Robert Međurečan [1]

PRODAJEM ODLIČJA, PRVI VLASNIK

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Ulomak iz romana
Rade li bankomati u Vukovaru?
Autoput je sjekao slavonsku ravnicu na dva dijela. Viktor si je davao oduška stiskanjem gasa. Volio je taj zvuk još otkad je kao srednjoškolac preuređivao stare automobile. Za siću ih je kupovao preko oglasa i vraćao im mladost. Kiki i Jura pravili bi mu društvo, bili su nerazdvojni. Stari jugići, stojadini, fiće, peglice, bezbroj ih je prošlo kroz njegovu garažu. Dobro su zarađivali na njima. Stari je uvijek govorio da je rođeni automehaničar. Tko zna u kojem bi mu smjeru otišao život da je ostao u strojnom ulju, a ne u paragrafima? Dobri stari. U srpnju će biti prva godina od njegove smrti. Nedostaje mu. Crnčio je cijeli život za sitnu lovu, ali je točno znao uočiti problem i riješiti ga, brzo i efikasno. Kužio je svijet do srži. Sad bi mu trebala jedna od onih njegovih šturih rečenica s poentom.
S Kikijem se nije vidio godinama; navodno je u Italiji, u nekoj komuni za odvikavanje. Jura je skončao u nabujaloj rijeci. Sletio je s ganc novim Opelom, izletjela mu baba na biciklu. Obitelj još otplaćuje kredit...
Viktor projuri kroz Vinkovce. Uskoro ću stići, pomisli. Iz džepa izvuče Nenadovu osobnu iskaznicu. Protrne svaki put kad je uzme u ruke. Nenad Simić, rođen 17. 9. 1975. Adresa: Bogdanovačka ulica broj... Mjesto: Vukovar.
* * *
Čim padne prvi mrak, Vukovar zamre. Na cesti ni psa. Sve se zabije u kuće i čeka jutro. Blago jezovito. Takve su, valjda, noći i u Srebrenici, Staljingradu, Hirošimi, gdje god je velika gustina patnje. S poštovanjem je gazio poluosvijetljenim ulicama između zaraslih ruševina. Psić je veselo šljapkao po lokvama uz cestu.
Zvat ću te Lokva, prostruji Viktorovom glavom. Digne smočeno i usvinjeno štene, tucne ga čelom u čelo. "Zvat ću te Lokva, a i mokar si ko da si upao u kamenicu krsne vode", šapne mu u uho, a krštenik ga mlatne jezikom po nosu kao da kaže: sakrament primljen, spusti me da se još malo brčkam.
Brzo je pronašao Bogdanovačku cestu, ali ne i kuću s adrese. Tamo gdje je trebala biti Nenadova kuća zjapila je razvalina u draču. Mrtva adresa. Kad je upitao susjede, istjerali su ga iz dvorišta. Ispalo je kao da ih izaziva, zajebava, što li? S tugom zaključi da je ovdje još rat.
Što sad? Zastane na mostu preko Vuke i pljune u mrak. Sjeti se Jurinog zakona: kad ne znaš kako riješiti problem, idi u birtiju pa će ti sutra jedini problem biti mamurluk.
Lokva je trčkarao oko Viktora.
"Idemo, muškarčino", fućne mu Viktor.
Prođu kraj puste tržnice. Viktor preparkira BMW na osvijetljeno parkiralište. Hladni vjetar s Dunava natjera ga da se zakopča do brade. U uskom sokaku uoči jedva vidljiv natpis kafića. Potjeran vjetrom uđe.
U uskoj prostoriji tek nekoliko stolova. Za jednim vegetiraju dvije spodobe s pivom u rukama. Ne daju znakove života. Za prljavim šankom brkati dugonja čita novine.
Dobra večer. Može li pas sa mnom?
Samo ako ne piša i ne sere reče šanker.
To će biti malo teže, nasmije se Viktor u sebi. Sjedne za šank, a Lokva mu se skutri uz noge.
Kavu, molim.
Brko odloži novine i uključi aparat. Čovjek u kasnim četrdesetim. Tanak, uska ramena, žilave ruke. Potrošen prije vremena.
A šta će prijatelj? prošušlja kroz slamnate brkove. Ne čekajući odgovor natoči Lokvi mlijeko na kaveni tanjurić i postavi ga na pod uz šank. Psić navali. Imam i ja beštiju kod kuće, šarova. Ne bih ga dao, nema tih para!
Viktor prošara pogledom i zaključi da je ovo najružniji kafić u koji je ikad ušao. Jeftini plastični stolovi i stolci, najlonski stolnjaci izbušeni čikovima, na zidu očajni prastari gobleni. Grbav laminat na podu idealan za slomit nogu. Iznad šanka preparirana jelenja glava bez jednog roga. Sve u lanjskoj paučini.
Viktor srkne kavu. Brko nastavi s čitanjem novina. Tišina. Samo Lokva zadovoljno mljacka.
Niste odavde? odloži brko novine.
Iz Zagreba sam.
Brkine četke od obrva poskoče.
Poslovno ste tu ili...
Obiteljski susret.
Koga imate u Vukovaru?
Rodbinu. Zašto pitate? ne izdrži Viktor brkinu napadnu znatiželju.
Ne znam te, eto zato. Brkin ton postane prijeteći. U Vukovaru ljudi idu na piće tamo gde ih znaju. Shvataš?
Viktoru se bistrilo. Baci pogled na novine. Cirilični naslovi. Jebote, ušao je u srpski kafić. Čuo je da Hrvati i Srbi u Vukovaru ne zalaze na ista mjesta, klone se jedni drugih. Ratne rane su još svježe.
Nisam došao tražiti probleme, nego popiti kavu.
Ne znam... Mi smo ovde oprezni, da nas se ne zaskoči ispuhne posprdno brko, izvuče bejzbol palicu i grubo je spusti na šank. Viktor se strese.
Vidim da nisam poželjan reče što je sabranije mogao. Koliko sam dužan?
Šta je? Prpa, ha?
Brki je smiješak poskakivao po brčinama, veselila ga situacija
Nisi ništa dužan, ali ne bi bilo lepo da već odeš, znaš. Uvredio bi me, a ko voli uvrede.
Čemu onda ta palica?
Šta, hoćeš da kažeš da nisam dobar domaćln naroguši se brko, podigne palicu sa šanka i nervozno je ziba. More, jebem li ti...Eto, kakvi ste vi Hrvati, samo znate za uvrede.
Iziđe pred Viktora spremnog za bijeg.
Molim vas, maknite tu palicu...
Šta imaš ti mene da moliš prijeteći zaurla brko. Situacija se naglo komplicirala, Viktor se zašvicao, čak su i ona dva zombija živnula. Jedan od njih masno prdne. Nego, slušaj...jesi ti došo po zadatku ili si slučajno zabasao? brkin se ton stiša i postane gotovo prijateljski.
Kakvom vražjem zadatku...
Viktor odstupa sitnim koracima prema vratima, a brko ga slijedi.
Ha, ha, ha, nemoj da me zajebavaš. Znaš ti dobro o čemu ja govorim, nemoj da se praviš blesav!
Bio je viši za glavu i nadvio se nad Viktorom kao strvinar. Namjerno mu je puhao smrdljivu sapu u lice.
Onda... jes' ti pravi ustaša ili nisi, ha? prijeteći prošapće brko zureći u Viktora urokljivim pogledom.
Zbrisati ili ne, grozničavo je razmišljao Viktor. Ova budala će mu razlupati glavu ako nešto ne poduzme. Potegne li pištolj stvar će se pogoršati nepovratno. Bude li bježao dovoljno brzo dobit će samo koji bubotak, ali što će biti s Lokvom. Mališan je ostao kod šanka. Hoće li ovaj put beštijica odrediti sudbini drugi smjer. Ne, neće ovom seronji što se šepuri kao paun, e, baš mu neće dati zadovoljštinu da ga ismijava, makar zaglavio. Neće samo stajati kao ovca, uzvratit će.
Da, ja sam pravi ustaša s uvjerenjem izgovori Viktor, spreman da brki skoči za vrat.
Zatišinilo baš prijeteći. Tijela se zaledila u pokretu, lica upitnici...
Onda iz brke provali gromoglasan, luđački smijeh. Dvojac za stolom pridruži mu se u rebetanju.
Viktor zapanjen.
Uh, jebote hvatao je brko zrak između valova cereka ovako se nisam dugo nasmejao. Ja sam pravi ustaša..., hi, hi. Ovo mora da se zalije.
Krene brko za šank i ostavi zbunjenog Viktora da glupavo stoji nasred birtije. Ne razumijem...
Nema šta da razumeš, zajebavo sam te. S vama Hrvatima to bar nije teško jer vi uvek sve shvatate jako ozbiljno. Tako se sami razotkrijete. A onaj tvoj izraz lica, ono ja sam ustaša, e to vredi milju dolara.
Potpuno zbunjen, Viktor se vrati na barski stolac uz šank.
Znaš, ovde zalaze uvek isti ljudi, s istim pričama, s istim problemima nastavi brko spremajući palicu pod šank. Čak su i vicevi isti. Dosadno je to, brate. S njima ne možeš da se zajebavaš, preglupi su, ali s tobom, hehe, s tobom je sasvim druga stvar. Ne ljutiš se valjda? Ajde, reci šta piješ, kuća časti.
A mi? zacvili jedan iz pijanog tandema.
Ajde i varaa, jebo vas Sveti Pantelija pomirljivo će brko imam pravu domaću šljivu... Meka ko duša, moraš da je probaš.
Nije čekao Viktorov odgovor, nego je svjetlosnom brzinom natočio čaše, uhvatio jednu dugim čvornatim prstima, prekrižio se i uz munjevito "uzdravlje" je iskapio. Ona dvojica potpuno oživješe, jedan dojuri do šanka i zgrabi bocu.
Hej... nisam reko celu bocu, jebo vas Sveti Ilija kao, pobuni se brko, ali bez ljutnje. A ti, što čekaš? Popij, nemoj da ližeš ko pičkica.
Nije Viktor mogao odbiti. Uzme zrak i iskapi.
To, lutko! Brko je bio zadovoljan, izvuče novu bocu ispod šanka. Pokaže zombijima srednji prst. Ne možete vi toliko rakije da popijete koliko je ja imam i natoči novu rundu.
Ja sam Ratko svečano pruži Viktoru ruku. I da znaš da mi je drago što smo se upoznali, jer ja ti inače ne volim upoznavanja, pogotovo ne s nekim šušama.
Viktor... prihvati Viktor ruku, hvatajući dah drago mi je...
Čvrst stisak, e, to volim. A ne mrtva riba, shvataš? Ratko je bio sve razigraniji, u čaše je točio rakiju do vrha. Ali nemoj da me oslovljavaš sa vi, molim te. To je tako pederski. Ovo je krčma i tu postoji samo ti i jebem ti majku. Dodaš još ustašku ili četničku, ovisno koga ide psovka. Evo, ovim mojim Srbendama sa zadovoljstvom psujem majku ustašku.
Ustašku Srbima?
Pa da, šta se čudiš? Kakva bi to uvreda bila da Srbinu opsuješ majku četničku? Nikakva, dođe mu to još ko pohvala, haha. Ajd, uzdravlje! Strusi čašu. Viktor tek gucne, nije se još oporavio od prethodne. Eto ti ga na, opet zajebavaš zavrti Ratko prstom prema Viktoru kao prema neposlušnom djetetu.
Ti mene hoćeš stvarno da naljutiš. Šta, nisi naviko na brlju? Ajd, onda ti polako, ali nemoj da štrajkuješ, jasno?
Mi bi još... pokorno se javi onaj što je uzeo bocu.
Šta!? Već ste sve popili?
Ma, bila je samo dopola... tek da se grlo okvasi... Niste vi normalni, jebo me... Evo, sirotinjo, jebo vas Sve
ti Ilija! Zafitilji mu bocu što ju je držao u ruci, a ovaj se ispruži kao najbolji golman i uhvati je ne prolivši ni kap. Jes' vido Bearu, ha? A da sam mu dao kakav posao, vuko bi se ko prebijena mačka... Jebote... stvarno piješ ko kakva baba. Da nisi bolestan? položi dlan na Viktorovo čelo ali ono ja sam ustaša, e, to je za snimit film. To je spasilo ovaj usrani dan, hihi. Treba imati jaja reć to usred moje krčme, znaš... I ja to poštujem. Ajd uzdravlje popije rakiju i izvuče treću bocu ispod šanka.
Vidio je Viktor kamo to vodi... Pobjeći ne može pa spremno uhvati čašu i ispije je do dna što Ratka odmah ozari.
Ratko, slušaj... da te nešto zamolim dok sam još trijezan. Treba mi pomoć.
Reci, prijatelju, šta trebaš? Ratko bi mu sad i krvi dao.
Tražim jednu obitelj, Simiće iz Bogdanovačke ceste. Kuća je srušena, ne znam je li tko ostao živ. Ti si odavde pa sam mislio... mogao bi ih znati...
A šta ti trebaju?
Dugujem im nešto...
Duguješ? zaškilji Ratko oprezno. Slušaj, Viktore, ne uvaljuj mi nekakva govna...
Ne boj se mirno će Viktor nisam tu zbog gluposti. Stvar je ozbiljna.
Sigurno?
Sigurno.
Dobro. Ovako... ne sećam se nikakvih Simića iz Bogdanovačke ceste, ali imam ljude koji tamo žive, oni bi mogli da ih znaju. Uzme mobitel i iziđe na ulicu. Vrati se za minutu. Zvao sam kuma, on ih poznaje, ali njih od devedeset druge nema u Vukovaru. Od cele familije ostala je samo Marija, muž joj je umro davno, a sin jedinac pogino u ratu. Gde je Marija sad, i dal je živa, to niko ne zna.
Zbog sina sam i došao... smrknuto procijedi Viktor.
Da? Ratkove guste obrve poskoče od znatiželje.
Znam kako je poginuo...
Ratko se nagne nad šank, približi glavurdu Viktoru i zagleda se u njega kao da ga skenira
Tko si ti?
Viktor mu uzvrati pogled.
Netko tko smatra da majka ima pravo znati istinu. Ratko se vrati na svoju stranu šanka, bez riječi se uhvati
mobitela i ponovo iziđe van. Ovaj put se zadrži dulje.
Zvao sam drugog kuma koji radi u muriji reče čim se vrati. Bio je ozbiljan. Proveriće pa će da me nazove. Sjedne na barski stolac uz Viktora, spusti mu ruku na rame i prijateljski toplo prošuška. Samo zbog toga si došo u Vukovar?
Da.
Hmm... zamisli se Ratko. Ako je tako, onda ova zemlja ima nade...
Uhvati čašu s rakijom i svečano je podigne iznad glave. Ajd uzdravlje!
Viktor mu uzvrati jednakom odmjerenošću. Čudna sličica, banalna, a opet iskrena. Bilo je tu nekog viteštva, dva rivala piju skupa poštujući jedan drugoga.
Reci ti meni Ratko procijedi promuklo Viktor koliko ti kumova imaš? Jedan je murjak, drugi...
Ha, šta više, to bolje. Mi, Srbi, svakog prijatelja okumimo jer kumstvo je za nas svetinja. Kum ti je više od brata, više od vlastite krvi. Iako... moram i to da kažem, ima tu i čisto praktičnih razloga. Ako nekoga ne vežeš kumstvom, pre ili kasnije postaće ti neprijatelj. A kod vas Hrvata nije tako, zar ne? Kod vas je lova svetinja, a kuma najpoželjnija ženska za fatanje, ha? Hahaha, jebo vas Sveti Spasoje!
Mentalni sklop nam je isti, samo malo drukčiji profrflja Viktor i pokušava pokrenuti umrtvljene udove.
Imaš pravo šta god da si reko, jer te ni kurca nisam razumeo, hahaha. Ti mora da si neka učena glava kad tako barataš rečima da te normalan čovjek ne razume. Šta si?
Pravnik.
Eto, šta sam rekao? Samo nemoj mene za Haag, molim te, hahaha. Ja sam ti jedini Srbin koji nije kriv za ratne zločine. Znam da ti je čudno, ali veruj mi, ima i takvih Srba. Ja i još jedna baba, ali ona lani umrla, sirota, hahaha.
Ratko se pijano razmahivao.
Mislim, nema nekih bitnih razlika između nas, osim... pokušava Viktor razjasniti misao, ali onda shvati da je zaboravio što je htio reći.
Eto, to je to. Vi, Hrvati ni sami ne znate šta hoćete. Nego, nisam to hteo da kažem, već ovo: vidi nas dva ista govna i ti i ja, i sad, neko nam kaže da jedan miriše, a drugi smrdi, a oba smo iz dupeta ispali, shvataš? I oba popušimo taj štos pa počnemo da se natapamo parfemima, kao, nismo mi govna... a oni drugi, ko ih jebe, s njima na njivu, da zađubre zemlju. E, tu smo se zajebali.
Nismo se okumili jedva procijedi Viktor, jezik mu otkazuje poslušnost.
Jes, vala, nismo pljesne Ratko dlanom po šanku, štucne zvonko i podrigne. Pozdrav iz unutrašnjosti, hihihi. Zazvoni Ratkov mobitel. Uzme ga i otrči van. Brzo se vrati. Zvao me kum iz murije. Kaže ovako: Simići su rodom iz nekog sela u okolici Knina. U Vukovar su došli u kolonizaciji iza Drugog svetskog rata. Možda se Marija vratila u zavičaj?
Kako se zove selo?
U, jebote, kako li je ono reko...Gramljina... tako nekako. Jebeš ga, nisam pratio... I, šta ćeš sad?
Idem tamo, nema mi druge... Gramljina, kažeš?
Tako nekako. I da znaš: drago mi je da ne odustaješ. Cenim to. Uzdravlje!
Morao bih krenuti...
Viktoru se ugodna obamrlost širila tijelom.
A, ne. Nećeš da mi udariš krivinu. Ima prvo da se napijemo kao pravi neprijatelji. Bio si u ratu?
Jesam. Gde?
Svugdje.
Gde je to?
Ma, svugdje... Okučani, Dubrovnik, Kupa...
I ja sam bio na Kupi podvikne Ratko šireći pijano ruke. Zima devedeset prve, decembar, mislim. A ti?
Isto...
Ma, šta kažeš? Da nisi i ti plivo preko Kupe?
Skoro...
Uuu, Bog te...hihihi zagrli Ratko Viktora svojim ručetinama i ljubi ga musavim ustima u čelo. Uzalud se Viktor pokušavao izvući iz zagrljaja, stisak je prejak. Ja sam roko po vama, prijatelju, možda baš po tebi. Bio sam komandir minobacačlija, tamo iznad Gline. Ooo, jebote...
Što si rekao... Viktoru se činilo da ne čuje dobro, od rakiještine.
Eto... vidiš sad šta ti je život? Nekad smo bili spremni da se pokoljemo, da se zatremo do zadnjeg, a vidi nas sad, pijemo u pičvajzu od kafane, Bogu iza leđa i pravimo se da smo zaboravili krv koja je pala. Jes' je ti zaboravio? Nisi... naravno. Zbog nje i jesi tu, a ja ti pomažem, ja, koji sam hteo da te raznesem, tamo na Kupi... Shvataš šta hoću da kažem? Viktor tupo odmahuje glavom. Jebi ga, Viktore... ni ja ne shvatam to sranje. Samo da znaš, drago mi je da si ostao čitav. Uzdravlje!
Tako krene još jedna runda pa još jedna... Pijanost zadobiva ekstremne razmjere. Dvojac s ruba vidnog polja pridružio im se za šankom. Boris, jedan od te dvojice slučajno prolije rakiju po podu pa, bez pardona, klekne i poliže proliveno što izazove histeričan smijeh. Ratko u kasetofon ubacuje traku sa srpskim narodnjacima, na što se Viktor strese, ipak je on "ustaša", pa Ratko odnekud izvuče traku "Prljavog kazališta". Sva četvorica pijano revu: Ti si bila zadnja ruža hrvatskaaa...
Lokvi, sve dok nije zaspao, Ratko je sipao rum u mlijeko. Ovaj se oblizivao, štucao i trčkarao cikcak, a oni urlali od smijeha. Onda je Ratko stao grliti Viktora i baliti ga slinavim br
kovima, uvjeravati ga da je on njegov prijatelj, da ga nitko ne smije ni pipnuti dok je u Vukovaru, da mora jednom doći na fišpaprikaš, jer nema boljeg majstora od njega, "neka se sakriju svi Karapandže i Goli kuhari ovog sveta, nabijem ih na kurac". Netko je stavio traku Zvonka Bogdana i opet su svi zavijali kao vuci na križanju: "U tem Somboru, svega na voljuuu...". Onda je Ratko u pijanom deliriju počeo cviliti, krokodilske suze slijevale mu se niz brke, "jebo im pas mater, svi su me ostavili, izdajice, a svima sam pomagao, kad me vide na ulici okreću glavu, pizda im materina". Ova dvojica ga tješe. Onda se opet prešalta na Viktora: "ti si moj brat" tuli, rida "ti me jedini razumeš, nemoj slučajno da ne dođeš na fiš, nema boljeg od mog..."
Viktor svu snagu upinje da se održi na nogama.
Obzirno se izvuče iz Ratkovog zagrljaja, ugura pijano štene pod jaknu i tiho se povlači prema vratima. Za njim odjekuje Ratkovo dozivanje da se vrati, ali odrvenjelo mu tijelo ne bi moglo izdržati još jednu rundu pića. Promrmlja neki pozdrav i istetura na ulicu.
Trojac je stajao klateći se u tišini, onda se okrenuo šanku i nastavio lokati.
Vani Viktora zapljusne prohladni povjetarac i malo ga razbistri. Pokušava naći izlaz iz mračnog labirinta sokaka. Skrene desno i izbije na Dunav. Kud sad? Treba naći auto, leći i dočekati jutro. Bilo bi to teško i da nije pijan. Sjedne malo na klupu, samo na minutu, da skupi snagu, pa legne da opruži noge, i san ga prevari...
...automobil juri autoputom, a asfalt se gužva pod kotačima ko bala svile... S mukom kontrolira upravljač jer cesta se svija kako ona hoće, a on drži veliko, jedrenjačko, drveno kormilo... široka ravnica olujno more, ljulja se do mučnine... ogromni mobitel riče i bljuje vatru, halo!, halo! Ne čujem te, slab je signal... Olga opečena lica lupa Ratkovom glavom o šank... ustašo, ustašo, viče... ili nisi... Ja sam rokao po tebi!, urla Ratko... Alo, može 1' rakijica, cvili dvojac iz ledomata... Nenad ga polijeva rakijom i zavlači mu šaku u trbuh, traži osobnu... To je moje, šapće...
Probudi se sav zapišan i oblizan, i natopljen jutarnjom rosom. Krmeljavo žmirka, ne zna gdje je. Dunav bi popio. Gdje je pas. Sklupčao se mali pod klupom i drhti. Otetura do obale, oprezno siđe stubama do vode i umije se. Lokva zijevajući siđe za njim.
"Majstore, jesi li žedan?", prošušljeta Viktor. Dim mu je sinoć razderao glasnice. Digne mališana u naručje i krene prema gradu.
Po danu je sve drukčije i brzo nađe put do parkirališta. Još samo da nađe gdje je parkirao... Od BMWa ni traga. Obiđe
parkiralište uzduž i poprijeko. Ništa. Sranje. Sranje. Sranje. Nemoguće. Ukrali su ga.
Što sad? Da ode do Ratka? Nema smisla, ovaj negdje pijan hrče.
Mora prijaviti krađu radi Osiguravajućeg.
Hodnik ispred sobe dežurnog zjapio je pust. Drveni stolci poredani uz zid podsjećali su Viktora na osnovnu školu. Tako je i sjedio, zavaljen kao školarac.
Kako si pametan čovjek može dozvoliti toliku količinu gluposti? I kako će bedastoće ovakvog kalibra objasniti Olgi, ako ga uopće bude htjela slušati?
Policajac je bio priglup i spor. Ne znam kako bi i bilo drukčije. Zanimanje? Tip vozila? Boja? Godina proizvodnje? Tko je vlasnik? E, tu je došlo do zavrzlame, jer automobil je glasio na Olgu pa sad treba objasniti policijskom mozgu zašto jedan muškarac kupuje BMW na ženino ime, a ne na svoje, i kako to da supruga ima veću plaću od njega.
Najviše ga je smetalo murjakovo ponavljanje pitanja. Htio je Viktora uhvatiti u laži. Na pitanje o razlogu dolaska u Vukovar izmislio je priču o posjeti ratnom groblju. Paljenje svijeća ispred spomenika palima u ratu obično ne vuče nova i nova pitanja. Kad je murjak svršio poslao ga je na hodnik. Na čekanje pitaj Boga čega.
Prošlo je više od sata u lebdenju između rastrzanog sna i naglih buđenja. Policijska je zgrada polako oživljavala.
Vrata su se onda otvorila i glava dežurnog policajca dade mu znak da uđe. Na stolu je ležala slušalica telefona otklopljena s aparata.
Supruga vas želi čuti reče policajac službeno.
Halo... jedva je izustio.
S druge strane čuo se šuškavi Olgin plač.
Viktore... što je s tobom, zaboga? Sto mi to radiš? plakala je tiho i isprekidano. Vrati se kući, molim te, pusti auto, kvragu i on, naći će ga već, volim te...
Viktor prekine vezu.
Bez čitanja je potpisao sve papire što su mu ih gurnuli pod nos, strpao u novčanik kopiju izvješća i krenuo niz ulicu prema autobusnom kolodvoru, čvrst u odluci da će prvim autobusom kući.
Plavuša na blagajni hladno mu odbije karticu i uputi ga da je bankomat na tržnici. Vrati se do tržnice i parkirališta, još jednom provjeri nije li se BMW možda nekim čudom pojavio kao što je i nestao. Pronađe bankomat, ubaci karticu, utipka pin i
unese iznos. Na bankomatu se pojavi natpis "nedostatna sredstva". Ponovi sve potpuno pažljivo opet isto. Utipka manji iznos vražji stroj izbroji novac. Banka mu je ukinula minus. I to preko noći. Bijesno lupi šakom po tipkovnici.
Olga. Ona mu je ukinula minus, jer kartice su preko banke u kojoj je jedan od direktora.
Nazove je mobitelom.
Halo, Olga, zašto mi kartice ne prolaze. Je li to tvoje maslo. Olga je šutjela trenutak.
Ostavila sam ti dovoljno na računu da se vratiš kući.
Čemu to, Olga?
A čemu sve ovo? Razgovarat ćemo doma. Moram ići... Viktor bijesno prekine vezu.
Podigne maloga pod mišku i krene uskim ulicama prema Ratkovoj birtiji. Unutra nekoliko ljudi. Ratko stoji iza šanka, gnijezdo od kose mu je veće nego sinoć.
Ooo, mali. Raširio Ratko ruke kao kvočka krila. Umjesto pozdrava, Viktor izvadi pištolj i zapuca po šanku.
U trenu svi zalegnu, samo Ratko ostane ko ukopan, stisnute glave u suha ramena. Staklo se pod hicima razleti na sve strane, a komadi žbuke i drveta praše zrakom. Zavlada grobna tišina. Prestravljeni, ljudi bojažljivo pridižu glave s prljavog poda, a Ratko i dalje stoji skamenjen za šankom.
To ti je za Kupu reče Viktor mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Oćeš šta da popiješ? odvrati mu Ratko jednako mirno.
Jesi li mi ti ukrao auto?
Šta? Neko ti je maznuo kola? Noćas?
Da. Imaš li ti prste u tome?
Ako ti kažem da neraam, oćeš li da mi veruješ?
Možda.
E, nemam. Ali ću da se raspitam.
Sigurno kod nekog kuma?
Naravno. Vidim, učiš kako stvari stoje. Sigurno nećeš ništa da popiješ?
Neću, hvala. Moram dalje. Hvala ti na jučerašnjoj informaciji
Nema na čemu. Drago mi je da sam ti pomogo. Viktor zadjene pištolj, okrene se i iziđe. I javi se kad naiđeš u Vukovar, da napravimo fiš. Moj ti je za prste polizat! viče Ratko za njim.
Kad opet izbi na Dunav, izvadi kreditne kartice iz novčanika i zafitilji ih u mutnu vodu.