košuljama, sa crnim šeširima, sedokosi ? Pevali i svirali tako dirljivo i tako uzbudljivo da su zapalili onu inicijalnu iskru iz koje će se izviti Balada?
Zvali su ih Sadilovci, po njihovom osnivaču, Klimetu Sadilu, talentovanom violinisti, rođenom Ohriđaninu, sinu violiniste. Klime (1880-1965) je muzičko obrazovanje sticao u Bitolju, konzulskom gradu, gde je imao priliku da, osim na svadbama, krštenjima i sunećenjima, svira i na balovima po konzulatima.
Gde se igrao čak i kadril!
Čitao je note i bio „čovek od autoriteta, dostojanstven, vedar i uvek veseo“ (Vladimir Tuntev u knjizi Nikole Bošalea Ohridski trubaduri, glasnici na graganskite slobodi). Osnovao je svoju družinu, „tajfu“, i sa njome svirao u Ohridu, Strugi, Debru, Resnu, Belici... Nekoliko puta gostovali su u Sofiji, te u Albaniji, u Pogradecu, Korči i Tirani. Na velikim vašarima svirali su u Sv. Naumu, Kalištu, Sv. Klimentu...
Za praznike Sv. Naum (3.jul) i Sv. Ilija (2.avgust) su u periodu između dva rata bile organizovane „venecijanske večeri“. Ohriđani su uživali ploveći po jezeru, po mesečini, u svojim čamcima koje zovu „kajčinja“, a koji su im u svakodnevici služili za ribarenje. Ni sa ovih narodnih gradskih svetkovina nisu izostajali Sadilovi svirači: Klime bi sa svojom družinom u najvećem „kajčetu“, predvodio povorku plovila pevajući i svirajući.
„Na tim noćnim šetnjama odblesak meseca, uzdrhatao od sitnih jezerskih talasića, sjedinjavao se sa ehom pesme i muzike“ (Borivoje Džimrevski).
Popularnost Sadilovaca bila je najveća tridesetih godina XX veka. Pozvani su bili čak u prestonicu novostvorene zemlje, u Beograd. U kafani kod Čekredžija, poreklom Ohriđanina, postali su pravi gradski hit.
No, vremena su se menjala, a Sadilovci se polako povlačili pred džezom – mladi su više voleli trubu i saksofon od uta i daira. Ali su ugledne stare gradske porodice i dalje želele da po nevestu idu uz pratnju „čalgadžija“.
A pedestih godina XX veka izašla im je long-plej ploča, u Njujorku. Tonske zapise njihove muzike čuvaju Radio Ohrid i Narodni muzej Ohrida, a šezdestih godina prošlog veka zagrebački Jugoton je na tržište plasirao malu ploču sa najpoznatijim im pesmama Frosina, Mome i Za Despinu.
Danas, kada više nema starih Ohridskih trubadura, onih koje je Branko slušao, pod njihovim imenom se održava festival narodne i popularne muzike, i njihove ime nosi, s ponosom, više muzičkih grupa.
Savremenik
Časopis Savremenik br. 121-122 iz 2004/2005 godine delom je posvećen sedamdesetogodišnjici rođenja Branka Miljkovića. U njemu se pesnika sećaju pisci, Brankovi prijatelji i drugovi :
Stevan Raičković:... „Pred njegov bliski kraj, sedeli smo dugo jednog poslepodneva u kafanici Brioni, negde u centru Zagreba... Uz bakalar... i sasvim umerene doze vina... pričali smo isključivo o poeziji... Ne pamtim lepšeg i dubljeg razgovora...(Branko je bio verovatno najlucidniji pesnik koga sam ikada upoznao... ili sam takav neponovljivi utisak možda stekao posredstvom njegove nenadmašne elokvencije... u kojoj je prosto goreo kada izvuče kakvu spasonosnu nit za svoje dokaze o samoj suštini poezije.“
Žika Lazić: „ Mislim da je Branko prvi izgovorio reč neosimbolizam. Izražavati se novim simbolima, izdvojiti se iz srpskih trvenja između realista oko Savremenika i modernista oko Dela. Branko je „vrbovao“ Jovana Hristića i Velimira Lukića s kojim je sedeo u istom seminaru. Veca je prihvatio poziv da se pridruži a Vava odbio. Želeo je da plovi pesničkim morem sam. (...) Ako sam onda znao šta je neosimbolizam, danas, posle toliko godina, ne znam. Zaboravio sam.“
Petar Pajić: „Branko je, gde god bi se našao, vodio glavnu reč. Bio je izuzetne inteligencije, erudita i elokventan, svakoj temi davao je dubinu i značaj i svi su ga rado slušali. Takav je isto bio i kada bismo se našli samo nas dvojica. Džepovi su mu uvek bili puni stihova, bilo onih koje je sam pisao, bilo onih koje je prevodio sa francuskog i ruskog.“
Dimitrije Nikolajević: „Još tada mi koji smo drugovali s Brankom znali smo da je izuzetan i smatrali ga prirodnom pojavom koja se dogodi jednom u sto godina. Mada nam nije bilo mnogo jasno otkuda toliko znanja, pameti, inteligencije i prefinjene kulture, a posebice takvog talenta kod jednog čoveka iz tamo nekog Niša. Pa još s manirima koji su nama bili potpuno strani. I sve je to kod nas izazivalo utoliko veće poštovanje zbog njegove skromnosti koja nije bila lažna.“
Moma Dimić: „Zacelo je bilo otrežnjujuće slušati Branka dok tvrdi kako ama baš niko ne ume da peva, budući da svako peva tek na jednoj struni, a nema onog ko bi mogao da skupi ujedno sve strune, sve te konture u jedno dominantno središte i da ga izdigne kao što to čine planine sa svojim vrhom.
U tamnom i zatvorenom grumenu mozga trinaestogodišnjaka kakav sam tada bio zasigurno su se ređale reči, dakako još uvek nejasne, koje bi da se obračunaju sa svim mestima i vremenima, iščekujući svoj trenutak da se umešaju u polumrtvi govor pesnika koje sam tako predano slušao kao i onih koje sam makar samo i zamišljao kako govore“.
U kratkom informativnom tekstu Obren Ristić navodi zaprepašćujuće podatke: do januara 2004, kada se navršilo sedamdeset godina od Brankovog rođenja, njemu u čast „nastalo je više od tri stotine pesama, kako značajnih pesnika, tako i onih manje poznatih“.
I još: prevod na francuski Brankovih pesama, posthumno objavljen u Parizu, podstakao je desetak francuskih pesnika da Miljkoviću posvete svoje stihove.
U ovom broju časopisa za našu temu posebno je važan esej Srbe Ignjatovića „Vizija životnog i kosmičkog kruga u Baladi Branka Miljkovića“.
U minucioznoj analizi pesme autor uočava mitske reference – lirski subjekt je okovani Prometej kome orlovi ne doleću spolja, nego „iznutra kljuju“. A ta nutrina „simbol je i sinonim unutarnje jave (ili same poetske vizije)“. Pored mita o „kradljivcima vatre“ – pesnicima koji pevajući tragaju za samim smislom egzistencije, Miljković uvodi i smrtonosno pojanje sirena iz Homerove Odiseje ne bi li podvukao svoju, meni neverovatnu, tezu o tome kako „isto je pevati i umirati“.
Ma kakvi!
Ma, ni u kom slučaju!
Ma, otkud mu samo tolika vera u snagu pesmovanja?
Ama, zašto bi pevanje bilo životni apsolut?!
Pojanje?!
Koje se sada već zove i „pesničenje“.
Aman, zašto ga „ubi prejaka reč“?!
Reč iz pesme, ne iz sudske presude, niti iz usta kakvog komandanta koncentracionog logora u Sibiru, recimo Gulaga, ili u Poljskoj, recimo Aušvica?
Ubija metak, konopac, kašikara, kiselina iz akumulatora, kad se silom sipa u grlo, mišomor, sekira, gas iz tuša, bajonet, bacanje s mosta ili sa krova, grom, mačeta, struja, nuklearno ozračenje, pa čak i obične tablete za spavanje ubijaju, samo ako ih se dovoljno popije, može i čaj od lijandera!
Za razliku od životinja koje lišavaju života druge životinje samo da bi se prehranile, a samoubistvo im nije ni na kraj njihove male pameti, čovek, stvorenje sa vrha Darvinove lestvice, vredno, neumorno i sa puno entuzijazma usavršava industriju smrti, ne bi li se otarasio primeraka svoje sopstvene vrste: najlon kesa na glavi, električna stolica, giljotina, svilen gajtan oko vrata, lomača, nabijanje na kolac, razapinjanje na krst....
Pa sad još i prejaka (pesnička) reč !
Mogao je Branko da, kao Rembo, obesi o klin papir i olovku i sa „arts and crafts“ u koje se danas pesničenje uvršćuje, pređe na neku drugu, manje opasnu a mnogo lukrativniju „industry“.
Umesto što se varako sa smrću.
No, treba stići do kraja Srbinog eseja o Baladi. Posle niza lucidnih, istančanih uvida u njena slojevita značenja i mnoge jezičke i formalne bravure Brankove, Ignjatović se vraća na početak, našim trubadurima, divnim starcima kojima je Balada posvećena.
„...Svako ko je makar jednom u životu bio u prilici da sluša stare ohridske balade (!) poput Despine, pevane s mediteranskom melizmom i uz pratnju čitave `baterije' prastarih žičanih instrumenata, uz taj njihov zveckavi, plemeniti srebrni zvuk, pretpostaviće da se nekog davnog dana i pesnik Branko Miljković našao u sličnoj situaciji, i da mu je začaravajuća melodija, uz sva brojna „kružna“ ponavljanja i varijacije, podstakla viziju svekolikog životnog i kosmičkog kruga. Pred njegovim umnim očima obznanio se Veliki Točak, a potom je pesnik – nastavljamo sledeći intuitivnu pretpostavku – iznedrio vlastitu Baladu i, u znak zahvalnosti srećnome času i sticaju okolnosti, ispod tog jednostavnog naslova upisao posvetu“.
A to što je esejista pre čitave decenije pretpostavio da se nekog davnog dana desilo, stvarno se desilo, 1959.godine, na Ohridu.
I to je ovaj tekst pokušao da dokaže.
Konstrukt, iz nehata?!
Odjednom počnu da mi se, odnosno Branku, „rasprskavaju zvezde kao metafore“, tj. shvatim kako u Baladi, koju evo čitam tek osamnaesti put, divni starci pevaju pod zvezdama!
Otkud sad zvezde?!
Da li su Trubaduri muzicirali za pesnike i kritičare Jugoslavije ne samo po danu, na brodu, već i jedne od tih ludih i pripitih festivalskih večeri, samo što se ja toga više ne sećam?
Možda i svake večeri?!
Pa ovaj prelepi, sav u plaveti osunčan i prozračan dan i Rebeka Vest sa odom u prozi izvorištu Crnog Drima i lečenjem sumašeših i Svetim Naumom, tj. cela moja gore ispisana frka i iscrpno svedočenje sada padaju u vodu...
Ili su zvezde samo pesnikovo takoreći stajaće mesto?
Možda Trubadure, dok sviraju i pevaju u noći, pod rasprskavajućim se zvezdama, u nekoj boljoj kafanskoj bašti, a svakako ne na brodu, nije ni bilo moguće fotografisati, kao što je to izvedeno po danu, na suncu. Onim aparatom, sasvim skromnim, kao što se bjelodano vidi iz kvaliteta slike. I koji sigurno nije imao blic.
Ko je uopšte uslikao te moje fotkice? I čijim aparatom? Mojim sigurno ne, jer bi ih u tom slučaju bilo više, a i kao porodica, iako dobrostojeći, nismo bili dovoljno bogati da te 1959, pored frižidera, radija Kosmaj i pisaće mašine, imamo i fotografski aparat. To bi već bilo sasvim preko jego.
I šta ću sad?!
Je l' da sve do sada napisano prerađujem, skraćujem, pola bacam u vodu, tumbam, prepravljam i prekrajam?
Ma kakvi, ne pada mi na pamet.
