Ethen Koen [1]

SUDBA

Sarajevske Sveske br. 06/07 [2]

preveo: Nijaz Alić

Irv Chartaris me je potapšao po ramenu kad se začulo zvono i ja sam poskočio prema sredini ringa. Balboni se ušetao u ring držeći pognutu glavu i njišući se čak i dok je bio daleko izvan mog domašaja, kao što svi bezvezni bokseri rade kako bi pokazali da znaju finte. Kad sam mu prišao, iskrsnula je njegova desna pesnica. Valjda me je pogodila, to se dogodilo sasvim iznenada. Odmah zatim je zamahnula njegova lijeva pesnica, ali nju sam vidio. Pogodila me je – desna me je tako iznenadila da lijevoj nisam mogao sasvim izmaći – ali barem sam je vidio kako dolazi, pa sam se osjećao dobro. Onda mislim da me je ponovo pogodio desnicom, par puta, u tup-tup ritmu. Ništa od toga nije me stvarno zaboljelo jer se jako brzo dešavalo, ali pomislih, Isuse, utrpava me u rupu...moram – moramo započeti ovu borbu, no dok sam ja mislio, on me je udarao. Nisam siguran šta je uslijedilo nakon ta dva direkta: još udaraca – ljevica, desnica, to mu je otprilike bio repertoar. Zaustio sam da kažem 'Sačekaj malo!' jer mi se činilo da to nije fer, svo to udaranje dok sam još bio nespreman, ali ne znam da li sam uspio da to i izgovorim. Čuo sam Chartarisov glas – 'Podigni ruke, Joey!' – pa sam i pokušao da ih podignem, ali sam onda morao da ih povučem unazad pokušavajući da održim ravnotežu, jer je ring odmicao od mene. Jedan solidan udarac kojeg se sjećam da sam primio pao je baš tada, kad su mi ruke poletjele unazad, a kukovi bili istureni zbog ravnoteže, jer prokleti patos samo što nije izmigoljio ispod mene, a kučkin sin Balboni je odabrao baš taj ranjivi trenutak – PAF – da mi zada jedan težak udarac pravo u utrobu. Poslije toga nisam mogao da dođem do zraka, zbog čega mi je cijeli plan borbe pijano oteturao, budući da je tako mnogo ovisio o disanju. Tako stvari krenuše nizbrdo.

'Jedna loša borba, klinac. Oporavićes se ti. Mlad si! Ti si još beba! Zapamti, klinac, to je još samo jedan broj u rubrici "Porazi". Samo jedna borba.'
'Nisam siguran, Irv. "Borba" podrazumijeva razmjenu udaraca.'
'To je dobro, klinac. Imaš smisla za humor, to će ti pomoći da prebrodiš krize. Uz to si i obrazovan; slušaj samo kako se izražavaš, samo se poslušaj. Šta sam ti rek'o, klinac? Jesam li ti rek'o da je boks mentalna igra? Mentalna sposobnost – imaš ti to. Tu si za klasu bolji od onih ostalih propalica. Za čitavu klasu. A ova borba – '
'Ovaj degenek.'
'He-he, ova borba – '
'Ne, ne, stvarno. To je bio degenek.'
'He-he. Dobro, ovaj degenjek, klinac. Znaš u čemu je bio problem?'
'Reci mi.'
'Previše si razmišljao. Mislim, on je tu, udara te, ne možeš razmišljati o tome, Joey, to predugo traje.'
'Mislio sam da si rekao kako je to mentalna igra.'
'U određenom smislu jeste. Ali prvenstveno ne. Prvenstveno moraš udariti frajera.'
'Aha.'
'I tu te je dobio, Joey.'
'Udaranjem.'
'Tačno.'
'Ali ovo – ponavljam ovo, klinac – da se ne osjećaš loše. To je samo jedna borba.'
'Degenek.'
'Degenjek. Jer nema veze o kome se radi – Joe Louis, Joe Louis je ponekad imao lošu bbb – fasovao je degenjek. Joe Louis je ponekad gubio meč, klinac.'
'Irv, nisam istoričar boksa, ali mislim da je čak i u toku meča koji je izgubio, Joe Louis ponekad udario onog drugog frajera.'
'Može biti, klinac, nisam ni ja istoričar. Ali su se ipak ti mečevi vodili kao porazi, zar ne, klinac? Još jedan u rubrici "Porazi" – baš kao ovaj tvoj. Ha, klinjo? Joe Zajebani Louis. JZL.'

Irv je otišao, a ja sam zakopčavao dugmad na košulji, kad je ušao jedan zdepast čovjek.

'Ah, vidi, vreća krompira. Pogledaj se, vrećo krompira, ti si jebena vreća krompira, pogledaj se, jeb'o te.' Odmahnuo je glavom. 'Pih.'
'Poznajemo li se?'
'Poznajemo li se. Poznajemo li se. Jebeni stvore, ne, ne poznajemo se, jebena vrećo krompira. Benny. Prijatelj sam Martyja Stricklana. Govorim ja – '
'Pa kako je Marty?'
'Začepi. Govorim ja Martyju, vidi, treba mi neko za jedan pos'o, neko ko ima šlifa, znaš, ko je fin, ne neki jebeni papak, ne trebaju mi visoko kvalifikovani, ali neću papka. A definitivno ne – papka. Pa mi on kaže da ima nećaka Joeya koji "se snalazi".' Glava tog zdepastog čovjeka počela je da se trese, a za njom i njegovo tijelo. Izgledalo je kao da ga je strefila kap. Usta su mu se otromboljila i iz njih je izgrgoljio zvuk - larrlarrlarr – kao iz mašine za recikliranje smeća. Shvatio sam da je to bio smijeh tek kad su mu se usta zaklopila i kad je nastavio da govori: ' "Snalazi se." Jasno, nije mi rek'o da se snalaziš zato što s'jebena vreća krompira. Larrlarrlarr. Ma, koga briga za to. Ne tražim da se neko premlati.'
'A-ha. Pa, šta tražiš – '
'Začepi, jeb'o te. Imam jednu ličnu situaciju. Imam ženu koja se jebe s drugim. Njegov kurac. Njena pička. Tum-pa tum-pa tum-pa. Moram li ti nacrtat'?'
'Ne.'
'Ne. Naravno da ne. Odrasli smo ljudi. Moja žena. U obilju, u oskudici, u bolesti i kad smo zdravi, u svemu ostalom, ali ne u tome da se jebe s nekim primitivnim jebenim kučkinim sinom. Ha?'
'A-ha.'
'Ha?'
'Ne.'
'Ne, jebo te. Kako ja gledam na jebene stvari, ne. Tako, vidiš, stvar je delikatna. Moju ženu praska poslovni ortak. Tum-pa tum-pa tum-pa. I kladim se da vrišti dok joj ga daje. K'o jebeni Kinezi kad grade prugu.' Tada je, s pogledom progonjenog, potonuo u tišinu.
Zatim je slegnuo ramenima. 'Ma, nije važno. Tako sam pokrenuo razvod. U kojem bi mojoj poziciji neizmjerno pomoglo ako bi' im'o dokaz o tom'. I tad sam poprič'o s Martyjem. Tražio njegov savjet. Tražio njegov prijedlog. Tražio nekoga, pojedinca, osobu, a ne papka. Ha?'
'A-ha.'
'Ha?'
Zbunjen, nisam ništa rekao.
Čovjek po imenu Benny bijesno je zurio u mene. Onda je podrignuo. Onda se namrštio, a pogled mu je odlutao, kao da se pita ko je to upravo podrignuo. Onda je ponovo pogledao u mene, a oči su mu se namreškale i usta su mu se otromboljila. 'Larrlarrlarr. Dobar s' ti, klinac. Jebena vreća krompira.'

Slike. Benny Benedeck htio je slike svoje žene na djelu sa svojim 'poslovnim ortakom', Lou Argoom. Uto je Bennyjevo lice poprimilo groteskne napregnute izraze, kakve je zamišljao da njih dvoje imaju za vrijeme seksualnog čina i rekao mi je da budem siguran da sam im fotografisao lica. Onda je prasnuo u smijeh. Rekao je da će mi platiti dvije stotine dolara. Onda je zajecao.
Nije to bio privlačan prijedlog, pa sam ga zamolio za jedan dan da razmislim o tome. Ali kad sam stavio svoju budućnost na vagu, imao sam vrlo malo stvari koje bih stavio na tas za boks: mogao bih se reklamirati kao Čovjek – vreća za udaranje. Mogao bih štampati vizit-karte: 'Joseph Carmody – apsorbujemo udarce.' Mogao bih uzeti profesionalno ime Harold 'Sretni' Prizemljić i iznajmljivati reklamni prostor na đonovima svojih cipela.
Nazvao sam Bennyja i rekao mu da pristajem.
Posudio mi je Nikon foto aparat i dao mi sto dolara predujma. 'Idu u motel "Pogled na dolinu".'
'Već znate gdje idu?'
'Jah, unajmio sam privatnog detektiva da je prati i utvrdi ostalo.'
'Pa što ih on nije fotografisao?'
'Pare, klinac. Šta s'nastavio s pitanjima? Skup je. Skontao sam da, kad on skonta stvari, bilo koji blento može fotografisati. S dužnim poštovanjem.'
'A-ha. Jah. Ne bi trebalo biti naročito teško uslikati ih dok ulaze u sobu. U tom motelu, mislim.'
'Jah.'
'Zar to ne bi trebalo bit’ dovoljno da se dokaže da se njih dvoje, aah…'
'Šta ho'š da kažeš?'
'Pa, kako bi' ja treb'o da ih uslikam dok se zbilja – '
'Moraš i' ufatit' baš dok to rade.'
'Ali nisam siguran da mogu – '
'OVO NISU JEBENI PREGOVORI! HOĆU NJIHOVE SLIKE DOK TO RADE! HOĆU DA NATRLJAM LICE LOUA ARGOA NJEGOVIM VLASTITIM SMRDLJIVIM GOVNIMA!'
'U redu, gospodine Benedeck.'
'ČUJEŠ LI ME?!'
'Da, gospodine Benedeck.'
'NJEGOVIM VLASTITIM SMRDLJIVIM GOVNIMA!'
'Čujem vas, gospodine Benedeck.'
Stajao je, sopćući. Odjednom mu je zadrhtao podvoljak, oči su mu se zakovrnule i stisnuo je šake: 'JAGGGHHH! TAJ JEBENI, JEBENI, JEBANI LOU ARGO! MMMMRRRFF!'

U mom parkiranom folksvagenu bilo je vruće. Kad sam pokušao da naslonim lakat kroz otvoreni prozor auta, opekla su me vrata, pa sam stavio ruke u krilo, gdje su trnule, a osjetio sam kako mi ispod pazuha postaje klizavo.
Parkirao sam u ulici iza 'Pogleda na dolinu', koji se, ustvari, nalazio u dolini, a ne iznad nje, te, dakle, nije imao nikakav pogled. Ulica u kojoj sam se nalazio bila je okomita na arkadu soba motela. Iz nje sam mogao da vidim parking i bilo koga ko je prilazio sobama. Oko podneva parking je bio prazan.
Prvi auto koji se dovezao na parking bio je noviji model kadilaka Sedan De Ville. Njegov klima uređaj, zaključio sam, radio je punom parom, jer je žena koja je iz njega izašla nosila bundu do koljena. Bila je visoka – viša od Bennyja – srednjih četrdesetih godina, sa zatamnjenim naočalima, rumenilom na jagodicama i ustima poput suhe šljive. Nosila je visoke pete i uske hlače zbog kojih je vrckala niz stazu kao neki omanji papkar koji si pokušava otresti čičak sa stražnjice. Ključ sa velikim plastičnim privjeskom držala je za jedan kraj, a torbicu u drugoj ruci, pa je oboma kratko i oštro zamahivala održavajući ravnotežu dok je hitala prema sobi, prezrivo se smiješeći ničemu određenom. Nije se osvrtala prema vozaču Kadilaka koji je išao za njom.
Lou Argo bio je pedesetih godina. Čak i iz daljine mogao sam da vidim da je kao adolescent imao opake akne, a ako ne akne, onda velike boginje, ili je poticao iz kraja u kojem su se žestoki frajeri borili pletaćim iglama. Okretao sam prsten na objektivu Nikona dok slika nije izronila kristalno jasna i počeo sam da slikam. Fotografisao sam gospođu Benedeck kako hoda, premotao novi kadar pa fotografisao nju i Loua Argoa koji je hodao iza nje, fotografisao sam je pogrbljenu od pasa naniže s ključem pred vratima, snimio sam je kako ulazi, snimio sam njega kako ulazi.
Izašao sam iz auta. Dosad je bilo dobro, ali sad je dolazio teži dio. Daću im par minuta da započnu, a onda ću probati da okrenem šteku na vratima. Ako se vrata otvore, nahrupiću unutra, napraviti par snimaka i dati se u trk. Računao sam na to da me Lou Argo neće ganjati go i bos; ako zastane da navuče cipele, a pogotovo odjeću, ja ću već biti daleko. Ako se vrata ne otvore, razvaliću ih ramenom. Ako to ne upali, a pretpostavio sam da neće, onda je to sve što sam uslikao i jednostavno ću Bennyju Benedecku morati da dam samo one fotografije koje sam već snimio. Uostalom, nisu bile loše, a možda ga uhvatim u dobrom raspoloženju, mada je takav razvoj događaja izgledao kao lutrija.
Kad sam se, međutim, približio sobi, vidio sam da imam sreće. Na čeonom prozoru bila je zavjesa sa naličjem od vinila koja je, iako navučena, na jednoj strani bila usukana – dovoljno, koliko sam vidio kad sam zastao da provirim, da mi omogući pogled unutra. Lou Argo je sjedio na krevetu okrenut leđima sa rukama na svom vratu, mirno se daveći ili pak odvezujući kravatu. Gospođe Benedeck nije bilo na vidiku. Čuo sam kako teče voda. Prema rasporedu prostorija, kupatilo je, jasno, bilo na daljem kraju sobe, uz toaletni stolić i umivaonik.
Pa, ovo je bilo dobro. Uzeću ćebe za pakovanje stvari iz prtljažnika auta, prekriti se njime kako bih zatamnio svoju stranu prozorskog stakla i –
'Šta 'š tu?'
Sobarica je izvukla svoja kolica iz druge sobe niže. Bila je to jedna crnkinja u bijeloj uniformi nalik na cijev koja je obuhvatala naslage sala. 'To je privatna motelska soba. Šta 'š ti tu?'
Podigao sam ruku da je smirim i otkasao do nje. 'Uredu je.' Pomislio sam na novac. U novčaniku su mi bile dvije pedesetke koje mi je dao Benny i jedna moja dvadesetka. 'U redu je, ja – ja ovo radim profesionalno.'
'Šta radiš? Ovo je privatna motelska soba.'
'U redu je.' Izvadio sam novčanik. Nakrenuo sam ga suprotno od nje i iščeprkao dvadesetku, tako da vidjevši pedesetke ne dođe na pogrešne pomisli. 'U redu je, nikoga ne uznemiravam. Niko neće znati.'
'Onda,' hitro je uzela novčanicu, ali me je mrko pogledala, 'provjeri sa gospodinom Curtisom.'
'Ko je gospodin Curtis?'
'U kancelariji.'
'Ali šta ako gospodin Curtis kaže nema šanse?'
'Ja tu ne mogu ništa!'
'Šta je onda sa onom dvadesetkom?'
'Ja tu ne mogu ništa!'
'Ali zašto bi gospodin Curtis morao znati?'
'On je upravnik!'
'Ali, ako on o tome odlučuje, kako to da ti dobiješ dvadesetku?'
'To je privatna motelska soba!'
'Znam, ali – '
'Je s' to ti drzak?'
'Ne, uopšte ne, samo sam – '
'Idi provjeri s gospodinom Curtisom!'
'Znam. Hoću. Samo – ako kaže nema govora – '
'Ja tu ništa ne mogu! Je s' to ti drzak?'
'Ne, gospođo, ja – '
'Idi provjeri s gospodinom Curtisom!'

Posmatrala me je dok sam, tiho psujući, prešao preko parkinga prema kancelariji. U kancelariji iza pulta sjedio je neki čovjek i gledao bejzbol utakmicu na malom crno-bijelom televizoru. Nosio je naočale sa staklima debljine dna od pivske boce i masivnim crnim okvirom. Okvir mu je čvrsto stezao obje strane glave i pulsirao na sljepoočnicama. Imao je kratko ošišanu bijelu kosu, a bijele dlake su mu klijale i iz ušiju. Prozirna plastična cijev bila je leptirastim flasterom pričvršćena na njegovu gornju usnu i, poput zmije, vijugajući mu je ulazila u jednu nozdrvu. Drugi kraj cijevi gubio se iz vida ispod pulta.
'Gospodine Curtis?'
Pogledao me je, dok mu se cijev u nosu njihala.
'Ja, ah, unajmljen sam da prikupim dokaze, ovaj, u jednom službenom sudskom predmetu koji se tiče izvjesne osobe koja je ovdje iznajmila jednu sobu?'
Buljio je u mene.
'Tako da samo moram da snimim par fotografija, što je, naravno, sasvim zakonito, ali sobarica je natuknula da od vas tražim odobrenje. Naravno, nemam namjeru da vas smetam; ako bi dvadeset dolara odgovaralo, onda bih sigurno bio u mogućnosti da vam ih dam.'
Buljio je u mene. Zatim je do svog vrata podigao nešto što je izgledalo kao mali ručni blender za koktele. Ta stvar je kliknula, a onda se začuo njegov glas sa eletronskim zujanjem:
'NDOBRO.'
Izvadio sam novčanik. 'Ovaj' – stavio sam jednu pedesetku na pult – 'imate li kusur od pedeset?'
Uzeo je novčanicu, strpao je u džep i nastavio da gleda bejzbol utakmicu.
Posmatrao sam ga jedan trenutak. 'Gospodine, to je bilo pedeset, ovaj...'
Ničim nije pokazao da me je čuo.
'Gospodine, mogu li dobiti nazad svojih trideset dolara?'
Očiju uprtih u televizor ponovo je podigao ručni blender na svoj vrat: 'NJEBI SE.'
'Ali, gospodine, to je bila pedesetka.'
'NJEBI SE, NŠUPAK NJEDAN.'

Moje raspoloženje, tako vedro nakon što sam napravio one prve snimke, pokvarilo se. Da, možda će fotografije njegove žene na djelu zadovoljiti Bennyja u dovoljnoj mjeri da se ne buni oko dodatnih sedamdeset dolara troškova. Samo što je taj čovjek bio tako prokleto nepredvidiv, a ja nisam htio da odradim ovaj posao za 130 dolara. Kad sam se vratio do prozora motelske sobe prekriven ćebetom iz auta, još uvijek sam psovao i teško se znojio.
Iznutra sam čuo buku. Bili su u poslu; činilo se da mi se smiješi laka lova.
'AAAH! AAAH! LOU!'
Bio je to misionarski položaj – klasika.
'OH DA!'
'AAAH! LOU! SLATKI LOU!'
'AAAH!'
Gospođa Benedeck praćakala se po krevetu kao da je kroz opruge tekao visoki napon.
'SLATKI LOU! AAAHHH!'
'AAAHH! BENNY BENEDECK!'
'AHHH! AHHH! LOU!'
'OVO RADIM TEBI, BENNY!'
'LOU!'
'JEBEM TEBE, BENNY BENEDECK! AAHHH!'
'AHHH!'
Lou Argo mahnuo je podignutom pesnicom: 'JEBEM TEBE, BENNY! AHHH! AHHH! AHHH!'
'AAAHH! LOU! PROZOR!'
'OVO JE ZA TEBE, BENNY! AAAAHH! EVO TI OVO, KARINO! OOOHH! ISUSE! ISUSE!'
'NE! LOU!'
'AAHH! DA!'
'LOU! NE! NEKO JE NA PROZORU! AAHH!'
Već sam napravio dosta snimaka, a ispod ćebeta je ionako bilo nepodnošljivo zagušljivo. Prebacio sam remen foto aparata oko vrata i upravo sam se dizao na noge i počeo da odmotavam ćebe, kad mi je oštar udarac odozgo skršio prste.
Ruke su mi klonule. Drugi udarac me je pogodio u glavu. Imao je umilan rezonantni zvuk metala, prigušen ćebetom. Zakoračio sam, spotakao se, stopala su mi se umotala u ćebe. Padao sam.
Nespretno sam ljosnuo na betonsku stazu. Udarci su i dalje pljuštali. Prevrnuo sam se na leđa i podigao nadlaktice ispod ćebeta. Udarci su praskali po njima. Čuo sam kako se otvaraju vrata.
Ćebe je strgnuto s mene. Ustajali zrak postao je svjež. Gledao sam odozdo u debelu sobaricu koja je zamahivala s cijevi od usisivača na mene. Pukla je po mojoj podignutoj podlaktici, koja više nije bila zaštićena ćebetom. Pored sobarice je stajao Lou Argo koji je ispustio ćebe, lica crvenog kao cvekla, sa erekcijom koja je hitro nestajala.
Sobaričina bijela kapica bila je nakrivljena, a jezik joj je bio isplažen dok je objema rukama podizala cijev kao da hoće da raskoli balvan. Crijevo na kojem se cijev nalazila, njihalo se u pozadini. Okrenuo sam se i oslonio na ruke i koljena i pokušao da otpužem, kad je cijev fijuknula i puknula po mojoj kičmi, a Lou Argo me je šutnuo u rebra.
'TI...JEBENI...DRIPAC!'
'DOŠLA SAM ČIM SAM ČULA DA VAS UZNEMIRIVAJU, GOSPON' ARGO!'
'UMF! JEBENI DRIPAC – UMF!'
Prestao je da me šutira i osjetio sam kako se prsti stežu oko remena foto aparata iza mog vrata. Zatim je remen naglo povučen, a foto aparat je tresnuo u moje lice.
Cijev me je ponovo udarila u leđa.
'ON JE BEZOBRAZNIK. ON BI MALO ZAVIRIV'O, ETO ŠTA BI!'
Nastavio sam da pužem, a cijev je prasnula po mojoj guzici. Foto aparat mi je ponovo nabijen u lice. Cijev mi je ponovo prasnula po guzici. Svaki put kad bi zamahnula prema mojoj guzici, cijev je zvučno fijuknula.
'ON JE BEZOBRAZNIK! UMF! ON JE – UMF! – ON JE PREPREDEN, GOSPON ARGO!'
Prsti su se otpozada zarili u moj skalp i snažno povukli moju kosu. Vrat mi se istegnuo unatrag. Zahroptao sam. Osjetio sam kako mi se na leđa spušta boso stopalo kao poluga, a zatim je remen foto aparata povučen kao sajla za paljenje kosilice za travu i foto aparat me ponovo tresnuo u lice. Ali pritom se jedna kvaka remena otrgnula i zazveckala na betonskoj stazi, dok se foto aparat, sada slobodan, odnjihao od mene. Prsti su pustili moju kosu.
Fijuk cijevi upozorio me je da stisnem guzicu svaki put kad se približavala da me udari, ali težak udarac u potiljak došao je niotkuda. Lou Argo me je šibao foto aparatom.
Vikao je: 'JEBI SE, MURIEL! JEBI SE!'
Sobarica je povikala: 'NE ZOVEM SE MURIEL, GOSPON' ARGO!'
Lou Argo je povikao: 'ZNAM TO! UMF! RECI MURIEL DA IDE DOĐAVOLA!'
'UMF! NE ZNAM JA NIKAK'U MURIEL, GOSPON' ARGO!'
'ZNAM! UMF! GOVORIM DRIPCU!'
Prestao sam da pokušavam da otpužem i skvrčio sam se dok su me oni šutirali, mlatili i udarali. Zadnja stvar koju sam vidio, dok sam pokrivao glavu rukama i pitao se ko je Muriel, bio je gospodin Curtis, upravnik, koji je promatrao s druge strane parkinga, skrštenih ruku, naslonjen na dovratnik otvorenih vrata, dok mu se cijev bljeskala na suncu i njihala se između njegovog nosa i tame koja je vladala u njegovoj kancelariji.

'Muriel je Louova žena,' objasnio mi je Benny Benedeck na ručku. 'Valjda je pomislio da te je poslala Muriel – he-he-he. Bogme, stvarno te je dobro pretukao!'
Nisam mislio da bi mi akcije porasle ako mu kažem da mu je pomagala sobarica. Laknulo mi je, doduše, jer je Benny to primio lakše nego što je mogao. To što mu nisam imao ponuditi nijednu fotografiju čini se da ga uopšte nije smelo. Možda se radilo o mom izubijanom licu, koje ga je uvelike zabavljalo; bilo kako bilo, razmetljivo mi je rekao da naručim šta god hoću sa jelovnika. Bio je to jedan fini italijanski restoran u kojem je izgledalo da ga svi znaju. Posumnjao sam da je i sam Benny Italijan, uprkos njegovom imenu. Bio je u dobrom raspoloženju, pa sam se usudio da ga upitam.
'Ah, naravno, klinac. Alfonse Beneditto, to mi je pravo ime.'
'Alfonse – kao Capone?'
'Hjahjahjahjahja!' Benny se tresao od smijeha.
'Hjahja phuu! Volim ovog klinca. Volim ovog jebenog klinca. Tako je, klinac, kao Al Capone.'
'A gospodin Argo je – on je mafijaški lik, zar ne?'
'Hjahjahja. "Mafijaški lik". Volim ovog klinca. "Mafijaški lik". Šta znači mafijaški lik?'
'Pa, znate – '
'Ako čovjek poznaje neke ljude, čini li ga to mafijaškim likom?'
'Dakle...gospodin Argo poznaje neke ljude?'
'Naravno da poznaje neke ljude. Ja znam neke ljude.
'Ali ja, na primjer, ne znam neke ljude.'
'Ne, klinac. Ti ne znaš neke ljude.'
'A-ha. Zbog toga privatni detektiv nije htio da fotografiše, kad je ustanovio s skim se vaša supruga...zabavlja. Nije htio da se izvrgne gnjevu Loua Argoa.'
'Da, tako je. Nije htio da se izvrgne gnjevu. Nije bio blentav.'
'Za razliku od mene.'
'Hjahjahjahja. Kad smo već kod toga, klinac, najozbiljnije govoreći, još uvijek mi trebaju one fotografije, zato, kad si ponovo planir'o da se prifatiš toga?'
Zurio sam u Bennyuja. Uzvratio mi je pozornim osmijehom.
Rekao sam mu da to neće biti moguće. Opisao sam mu sretne okolnosti koje su mi stvorile priliku, a za koje gotovo da ne postoji vjerovatnoća da će se ponoviti, vjerovatnoća koja je sada još manja, kad Lou Argo očekuje nešto, a što je još gore, očekuje mene. Rekao sam mu da mislim kako bi moj sljedeći pokušaj da fotografišem Loua Argoa dok ima odnose samo vodio još jednom premlaćivanju, ili nečemu još gorem. Rekao sam mu – ali Bennyjev pogled se smrkavao i on me je prekinuo odmahnuvši rukom:
'Aaaahhh. Znači, kažeš da ne mogu računati na tebe u ovome?'
'Žao mi je, gospodine Benedeck. Samo mislim da to sada nije bezbjedno za mene, a osim toga, možda ovaj slučaj traži malo svježe krvi, jedan novi pristup – '
'Ah, za boga miloga. Isusa ti jebenog Isusa – ah, glupava, jebena vrećo krompira.' Taj epitet nije više imao blago šaljivi ton. Benny je mračno promrmljao: 'U redu, zaboravi. Jebi ga. Zaboravi. Vrati mi sto dolara predujma i foto aparat.'
'Ali, gospodine Benedeck! Morao sam da dam sedamdeset dolara, kao što sam vam rekao, a foto aparat – '
'BOLI ME BRIGA! NISAM TE PLAĆAO DA BUDEŠ PREBIJEN!'
'Ali, gospodine Benedeck!'
'TO JE SVE ŠTO SI URADIO, JEBO TE!'
'Ali, gospodine Benedeck!'
'HOĆEŠ DA MI KAŽEŠ DA SAM TI DAO STO DOLARA I FOTO APARAT VRIJEDAN TRISTO DOLARA, A SVE ŠTO TI HOĆEŠ DA MI VRATIŠ JE JEBENIH TRIDESET DOLARA?!'
'Ne, naravno da ne – '
'JE L' TI TO MENE DRKAŠ?'
'Ne, naravno da ne – '
'HA?'
'Ne, ne, gospodine Benedeck, uvjeravam vas. Samo, jednostavno nemam, ovaj, to bi onda bilo četiristo dolara?'
Benny je zurio u mene, usisavajući zrak i ispuštajući ga kroz otvorena usta.
'Samo nemam četiri stotine dolara uz sebe. Trenutno.'
Benny je zurio.
'Naravno da mi je jasno da vam to dugujem. To je jasno. Samo, jednostavno nemam taj novac. Uz sebe.'
Benny je zurio. Disanje mu je postalo pravilnije. Napokon je rekao: 'Nisam mislio baš u ovom trenutku. Jebeni ludače.' Sustio je pogled u svoj tanjir sa pašta fažolom kao da ga je tek sad primijetio. Namrštio se. Osvrnuo se oko stola, pronašao kašiku i počeo da jede. Sa ustima punim hrane i ne podižući pogled, rekao je: 'Samo mi vrati novac najkasnije za sedmicu dana.'
'U redu. Nema problema.' Ustao sam, oklijevao. 'U stvari, nemam baš toliko novaca – mogu ga nabaviti, znam tačno gdje ga mogu nabaviti, ali...šta će se desiti ako mi bude trebalo malo više od sedmice?'
Benny je utovarao pune kašike pašta fažola. 'Onda ću poslati nekoga da te prebije na mrtvo ime.'
'U redu. Pošteno. Trebam li, ovaj, treba li da ostavim nešto para za ručak?'
'Ha? Ne! Jebena budaletino! Ja sam častio ručkom!'

Začulo se zvono i jedan crni momak po imenu Sweetzer isplesao je na ring i fintirao lijevom ali, ne znajući da je to bila finta, ja sam posrnuo na njegovu desnu. Glava mi se naherila pod čudnim uglom, a Sweetzer je radio na mom trbuhu. Zadao ih je par prije nego što sam uspio da ga odmaknem udarcima, ili je korak nazad bio njegova ideja, jer je odmah ispalio kroše koji je uhvatio moje desno uho i natjerao ga na zvonjavu. Još par puta pogodio me je u glavu i sad se činilo da se sve dešava s laganim odmakom, kao da su biračem kanala prebacili sa prave borbe na pedantno razrađenu, ali pamučastu rekonstrukciju. U toj rekonstrukciji, ja sam taškao glavu iza podlaktica, a tupi, potresajući udarci padali su po mom trbuhu i objema stranama glave. Tribine su bile tama oko ringa koja je vikanjem negodovala. Namršteni sudija plesao je na jednoj strani, tražeći ugao za pogled unutra, pored mojih nadnešenih ruku. Konačno se njegova prugasta košulja jako približila, a moj protivnik je nestao. Ruke su mi bile kao polugom tjerane nadole, i kad je sudija prišao iskosa, on mi je držao ruke s rukavicama. Bio sam zahvalan na tome. Bile su teške.
Usne sudije su se pomjerale, a neki šupalj glas se orio: 'ZNAŠ LI KOJI JE DAN?'
Nakrivio sam glavu prema njemu. To što je taj čovjek koji je izgledao zabrinuto prekinuo borbu da mi vrišteći postavlja banalna pitanja, činilo se dosljednim snu sličnom preokretu koji je borba doživjela.
Glas koji je odgovorio prošuškao je između mojih vlastitih ušiju: 'Naravno.'
Glas koji se orio rekao je: 'KOJI JE DAN?'
Navijači su vrištali i uzdisali.
Sad sam mogao da vidim tu osobu Sweetzera u pozadini, kako pleše i boksa protiv zamišljenog protivnika u suprotnom uglu ringa.
'Četvrtak,' čuo sam onaj šuškavi glas kako govori.
'ZNAŠ LI KO SAM JA?'
'Naravno.'
'KO SAM?'
Jedan od onih zvižduka koji se prave sa dva prsta u ustima zaparao je kroz galamu. Pogledao sam unaokolo tražeći navijača koji ga je proizveo. Bilo ih je tako mnogo. Pogledao sam nazad u sudiju.
'Ti si Frank Nardiello.'
'U REDU. JESI LI DOBRO?'
'Naravno. Ti si Frank Nardiello.'
Pljesnuo mi je rukavice jednu o drugu, odstupio jedan korak, a zatim zamahnuo rukom uperivši je u mene.
Sweetzer se stuštio i sagnuo ispod mog direkta. Iskrsnuo mi je blizu u kadru i nešto mi je škljucnulo vilicu unatrag i ja sam raširio ruke kao anđeo i balansirao na petama. Podigao sam pogled, skroz uspravno. Nečiji štitnik za zube letio je, vrteći se, prema svjetlu. S njega su letjele svjetlucave kapljice. Svjetlo je bilo vrlo jarko. Oko njega, tama. Iznad je bila tama, pa svjetlo, pa svjetlo, pa tama, a ispod gravitacija.

'Bogme, Joey, onaj zadnji aperkat – ja sam ga osjetio.'
'Čudno – ja nisam.'
'Bacio bi ja peškir prije toga, ali...ne izgleda to baš dobro, tako rano u prvoj rundi.'
'Razumijem.'
'Čovječe, Joey, moraćeš malo da odmoriš.'
'Ne, ne, treba mi jedan meč odmah.'
'Klinac, znaš da bokserska komisija propisuje sedmicu dana između mečeva – '
'Irv, ja nemam sedam dana!'
'Prikoči malo, Joey! Tri sedmice poslije nokauta.'
'Tri sedmice!'
'Joey – '
'Irv, to mi neće pomoći! Ova je bilo, koliko, dvjesto pedeset? Treba mi četristo dolara, ovog momenta!'
'Ili?'
'Ili – ' ili, namjeravao sam reći, ubiće boga u meni, ali odgovor na to bio je očit. Nisam htio da objašnjavam, međutim, da su dva degeneka izvršena pod nadzorom Državne boksačke komisije poželjnija od jednog degeneka izvršenog pod nadzorom Bennyja Benedecka. 'Jednostavno mi treba,' rekao sam.
'Klinac, da ti posudim sto pedeset – '
'Nemoj, Irv, molim te.' Znao sam da je Irv jedva sastavljao kraj s krajem kao i ja, a bio je šezdesetgodišnjak. Morao je postojati neki drugi način.
'Klinac.' Irv je oklijevao. 'Joey. Nisam čak siguran da ti sljedeći put mogu srediti dvjesto pedeset.'
'Mislio sam – šta kažeš? Mislio sam da je dvjesto pedeset minimum.'
Irv je spustio pogled na svoje ruke. 'Nisam siguran da ti mogu srediti još jednu borbu.' Podigao je pogled prema meni. 'Klinac, takav ti je sistem. Oni ne vole frajera koji svaki put bude nokautiran u prvoj rundi. Znaš kakve su one životinje na tribinama. Oni hoće akciju, akciju, akciju. Govorim o životinjama, Joey, životinjama.'
'Razumijem, Irv.' Lijepo od njega što krivi ljubitelje boksa zato što hoće da gledaju malo boksanja. 'Nije važno. Mogu da radim nešto drugo.'
Nisam mogao da radim ništa drugo. Potapšao sam Irva po leđima.
Ponekad je, međutim, najbolji plan ništa ne raditi.

'Hvala što si došao, klinac. Pogledaj ovo.'
Benny je imao zapuštenu kancelariju tipičnu za starovremenskog biznismena, preškrtog za ulaganje u enterijer, sa plastičnom presvlakom preko sofe, sa ofucanim maslinastim metalnim ormarima za spise i vratima od zrnastog stakla na kojima je pisalo 'Poslovi uvoza, Benedeck'. Dovukao je TV i video na stalku sa točkićima u svoju privatnu kancelariju i stavio je kasetu u video. Smješkao se kao da ga je neko polegao na leđa i posljednjih pola sata mu nježno gladio stomačić.
'Gospođa Benedeck i ja smo se pomirili. Iznenada mi je sinula jedna jebena ideja, klinac: rekao sam joj da si dvije sedmice išao u onaj hotel i da imam toliko slika Loua Argoa i nje da je sišla s jebenog uma ako misli da će odbit' jebenu žutu banku od mene. Tako da se sada prilično dobro slažemo, ali kad si spomenuo Muriel, gospođu Argo, počeo sam da kontam...' Uključio je video. Video je nazalno zaškripao i sljedećeg trenutka na TV-u se ukazala jedna sredovječna žena i jedan mlađi crnac kako kopuliraju na nečemu što je izgledalo kao krevet u nekoj jeftinoj motelskoj sobi. Začudo, osim škripe krevetskih opruga, sa kasete se čula i pjesma 'Fire and Rain', koju je tugaljivo pjevao James Taylor. Tamna, nejasna mrlja koja je pokrivala desnu četvrtinu ekrana ukazivala je na to da je kamera bila skrivena iza zavjese ili obješenog kaputa. Jedan mlađi bijelac stajao je na lijevoj strani, pored kreveta. Posmatrao je par na krevetu, ali su ga oni manje-više ignorisali. I on je bio go i gladio je svoj penis, koji je bio u erekciji.
'Gospođa je Muriel,' reče Benny spokojno. Posmatrao je TV sa odsutnim osmijehom. 'Znam u koji bar izlazi, pa sam unajmio ove frajere da budu fini s njom. Znaš, kao, slučajno su je startovali.'
Kako je seks postajao življi, žena je počela slabašno da jeca: 'To mi radi, momčino! To mi radi, momčino! Momčino! Momčino! Momčino!'
'Zašto James Taylor?' rekao sam.
'Ha? Muzika?' Benny je slegnuo ramenima. 'Neko je negdje upalio radio. Gledaj, ovo je dobro.'
Bijelac pored kreveta izustio je 'Aahhhaaahh Aahhaahhh...' Svršio je, umrljavši gospođu Argo. Ona i onaj crnac su nastavili da kopuliraju.
'U redu' reče Benny, i dalje gledajući TV. 'Odnesi ovu kasetu Lou Argou i otpisaću ti dug. Odnesi mu je i pobrini se da zna da je od mene. Da sam je gledao. I pobrini se da mu kažeš, prije nego što je počne gledati – '
'Momčino! Momčino! Momčino!'
' – pobrini se da mu kažeš: onaj bijelac je Jevrej.'

Kalncelarija Loua Argoa bila je veoma slična Bennyjevoj, samo što je natpis na zrnastom staklu na vratima ukazivao na to da se radi o jednoj svestrano sposobnoj osobi: LOU ARGO TRGOVINA, D.D./ARGO OTPAD D.O.O./ARGO NEKRETNINE/LOU ARGO UDRUGA. Sjedokosa sekretarica radila je na pisaćoj mašini IBM selectric iza pulta presvučenog ultrapasom.
'Ovo je za gospodina Argoa, od gospodina Benedecka.'
Zarotirala se na stolici i uzela kasetu od mene. 'Lou!'
Začuo se glas: 'Da.'
Ustala je i ušla kroz otvorena vrata koja su se nalazila iza nje. Vidio sam ćošak drvenog stola, ali nisam mogao da vidim čovjeka koji je za njim sjedio. Čuo sam je kako govori: 'Od Bennyja Benedecka.'
'Ah,' začuo se njegov glas. 'Ko je to donio?'
'Neki klinac.'
'A-ha. Nek' sačeka. Hoćeš li donijeti onu spravu, Ginny?'
Pojavila se sekretarica. 'Sjedi,' reče mi. Odgurala je postolje na točkićima sa starim TV-om i videom, nalik na Bennyjeve, u kancelariju otraga. Onda se ponovo pojavila, sjela i nastavila da tipka.
Preko štekćućeg zujanja njene pisaće mašine, čuo sam samo pjesmu 'Fire and Ice', a zatim 'Momčino momčino MOMČINO MOMČINO...' Sjedio sam na stolici sa presvlakom od vještačke kože pričvršćene dugmadima, koja su mi se zabila u guzicu. Činilo mi se da je to dosta potrajalo.
Zvuk sa kasete napokon se pretvorio u statično šuštanje. Začuo se jedan klik kad je ugašen TV, a zatim je iz kancelarije Loua Argoa dugo dopirala samo tišina. Pisaća mašina je i dalje štektala.
Začuo se Louov glas: 'Ginny.'
'Da.'
'Pošalji ga unutra.'
Ginny me je pogledala. Ustao sam, ukočen, i prošao iza pulta. Ušao sam u kancelariju Loua Argoa.
Lou je sjedio za svojim stolom u sakou i sa kravatom, a rošavi vrat i podvoljak su mu visili preko kragne. Nos mu je bio nalik na neki spužvasti predmet koji biste mogli koristiti za pranje suđa. Još uvijek je buljio u mrtvi TV, čak i dok je pokazivao na stolicu ispred svog stola i rekao mi 'Izvoli.'
Sjeo sam. Lou Argo je pozorno posmatrao drvenu kutiju na stolu ispred sebe, nagnuo se naprijed, otvorio je, izvadio iz nje cigaru, odrezao joj vrh, pripalio je, potegnuo jedan dim, a zatim je držao postrance iznad stola i namrštio se na nju.
'Kaži mi,' rekao je. Nastupila je duga tišina.
'Da, gospodine?'
Zurio je u cigaru koja se lagano perutala. 'Onaj bijelac – je li Jevrej?'
'...Ne znam, gospodine.'
'Hm.' Klimnuo je glavom. Pogledao me je po prvi put. Ako me je i prepoznao iz motela, nije to pokazao. 'Jasno ti je, jel'de, šta se dešava između mene i Bennyja Benedecka?' Povukao je još jedan dim cigare, a zatim se ponovo zagledao u nju.
'Pa...' pročistio sam grlo. 'Pa, gospodine, čini se da obojica pokušavate da uspostavite svoju dominaciju.'
'Dominaciju?' Ovo mu je podiglo pogled sa cigare.
'Pa, da, gospodine. Putem seksualnog, ovaj, to nije neuobičajeno u životinjskom kraljevstvu, ne želim reći da ijedna strana tamo spada, ovaj, ali znate, teritorijalnog obilježavanja, a žensko, ovaj, dakle, muško pokazivanje, i ovaj – '
'Dominacija...' Ponovo je pogledao u cigaru. Nakon tihog razmišljanja pročistio je grlo. 'Onaj seksualni čin. Znaš,onaj koji si vidio. Između mene i gospođe Benedeck. Možda s' primijetio da sam vikao ime Bennyja Benedecka. Mnogo puta sam uzviknuo njegovo ime.' Utonuo je u tišinu.
'Da, gospodine,' rekao sam.
'To što sam vikao njegovo ime. Znači li to da maštam' – mahnuo je rukom gestikulirajući sanjanje – 'o seksu sa Bennyjem Benedeckom? Da ga jebem, mentalno? Znači li to da sam peško?' Mrko je odmahnuo glavom. 'Ne, jer ja nisam peško. Ne. Ono što se dešava u ovom seksualnom činu jeste to da ja pišam Bennyju Benedecku u uho.'
'Da, gospodine, to je baš ono – '
Potapšao je zrak ispred sebe ušutkujući me. Kad je tišina potrajala dovoljno dugo, nastavio je. 'Pišam Bennyju Benedecku u uho. A Benny Benedeck' – pokazao je na TV – 'piša u moje uho. To. To je to što se ovdje dešava.'
'Da, gospodine. Čak je zanimljivo i to što se koristite slikom pišanja u uho, jer to, naravno upućuje na – upućuje na – '
Lou Argo je zurio u mene. Začepio sam.
Povukao je dim iz cigare i napokon rekao 'Među nama ima zle krvi. I stoga se dešavaju ove stvari. Koje izazivaju još više zle krvi. A onda se dešava još više ovih stvari. Kontaš šta ti govorim?'
'Mislim da da, gospodine.'
'Šta misliš o tom'?'
'Pa, dakle...' Bio sam ohrabren njegovim zanimanjem, ma kako ono bilo isprekidano. 'Pa...nisam siguran da je to fer prema ženama.'
Lou Argo se namrštio. Pogledao je unaokolo po sobi, a zatim je vratio pogled na cigaru, još uvijek namršten. Zatim je slegnuo ramenima i iskreno me pogledao.
'Zato, vidiš,' rekao je, 'moraću angažovati nekog da prebije govno u tebi.'
Progutao sam knedlu. 'Gospodine, nisam siguran da sam razumio taj zadnji dio.'
'Pa, dođeš ovdje sa kasetom. Na kojoj moju ženu jebu. Crnjo i Jevrej. Dobro. Možda je Jevrej nije jebao. Molim te. Nemoj da cjepidlačimo.'
'Da, gospodine.'
'Uz to, posmatraš mene na djelu. I pokušaš da me fotografišeš. Onda ćeš reći, te stvari, gospodine Argo, te stvari su bile po nalogu Bennyja Benedecka. Što je tačno. I naravno da i on mora da plati za njih. To je – '
'Ali, gospodine Argo, sami ste rekli da to samo vodi u začarani krug – '
'Molim te – '
'Ciklus besmislenog nasilja bez kraja i – i – i bezumne seksualne aktivnosti i – '
'Molim te.' Ponovo je podigao dlanove ušutkujući me. Sljedećeg trenutka: 'Nisam rekao besmisleno. Nisam rekao bezumno. To je tvoj stav. Tvoje mišljenje. Stvar je u sljedećem. Ako ovdje ušeta osoba sa kasetom na kojoj je moja žena. Koju jebu crnjo i Jevrej. I ta osoba prođe nekažnjeno. Onda će ovdje doći čitav svijet sa takvim kasetama.' Povukao je dim iz cigare. Nakon jednog dugog trenutka slegnuo je ramenima. 'To je realnost.'
'Ali, gospodine – ali gospodine – ako smijem da predložim, ako jednostavno pređemo preko ovoga, samo ovaj put, kunem vam se, gospodine, neću nikom reći, tako da niko neće' – Lou Argo je klimao glavom i smješkao se – 'niko neće znati da je iko, ovaj, prošao nekažnjeno za bilo šta...'
I dalje je klimao glavom. 'To je, naravno, uvijek prijedlog u ovakvim situacijama.'
'Ali gospodine – '
'Koji se iznosi – '
'Ali gospodine – '
'Koji se iznosi – molim te! – koji se iznosi sa najiskrenijim namjerama.' Pogledao je u svoju cigaru, a zatim je nagnuo na jednu i drugu stranu. 'Priča se raširi.'
'Ali gospodine – postoji poseban razlog, u mom slučaju – gospodine, mogu li da objasnim?'
Lou Argo je slegnuo ramenima i okrenuo dlan nagore pozivajući me da počnem.
'Pa, gospodine, morate razumjeti kako sam dospio ovdje. Ja – ja ne znam kako da se izrazim – ja, u stvari, uopšte nisam dio ovog svijeta. Jednostavno se ne uklapam, u određenom smislu, tako da ove kritike, ovaj...pa, ovako, gospodine. Pohađao sam fakultet, znate, i kad sam ga završio, jednostavno nisam, nisam mogao podnijeti da, ovaj, da prosto nastavim u pravcu te budućnosti koja je, činilo se, već određena za mene. Bilo bi to možda izdavaštvo, ili možda marketing, ili postdiplomski studij, ako bih se odlučio da postanem predavač, ali – ali – sve mi je to, gospodine, izgledalo kao smrt. Kancelarija, život kakav su vodili svi ostali ljudi koje poznajem, bez iznenađenja, bez uzbuđenja, te sam pomislio, zašto, u čemu je smisao, kad sam mlad i u mogućnosti da izaberem bilo šta. Bilo šta, gospodine. Svijet je velik.'
'Mm,' promrmljao je Lou Argo.
'Tako sam izabrao nešto za šta sam znao da je riskantno i da me može povrijediti, ali, mislio sam, tjelesne ozljede, pa, ako ne podlegnem od istih, onda će se zaliječiti, a ja ću biti potpunija osoba, gospodine. Mada sam trenutno u postupku ponovnog razmatranja tog stava. Ali, to je bila zamisao. Možda prije osjećaj, nego zamisao, gospodine. A možda i ne dobra zamisao. Ali stvar je u tome da sam ovdje samo stoga da se ne bi pretvorio u jednu od onih osoba u nekoj kancelariji, ili na univerzitetu, ili u marketinškoj agenciji, ili gdje već ne. Tu sam, gospodine, više da bih nešto naučio, doživio, da bih se razvio i upotpunio. Nisam tu zbog socio-ekonomskih pritisaka, gospodine. Tako da, shodno tome, nisam stvarno podložan zakonima, ovaj, socio -, ovaj, ne znam kako da se izrazim, gospodine. Ja sam – ja sam na safariju, gospodine. Ovo je safari, gospodine. Ja nisam jedna od tih, aaa...životinja, takoreći. Tako da cijela stvar oko očuvanja discipline, i tome slično – sad vam je jasno kako se to u ovom slučaju ne može stvarno primijeniti. Kako se ja razlikujem, gospodine.'
'Mm.' Lou Argo se nagnuo unatrag, zatvorenih očiju. 'Znači, hoćeš da kažeš – da pokušam to razumjeti. Kažeš da ne mogu prebit' govno u tebi zato što si bolji od mene.'
'Ne! Ne, gospodine! Mada – da – na određeni način – '
'Vidi. Mislim da sada mogu da rezimiram.' Otvorio je oči i lagano se nagnuo unaprijed. 'Iskreno, reći ću sljedeće. Tvoja priča je odraz tvoje suštinske zbrkanosti.'
'Ali gospodine – '
Ovaj put je podigao samo jednu ruku da me ušutka.
'Zbrkanost. Taj život koji si opisao. Marketing. Predavanja. Šta je ono još bilo? Izdavaštvo. Fine kancelarije. Klimatizirane, siguran sam. Zastrte. Namještaj. Sve. U gradu, prolazim pored barova. U kojima ti ljudi piju. Fini barovi. Je li to loš život? Odjeća – lijepa. Kancelarije – lijepe. Radno vrijeme – nije loše. Nakon posla, ideš u bar. Tamo idu fine žene. Djevojke koje se takođe bave – izdavaštvom. Odjeća. Frizura.' Jednom se rukom potapšao pored jednog uha, pokazujući elegantnu frizuru. 'Pokupiš jednu. Pojebeš je. Zato postoje ti barovi! Ti govoriš o različitim svjetovima: te cure, ne bi se sa mnom pojebale. S tobom bi. Jedna nije baš za tebe, pokupiš drugu. To ti dosadi, jebeš malo s guza. Od toga bježiš?'
'Ali gospodine – '
'Molim te! Otvori oči! Pogledaj to! Sve što si odbacio! Trava je uvijek zelenija negdje drugdje. Trava je uvijek zelenija? Trava nije uvijek zelenija. Tamo je trava zelenija. Ti tragaš za drukčijim životom. Kvalitetnijim u kojem smislu? Ni u kojem. Ti to ne vidiš. Izražavaš se – čudesno. Međutim. To ne skriva tvoju unutrašnju suštinu. Koja je zbrkanost. I stoga – govno će u tebi biti prebijeno. Što je moja zadnja riječ.'

'Zašto? Zašto? Za boga miloga! Uvijek degenek! Ne mogu to da shvatim!'
'Pa...klinac...izgubio si par mečeva, ne znam kako – '
'Možda jesam malo sporiji od protivnika, ali ne toliko. Možda sam malo slabiji, ali ja ne izgubim jedva, Irv, nego ubiju boga u meni. Zašto se to dešava?'
'Pa, u redu. Pa...u redu.' Pogledao me je. 'Da ti kažem šta ja mislim?'
'Irv! Molim te!'
'Pa, Joey, to ti je k'o što sam ti rek'o: ovaj borilački sport, sve ti je to mentalna stvar.'
'Ali onda si rekao – '
'Ha?'
'Nije važno. I?'
'Vidiš, moraš imat' životinju u sebi. Ako nemaš tu životinju, znaš, nije važno da l' si brz. Nije važno jesi l' jak. Frajer koji je životinja uvijek će prebit' fakultetskog profesora, čak i ako je taj profesor brz i jak!'
'Da. Da.'
'Mislim, moraš, moraš, klinac, jednostavno moraš,' Irvove oči su se suzile i iskezio je zube i rekao, 'AAAAAAAHHHHHHH! NE JEBEM JA TO ŠTO SI BRZ I JAK! IŠČUPAĆU TI JEBENO SRCE! AAAAAAAHHHHHH!' Irv je na trenutak bijesno zvjerao. Onda su mu se usne navukle natrag preko zuba. Stajao je dahćući. 'K'o i sve ostalo u životu, Joey, sve ti je to oko stava. Možeš trenirat' stvari koje ti mogu pomoć'. Male stvari. Naravno. To je ono što ja radim – ja pomažem. Ali ja ti ne mogu dati taj stav. To moraš imati sam. Moraš u sebi imati nešto što te čini životinjom, a ne nekak'im fakultetskim profesorom.'
'Imam li, Irv? Imam li ja to u sebi?'
Irv me je netremice posmatrao. Trebalo mu je previše vremena da odgovori, onda je shvatio da mu je trebalo previše vremena i kratko se nasmijao u neprilici.

Pješačio sam kući. Iz sjene je iskrsnuo neki čovjek.
'Joe Carmody?' rekao je.