Lamija Begagić [1]

DNEVNI DIJALOZI

Sarajevske Sveske br. 08/09 [2]

- Zašto vi žene morate baš svemu dati ime?
- Čemu to?
- Pa svemu! Svaka tvoja plišana igračka ima ime!
- To je iz praktičnih razloga: da bolje upamtim ko mi je šta poklonio.
- Tvoj laptop ima ime!
- To je da razlikujem tvoj od svog.
- Kako se moj zove?
- Toše.
- Kako?!
- Toše. Skraćeno od Toshiba.
- Aha. A tvoj?
- Simo.
- Ko Siemens?
- Aha.
- Eto vidiš, nijedan nije prosto laptop. Ti si i našem autu dala ime, mada imamo samo jedno.
- Nisam ja, Ena je.
- I Ena je žensko. Kad naraste i ona će ko i ti imat tu vašu bolesnu potrebu da čak i njemu, čak i njemu da ime.
- Kome?
- Znaš ti kome. Galetu.
- I to je iz praktičnih razloga: ne možemo ga baš uvijek, pred Enom recimo, nazvati pravim imenom, a i da izbjegnemo licemjerne eufemizme tipa «ona stvar»
- Sve bi to bilo ok, da ti i od tog Gale ne izvedes još stotinu imena: Galić, Galijašević, Nepobjedivi Gal, pa onda analogijom dođeš do Asterixa ili Obelixa, pa ako si posebno raspoložena i do Garofixa.
- To ubija monotoniju.
- Pokatkad i erekciju.
- Zašto?
- Tepaš mu!!!!

Ovakvim razgovorima završava naš dan. Zaspemo umorni od samih sebe. Ujutro se budimo i kao programirani nastavljamo tačno gdje smo stali:

- Zašto vi muškarci ničemu ne dajete ime?
- Zašto bi davo. Dao sam ga kćerci, ostalo su stvari, ona ne trebaju vlastita imena.
- Ti ni svom psu nisi dao ime. On nije bio stvar.
- Jesam. Cuki.
- To nije ime.
- Odazivo se na njega. To je valjda svrha imena.
- I Gale se odaziva kad ga zovnem.
- Jah...

Ustajemo i idemo po kafu. Pijemo je u tišini. Pijemo je dugo. Srčemo, uvaljujemo prste u kafu, ispada nam kocka u fildžan. Nespretni smo. Ena nas zatiče nervozne.

- Zašto vi odrasli baš svako jutro pijete tu kafu?
- Zato što ti doručkuješ svako jutro.
- Pa doručkujete i vi.
- Zato što nas kafa smiruje.
- Pa što onda vičete uz svaku kafu, i psujete kocku, toz, kajmak, fildžan...
- Zato što smo nervozni dok ne popijemo kafu.
- Zašto onda i za doručkom psujete tanjir, šolju, mlijeko, sir...
- Zato.
- Zato nije odgovor.
- Ena pusti me, molim te, boli me glava.
- Zašto?
- Jer nisam popila kafu.
- Zašto mene nikad ne boli glava jer nisam doručkovala.

Odlazim na posao. Glava mi je ko bubanj. Direktorica upada u kancelariju.
- Opet ćeš se pravdat kćerkom što kasniš?
- Neću. Do mene je.
- Iskrenost ti ne pomaže.
- Ne pomaže, očito, ni laž.
- Predlažem da se malo odmoriš. I potražiš posao na drugom mjestu.

Odlazim smorena svim svojim dnevnim dijalozima.
Ključ mog neuspjeha u komunikaciji je taj što sam Dadi uvijek žensko, Eni uvijek odrasla, direktorici uvijek podređena.
Dvoumim se između pivnice i parka. Odlazim u park. U pivnici bih bila gost.