Bogdan Bogdanović

O SREĆI U GRADOVIMA

Sarajevske Sveske br. 21/22

Saradnju na projektovanju Novog Beograda, kao što je čitalac već naslutio, na vreme sam odbio. Ali, „besposlen pop i jariće krsti", tako bar kaže jedna stara srpska poslovica. Ispalo je, u mom slučaju, da je ,,pop" sam sebi zadavao istraživačke zadatke, pa je bilo dana kad sam kao od šale umeo propešačiti i koju desetinu kilometara s kraja na kraj tada već prilično rasutog Beograda. Tragao sam za dečačkim uspomenama, krstario sam i po manje poznatim delovima grada i otkrivao, ili ponovo otkrivao, doduše u ubogom, oronulom, posleratnom stanju, mnoge poluzaboravljene zanimljivosti. Išao sam u lov i na jedva primetne urbanološke šljokice, u najboljem uverenju da se prema načelu pars pro toto mnogo šta o gradu, o njegovom životnom elanu, o karakteru, o njegovoj ličnosti, a pomalo i o budućnosti može naslutiti čak i na osnovu najbeznačajnijih mrvica gradskih pojava. Upuštao sam se, dakle, u strasne istraživačke ekspedicije i uživao u neočekivanim otkrićima. Što se metode tiče, i o tome koja reč! Bila je to, pre svega, metoda Johnnie Walkera – bar što se nogu tiče. A pomalo je bila i metoda Mister Pickwicka, ukoliko se u obzir uzme „istraživačka" istrajnost poduhvata. Inače, tu srećno udvojenu metodu ne samo da sam preporučivao studentima, već sam neretko i njih pozivao u svoje filozofske šetnje. Vukao sam ih sa sobom sve dok ne bismo solidarno spali s nogu. Držao sam se tog načela, kojeg se i dandanas nisam odrekao, čak ni ovde u Beču, i to još na izmaku svoje osme životne decenije. Naime, ubeđen sam da se pravi grad, na pravi način može pročitati samo peške, potpeticama, takoreći. Cilj tih pešačkih seminara bio je: naučiti gledati oko sebe, naučiti videti grad (što nije baš jednostavno), udahnuti ga, čuti i saslušati, dodirnuti. Jednom rečju, obuhvatiti ga svim čulima u punom sadejstvu ličnih slobodnih asocijacija. Bio sam tada samo asistent ili možda tek asistent-pripravnik. Ali, imao sam širokogrudog profesora. Stari gospodin, bivši pariški đak, bio je potpuno svestan da se sistemi ideja, pa i fondovi znanja, bar u našem poslu, menjaju brže no što to mnogi neprikosnoveni znalci umeju primetiti. Bio sam dočekan rečima koje su odzvanjale kao najlepša muzika: ,,Ja Vas, verovatno, i neću bogzna čemu poučiti, ali Vas zacelo ni u čemu neću sputavati!" Vrhunac profesorske mudrosti, dakako.
Treba li reći da sam svesrdno koristio slobodu koja mi je bila data. Vodao sam studente s kraja na kraj grada, zavlačio ih u skrivene i njima uglavnom nepoznate gradske budžake, uvlačio ih čak i u podrume i gradsko podzemlje, ispentravao ih na krovove. Lutali smo do iznemoglosti po periferijskim i od boga zaboravljenim sokacima i ćorsokacima, divili se uvrnutoj mašti arhitekata-naivaca, dakle samih vlasnika, odnosno korisnika, koji su svoje graditeljske snove ponekad svojeručno preobražavali u čudesne oblike i ukrase ubogih udžerica. Zalazili smo i u periferijske birtije i nagvaždali sa „oriđinalima" u kojima Beograd nikad nije oskudevao. Otpočinjale su visokoparne debate o gradu, o gradovima, o čoveku u gradu, o ljudskoj sudbini i ljudskoj sreći. Ćaskalo se i o lošem, vrlo lošem saobraćaju, a ponekad i o četvoronožnim gradskim stanovnicima: psima, mačkama i pacovima, a zaobilazile su se obostrano, i vrlo vešto, političke teme. Mladi Pickwickovci, jedva nešto mlađi od mene i željni da što bolje obuhvate grad i da ga na svoj način shvate i opišu, neumorno su zapisivali, crtali, i trudili se da ponešto proanaliziraju, onako s nogu, na licu mesta. Njihovo viđenje grada po pravilu se preobraćalo u romansiranje, ali ja ih nisam zaustavljao – naprotiv. Uostalom, rezultat je bio manje važan, važna je bila metoda. Svi su pred sobom imali turističke planove Beograda, u ono vreme lako dostupne i sasvim jeftine, jer turista ionako nije bilo, pa se po tim planovima moglo do mile volje zapisivati, crtati, šarati. Šta? Pa, recimo, po slobodnom izboru sve i svašta, ali obavezno ipak ponešto od gradske stvarnosti preuzeto i na sopstveni način protumačeno. Strpljivi mladi istraživači nepoznatog kontinenta, zvanog „grad", izmišljali su svakovrsne znake i matrakuke, praveći postepeno svoje lične emotivne i „mentalne mape" Beograda. A kad bi se, posle nekoliko ekspedicija, dobro zabrljali turistički planovi, tad bismo, u jednoj podrumskoj prostoriji Arhitektonskog fakulteta, pravili male interne izložbe i o svemu dugo razgovarali.
,,Pa, eto", rekao bih pokazujući na gomile iscrtanih hijeroglifa, okačenih o zidove školskog podruma, ,,eto, Grad nam se, kao i Svet, nudi u šiframa i sav je, takoreći, ispisan ,kartezijanskim đavolčićima', kako ih je nazvao E. T. A. Hoffmann!" Ne znam, doduše, da li su uspeli da povežu Descartesa i pisca Krcka Oraščića, ali da im se neobičan izraz svideo – bilo je više no očigledno.
Kad sam početkom šezdesetih otpočeo sa katedarskom nastavom, posvetio sam se teoriji, a predmet koji sam uveo u život, nazvao sam – urbanologija. Želeo sam da ga i samim nazivom odvojim od praktičnog urbanizma, koji je u ondašnjim uslovima uveliko bio bratski hobby tehnokrata, političara i ideologa. A ja sam imao predobrih razloga da što neprimetnije iščeznem iz njihovog vidokruga. Fakultetski savet je pridodao još i podnaslov istorija i teorija grada, a bilo je predloga da se novi predmet proglasi i za filozofiju grada, ne bi li mi pripomogli, kao gostujući nastavnici, i neki tadašnji istaknuti beogradski filozofi-marksisti. Velika je zamisao, srećom, uskoro otišla u zaborav.
Suvišno je pominjati da svoj predmet, bez obzira na respektabilan naziv, nisam pribrajao ni jednoj naučnoj grani. Jednostavno nisam znao kojoj bi se i kakvoj dao pripojiti. Neka idealna nauka o gradu niti postoji, niti može postojati, kao što ne može postojati ni globalna nauka koja bi čoveka prikazala i rastumačila u potpunosti, počev od hromozoma pa sve do njegovih moralnih (ili amoralnih) fantazmi. Kako sam u ono vreme još uvek voleo da se prepuštam čarolijama reči i često im dozvoljavao da me povedu kud žele, nesuđena urbanologija je učas postala neka vrsta urbano-poetike. Davno je, međutim, rečeno da na jednu dobru poemu dolazi bar stotinu još boljih poetika. Ako Voltaireov sarkazam pokušamo da shvatimo kao stvarno pravilo, moglo bi se onda postaviti pitanje koliko bi tek stotina poetika zaslužilo poetsko čudo zvano grad tamo gde grada i gradske poezije još ima.
Na izmaku šezdesetih studenti su već pretežno bili gradska, pa i velegradska deca. Umeli su da se služe i sofistikovanijom literaturom, pisali su promućurne školske eseje i bogato ih ilustrovali svojeručnim crtežima. Pošto su dosta putovali i svašta već videli, mogao sam ih navoditi i na složenija uhađanja gradskih pojava. Uz generalno uputstvo da nikad i nikako ne gube iz vida prednosti blagorodne metode našeg dragog Johnnie Walkera. I, razume se, da ne zaborave ni na šaljivu akribiju uvaženog Mister Pickwicka. Podsticao sam ih da na šarenim stovarištima ovog sveta potraže svoje gradove i da u njima, kao u ogledalu, pokušaju da naslute sopstvene obrise. I obratno, da u sebi potraže odbleske univerzalnog Grada čovekovog. Navodio sam ih, dosta spretno, da se s vremena na vreme malo i zabrinu za sudbinu pojedinih gradova i za sudbinu grada uopšte. Najzad, i za sudbinu načela gradskosti (urbaniteta) koje u sebi, pretpostavljam, još uvek svi nosimo. Ekologija je sve više postajala tema dana a sve jasniji nagoveštaji strašnog sna o obzidanoj planeti Zemlji mogli su se već prihvatiti kao realno proročanstvo. Čemu je, u takvoj situaciji, trebalo poučiti studente? Čemu drugom do da između prošlosti i budućnosti uživaju u lepoti i mudrosti tradicionalnih gradova dok ih još ima; da uživaju za svoj račun i prema sopstvenim merilima... „Jer, svako ima pravo na sopstvenu urbano-poetiku", dodavao bih, ,,pa i na sopstvenu urbano-erotiku, malo morbidnu nauku o zakasneloj ljubavi, budući da gradove treba umeti voleti i onda kad već evidentno nestaju iz našeg vidokruga!"