Mihajlo Pantić [1]

KNJIŽEVNOST U TRANZICIJI ILI: KAKO VAM DRAGO

Sarajevske Sveske br. 27/28 [2]

– Promena društvene funkcije književnosti u južnoslovenskim kulturama s kraja 20. i početka 21. veka –

Moramo priznati da nema mesta samozadovoljstvu. Jasno je na prvi pogled da književnost u 21. veku ima manju specifičnu težinu no što je imala u prošlom, Andrićevom stoleću i vekovima koji su mu prethodili. Književnost danas ima manju specifičnu težinu iako nije gora od knjiga ranijih epoha. Razlog leži na dve strane. Slika i znak, posebno u računarskom i internet okruženju, postali su važniji od tradicionalne jezičke komunikacije kroz knjigu. Sa tim gorkim osećanjem pobedničkog poraza ubuduće ćemo morati da čitamo knjige, pa i Andrića.

Milorad Pavić, „Uz Andrićevu nagradu”,
Sveske ZIA, br. 20, 2003, str. 349-350.

Književnost je, ne samo kod nas, izgubila na značaju koji je imala u 19. stoleću iz više razloga. Treba biti svestan da razlozi nisu samo u promeni tipa duhovnosti, već su i tehnološke prirode, ali i da je mesto koje je knjiga imala, dobrim delom, takođe tehnološke i nimalo duhovne prirode.
Knjiga je, zahvaljujući Gutenbergu, postala prvi masovni industrijski proizvod u ljudskoj istoriji, upravo je štamparija omogućila proizvodnju hiljada istovetnih predmeta, tj. knjiga. U isto vreme, na delu je ostvarenje jednog velikog ideološko-političkog projekta, stvaranja modernih nacija, tj. nacionalnih država. Da bi se nacija stvorila, potrebno je da se svi njeni pripadnici lako razumeju, a krajem 18. stoleća, u okviru onoga što se danas, sasvim namerno neprecizno, naziva francuskim, nemačkim... itd. jezikom razlike su bile ogromne, dovoljne da Francuz s juga ne razume Francuza sa severa. Književnost je bitna za nastajanje tzv. književnog jezika, tačnije, državnog jezika, jedinstvenog jezičkog obrasca neophodnog za formiranje nacije. Zato pisci i dobijaju svoje važno mesto u društvu, oni su jednostavno uključeni u veliki ideološki projekt. Taj posao je obavljen, a razvoj novih tehnologija, pre svega televizije, pruža mnogo efikasnija sredstva za ostvarenje raznih ideoloških ciljeva.

Radoslav Petković, „Svet je nešto mnogo veće”,
u: Mihajlo Pantić, Pisci govore, 2007, str. 238-239.

Nešto se desilo sa književnošću na južnoslovenskom kulturnom prostoru s kraja 20. i početkom 21. veka. Ukratko, i bez mnogo premišljanja, moglo bi se reći da se u zemljama zahvaćenim ratom, raspadom starog ideološkog, državnog i društvenog sistema, dubokom krizom svake vrste i, najzad, tranzicijom, promenila društvena funkcija književnosti. Svako ko je proživeo to vreme, ko se seća starih regula, lako i brzo će potvrditi da književnost više nema onu javnu ulogu pa ni javni značaj koji je imala pre samo dvadeset ili trideset godina. Osnovno pitanje danas više nije čemu književnost služi, koja je njena društvena svrha (odgovor na to je neizvestan, svaki mogući koncept ili konstrukt je relativizovan), već zašto ona uopšte (i dalje) postoji, koji je njen (poetički, etički, politički, estetski) smisao.
U bližoj ili nešto daljoj prošlosti, počev od prosvetiteljstva 18. stoleća, pa onda tokom 19. i 20. veka, književnost je bila socijalno povlašćena delatnost (uvek nešto više od umetnosti), a slično je važilo i za one koji su je stvarali. Pisci nisu bili samo tvorci fikcionalnih svetova, već su, pre ili kasnije, nekada za života, a mahom posle smrti, izrastali u istaknute, reprezentativne figure kulture, u simbolička oličenja celih epoha, rečju, imali su misiju. Dovoljno je proći po gradovima centralnoevropskog i balkanskog regiona, minuti glavnim i sporednim ulicama, obazreti se na trgovima, stati pred zgrade institucija i videti da sva ta javna mesta (a nekada i celi gradovi) nose imena velikih pisaca (setio sam se jednog puta u Rusiju: u gradu Puškinu, u Gogoljevoj ulici, u Institutu Maksima Gorkog, nalazi se soba Ane Ahmatove: ne možda baš tako i tim redosledom, ali utemeljeno u stvarnosti i vrlo verovatno, sasvim lako zamislivo). Književnost i pisci imali su, ne tako davno, u sistemu kulture ulogu kakvu danas više nemaju; ta uloga je, pomalo nezgrapno rečeno, bila i emancipatorna i identifikatorna, priča o njima s vremenom je prerastala u mitski osnov nacionalne kulture, a podršku unapređenju i rastu te osnove davale su u međuvremenu zarad toga konstituisane društvene ustanove, počev od škole svih nivoa, preko akademija, univerziteta i instituta, do izdavačkih kuća i štampanih medija. I tako je bilo sve doskora: pisci su, prema matrici uspostavljanoj vekovima, bili tu da bi nam rekli ko smo, odakle smo, kakvi smo, šta smo činili, šta činimo i šta nam je činiti. U formi fikcije, čije poreklo je po pravilu bivalo u istorijskoj ili političkoj stvarnosti, oni su osvešćivali i prosvećivali i pojedince i odgovarajuće društvene procese, i dubljim smislom snabdevali svoju etničku i jezičku zajednicu, iznalazili razloge, davali dijagnoze, tumačili posledice njenog postojanja. Onda je sve to odumrlo, (ne)prirodnim putem.
A danas? Danas se sve promenilo, pisac se uglavnom pretvorio u eksponencijalnu funkciju, u izvršioca narudžbe odgovarajuće uredničke ili tržišne volje (uključujući i tržište ideja), a njegova uloga je, od nekadašnje etičke, etničke i prosvetiteljske, polako transformisana u ulogu nešto ambicioznijeg, intelektualizovanog ili provocirajuće-kvazi-subverzivnog zabavljača zahtevnijeg, obrazovanijeg dela publike. Drukčije rečeno: pisac je postao multiplikator ili novi dizajner onih stereotipa ili mitova koje tržište umetnosti zahteva. Odavno se, u doba proglašene slobode, sve može reći, ali je pitanje da li se s time što je rečeno može bilo šta učiniti, ukoliko, naravno, to nije podržano odgovarajućim interesom, iza kojeg gotovo po pravilu stoji novo božanstvo našeg doba – profit.
Sa osvajanjem pune slobode književnog izražavanja, društveni uticaj književnosti vidno je smanjen u svim zemljama evropskog kulturnog kruga, a posebno u njenom istočnom, južnoslovenskom delu, u kojem je književnost, za vreme vladavine komunizma, imala značajnu kritičku, antiideološku ulogu. U novim okolnostima, kada se sve može reći i napisati, metaforički potencijal jezika manje se koristi, i sve više slabi, pa se i društvene funkcije literature, oblikovane u 19. i 20. veku, postepeno menjaju, bivaju potisnute u drugi plan ili se sasvim gube u potpunoj prevlasti tržišnih kriterijuma koji uslovljavaju celokupni društveni život, uključujući i samu prirodu i oblik umetničke imaginacije.
Padom Berlinskog zida započela je nova epoha evropske političke i kulturne istorije. Dekompozicija istočnoevropske društvene matrice i slom komunističke ideologije, voluntarističko i mehaničko uvođenje liberalnokapitalističkog socijalnog modela, praćeno kolektivnim traumama i turbulencijama, snažno je, i nužno, uticalo i na promenu funkcija koje je književna umetnost imala u prethodnim stolećima a, posredno, i na promenu aktuelnih stvaralačkih koncepcija i na njihov javni značaj i ulogu. Tako se iznova, i na vrlo izrazit, drastičan način, potvrdilo odavno ustanovljeno mišljenje da istorija književnosti ne registruje samo promene načina pisanja, uspostavljanje i smenu različitih poetika, odnosno stilskih formacija, nego i funkcija koje književnost kao umetnost ima u nekom društvu. Na slovenskom jugu to se, zbog niza dramatičnih, destruktivnih pojava, brzog i bolnog urušavanja starog sistema, inercijskog pretrajavanja nekih njegovih osobina, i sporog i otežanog uspostavljanja novog tipa socijalnog ustrojstva, izoštreno i jasno vidi.
Kako nam pokazuje iskustvo istorije južnoslovenske interliterarne zajednice, tokom 18., 19. i 20. veka književnost ima nedvosmisleno ispoljenju relacionu dimenziju, njen značaj uvek se određuje izvan nje same, prema nekom društveno povlašćenom momentu ili korektivu, pri čemu se osnovna književna funkcija, ona estetska i/ili poetska, po pravilu potiskuje u drugi ili čak treći plan. Drugim rečima, nacionalne kulture na slovenskom jugu radije kanonizuju one pisce čije delo ima izrazito ispoljene eksterne funkcije, dočim se estetska dimenzija dela tek podrazumeva a, neretko, i sasvim ispušta iz vida, zaobilazi ili prećutkuje. Karakterističnost književnosti slovenskih naroda iz Centralne Evrope i sa Balkana ogleda se u činjenici da istorija, a dobrim delom i politika, snažno određuju tip književne imaginacije, nameću joj teme ili ideologemske stavove, najpre tako što slede i afirmišu, a potom i tako što pobijaju i demistifikuju te velike koncepte. Podsetimo se koje je sve to funkcije književnost imala u pomenutom razdoblju, sledom ideje da se istorija književnosti može, pa i mora pisati najpre sa stanovišta ključne poetičke perspektive ili osnove koja u njoj preovlađuje, ali, nesporno i neizbežno, i sa stanovišta njome uslovljenih ili oblikovanih dominantnih društvenih funkcija. Ovo stoga što se promene lika epoha ne vrše samo dubinskom promenom preovlađujućih poetika nego i promenom shvatanja šta književnost u datom društvenom kontekstu treba da znači, koju ulogu igra, šta joj širi socijalni kontekst dodeljuje, šta u nju upisuje, ali i kakvu sliku ona tom kontekstu nameće, kako ga vidi, oblikuje i interpretira. U brzoj retrospektivi setićemo se da je književnost srednjeg veka određena teocentrizmom, u predmodernom dobu etnocentrizmom, a u modernim vremenima antropocentrizmom: težišna tačka interesovanja, koja oblikuje osnovni horizont, uslovljava osnovne teme i funkcije i drži sistem na okupu, dakle, sa Boga prelazi na narod, a potom na pojedinca.
U prosvetiteljstvu se posebno snažno razvija individualna, ali i kolektivna emancipatorna funkcija književnosti. Sećanje na nju očuvano je do danas, premda su moderna, a naročito današnja epoha problematizovale pojam, te, posebno, značaj samog znanja. Znanje je oduvek smatrano vrednošću, a oni koji ga prenose činili su i čine društveno prestižnu profesiju. No, dok se u prošlosti govorilo da se suštinsko znanje ne može ničim platiti, da je neprocenjivo i neobescenjivo, danas za sve postoji precizna tarifa: nedavno sam čuo reklamu za novootvoreni univerzitet na kojem se školovanje može platiti tek kada ga završite, u više rata, pa se pitam da li se diploma na tom mestu dobija brže ukoliko se odmah pri upisu sve odjednom plati, dočim u to da će diploma na takvom univerzitetu biti dobijena u svakom slučaju, već činom samog upisa i prihvatanja finansijskih obaveza, nipošto i nijednog trenutka ne treba sumnjati. Ali, vratimo se našim ovčicama.
U romantizmu se razvija identifikatorna funkcija – književnost, između ostalog, ako ne i na prvom mestu, postoji da bi jezički i tematski potvrdila posebnost nacionalnog identiteta. Realizam će tome dodati i funkciju reprezentativnosti, razvijajući stav da književnost oblikuje i izriče ono najbolje, specifikujuće i posebno čime se jedna zajednica predstavlja i pred sobom i pred drugima, a što je, zbirno uzev, afirmiše pred svetom. U književnosti se, jednom rečju, formira slika jednog društva, njome se stiče odgovarajući uvid u to društvo, opšta predstava o njemu, ona tome služi. Epoha modernizma, koja je na različite načine i u različitim vidovima obeležila umetničku praksu 20. veka, razvila je, između ostalih ideološku, antiideološku i društveno korektivnu funkciju. Takođe, u toj epohi promovisana je ideja o autonomnosti, čak punoj nezavisnosti književnog teksta, o posebnosti i unikatnosti sveta koji se njime posreduje. Ne zaboravimo da je ta ideja posebno brižljivo negovana u ideološki represivno određenim društvima; ona je, zapravo, bila način odbrane prava književnosti da govori slobodno, pa su, saglasno tome, razvijene i mnoge metodološke škole ili orijentacije koje tekst tumače kao potpuno odelit jezički fenomen. Na primer, fenomenološki zasnovana interpretacija obraćala je pažnju isključivo na tekst kao takav (ostrvo za sebe), negirajući bilo kakvu vrstu pokušaja tumačenja teksta kao činioca jednog složenog kontekstualnog odnosa od ove ili one vrste.
U tom znaku protekla je mladost i moje generacije kritičara. Sve pomenute funkcije ozbiljno su osporene u minulim decenijama. Književnost, kako svedoče i savremeni pisci, pa i citirani Milorad Pavić i Radoslav Petković, danas nema objektivan značaj koji je ovde kao i drugde imala pre raspada Berlinskog zida. Za tako kratko vreme izmenjen je i stvaralački, i receptivni i interpretativni ambijent, i jedino što je od humanističkog koncepta u toj oblasti ostalo jeste napor društvene zajednice, tačnije rečeno, nekih njenih institucija, da očuvaju, u promenjenom i novom dobu saobraženom vidu, obrazovno-vaspitnu funkciju književnosti. Ako više ne možemo sa sigurnošću tvrditi koja je danas dominantna društvena funkcija književnosti, jasno je da je ta umetnost i dalje prilično dobar način da odškolujete i u kakvom-takvom humanističkom duhu vaspitate generacije koje dolaze.
Dovoljno je samo nabrojati šta se sve u te dve-tri decenije dogodilo. Najpre je, naravno, evidentan prodor i uspostavljanje predominacije tržišnih kriterijuma. Sa malo umesnog preterivanja moglo bi se reći da u današnjim, posebno medijskim raspravama o književnosti ne pretežu više pitanja o tome čime se bavi neka knjiga (a knjiga je po pravilu jedino i samo roman, što je posebna priča), na koji način to ona čini, da li je vredna ili nije, već koliki je njen tiraž, da li su otkupljena prava za film ili makar za pozorište, da li se za nju ili za pisca vezuje neka afera, da li je izazvala polemiku ili barem negativnu reakciju odgovarajućih institucija, organizacija ili pojedinaca. Potom, problematizovan je status pisca, a posebno je postala nejasna njegova društvena uloga. Ukinuta je kategorija „velikog pisca”, onoga sa statusom tribuna (to nam deluje anahrono i smešno), onoga koji govori iz „glave celog naroda”, i tu je moguće uočiti jedan paradoks. Smrću klasika na scenu su, po sili prirodne neminovnosti, došli novi pisci koji, odbijajući ili pristajući da se, od slučaja do slučaja, politički angažuju i izjašnjavaju, možda i govore u duhu novih vremena, i možda to čine na pravi, umetnički ubedljiv i vredan način (ko je tu sudija?), ali nekako ne ulivaju poverenje, vrag će znati iz kojih razloga. Ti razlozi svakako nisu samo psihološke prirode: priznati važnost živom piscu znači, po nekoj negativnoj logici, smanjiti važnost sebi, a to nije lako, naprotiv: želja za važenjem bilo koje vrste svojstvena je našoj životinji, upravo ta i takva želja čini je onim što jeste, unikumom u živom svetu. Profesija pisac je i dalje, po inerciji, socijalno prestižna (predstavnici svih profesija trude se da budu i pisci, jer biti pisac znači biti pripadnik neke elitine, nestandardne nad-profesije), ali sama književnost kao takva više to nije, ili je prestižna u mnogo manjoj meri, pa je pisanje i objavljivanje knjiga pre svega čin podržavanja i proklamacije stvarne ili lažne važnosti te nad-profesije, odnosno pojedinca koji je upražnjava, a tek potom, sekundarno, i posredovanje odgovarajućeg umetničkog sadražaja na čiju važnost treba upozoriti čitalački auditorijum i ubediti ga, vrednošću napisanog, da tako zaista jeste: zaslužno tuđe pažnje, priznanja, vremena i ekonomske nagrade.
Razvoj štamparske i elektronske tehnologije, munjevitost načina umnožavanja teksta, i, posebno, pisanje na kompjuteru, uslovili su enormni porast tekstualne produkcije i učinili da književnost postane samo delić proizvodnje masovne umetnosti, a, rečeno bez eufemizma, i sirovina koja snabdeva grafičku i izdavački industriju čiji se produkti kasnije filtriraju u medijima i marketingu, distribuiraju u trgovinskoj mreži i postaju deo duhovne potrošnje. Do pre samo dvadeset godina znao sam gde stoji bilo koja knjiga u bilo kojoj poznatijoj beogradskoj knjižari. Danas odlazak u knjižaru doživljavam kao neki veseli, šareni, blago košmarni san ili kao ulazak u supermarket: ponuda je preobilna i nepregledna, knjiga više nije retkost, a nekamoli sakralni predmet, ona je svakidašnji, lako dostupan produkt masovne kulture. Sve književne vrste, izuzev romana i, donekle, drame (zbog njene prirodne povezanosti sa pozorištem i mogućnošću javne prezentacije), gurnute su na rub kulturnog i književnog sistema. Očigledna je dominacija lakih i trivijalnih žanrova. Nekadašnja „visoka literatura” sve više i sve češće služi se kodovima medijski favorizovanih načina fabulacije (svejedno da li ih ismejava, sledi ili preosmišljava), a književna kritika čija je uloga u prošlosti ograničavana na prepoznavanje i sistematizaciju estetskih vrednosti u međuvremenu je, ukoliko nije preživela u starom obliku u niskotiražnim književnim časopisima, i sama postala deo marketinga. Osim vrtoglave promene poetika, u stalnoj haotičnoj smeni retro, stvarno ili prividno inovativnih stilova, kako na opštem planu književnog izraza našeg doba, tako i u opusima mnogih pisaca, svakako treba zapaziti rast i punu inicijativu, ako ne i apsolutnu dominaciju ženskog pisma (natiražniji pisci danas su spisateljice, a publika je uglavnom ženska), što svakako govori i o smeni autoritarnih, arbitrarnih, jakih pozicija koje su određivale i prirodu društvenih funkcija književnosti u starijim vremenima. I uopšte je odnos prema kategoriji vremena u velikoj meri ocrtavao likove književnosti minulih velikih epoha. Podsetimo se: klasicizam je slavio daleku, mrtvu prošlost, romantizam je slavio sanjanu herojsku prošlost, realizam je protekao u slavi upravo minule prošlosti i u konstatovanju rascepa prošlosti i sadašnjosti, modernizam je veličao savremenost, uz podsmeh minulostima, a postmodernizam je izvršio radikalnu relativizaciju vremena...
Književnost je, hajdemo dalje, danas pritisnuta rastom grafomanije. Svi pišu, svi žele da budu pisci, knjige se lako i brzo objavljuju, i to lepo i demokratično pravo niko i nijednim argumentom ne može osporiti. Svaki ljudski život je božanska posebnost vredna da bude opisana i u tom opisivanju sačuvana, ali je, takođe, neminovna posledica grafomanije smanjivanje interesovanja za drugog: kultura i razumevanje drugog primarno ipak počiva na čitanju (i u doslovnom i u prenesenom značenju toga pojma), odnosno na selektivno shvaćenom pisanju. Tamo gde se previše piše, malo se čita. I tamo gde sistem kulture i kulturne industrije favorizuje kategoriju (medijskog i tržišnog) uspeha ostaje malo prostora za razgovor o suštini stvari. Jer, čovek valjda piše da bi se izrazio i ostvario, i da bi pronikao u svet, a ne da bi stalno vikao: – vidite kako to dobro radim. Ili možda grešim. U svakom slučaju, više nisam siguran.
Nedvosmisleno, književnost je sve češće samo način ispunjavanja slobodnog vremena, zabava…
Ali, zar je odgovor na pitanje koja je danas osnovna društvena funkcija književnosti tako lak. Možemo li se zadovoljiti tom lakoćom, i ne osećamo li da tvrdnjom kako je (laka) književnost danas samo jedan od industrijski oblikovanih načina mentalne relaksacije potrošačkog stada i ispunjavanja dokolice, promašujemo sve ostalo. Nismo li usvajanjem takve dijagnoze dezavuisali i samu književnost, ono staro i do danas ipak neopovrgnuto uverenje da je ta umetnost, ipak umetnost, pre svega vid posebno uposlenog govora, naročit oblik posrednog, simboličkog i utoliko dubljeg razumevanja sveta. Ukoliko je odgovor zaista tako lak, ukoliko se književnost danas, bez obzira na to koliko vredna bila, zaista iscrpljuje i razilazi u ritualima ubijanja slobodnog vremena, nije li njen stvarni smisao i osnovni razlog time neopozivo ukinut.
Rekao bih, na sreću, i odlučno: ipak nije. Imam za vas dobru vest: osnovna društvena funkcija književnosti danas je pre svega individualistička, anarhoidana. Svako se, naime, prema njoj određuje saglasno sopstvenim predispozicijama i emotivnim i misaonim potrebama i zahtevima. A ostalo, kako vam drago, što reče onaj čije delo je i dalje neporecivi dokaz da je pisanje ono najbolje u čemu se ljudski duh objavljuje, potvrđuje, prepoznaje, projektuje...