Glorijana Veber

ODABRANA POEZIJA- GLORIJANA VEBER

Sarajevske Sveske br. 25/26

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Afrički pamuk na gradilištu

Čitam:
Iznajmljujem sobu na duži period.
Imam 2 radnika, rade u našem preduzeću,
tihi su, neproblematični i čisti.

Evo ih, čisti, brže no što se prolije vosak, i njihova usta,
sa prevodom prljavih snova, pod kožom pusti stranci,
tako se klati samo prikriveni crnac, slepljen sa 21 zidom,
vreme je prazno za tandrkalo na ljubljanskom gradilištu,
vreme je zaceljeno, pročišćen čovek kupuje kranove.
Evo ih, dva prigovarača zidova,
kada im mraz rasproda sve kvadrate tela,
cigareta ih uzme za ruku,
odvede ih metar dalje i vrati se natrag,
da još uvek budu tu
i zamiriše mi na jučerašnju Afriku.
Uvijem se u topli pamuk i odgovorim:

Hvala, soba je već zauzeta,
u njoj borave 2 ideološka problema,
bučni su, problematični i prljavi.

Čađ

Izbaci ruku iz Evrope i izuj se.

Goli prsti iz sklopljenih očiju, u rđastoj noći zgrabe kvaku.
Sneg mišica podiže stopala. Udah,
izrezan, do železničke stanice već star. Izdah,
preobučen u defile perja,
u obliku mraza kljuca beton. Stanica, vrabac,
točak, vrag.
Pozajmi nova pluća i beži, šine
prevoze disanje do Evrope.
Lokomotivama zimi nije potrebna posuta so.
Manje snega 2008, krize u peći potpaljuju mraz.
I psi se drže za dugmad. Dimničarima
zvecka čađ do dna evropskog smeha.
Crni voz dahće crvenim semaforom.
»Nikada ne ulaziš, nije bilo šanse za izlaz.«

Između umivaonika i kreveta gurne sanduk.
Pogon šina ubija 20-kvadratnu tišinu. Mirovanje,
prebrzo za ukus. Tečnost,
zaražena u paru, beži. Među prste. Uho.
Jer, pre 79 godina, neko nije isključio šporet.
Kriza zaledi bežanje, progovori sa ljudima. Pritisak,
na pružanje ruku. Disanje,
orošeno do uglova, složeno u telo, zataknuto
ispred sanduka. Ona stara,
još uvek neoblikovana u posudu sa sitnišom, »Ove godine
je prvi put«, kaže. Ćaskamo. Mrmljamo,
a naš sanduk se vozi li vozi. Čađ
se smeši u noći, trupla putokaza. Ko
će ih skloniti? Stanica
je prazna. Od pritiska ruku
pucaju sanduci.

Izuj se. Ostaješ.

Još samo poezija, vrati se konobar

Pod crvenom svetiljkom pijemo crveno vino.

»Sve smo već rekli«,
kaže mi pesnik,

»Ne znam kakvo je ništavilo, kada je prazno ili puno«,
ćutim, preko crvene ne vidim,

»Nemamo ništa, što već nije bilo«,
istraje u rožnjačama dima,

»Predugo je, da bi imalo kraj«,
tiha tla su na mojim stopalima,

»Niko ne piše o društvu, jer bi ga to istinski bolelo«,
bolelo, odnese konobar,

»Voleti i zaista voleti, ima li razlike«,
kada uđem u staklo čaše
i gledamo se, sami.
Vreme je prodrlo kroz naš vazduh,
prostor u našu zemlju,
zid.
Iskoristiti slova za svoju unutrašnjost,
nemoguće,
biti tako daleko, kao na početku.

»Na kraju može da počne još samo poezija«,
poezija, vrati se konobar i platim.