Bora Ćosić [1]

KO JE BIO OTO BIHA?

Sarajevske Sveske br. 35-36 [2]

Negde oko 1950. jedna služavka radila je kod Ive Andrića; taj gospar je možda video da s njom nije sve u redu, ali nekako je ipak išlo. Nego, kada je svojim poslom prešla u kuću Ota Bihalji Merina, stvar se pomalo pogoršala. Bila je zapravo njena pasija slikanje, a brisanje prašine – to joj je bilo nekako usput. Tako je postepeno otkrivena njena maleromanija, pa ako i nije bila Seraphine iz Senlisa, imala je u sebi nesputan i obiman slikarski dar. Glave, pune risarija i malarija, jednom je u odsustvu gospodara izvodila svoje slikarije po stolnjacima, po krevetskim čaršavima, po ručnicima i salvetama, a potom i na tvrdim podlogama vrata, zidova i poda, svuda. (Ovako nešto video sam još samo u normandijskoj kući-mlinu, slikara Dada. Koji je takođe svaki desimetar površine svog života ispunio crtarijama, vrvele su silne spodobe njegovog paklenog personala po ragastovima, po stolovima i stolicama, kao mravi.) Tako je ukošena psiha ove spremačice dokazala kako ne samo što svako može pisati poeziju nego da sve u ljudskoj okolini moralo bi biti islikano, kako bi se svet, što bi bilo pravedno, napokon pretvorio u sliku.

Ne znam da li ovu gospu u Bihaljija treba dovoditi u vezu sa Otovim svetski poznatim radovima posvećenim naivi, kao da mu je u goste došao jedan živi dokaz one pučke, neuke, a katkad tako genijalne, produkcije „običnih ljudi“. Što je Bretonu više značilo nego hiljade mazarija, školovanih a jeftinih slikara širom sveta. Bihalji, umni polihistor, svedok vremena, saučesnik Brechtovog časopisa s kraja dvadesetih godina, brat osnivača beogradske izdavačke kuće Nolit, taj Oto Biha bio je potomak jedne molersko-farbarske firme, zemunske, potom preseljene s druge strane reke, na dno ulice maršala Pilsudskog, onde, u blizini ušća Save u Dunav. Baš tamo, gde je u dorćolskom predgrađu odraslo nekoliko mladih beogradskih nadrealista, i njihove začudne zamisli. Bila je u Bihaljijevih, ova Farbenlehre, prevedene u praksu, srećna oznaka jedne transartističke ovojnice, kojom, u prvoj polovini dvadesetog veka, zamatan bio je maleni grad Beograd. Pa su te farbe i boje, iz tata-Davidove radionice, počele da oličuju ne samo zidove i vrata po kućama, nego su ovi tonovi označavali da istim takvim sredstvima , negde daleko, ali zapravo u vremenskom susedstvu, slikaju Matisse, Picasso, Mondrian. Bilo je u tom familijarnom obrtu sa zanatske prakse na onu izdavačku, književničku i kunsthistoričarsku, silnog demokratskog otkrića, kako se i kod, naizgled profanih radnji, provlači dragocena nit, umstvena i umetnička. Nisam za badava, u ranom detinjstvu, otkrivao i po najmusavijim stolarskim radionicama i šusternicama, sitnim čavlićima prikucane reprodukcije majstora klasičnog slikarstva, nekakav neobičan duh dovodio je u vezu sitni zanatlijski svet sa umećem Ingresovim, Rubensovim, Raffaellovim.

Nemam pojma kada sam nekoga od Bihaljijevih sreo prvi put, ali to mora biti da seže do mutnih godina oko 1950., kada nas nekoliko mladaca muva se po tom sivom gradu sa prvim rukopisima u ruci, uz mnogo sreće što se sve odigrava u nevelikom krugu četiri-pet ulica beogradskog centra. Pukim slučajem stanovao sam sprat iznad neprikosnovenog kritičara i urednika Elija Fincija. On je bio Bihin prijatelj, a žena mu je bila Kaća Samardžić, silovita osoba, sa željom da me, uzevši me za ruku, uvede ravno u književnost. Pa sam tako upoznao i Vuča, i Matića, i Ota Bihaljija, našao sam se preko noći u centru zavere. Samo, smatram da me je još u ranom detinjstvu opčinio izgled Nolitovih knjiga, a kako sam od četvrte godine znao zapravo da čitam, njušio sam u dedovskoj kući Slavonije, one neobične ovitke od smeđeg kartona, kakve su, na mom početku, izgledale i naše sopstvene knjige. Pomišljam da taj smeđi papir korica imao je u sebi neku notu skromnosti, skoro monašku. Osim što je njime bilo pakovano i dopremano među neodlučnu čitalačku masu kraljevine Jugoslavije nešto sankilotsko, levičarsko, prevratničko. Onda, u toj istoj novogradiškoj sredini, dedin salon bio je mala enklava pismenosti, kasnih tridesetih godina, otud sam onde, pored uglednih sudija, lekara i sportista, video prvo živo književno biće, Nolitovu autorku, Milku Žicinu. Tako od onog mirisa Nolitovog kartona do stvarne bliskosti sa Otom, jer Pavla nisam stigao da upoznam, vuče jedna bihaljijevska nit, neprekinuta do danas. U mojoj berlinskoj sadašnjosti, Otova kćer Mira prijateljica mi je i danas, kao i pre šezdeset godina. Tu dolazi i Otov zet, Mirin muž, Gerhard Schönberner. To je onaj autor znane hronike o Holokaustu, jedne od prvih u Nemačkoj. Der gelbe Stern donela je jedinstvene fotografije gnusnih egzekucija jevrejskog življa, po Poljskoj i Rusiji, pamtim to iz vremena kada Gerharda još nisam ni znao. Sada, međutim, sedimo češće u njegovoj omiljenoj kavani na Selman Platzu, naša skupna povest se nastavlja.

Imao je Oto jednu presudnu ulogu u mom sudaru sa sistemom našeg mekog komunizma. Bila je, naime, ona moja prva knjiga, samo iz razloga nerazumljivosti za tadašnje cenzore, proglašena dekadentnom, desperadorskom, skoro kontrarevolucionarnom, otud, zabranjena i hitro izvađena je, već odštampana, iz knjižarskog izloga. Pa je onda Bihalji izveo galilejski obrt, pitajući svoje partijske drugove kakva je to kontrarevolucija koja se ne razume. Tako je amnestirana ne samo „Kuća lopova“, nego su u posleratnom Nolitu otvorena vrata i za ostale uvrnute književne produkte, duh iščezlog Pavla Bihalija nadvladao je onaj, tada aktuelnih, Marijana Jurkovića i Mihaila Lalića.

Ali i Otov duh bio je neprekidno uz moju generaciju, to su oni dani naših skupnih ranih jada, književnih i ličnih, koji su jednu od oduški imali u redakciji časopisa „Jugoslavija“, na prvom spratu jedne zgrade u Knez Mihajlovoj. Gde je njegov urednik, slično Dušanu Matiću, uvek prekidao najživlji rad, ako se neko mlado pesničko ptiče pojavi na vratima. Tako sedim nebrojeno puta u onoj svetloj sobi, gde Oto niže svoju usmenu esejistiku, pa sav onaj katalog moderne umetnosti i opšteg savremenog mišljenja, udara mi u glavu: Baumeister, Max Beckmann, Klee, Hermann Broch, Kafka, Grass, kibernetika, suprematizam, dodekafonija, sve to curi niz moje ždrelo, a istovremeno, gledam kroz prozor u fasadu kuće broj 18 gde je, iza jednog visokog balkona, protekao deo mog detinjstva. Tako se napokon osećam kao na svome, imam već čvrsto tle ovoga grada pod nogama, sada, uz to, dobijam njegov kiseonik. Otovi solilokviji bili su smeša enciklopedijskih jedinica i silnih anegdotskih zanimljivosti, njegove putopisne i memoarske skice, njegova Španija i Pariz i Berlin pre svega. Bio je pisac, novinar, kunsthistoričar, komunist, veli za njega Fritz Radatz. Koji pripoveda, kako smo već čuli, da je Oto u Španskom ratu bio sa Hemingwayom i Malrauxom, da je sa Thomasom Mannom razgovarao o Joyceu, sa Faulknerom o Kafki. Kako ga je Max Beckmann posetio u švicarskom egzilu, da se u to doba dopisuje sa Hansom Richterom i Kazimirom Malevičem. Imao je naš izveštač (iz sveta i istorije) jednu posebnost u interpretaciji tolikih sopstvenih štiva, katkad se činilo da dolazi do povremenih zadrški, skoro mucanja, jer sva silina materijala koju je imao na umu, hoće što pre da izađe van, to je možda pokazivalo ono edukativno, profetsko u njegovom karakteru. Jer je imao na umu da govori nevelikoj publici jedne sredine, zatvorene, ograđene, najpre okupacijskim okolnostima, potom mladošću, socijalizmom, a sve ovo činilo je realne zapreke mojoj generaciji. Kao da je želeo da što pre pouči nas u koječemu, jer je verovao da to ima svrhe, da to vredi. Smem li reći da je mnogo ovog, od njega samog ispripovedanog, izostalo u njegovim raznovrsnim tekstovima; na sreću, deo ovog neki od nas i dalje pamte. Pa upravo tu čujem kako u vreme zarobljeništva, negde u nekom Oflagu, koji mu je, kao oficiru sačuvao život izrailjskog porekla, drži Oto svoja improvizovana predavanja zatočenim jugoslovenskim kapetanima, makar što, kada pominje Gilgameša, oni smatraju da se taj drevni junak zove Gingulaš. Onda čujem o dramatičnoj sceni, ciriškoj, sa kraja tridesetih. Sede tada, u svojoj punoj nemoći, u mutnom exilu švicarskom, Oto, Liza i Mira, u sobičku bez igde ičega, i gde na krevetu postoji jedino gola žica, a onda, kao u nekoj pripovesti o anđelu spasitelju, ulazi poštar sa čekom za jedno Pingvinovo izdanje.

Postoji još jedna epizoda, ratna, u vreme dok se Oto boči sa svojim srpskim gingulašima u zarobljeništvu, njegova žena i kći, Liza i Mira, provode sasvim nejasan period u okupiranom Beogradu. Bez isprava, bez neke posebne zabarikadiranosti na način Ane Frank, u sred grada, na domak crkve Svetog Marka, u ulici Frankopanskoj! Otkrivaju se tako pukotine i u najokorelijem sistemu, što možda govori, da mimo zloglasne Specijalne policije Vujkovića i Kosmajca, Nedićevi žandari bili su katkad dremljivi, pa su te dve tihe jevrejske duše progurale trogodišnji zapt, a da ih niko nije primetio. Samo kad nam nije puklo slepo crevo, samo da nismo morale u bolnicu, kaže Mira; zdravlje ih je očuvalo!

Preostaje još jedan bihaljijevski punkt, stan u Nemanjinoj, preko puta željezničke stanice, i iznad onog, nekad čuvenog bioskopa Partizan. To je bila takođe dragocena kula svetilja za mnoge, onda. Nekoliko soba, prepunjenih knjigama i slikama, i ponovo, taj neprekidni Otov tekst o svemu što, mimo našeg skučenog života, tada, ipak još negde postoji. Ovaj prostor, pun te goleme svetske vreve, sadevene u visoki kat beogradskog socijalizma, zadržao je svoju auru, ona je i danas tamo.

Dakle Berlin, grad Otove prošlosti, moje sadašnjosti. Tu se odjednom, pre koju godinu, upliće ona začudna knjižica Mire Otašević, Zmajevi od papira. U toj kvazibiografiji nekog našeg saplemenika, koji radio je u Bauhausu, pa ceo život proveo u Berlinu, vajmarskom, Hitlerovom i Honeckerovom, taj Selman Selmanagić, doveden je kod Otaševićke u čudnu, sasvim izmišljenu vezu sa Otom Bihaljijem, koji je doista u Berlinu živeo (gde se i moja prijateljica Mira rodila), ali u ponešto različitim okolnostima. Bio je on pri kraju dvadesetih godina aktivni član nemačke komunističke partije, saurednik „Linkskurwe“, prijatelj Brechta i Lukacsa, poznavalac svega i svačega tog doba. Samo što tom svemu, Mira Otašević dodaje i ono čega nije bilo, a što za mene važno je i koliko stanje zbilje, jer je moglo biti. Po ovoj dadaističkoj varoši, koju i danas trudim se da u sadašnjem vremenu pronađem i dosegnem, Otu se dopisuje da je poznavao i Selmanagića, što je bilo moguće, ali mu se dodeljuje i uloga u jednom ludom, nepostojećem romanu, ljubavnom, između tog Selmanagića i Hanah Arendt. Imala je, naime, po ovoj beletristici, Hanah, nekakvog psa, Maksimiliana, pa, rastavši se od Selmanagića, a polazeći u egzil, ostavlja to kuče Otu na čuvanje. Pitao sam ovih dana Miru Bihalji, da li su u porodici ikada imali pseto, veli da nisu. Ali ja tvrdim, da je Otova narav mogla podneti jedno ljubazno kuče pored sebe, pa ga takvog, i mimo sve poezije postmoderne, uzimam kao čoveka sa psom, osobu koja je o jednom psu, ostavljenom na čuvanje, mogao voditi brigu. Zar svi mi, Vava Hristić, Bora Radović, ja, nismo li i mi bili mlada pseta, kojima jedna briga, slična Otovoj, bila je potrebna? Kevćemo mi kroz svoje živote, neki od nas već su i mrtvi, a da nas jedan čuvar izveo je u svet, kao u šetnju, to se ne može poreći.

(Berlin, april 2011.)