Gojko Božović

HRONIKE

Sarajevske Sveske br. 17

PAPRAT

O vremenima kada je poezija
Bila slavna kazivali su
Još samo dokoni pesnici
Na odmorištu između dva putovanja.
Ili u prisenku velikih svetlosti,
Dok jenjava gozba
Za čiju su ugodnost razmenjivali
Stihove o bogovima i herojima,
O prestupima i slavnim
Na oba sveta.
Ali inače o tome se ćutalo.
Kao što se ćuti i danas.
Osim kada kap kiše
Pronađe suvu usnu,
Negde u paprati.

SVETLO

Potrebno je svetlo.
Prošlo je mnogo dana
Provedenih u oskudnoj svetlosti,
Za njima su dolazile noći
Pune mrklog mraka
Iz hronika dečjih strahova,
Pune mesečevog odsustva.
Samo su retki izlazili na trg,
Koji se gubio u prostoru,
Među zgradama bez lica,
Među ljudima bez senki.
Potrebno je svetlo.
Ni daha od vetra,
Ni zvuka od lista,
Ni teškog mira
Jedva dozrelog voća.
Potrebno je svetlo.

JUTARNJI GLASOVI

Govorih li o tome:

Jutro je pravo vreme
Da se oslušnu glasovi
Ne zato što je jutro
Pametnije od večeri,
Jer nema dokaza
Da je pametnije
Ono što se srelo sa svetlom,
Već zato što je pred tobom
Sve vreme jednog dana,
Svi poslovi koji dolaze po tebe,
Sve namere koje čekaju svoj čas.

OBLIŽNJA BOŽANSTVA

Obližnja božanstva više ne znaju priče
Uz koje su se mogli obaviti
Dnevni i godišnji poslovi,
Zajedno sa letinom,
Skupiti preostale vidljive senke,
Pronaći izvor sve hladnije vode,
Zamesiti hleb i na hleb,
Rumen od uzbuđenja,
Staviti so iskušana između prstiju,
U šumi otkriti gnezdo,
U reci pastrmku,
Sa mesecom povezati plima,
Sa stopalom oseka,
A onda i žlezde sa drugim žlezdama.
Obližnja božanstva više ne znaju priče.

UDISAJ

Palate su izronile iz zemlje
Da udahnu nešto svežeg vazduha.
Podrumi su njihova bodra pluća.
Taj carski udisaj
Trajao je hiljadama godina.
Jezik to zna,
Ali neće da kaže priču
Stariju od slušalaca,
Mlađu od sebe.

POGLED

Jedan pouzdan svedok,
Tadeuš Ruževič,
U starosti u kojoj se
Pamti samo ono najvrednije,
Piše o mračnom očajanju
U koje je potonuo
Kada mu je majka jednom,
Samo jednom,
Njemu, petogodišnjem istraživaču sveta,
Rekla da će otići
I da se nikada neće vratiti.
Ne znam da li se više može
Verovati svedočanstvima.
Uzmimo moj slučaj.
Moja majka nijednom,
Niti samo jednom,
Nije rekla da će otići
I da se nikada neće vratiti.
Ali je otišla.
I nikada se više nije vratila.
O tome ne svodečim ja.
Njen odlazeći pogled je svedočanstvo.

TALAS

Zemlja je zadrhtala od zadovoljstva,
Hramovi su klecnuli u kolenima,
Voda se nemo predavala
Vatri i vetru, vetru i vatri,
Dolazećem glasu i zamuklom viru,
Ptica je razmenjivala
Let za razloge,
I dan se sklapao
Namreškan kao talas.

NAD ZALIVOM

Sve što je kazano
Biće kazano opet.
Ponavljaće se gnev,
I zveckaće oružje.
Gradovi će trpeti opsade
I padati pod njima,
Bez glasa i bez glasnika.
I lutaće junaci
Posle ratova
Tražeći svoju kuću,
Da bi u njoj našli
Ženu, možda vernu,
Prosce svakako raspojasane,
Zaboravljene ukućane,
Među njima i sina
Odraslog bez očevog pogleda.
A očevi će postati deca
Nedostupnih sinova.
I ožiljci će se gledati
U sjaju velike pečurke,
U mraku ugaslih zvezda.
U papratima će ostati tragovi
Obeleženi carskim pečatima.
A car će, kao i svaki
Porodični čovek,
Biti umoren od nestrpljivih napasnika
Zajedno sa celom porodicom.
I neko će opet izreći uzvik
Nad zalivom,
U jutru bez talasa,
Mada hronike ne znaju
Njegovo ime i još nisu
Videle njegov lik.