Beqe Cufaj

PISMO DOMOVINI

Sarajevske Sveske br. 23/24

Domovino,

Ubeđen sam da bar jedan, najmanje jedan od ljudi koje poznajete zna za najsnažniju scenu u istoriji filma. Ili, da budem malo širokogrudiji, više sam nego siguran da možete naći najmanje dvojicu koji poslednju scenu iz „Doktora Živaga“ smatraju jednom od najjačih scena u istoriji filma. Možda će neko izabrati i onu iz „Imena ruže“. Ili dolinu iz „Magnolije“.

Ja se, u ovoj varijanti koja mi je uvek na umu, do današnjeg dana nisam opredelio ni za ljubavnu scenu sveštenika s gluvonemom u filmu „Ime ruže“, niti za scenu padanja žaba s neba na dolinu u „Magnoliji“. Od rane mladosti, Domovino, držao sam se i dušom i telom onog hektičkog hoda, neodređenog, grozničavog, zahtevnog hoda Omara Šarifa u nepreglednoj masi ljudi. Poslednja scena: gomila ljudi koja slavi i oplakuje – što je u suštini isto – i dvoje ljudi koji u nepreglednoj masi neminovno moraju da nađu jedno drugog, jer oboje osećaju da su tu negde. I samo im preostaje da pređu preko tela, sudbina i priča hiljada drugih ljudi koji se tu nalaze.
Film se završava.
Nikada nisam uspeo da saznam da li su se našli. Sa ovakvom predstavom o beskraju i nejasnosti mora da smo svi odrasli, Domovino...

***
Max Frisch, veliki Švajcarac, nemilosrdan prema sebi i milosrdan prema svim svojim prijateljima i neprijateljima, najbolje je objasnio odlazak, bekstvo, proterivanje. To Frišovo objašnjenje nisam imao ni u džepu ni u glavi kada sam odlučio da uradim ono što je trebalo da uradim i što sam uradio.
„Ako odeš izdaja je, ali i ako ostaneš je izdaja“, pisao je Max Frisch u svom slavnom i veličanstvenom Dnevniku posle Drugog svetskog rata. Ova njegova rečenica nije bila iskušenje za spas sopstvene duše, niti za spas duša svih onih koji su tokom Drugog svetskog rata ostali u crnoj Hitlerovoj Nemačkoj. Ili onih koji su pobegli – napustili je ili bili proterani. Frischova formula bila je jednostavna:
Ako si ostao, trebalo je da istrpiš sve uvrede i poniženja koje ti je nanosio režim. Čak i gore od toga. Neretko je trebalo i da radiš za taj režim, samo kako bi ti i tvoja porodica i rodbina preživeli. S druge strane, svima onima koji su u to vreme pobegli jer nisu pristajali i nisu radili za crni nacistički režim (podseća i na ove naše režime na Poluostrvu!), njima je savest bila i ostala povređena. Tu ranu stalno su uvećavali svi unutrašnji i, naročito, spoljni optužitelji. Unutar tog kruga krećemo se i danas. I optuženi i optužitelji. Niko na današnjem Balkanu i Kosovu ne može da bude spasen etiketiranja da su upravo „oslobodioci“, uglavnom sa strane (iz dijaspore), koji su se vratili s oružjem u ruci, znali da budu „brutalniji“ od onih koji su ostali, a koji su iz mnogih razloga znali kako da se čuvaju i kako da bolje i lakše prežive.

Ovakve istorijske i psihološke fenomene imale su sve velike i male nacije u kobnim vremenima, u predratnom, ratnom i poratnom periodu. Od onih koji su „izdali“ Nemačku, dvojica su odmah posle Drugog svetskog rata postali kancelari – Konrad Adenauer i Willy Brandt. Od onih koji su „izdali“ Nemačku, dvojica su – Tomas Mann i Hermann Hesse – spasavali čast te velike Nemačke svojim kritičkim stavom i Nobelovim nagradama. Još konkretnije: iako u procepu između pripadnosti Švajcarskoj i da bude katolički Nemac, koji nikada nije krio ljubav prema svom jeziku i kulturi, a time i pripadnost nemačkoj sredini, Hermann Hesse je upravo 1946. godine, u prvoj godini posle okončanja užasa nacističke Nemačke nad evropskim Jevrejima, bio onaj koji je primio Nobelovu nagradu za književnost... I da ne govorimo o drugim nagradama i častima, u vremenima kada nagrade nisu dodeljivane i kada nisi mogao biti poštovan.

Ne želim da pravim nikakva poređenja. Ona se i ne mogu praviti. Želim samo da govorim o strujama i vetrovima koji su duvali i duvaju uvek kada kroz jedan narod i zemlju prođe oluja. Oni mogu potpuno da ga unište, ili pak da ga izvuku na obalu – na obalu spasa. Upravo mislim na naše narode koji se danas nalaze na Poluostrvu.

***
Pošto je već bilo reči o Hermannu Hesseu, onda ne mogu da nastavim a da ne ispričam anegdotu (kažu istinitu) koja je vezana za Hesseov književni život i njegovo čitanje beležaka. Hesse je trebalo da čita odlomke iz svoje najnovije knjige negde duboko u južnoj provinciji Nemačke. U sali je bilo svega četrdesetak ljudi. Počeo je da čita, ali bez imalo strasti. Činio je to, dakle, samo jer je to trebalo da učini. Posle nekog vremena prisutni su u grupicama, dvoje po dvoje, počeli da izlaze. U jednom trenutku čitaonica se upola ispraznila... „I da vam iskreno kažem, i da sam ja bio jedan od prisutnih gledalaca, sigurno bih pobegao sa tog užasnog mesta i od tog autora koji je sve terorisao: pokušao je da čita ono što je sam napisao, ali je slabo predstavio tekst i, na kraju krajeva, prevario gledaoce“, kaže Hese.

Na ovu scenu podseća jedan mladi autor iz Jugoistočne Evrope dok takođe u jednom nemačkom gradiću, ne u južnoj već u zapadnoj Nemačkoj, čita svoje tekstove. Mladić koji čitavog svog života u otadžbini nije ništa drugo video ili doživeo osim pojedinaca koji nikada nisu ni najmanje posumnjali u sebe i u ono što stvaraju. Društvo ili drugovi, krugovi ili grupe intelektualaca koji ne samo što nisu ni najmanje nastojali da posumnjaju u ono što stvaraju, dakle u sebe same, već je, naprotiv, ceo njihov stvaralački život ličio i liči na čašu vode u kojoj se nalazi ceo svet, a stvaralac pliva u njoj i davi se...

U tom svetu trebalo je rasti i trpeti. Čak trpeti tvrdnju, koliko ubitačnu, toliko i mučeničku: s našom književnošću mi smo branili domovinu, branili smo kuće i naše tlo, majke i sestre. Zar to nije istina?

Ova pomisao, koliko nesigurna toliko i svedena, koju drugi u onoj njihovoj domovini još više pokušavaju da svedu, kao što su probali i da vide, da počnu da uče, ili čak samo da probaju da uče koliko su beskrajna polja, mora i ulice ovoga sveta, nije ni malo laka.

Sve treba početi ispočetka.
Da voliš majku, oca, brata, sestru i prijatelja, ali i da poštuješ neprijatelja..., a sa svima njima treba najpre da počneš da voliš i domovinu. Još više, treba da naučiš da slušaš i da znaš da ispričaš. I to ne samo provodeći noći i dane sa Pessoanom, Frischinom, Hesseom, Manninom, Faulknerom, Pavesenom. Treba da znaš što bolje i što doslednije da ispričaš ono što misliš da vidiš, ali pre svega da osećaš. Dakle treba da kršiš prvo pravilo kojem su te naučili, a ono je bilo i jeste: njihove lekcije ne možeš ispričati. Treba da sumnjaš, sumnjaš i samo sumnjaš. U sve živo što vidiš i osećaš. Počev od sebe.

***

Od oslobođenja Kosova pa nadalje kosovsko društvo ima jedan urgentni prioritet, koji imaju i sva društva Poluostrva. Deci u školama i mladima na katedrama fakulteta treba reči: nijedan intelektualac ne ratuje za naciju! Svi koji se trude da im napune glavu takvim stvarima, lažu. Jer ljubav se ne uči. Ni ona prema najbližem, a još manje ona prema domovini. To naročito jer je albanski narod sada slobodan! Odnosno, onaj ko kaže da „radi za naciju i nezavisnost“ – laže. Što pre oslobodimo mlađe generacije tog tereta, toliko će današnjica biti bolja za nas, a sutra za ove mlade.
Došlo je vreme da se shvati da ljubav prema domovini znači voleti dvorište, kuću, komšiju... I ova normalnost je potrebna više nego bilo šta drugo. Čak i ako to nekome i ne odgovara. Prema tome, ili upravo zbog toga, treba da prestanu snovi i koještarije o „intelektualcima, akademicima, piscima i naučnicima“ i šta ne sve drugo, koji navodno „za naciju i više nego namučenu zemlju“ žrtvuju „svoj stvaralački i intelektualni život“, čak i „porodicu“, ... samo da se postigne ono što „su nam očevi ostavili u amanet“. Ništa više ti ljudi ne bi voleli nego da na vide kako učimo našu decu da vole sebe i ono što je pored njih. Da rade, čitaju, pišu, studiraju, grade i sanjaju. Za normalnost. Da budu u korak s vremenom i svetom u kome žive.
***
Domovino,
Moja domovina je ona gde se dobro osećam. Zbog toga želim da uživam u ovo vedro i hladno zimsko jutro. Nebo je plavo. Bledi sunčevi zraci koji ne greju počeli su da se spuštaju niz zidove seoskih kuća. Tanak sloj noćnog inja pokrio je crvene krovove kuća. Sav sam se umotao u stari zimski kaput. I svilenu kapu i crne rukavice. Zbog hladnoće ne okrećem glavu ni levo, ni desno. Gledam samo napred. Bar dok pređem ovu usku stazu, koja me vodi na glavni put. Tamo moram da okrenem glavu. Pred semaforom. Kad dodirnem dugme koja će mi dati zeleno svetlo da pređem tu malu raskrsnicu.
Tako sam i učinio. Malo pre mene glavnim putem, s tako običnim imenom „Glavni put“, prošlo je nekoliko dečaka i devojčica uprćenih velikim rancima. Idu tako u gomili i glasno razgovaraju jedni s drugima. Treba duže da pričekam. Semafor ne daje zeleno svetlo kad god mu kažeš. I on ima svoja pravila. U ovom slučaju kolona vozila ima prednost. Bar za nekoliko trenutaka. Dok deca hodaju trotoarom duž kojeg su parkirana vozila, čekam da se upali svetlo na semaforu. Pored sebe ponovo vidim drugu decu, koja žele da idu istom stazom. Na kraju i mi dolazimo na red. Mališani i mi, odrasli.
Čim smo prešli ulicu odvojili smo se od grupe.
Ili, bolje rečeno, oni su se odvojili od mene. Hodaju brže. Mnogo brže nego moje noge, koje kao da ne žele da pređu taj put u pravcu pekare.
Imam još jedan semafor na seoskom trgu. Tako daleko nije išla ni prva ni druga grupa dece. Ni ja. Nas više od 20 ljudskih stvorenja čeka semafor da pređe ulicu.
Mali hor glasova broji vreme čekanja. Polovina prisutne dece odbrojava sekunde dok čekamo. Nalazimo se kod broja jedanaest.
„Dvanaest, trinaest, četrnaest, petnaest!“, viču mališani.
I u tom trenutku vozila koče. Zeleno svetlo na semaforu daje nam pravo da pređemo ulicu. Njihova radosna graja sada se gubi u glasnim komentarima o svemu i svačemu o čemu razgovaraju.
Brojevi koje su izgovorili još mi odzvanjaju u ušima. Kao godine!
Desetak metara dalje od semafora je pekara.
Tu gde uvek idem, ali ne tako rano kao ovog jutra.
Razmišljam, razmišljam i razmišljam. Da li se radi samo o hlebu? I bežanju i ostanku?...

prevela sa albanskog: Nailje Malja Imami