Marina Cvjetajeva

Natalija Gončarova

Sarajevske Sveske br.

ULIČICA

Nije uličica nego klisura, ili, još bolje – tesnac. Toliko nije ulica da uvek, pošto zaboravim i iščekujem ulicu – ta ima i ime, i broj! – projurim i osvestim se tek kod same Sene. I – nazad, da tražim. Ali uličica se ukloni – uklonjivost klisura! pitajte gorštake – izbezumljeno tražim, jurcam tamo-ovamo – je li to? nije, neka kuća je najednom grunula nekim dvorištem – veličine čitavog jednog trga, nije, to je prolaz iz koga zapahnjuju vekovi, ne, nije, to je obična ulica, sa izlozima, s motorima. Nje nema. Iščezla je. Planina se sastavila, progutala Gončarovu i njena blaga. Neću sad dospeti do Gončarove, a izgubiću se. Desna, leva? Trg Sen Žermen, Sena? Gde – šta? U odnosu na koje šta je to gde?
I odjednom – čudo! – nemoguće! moguće, ako postoji! Ona, zar? kako da nije ona – on – tesnac – klisura! Tu, odmah, između dve kuće, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je uvek bila...
I, stvarno – čudo! Ona je. Toliko je ona, kao da je sama rekla: evo me. Osobena među osobenima, neuporediva među neuporedivima, svi superlativi izuzetnosti...
Stepenište. Basamci – ta nekako se moraju nazvati! – drveni. Pri prvom kretu noge – noga, upravo ona, prepoznaje stepenice piramide koje nikada nije okušala...
Odmorište za odmorištem, na svakom rupa – prozor. Stakla nema niti je bilo. Da se iskoči. Sećam se reči: „Više ne može, zato što više ne postoji“, i ne brojim spratove. Spratovi? Epohe. Takvim stepenicama i najbrzonogiji ide sto godina...
Vrh. Onaj otkud se dalje ne može, jer nema dalje. Prevodeći na vreme – kraj one četiri stotine godina koliko stoji ova kuća, to jest današnji datum – 9. novembar 1928 – poslednji čas i tren ovoga dana. U datu sekundu – kraj istorije.

U ovoj kući je pre nekoliko stotina godina živeo najveći pesnik Francuske.

* * *

Natalija Gončarova se rodila u srednjoj Rusiji, u samom njenom srcu, u Tulskoj guberniji, u selu Lodižino. Tolstojevsko-turgenjevski kraj. Blizu je Jasna Poljana, još bliže Bežin Lug. A u krčmi sreskog gradića Čerm – razgovarali su Ivan i Aljoša. Raste s godinu dana starijim bratom na bakinom imanju. Baka ne izlazi: nikad nikome, ali njoj svi dolaze, celo selo. Uveče razgovori na tremu. Šta se kome otelilo – oždrebilo – rodilo, šta koga boli – čime se to šta leči...
– Prvo sećanje? U onoj sobi, znate, o kojoj sam vam pričala – beloj, brat i ja za okruglim stolom gledamo slike. Knjiga je debela, slika ima mnogo. Godinâ? Dve.
– A ovo mora biti drugo, ako nije prvo. Celo detinjstvo sam proživela u selu a uopšte se ne sećam zime. Morala sam ići u šetnju, sigurno su me vodili – ništa. A ovoga se sećam. Proleće na gumnu. Vode me za ruku preko bara. A iz bare (glas se stišava, oči zasijaju, mene, koju gledaju, ne vide, vide): ispod leda i snega – izdanci. Šiljati zeleni izdanci. Na gumnu je uvek rasuto mnogo zrna. Proklijala su prva.
Dakle, postoji li nešto lepše, može li biti nešto lepše nego: dva prva odjednom, sva Gončarova u zametku: snaga prirode u njoj i strast za zanatom. Knjiga je de-be-la! Slika mno-go! Ne zbivaju li se ti šiljati izdanci – posle – kroz celu knjigu njenog stvaralaštva: postojanja.
– Lutke nisam volela, uopšte. Volela sam mačke. Naročito sam volela da pravim neke baštice. (Uopšte, volela sam da nešto pravim). Izrežem žbunje od hartije, drvca, i sve to rasporedim u kutiji. Četiri strane – ograda. Gotova bašta...
– U gimnaziju sam pošla pravo sa sela. Od svih sam izvlačila, za sve sam izvlačila. Naročito od jezičara zbog pismenosti.
– Slabe?
– Tulske. Govorila sam tulski – h mesto f i tome slično – a pisala sam kao što sam govorila. Kad se to napiše – mora da je izgledalo užasno.
– Užasno.
– A od razrednice – zbog kovrdža. Samo su dva prednja pramena bila kovrdžava, to je i izazivalo: sva glatka, a sa strane se talasa. Gladim, mažem... Koliko puta: „Gončarova, u kabinet direktorki!“ – „Opet si zavijala?“ – I mokrom četkom, do bola u slepoočnicama. Izlazim, glatka kao miš, a u sebi se smejem – znate šta se događa sa talasastom kosom od vode? A na sledećem odmoru...
„Uviće se, uviće se opet!“...

* * *

Istorija mojih istina – to je detinjstvo. Istorija mojih grešaka – to je mladost. Obe su dragocene, prva kao Bog i ja, druga kao ja i svet. Ali, ako tražite današnju Gončarovu, onda idite u njeno detinjstvo, ako možete – u najranije. Tamo su koreni. I – ma koliko bilo čudno – kod umetnika je tako: prvo koreni, onda grane, zatim stablo.
Istorija i pred-istorija. Ja, pesnik, težim, prirodno, ovoj drugoj. Ma koliko bilo malo svedočanstava, jedno predistorijsko – skoro nagađanje – više kazuje o narodu nego sve kasnije pouzdanosti. „Pričinjava mi se...“ – tako kaže narod. Tako kaže pesnik.
Ako postoji još nešto božansko osim dovršenja pojavnoga sveta, onda je to – on u zamisli.
Još božanskije!

* * *

Prvi Jug prve Gončarove. Kopneni Jug, ne primorski, predmorski. Stepa. Dnjestar. Bostan. Mirišljave trave: žalfija, pelin, majčina dušica. „Jevrejski tipovi tako različiti od naših, tako španski. Gledajući svoje Španjolke, posle sam ih prepoznala.“
Neposredni odjek tog prvog putovanja su bagremovi, ograde s velikim pticama – ne-Moskva. O, kako se moje uho naoštrilo od bagremova i ptica! I neprenosiva intonacija s kojom je ona, Moskovljanka, Podmoskovljanka, Tuljanka to izvodila – tu ne-Moskvu. Kakva utoljena žeđ severnjaka!...
O ulozi leta i zime u stvaralaštvu Gončarove. Leto za nju nije skupljanje materijala već iskustva, eksperimenta. Leto je dobit, zima rashod. Leti njeno slikarstvo živi, jede i pije, zimi radi. Zima je Moskva. Moskovska platna su sva velika, rađena prema zamisli, leto su skice: priroda i život u létu. Još jedna stvar o letu Gončarove – u takvom životu pojedinosti nema. „Larionov i ja, otkako smo se sreli, više se nismo rastajali. Mnogo je mesec, dva... U leto smo išli na razne strane, on svojoj kući, u selo, ja po Rusiji.“
Svakodnevni životni razlozi? Da, svi su ti razlozi, kao olakšavajuće okolnosti radionice Gončarove – samo prikrivanje drugih. Asura: celo se telo providi! Gončarova i Larionov, koji se nikada nisu rastajali, leti se razilaze zato što je leto plen, a po plen se ide – odvojeno. Da bi posle bilo šta da se deli. „Nikada u životu“, i, u jedan glas, „leti smo se rastajali.“...
A evo drugog Juga Gončarove – morskog. Prva njena reč meni o moru bila je: „očaranost“...
Gončarova sa svojom ustrajnom očaranošću morem (gromadom). Zadivljena, uzbuđena – ne, upravo očarana.
Puškinovo more: Crno – Odesa, Jalta, Sevastopolj. – „Kada? Ne sećam se. Putovanja mi nisu vezana ni za jednu godinu.“ (Tako sam i ja na kraju odustala od datuma). – „Grofovsko pristanište, sećate ga se, možda? Dečaci su ronili po novčiće...“ Voda srebrna od dečaka, dečaci srebrni od vode, srebrni dečaci i srebrni novčići. More i telo. More, telo i srebro. – „Ja sam već u Moskvi imala more, iako ga nikad nisam videla. Mnogo sam ga slikala. A kada sam ga ugledala: iste kuće kao u Tulskoj guberniji, isti talasi – vetar – i isti šum. Ista stepa. Tamo talasi – i ovde talasi. Tamo – nema kraja, i ovde – nema kraja...“

Hrabro, mornaru mladi,
Napred u plavetnu raž!

Gončarova, koja nikad nije pisala pesme, koja nije živela među pesmama, ona će shvatiti, jer je gledala i videla, a oni koji su gledali a nisu videli, i, što je glavno, koji nisu voleli (voleti znači videti): „dakle, ova moderna poezija... i raž je postala plava. Sutra će plavet postati ražana...“

Odavno – je postala.

–Puškin bi shvatio.

„Od ornamenata sam naročito volela grožđe, a i njega tada još nikada nisam bila videla.“ Ko to govori – samo Gončarova ili čitav ruski narod s njegovim bajkama i pesmom u kolu:

Ružo moja crvena, grožđe zeleno!

Gončarova, kao da je pogodila moju misao: „Čudno. Od celog stopedesetmilionskog naroda teško da je i deset hiljada videlo grožđe, a stalno pevaju o njemu.“ Kad je reč o tome. Ima Gončarova jednu sliku – berbu grožđa, gde je svako zrno kao oveći točak. Da li Gončarova zna rusku bajku gde je svako zrno grožđa veliko kao točak? Sumnjam, njoj ne treba da zna bajke, one su sve u njoj.

* * *

* * *

Život Gončarove se prirodno cepa na dva dela: Rusija i Posle-Rusija. Ne Rusija i emigracija. Kao voljeno dete prirode i svoga naroda, tu tragičnu protivprirodnost (živ isključen iz živih) je izbegla. Prva Evropa Gončarove, s povratkom, je 1914. Druga, dugotrajna, 1915. Otputovala je u junu 1915, za vreme rata, po slobodnoj volji. Druga sreća Gončarove – kako se u ovome životu vidi prst! – sreća koje smo lišeni skoro svi mi: žudno upoznavanje sa Rusijom u svoje vreme, dok je još bilo moguće, i njeno otvoreno pretpostavljanje, tada, Zapadu (velikog sela Rusije – velikom gradu Zapadu). „Pred smrt nećeš nadoknaditi propušteno.“ Kao da je znala. „Žao mi je, naravno, što nisam bila na krajnjem severu, ali jednostavno nisam stigla, jer tada sam putovala samo kad je to zahtevao moj rad.“ Kakvo odsustvo proizvoljnosti, kaprica, turizma. Kakav mir. Kakva neophodnost pokreta prema kasi, koraka u vagon. Rad – to je sudbina Natalije Gončarove...
Gončarova Rusije i Gončarova Posle-Rusije. Meni se takva podela čini najprostija, najprirodnija – sam život. Jer kako deliti – ako se već deli? Nije to slučajno što Natalija Gončarova svoj život računa po putovanjima. Tamo gde nema katastrofe – a nje u stvaralaštvu Gončarove nema, postoji rastenje u svoj njegovoj postepenosti, kao drvo, kao što raste srećno dete – za granični stub treba uzeti jednostavno – granični stub. Granični stub – nije mala stvar.

Život Gončarove protiče na tri mesta: Moskva, Srednja Rusija, Jug Rusije. Kako i čime se odazvala? Pratićemo po delima. Moskva postoji, ali Moskva seoska: moskovsko dvorište, uličice, sobice u potkrovlju, moskovska periferija. Pošto nije videla druge, Moskvu je smatrala gradom; a grad je zamrzla kad ga je videla, a videla je Moskvu. Setimo se kitnjastog rukopisa i tulske ortografije. „Gde među kamenjem ima travčice – tamo je dobro, a još je bolje tamo gde kamena uopšte nema.“ Osim toga, Moskva je za nju zima, a zimu mrzi, kao taj kamen što ne da travi da raste. Gončarova-devojčurak tako saoseća sa travom da kad je vidi pod kamenom – gubi dah.

O seoskosti Gončarove. Kada kažem seoska, ja, prirodno, u to uključujem i spahijska, uzimam celo to slobodno razlivanje: proleća, čežnje, pašnjaka, reka, radova – sve to prostrano more pesme. Seosko ne kao kategorija, već kao mentalitet, koji manje potiče od seoskog kućerka nego od stepe koja vodi u taj kućerak, i poplavljuje ga, odnosi ga. Zanimljiva podudarnost. Ruski seljaci su i danas nomadi. – Sna. Danas na tremu, sutra u ostavi, preksutra u seniku. Ako je vrućina – napolje, ako je hladno – na peć! – Skitaju. Gončarova je sa svojim krevetom na rasklapanje (poslednja reč tehnike!), koji se neočekivano iskotrlja ispod stola – danas ispod stola, sutra iza štafelaja, sa svojom lakoćom premeštanja – sa svojim skitaštvom sna – očiti nomad, očiti seljak. A po svom običnom – uobičajenom – pokretu, kojim brzo spušta predmet koji joj smeta, svejedno da li knjigu, tanjir ili šešir – na pod, bez ikakvog prezira prema stvari ili prema podu, kao na njeno najprirodnije mesto (prvi pod je zemlja), po tome koliko joj sto nije potreban (osim radnog: štafelaja) i stolice (stoji pred stolom) – po strasti prema vatri, prema ognjištu – živoj vatri! crvenom ognjištu! – po tome koliko joj nisu potrebne sluge, koliko su joj dovoljne ruke (majstor, kalfa, čistač – Gončarova ima dve ruke: svoje), po svemu tome i po svemu drugom Gončarova je selo i očiti Istok, od kojeg su joj, uzgred budi rečeno, i jagodice.
...I izvan svih formula, zamišljeno: „Celog života sam volela selo, a živim u gradu...“ i: „Htela sam na Istok, dospela sam na Zapad...“ Gončarova je za mene blago, zato što ni u životu ni u slikarstvu na zna sebi cenu. Zato je – za mene – ona živa priroda, a slikar sam – ja.

Čega ima najviše u ruskim radovima Gončarove? Proleća – onog, proleća sveg. Pratimo listu stvari od 1903. do 1911. Proleće... posle četiri drugih stvari – opet proleće, nakon još tri još jedno proleće. I tako bez kraja. Čak neće da zna za drugu reč. – Jeste li videli proleće Gončarove? – Koje? Jedini odgovor, i u odnosu na Gončarovu i u odnosu na samo proleće: – večno.
Gončarova raste u Tulskoj guberniji, u Srednjoj Rusiji, gde se, obavezno, rodilo proleće. Jer severno proleće nije proleće – već je severno proleće, a krimsko proleće nije proleće, već je krimsko proleće, a tulsko proleće je jednostavno – proleće. Njega Gončarova neprekidno i slika.
Šta, uopšte, crta Gončarova u Rusiji? Proleće, proleće, proleće, jesen, jesen, jesen, leto, leto, zimu. Zašto Gončarova ne voli zimu, to jest, voleći sve, nju najmanje voli? Pa zato što zima ne cveta i (seljačka) ne radi.
Godišnja doba u radu, godišnja doba u radosti...
Dvokrilnost većine stvari Gončarove, koja vezuje Gončarovu sa ikonom, i koju je ona prva uvela u autorsko slikarstvo, nije kod nje proizašlo iz ikone već je posledica malih zgrada. Soba je bila mala, slika nije mogla da stane, morala se razbiti na krila...
Započeto Jevanđelje i Biblija i maštanje o njima do danas nisu napušteni, ali... „da bi se ostvarili, treba bar godinu dana ne raditi ništa drugo, odbiti sve narudžbine...“ Kad bih ja bila mecena ili država, ja bih neizostavno naručila Gončarovoj Bibliju.
Osim seoskih i ikonskih, tu su i mrtve prirode. (Kad je reč o tome: u katalogu i stoji „mrtva priroda“, koju su Nemci genijalno zamenili sa „Stilleben“ – život po sebi). Slikala je – sve. Stari šešir, metlu, glavicu kupusa, cveće – kada ga je bilo, voće – kada ga je bilo. U ciklusu „Suncokreti“ iscedila je iz njih sve ono ulje koje su mogli dati. Uzgred – i slikani su bili uljem! (njihovim sopstvenim, zlatnim, lekovitim, isceliteljskim – protiv bolesti jetre i groznice). Mnogo je islikavala knjige. Mnogo je islikavala hartiju – svitke.

Pričica

Stajalo je uza zid dvanaest velikih platana, sasvim završenih, zamotanih u hartiju. Tog dana je Larionov doneo kući ikonicu – visila je u nečijoj senici, dopala mu se, poklonili mu – Ilije Munjo-gromovnika. Uveče Gončarova, uvek oprezna, a sad naročito, sa svećom – moskovske zasebne kuće tih godina – traži nešto u svom potkrovlju. (Vidim ruku koja zaklanja – ne sveću, nego sve od sveće). Sišla je dole. Prošlo je neko vreme. Odjednom: dim, miris paljevine. Pojuri gore: dvanaest svitaka gori! – Svi su izgoreli. – „Nijednog se ne sećam. Sećam se samo: vojnik timari konja.“ Tako su platna propala. Tako je Gončarovu posetio Gromovnik Ilija.
(Toliko je u mom doživljaju Gončarove ona jedno s narodom da, kad mi je slučajno pao pogled na još neosušene reči „platna propala“ – videla sam platna na zelenoj livadi, prostrli ih da obele, prošao je vojnik i ukrao...

...Dvanaest platana je izgorelo, a jedno nestalo. U inostranstvu, Gončarova slika za svoju prijateljicu ikonu Spasitelja, veliku, dvokrilnu, oko njega su jevanđelisti u vidu zveri. Radi više meseci. Poklanja. Prijateljica umire. Ikona ostaje mužu. Muž zapada u bedu i prodaje je. „Kasnije smo se sreli, nezgodno mi je bilo da pitam: kome? Možda – najpre će biti, u Ameriku. Negde ipak postoji“ – I vi ništa niste učinili da... – Nisam. Kad stvar nestane, nikada ne tražim. Jednom će se već pojaviti. Ta zar nije svejedno – i ako je otišla u Ameriku. Ja u Americi nikad neću biti. – Plašite se vode? – I Amerike. Mnoge sam svoje stvari tamo otpremila. Zakucam sanduk i znam: zauvek. – Kao u mrtvački sanduk na onaj svet. – Pa to i jeste – onaj svet. – Da, još jedan sam poslala...
Strah od vode. Strast prema moru. Ali u Ameriku se ne ide preko mora, već preko okeana, sve vode, sveg bezdana, sveg pojma vode. I, čini mi se, ne plaši se samo vode, već se plaši simbola Amerike – broda, Titanika, s njegovom podmuklošću komfora i postojanošću u uređenosti... Plaši se vodenog Vavilona, Levijatana, što brod i jeste.* Stari strah, apokaliptički strah, seljački strah. – „Da se ja ta-akom mašinom...“ – Bolje – daska, jednostavnije – dve ruke, skromnije – istinitije...

U Rusiji nije bilo okeana, bilo je samo more, san o njemu. Ljubav prema moru, živom, zemaljskom, usred-zemaljskom, i ljubav prema okeanu – to su različite stvari. Ljubav prema moru Gončarove i ruskog naroda je nastavljena ljubav prema zemlji – prema zemljama iza, prema moru – zamorju. Ljubav prema moru ruskog naroda je ljubav prema novim zemljama. A ovde i te utehe nema. Njujork (kuda je zove slava) – još je manje zemlja nego okean.
Mržnja seljačkog kontinenta Rusije prema „mestu praznom“ – okeanu, mržnja seljaka prema neradu. Okean ne cveta i ne radi. A ako i cveta (koral, na primer), to je mrtvo cvetanje, poput inja.
„Ona bi trebalo da ode u Ameriku...“ Kako drugi uvek bolje znaju! Ovde je umesno reći nešto o Gončarovoj i njenom imenu. Gončarova se sa svojim imenom gotovo ne poznaje. Žive odvojeno. Tačnije, Gončarova radi, ime šeta. Ime putuje u zakovanom sanduku iza mora (iza onog mora gde je nikada neće biti), ime grmi na izložbama i šepuri se na novinskim stupcima. Gončarova sedi (tačnije, stoji) kod kuće i radi. Ti me se ne tičeš, ti si sámo za sebe, ja sam sáma za sebe. Kao što neki jure za imenom, napujdavaju ga, i na kraju krajeva ga satru, tačnije satru sebe, do potpunog uništenja, tako Gončarova ime – odagnava od sebe. Ne stoj tu, ne podgurkuj, ne smetaj. Postoji platno. Tebe nema.
Ako Gončarova jednom pođe u Ameriku, to neće biti tragom imena, već u susret sopstvenim stvarima, i to čak ne preko – vode, već preko sopstvenog straha. I, ne sumnjam, daće nam novu Ameriku. (Preko Njujorka, preko okeana, treba preskočiti)...
Morsko, eto to je uzela Gončarova od mora.
Šta je morsko u odnosu na more? Ono bez čega stvar ne bi bila ono što jeste, kvalitet koji uslovljava, suštinski – sudbinski. So je osuđena na slanost, more na morskost, inače ih nema. (More je u odnosu na so složen pojam, ali nezavisno od soli, ono je ista takva nedeljivost kao što je i so. Jer „morsko“ nije zbir soli, plaveti, čistote, mirisa i ostalih svojstava, već posebno novo svojstvo, nerazdeljivo – rekla bih: uopšteno „i ostalo“, sve mogućnosti mora (ograničenog) su – bezgranične)...
Kontinentalni Jug se odrazio Jevrejkama (kasnije Španjolkama) i Apostolima.
Ikonsko-seljačko-morsko, to je sastav prve Gončarove. Isti predmet na sklapanje sa tri krila.
Ikona, seljaštvo, prekomorje – Rusija, Rusija i Rusija.

* * *

Godine 1914 (prvi datum u mom slikanju, jedini koji je Gončarova naznačila, očigledna međa) Gončarova prvi put putuje u inostranstvo. Larionov, Djagiljev i ona vode puškinsko-gončarovsko-rimsko-korsakovsko-djagiljevskog Zlatnog petla. Pariz, sećaš se? Ali čujmo najzaboravnijeg gledaoca: pobednika – samu Gončarovu. „Dekor, igra, muzika, režija – sve se poklopilo. Pričalo se da je to događaj...“ Ako i Gončarova, s njenim besprimernim nesećanjem i skromnošću... Čujmo i jednog od savremenika.
„Najčuveniji od ovih avangardnih umetnika – bila je žena: njeno ime je Natalija Gončarova. Ona je nedavno izložila sedam stotina platana, koja predstavljaju ,svet’ i nekoliko panoa od četrdeset metara površine. Pošto ima veoma mali atelje, slika u komadima, po sećanju, i celu stvar vidi prvi put tek na izložbi. Gončarovu sada obožava sva moskovska i petrogradska mladež. Ali najinteresantnije je to što je podražavaju ne samo kao slikara, nego i po spoljašnjosti. Uvela je u modu haljinu-košulju, crnu s belim, plavu s riđim. Ali to još nije ništa. Nacrtala je sebi boje na licu. I ubrzo su aristokratija i boemi izašli na saonicama – s konjima, kućama, slonovima – na obrazima, na vratu, na čelu. Kada sam upitao tu slikarku zašto je prethodno pokrila lice slojem ultramarina –
– Da smekšam crte – bio je odgovor.
– Djagiljeve, vi ste najveća šaljivčina na svetu! – rekao je S...“
Posle Pariza odlazi na ostrvce Oleron, gde slika morska Jevanđelja. Ostrvce Oleron. Borovi, pesak, konopci, mrka jedra, krilati šeširi ribarski. Morska jevanđelja Gončarove, bez znanja i volje njene, očito su katolička, gotovo bez veze s ruskim. A ima svega mesec dana otkako je otišla iz Rusije. Odgovor na vazduh. Tako je sámo katoličanstvo moralo postati priroda, da bi došlo i ušlo. Sa Olerona kući, u Moskvu, i uskoro drugo putovanje, već u godini rata. I poslednji put u Rusiji – narudžbina dekora za grad Kitež – i narudžbina da islika lokalnu crkvu na Jugu – obe neizvršene. Toliko je bila sigurna da će se vratiti da...

* * *

Ostavili smo Gončarovu na prozoru vagona, s putnim blokom u rukama. Fjordovi, blistave livade, oskoruše u cvetu – u Norveškoj proleće zakašnjava – šape jelki, kudrave rečice, ustremljena mlada tela brvana – blagosiljaju – uvek tragom brzine. Oči gledaju, ruka prenosi. Gledaju ono što vide, ne ono što rade. Stanica: susret očiju sa stvari. Proleće kasni, voz prestiže. Iz voza koji prestiže – zakasnelo proleće. Stvar iz voza uvek kasni. Sve što stoji – kasni. (Drveće i stupnici ne stoje: idu nagore). Time što stoji – kasni. A iz prozora na vagonu dvostruko kasni – za čitavo naše pomeranje. Ali u Norveškoj – samo proleće kasni! Ono što Gončarova vidi kroz prozor – trostruko kasni. Kako se ona ne bi žurila?
Rezultat – ceo blok norveških crteža. Norveška u létu.
Prvo stajalište – Švajcarska. Sa Švajcarskom Gončarova nema sreće. Stalno je prati ideja o nepravosti svega: planina i jezera, koze na brežuljku, krila na vodi. Labudovi na Lemanu upravo kao da su izrezbareni, kudikamo su manje živi nego nekad njena drvca. Nije to kućica u kojoj se može živeti i umreti, već „châlet suisse“ od furnira (suvenir za turiste), kome je mesto na pisaćem stolu... poznanika. Nad kartonom kravâ – karton Alpa. Gončarova je videla Švajcarsku – to je moje duboko ubeđenje – u nezgodan čas. Od toga što ju je Gončarova videla kao nepravu, ona nije postala veštačka, ali i Gončarova, koja ju je videla kao veštačku, od toga nije prestala da bude prava. – Mimoilaženje. – Ali, indikativno je: treba samo da Gončarova stvar vidi kao nepravu, i ona ne može više, suština zataji, znači – kičica. Za Gončarovu mrtva priroda nije šešir ili metla, već živo, zato je i mogla da ih slika. Za Gončarovu koja slika mrtve prirode ne postoje. Čim ona oseti stvar kao mrtvu prirodu, prestane da slika. Na smrt Gončarova odgovara smrću, odbijanjem (setimo se gradskog kamena i zime, koji su – za nju – davali život: travu). Smrt (mrtvac) nije njena tema. Njena tema je uvek, u svemu – vaskrsenje, život: onaj oštrovrhi zeleni izdanak njenog prvog sećanja. (Je li bar jednom Gončarova slikala – smrt? Ako jeste, onda je to ili mir onoga ko spava, ili radost onoga ko vaskrsava. Mrtvac kao takav – nikada). Gončarova je cela živa priroda života, ne samo ovde, već života zauvek. Živo opovrgavanje smrti.

„Možda ću – umreti, s i g u r n o ću vaskrsnuti!“

Ideja vaskrsenja, ne ideja nego živo osećanje njega, ne jednom, već evo sad, odmah! – o tome govore svi njeni zeleni izdanci, listići – namazi.
Rastinje*, eto čemu se neizbežno vraćam razmišljajući o Gončarovoj. Uzgred, kakva čudesna reč, suštinsko stanje predmeta koje je sazdao on sam. Nema predmeta van datog njegovog stanja. Cvetanje (nečeg, i zbirna imenica), pletenje (nečeg, od nečeg, zbirna imenica), rastinje – bez ičega ličnog, samo rašćenje. Glagolska imenica, koja je postala posebna imenica što personifikuje sobom glagol. Živi glagol. Imenica koja se odvojila, ali nije izgubila glagolsko trajanje. Stanje rašćenja u njegovom jednokratnom činu izdanka, ali glagolsko zvučanje nije uzalud – u činu neprekidnom, činu – stanja – eto to je rastinje.
Nije samo reč o biljnom ornamentu, to ponajmanje, iako govorim o slikaru. Celu Gončarovu izvodim iz biljnog, biljke, rastinja, rastućeg. Ornament je samo detalj. Uzbuđenje s kojim Gončarova izgovara „koren“, „rašćenje“ kudikamo je veće nego kad izgovara „kist“, što je prirodno – jer „kist“ joj je u ruci, a koren? rašćenje? Od Gončarove nisam čula druge argumente do biljne, rastinjske. „Zašto bi jedno veliko i okruglo drvo, na primer, bilo gore nego...“ Na rečima je – „bilo gore nego“, a u glasu je očigledno „bolje“ – što je neuporedivo! – bolje.
Žbun, grana, stablo, izdanak, list – to su argumenti Gončarove u politici, u etici, u estetici. I sáma biljka, ona ih ne voli odvojeno, voli u njima sebe, ne, više no sebe: svoje. Crtajući vrbine grančice i topoline minđuše – ona crta tulsku rodbinu. A u suncokretima – tiraspoljsku rodbinu. Rodbinu po krvi, staru, čistijeg soja nego što je Gončarova – ona. Gledajući Gončarovu koja gleda leju s kupusom – dole, ili granu sa minđušama – gore, dobijam želju da joj stavim u usta poslednji stih Jesenjinovog Pugačova:

– Dra-a-gi moji... do-o-bri...

Čini mi se da Gončarova više voli mladicu nego cvet, stablo nego cvet, list nego cvet, brk na lozi nego plod. Tu je rašćenje golije, zelenije, novije. (Mnogo je cvetova slikala, tamo – suncokrete, ovde magnolije (dalju rodbinu), svuda ruže – večitu rodbinu, nije u tome suština). Nije slučajno najmilije godišnje doba proleće, koje polazi – kao na put – u cvetanje. I još nešto: cvet je sam po sebi lep, ljubav prema njemu je nekako korisna, a – izdanak, mladica? Pa to je samo čist pokret rašćenja, beg od stabla, na sopstveni rizik i strah.
Prvi intenzivan utisak Evrope je Španija. Prvi intenzivan utisak Španije je ruševina. Niko ne radi i ništa se ne održava. Čak se kuće ne održavaju, jer održavanje je isto rad – zato se i ruši...
U Španiji Gončarova otkriva crnu boju, crnu ne kao odsustvo nego kao prisustvo. Crno kao boju i kao svetlost. Ovde prvi put nalazi svoju čuvenu gončarovsku gamu: crno, belo, mrko i riđe. Boje same po sebi nisu intenzivne, ali takve, ne-intenzivne, dobijaju izuzetan intenzitet od čistote i okruženja. Čini se da je slika naslikana crvenom i, recimo, plavom, iako je očigledno mrkom i belom. Unutrašnji intenzitet. (U bojama, kao u reči, intenzitet je, očigledno, pitanje okruženja, kod nas – konteksta).
U Servantesovom zavičaju, u Salamanki, Gončarova provodi više od pola godine i ovde počinje Liturgiju – ogromnu misteriju po zamisli Larionova i Djagiljeva, neostvarenu iz životnih razloga.

* * *

Osnovna baza Gončarove je Pariz. Ovde ona živi i radi evo već petnaest godina.
Počećemo od njenog rada koji je najčuveniji – za pozorište. Gončarova je radila za pozorište još u Rusiji: Zlatni petao, Zobeidina svadba, Lepeza (Goldoni).
Zlatni petao. Narodno, istočno, seljačko. Istočno-seljački car, okružen seljacima i ženama. Ne kaftani, već ogrtači. Ne ukrasi na glavi, već povezače. Sarafani, kecelje. Žene kao tad i kao svakad. Intenzitet nije uslovna izmišljotina pseudoruskog stila, to je bezuslovni intenzitet večno-seljačkog i istočnog. Ne reprodukovanje istoričara i arheologa, već arhaičko osećanje daljinâ. Drugim jezikom: tradicija, a ne restauracija, revolucija, a ne restauracija. U dlaku isto što je Puškin uradio s narodnom bajkom Zlatni petao. I rekla bih: Gončarova se nije dala na svoju baku, već na svoga dedu. Gončarova zajedno sa Puškinom smelo može reći: „Ja sam sama narod.“
Zlatni petao je prekretnica u čitavoj dekorativnoj umetnosti. Neminovnost puta gončarovskog baleta. Gončarovski put nije neminovan zato što je „gončarovski“, već zato što je jedini pravilan (zato je i gončarovski što je pravilan).
Sad je vreme i mesto da se kaže o Gončarovoj-sprovodniku Istoka na Zapad – ne samo staroruskog slikarstva već i kineskog, mongolskog, tibetanskog, indijskog. I ne samo slikarstva. Iz ruku savremenika današnjica rado prihvata i ono najstarije i najdavnije, kada je ono obnovljeno i približeno rukom onoga ko daje. Stvari koje su za evropskog umetnika vezane za muzej, pod rukom i u rukama Gončarove oživljavaju za njih. Snagom, novinom i levom orijentacijom ruke koja daje, dodaje, predaje – daruje ih.
Zobeidina svadba. Ovde Gončarova prvi put odbacuje perspektivu i, s njom, našu tačku posmatranja. Stvari u prednjem planu su manje od onih u zadnjem, dalje veće od onih blizu. Cvetne boje, sitnopis, Persija.
Lepezu sam videla očima, i kada bih zatvorila oči: rajsko jabukovo drvo u cvetu, koje mi je zasenilo tada sve: i glumce, i junake, i autora. Koje mi je nadjačalo i – suflera! Lepeze se ne sećam. Samo jabuke.
Inostrani radovi. Svadba Stravinskog (Pariz). Kao protivteža složenoj isprepletenosti muzike i teksta – neophodna prava linija, da bi imala na čemu i oko čega da se obavija ćudljivost. Dve boje: mrka i bela. Bele košulje, mrki sarafani, bele košulje, mrke čakšire. Svi su gosti u istom. Klupa uza zid, sto, u dubini vrata, koja su zatvorena ili otvorena prema teškom krevetu. Ali – duboki takt umetnika! – da bi poslednja reč pripala Stravinskom, zavesa koja pada na mladence, goste, svatove – svadbu – je čisto pletivo, vez. Ljudi, zveri, cvetovi, potpuno prelaženje jednog u drugo, iz jednog u drugo. Da celog života rasplićeš – ne bi raspleo. Muziku Stravinskog ne nosiš sa sobom u ušima nego u očima.

Svadba i Zlatni petao (u kome je sve u savezu sa muzikom) – najomiljeniji su radovi Gončarove za pozorište.
Pjeretin veo (Berlin) – svetlost, balsko, sa stepenicama, krinolinama. Prenakićena prezrela čudovišta-lepotice u ružičastoj gazi, kao reflektna pozadina nevestama i pravim lepoticama. Prava sveća i njen nastavljeni sjaj na zidu, nacrtan. Prozor i sve zvezde u prozoru. U Žar-ptici jabučnjak, na koji pada Mlečni put. (Produženi sjaj, pun prozor zvezda, Mlečni put što pada na voćnjak – sve to Gončarova daje prvi put. A posle preuzimaju svi).
Uspavana lepotica, neostvarena Liturgija, Praznik na selu (muzika Čerepnina), Rhapsodie Espagnole (Ravel), Triana, Lutkarsko pozorište, Karagez (Crno Oko – dekor za tursko pozorište senki)...
„Pozorište? Da, nešto slično kao s Parizom: htela sam na Istok, dospela na Zapad. Sa pozorištem sam morala da se sretnem. Zamislite da vam naruče nešto za pozorište, stvar vam pođe za rukom – ne samo vama nego i na sceni – uspeh – sledeća narudžbina... Odbijanje je nemoguće, a i svaka narudžbina je, na kraju krajeva, naredba: smogni i to! Ali pozorište nikada nije bilo niti je postalo rad koji volim.“
Ovaj navod nimalo ne umanjuje vrednost Gončarove-scenografa i raznostrano podiže vrednost Gončarove-Gončarove.
– Tužan je to posao, taj dekor. Dobar je samo prvi put, peti put... A onda počnu da ga prevoze, povlače – dvadeseti put je neprepoznatljiv... I na kraju ništa ne ostane – neki dronjci, prnje... A dogodi se i da – izgori. Nama je izgoreo ceo vagon na putu... (kaže Larionov).
Ja, uplašeno:
– Ceo vagon?
On, još uplašeniji:
– Ma ne, ne, ne Gončarove, moj... Moj je izgoreo, za...
I još jedna pričica. Dolazi s otvaranja izložbe, veseo, sav sija.
– Gončarovu su postavili izvrsno. Ceo jedan poseban zid, osvetljenje – ne može biti bolje. Da sam sam birao, ne bih bolje izabrao. Najbolje mesto na izložbi... Mene? (ubrzano) mene nisu baš naročito, organizator se čak izvinio, kaže, veoma je teško, tako ni na koga ne liči... U stvari – nekakav ćošak, nema svetla... čak se izvinjavao... Ali – Gončarovu!...
Ime Larionova se nekoliko puta spominje u mome životopisu. Htela sam, prvo, posebno poglavlje „Gončarova i Larionov“, ali sam odustala, shvatila sam da odvojiti znači umanjiti. Kako odvojiti Larionova u knjizi o Gončarovoj – u posebno poglavlje, kada je u knjizi Gončarove, knjizi njenog postojanja, stvaralaštva, Larionov prisutan u prvom redu i u svakom redu. Bolje od svih mojih reči o Gončarovoj i Larionovu – o njima – jesu sopstvene reči Gončarove o njemu: „Larionov je moja radna savest, moj kamerton. Ima takve dece, koja od rođenja sve znaju. Probni kamen za falš. Mi smo veoma različiti, ali on mene vidi iz mene, ne iz sebe. Kao i ja – njega.“...
Međ primitivnim svetom stalno se priča o tome ko je veći, Gončarova ili Larionov. „Ona njemu duguje za sve.“ „On njoj duguje za sve.“