Ljubica Arsić

MUŠKE SENKE ŽENSKIH GRADOVA

Sarajevske Sveske br. 21/22

Ima gradova koji se već na autoputu nude preko ogromnih reklamnih panoa. Miris nekih gradova (onog Remboovog sa okrnjenim kućama po kojima mili utvara vodenog oblaka) oseti se tek pošto putnik duboko zađe u njegove ulice. Dostojevski je u romanu Zločin i kazna pokazao kako je ideja zločina stasavala ne toliko u glavi Raskoljnikova koliko usred zlokobnog Petrograda, grada između postojanja i ne-postojanja, stvarnosti i fantazmagorije, nečeg što je strašno kao vatra a tako slično dimu, što može svakog trena da se pretvori u dim. Crnjanski je o Londonu govorio kao o „gradu-čudovištu“ koji guta svoje žitelje, o toj strašnoj čarobnici Kirki, koja mornare nasukane na kopno pretvara u svinje.
Neki su gradovi ispupčeni, neki ulubljeni. Ima onih obasjanih toplom žućkastom svetlošću i onih koji su iscrtani modrim senkama. Nad nekima noć pada iznenada dok se u drugima suton polako priprema paljenjem uličnih svetiljki, ne odjednom već tajnim dogovorom kojim se drveće u drvoredu sašaptava o dolasku gubara.
Dok su šuma i pustinja od davnina mesta iskušenja, grad je među prostorima imaginarnog mesto sećanja. Dok je pustinja Aveljevo žrtveno polje, grad koji osniva potomak Kainovog sina postaje mesto uzdrmane savesti, svet senki. U njemu je još uvek živo sećanje na onog konjanika koji je sa svog paripa, u laganom kasu, zabio kolac u zemlju i time odvojio ovo ovde od onog tamo, civilizaciju od prirode iz koje je izjahao. Behu to prvi kočevi Grada. Kasnije, na ikonama, zoografi su tog konjanika slikali kao svetog Đorđa koji kopljem ubija aždaju.
Odvojivši čoveka od zelenila i raskoši prirode, grad svojom arhitekturom nudi hod kroz lavirint sećanja. U njemu, kao što je inače slučaj sa sećanjem, uvek ima nečeg divljeg, nastranog, dekadentnog. Mit se polako preobražava u civilizaciju. Antigonu, koja misli srcem i hoće da po zakonu bogova sahrani brata kažnjava Kreont, koji po zakonima polisa ne sme i neće da oprosti izdajnicima. Ali, i civilizacija ne ostaje dužna prirodi. I u njoj se sprovodi pravo jačega, pravo tigra nad jagnjetom. Zlo nad gradom svakodnevno postaje tako vidljivo da boji vazduh, a Sfinga na ulazu je već odavno mrtva, unutra može da uđe ko hoće. Njena zagonetka još uvek stoji na nekom zidu zapisana kao grafit: Ko to ima četiri noge i jednu ruku? Pa naravno, pitbul, dodato je ispod, crvenom farbom i drugačijim rukopisom.
Neki su gradovi muški, puni dima i jurnjave, kakav je na primer Berlin. Drugi su ženski, poput nežne Firence ili majčinske Moskve, koja je svojim rukama uvek uspevala da odgurne onog ko bi hteo da naškodi njenoj deci. Pod svojom plisiranom suknjom skrojenom po zamisli čuvenih arhitekata, ispod znojavih gaćica usečenih u brdašca po kojima se veru dokoni turisti krije se moćan pubis nekog velikog carstva, kakvo je na primer bilo Vizantijsko. Takav je bio Konstatinopolj, kasnije Carigrad, sa statuom Afrodite Pandemos, boginje kojoj ni na pamet nije padalo da nosi gaće i čiji je pogled pomno pratio šta rade njene službenice u čuvenoj Ulici žena. Tu je bilo, kako carstvu i priliči, za svakog po nešto. Mušterija je mogla da bira. Glatka iz Etiopije ili kovrdžava iz Nubije, jevrejska boje šljive, istetovirana neke Egipćanke, oivičena kanom i ukrašena karneolom iz Indije ili ona, zlatnocrvena mlađane Herulijanke što se skanjera, opasana zidinama kao pod opsadom. Nalakćene na ogradu balkona, žene na prodaju iz tog drevnog grada namigivale su i pokazivale jezik prolaznicima. One raskalašnije vadile su iz dekoltea grudi koje su mušterije opipavale cenkajući se.
Kad smo već u Konstantinopolju, moram da se začudim pred još neotkrivenom tajnom. Šta je bilo presudno da car Justinijan od toliko lepih žena baš izabere Teodoru i uzdigne je do carskog prestola? Izgleda da mi, nedovoljno obavešteni, verujemo bez sumnje carskom ukusu i njegovoj sposobnosti da u gomili bižuterije prepozna dragi kamen.
Svaki grad ima vlastitu ljubavnu klimu koja prožima vazduh kao razblažena lepljiva skrama. Ugrađena je u zidove kuća, čak i u crkve. Ovde se poput sveže trave širi sladunjav i krepki miris, tamo se gust poput roja pahuljica i raspršen kao polen lepi po rukavima, uvlači u kosu i uši. U nekima lebdi miris celibata, kao afteršejv nanesen na surovo izbrijano jezuitsko lice. Ponekad je nedostatak seksa u nekom gradu tako upadljiv da uzbuđuje kad mu se uhvati samo dašak. Kao izlog u tamnoj ulici, sa nanizanim ošurenim pilićima, budnim pod nemilosrdnim bleštanjem golih sijalica.
Po belosvetskim gradovima žene i muškarci se bacakaju na tvrdim krevetima, znojavog čela plaćaju slabašni danak nemaštovitim snovima i jalovim nadama. Sve je više metropola po kojima Hamlet ne uspeva da zagreje svoju ludu i mrtvu Ofeliju, mesta na kojima je nepoznata žena zaspala ne dočekavši svog uspaljenog vatrogasca iz treće smene, ili se mesareva žena više ne trza iz sna o oštrom nožu koji na kolutiće secka kobasicu. Mnogi odustaju, otkotrljaju se sa scene ćuteći, otklize bez pozdrava niz tobogan svog sve debljeg tela. Sve je više gradskih leševa prema kojima bi se trebalo ophoditi sa nužnom pažnjom onoga ko preduzima autopsiju, razgledanje fantomskih mesta čije stidne dlake na zaobilazan način govore o nekadašnjem polu skrivenom pod hladnim čaršavom, negostoljubivim pribežištem što štiti od žudnih pogleda.
Možda će, dok neko poveden nekrofilnim crnim hronikama iz novina bude milovao tu mlitavost, ona naprasno oživeti, usmine se razdvojiti grčevitom hitrinom kakvu imaju vampiri i primiti u sebe živo meso. Vođenje ljubavi se smešta u mitologiju. Zemlja jebanja se, po rečima Henrija Milera, sve više udaljava iz pustih samačkih soba velikih bulevara, postajući špalir falusa od kamena na nekom grčkom ostrvu, nešto što je ostarilo i odvojilo se od žive golotinje.
Grad poziva na putovanje. Po selima, u pastorali nikome ne pada na pamet da putuje.
Uzimam kofer, spremam se za put, postajem turista. U Rimu me dočekuju snene madone ruku skrštenih za molitvu i uperenih prema mahovinastim prozorima koji se opraštaju od sunca, od kamenih kapija i zvekira. Nekoliko izgladnelih Romula izviruje ispod vučica. Među njima Gvido Il Dentone, Zubati Gvido, koji koristeći akumulator pokazuje kako staklene figure poređane po tezgi pored crkve mogu da svetle kraj kreveta, na noćnom stočiću.
Putovanje je udaljavanje od sebe samog, umnožavanje lika u vašarskoj sobi sa ogledalima. Obilazak drugih gradova je upoznavanje druge monade, drugog sistema za koji treba da se raspadnemo po šavovima i da se ponovo sastavimo.
Hamletov put u Vitenberg, od kojeg su ga svi odgovarali, bio je koban. Posle njega, Hamlet nikako nije mogao da se sastavi. Tamo su padale kiše na čijoj je vlazi proklijalo seme sumnje i ludila. Nemački subjektivizam došapnuo mu je na uvo, poput Magbetovih veštica, kroz vitemberšku grmljavinu i munje, onaj čuveni monolog. Kakvu su filozofiju tamo slušali studenti? Ko su im bili učitelji? No, kneže, što li ste išli u Vitenberg? Jer po povratku, Hamlet ne deluje već mozga, njegov praktični kneževski duh zaveden je slobodom apstraktnog mišljenja. Sve što se posle dešava sa Hamletom samo su uspomene iz tog grada.
U nekadašnjoj Moskvi taksista me je vozio oko zgradurina sa crvenim svetlećim petokrakama, koje su se videle sa svakog mesta, iz svake ulice. Na radiju u kolima spiker je čitao vesti. Pošto ne znam ruski, tada mi se učinilo da to deputat Pasternak govori pesmu o februaru, uz krik, dok se bljuzgavica klati. Noć je padala ne samo na grad, na kvartove i ulice koje su se slabo branile ponekim osvetljenim prozorom, već na čitav kontinent zavijajući ga u crno, šaljući sneg i poledicu, pretvarajući reke u sante. Taksista je nervozno ugasio radio i upalio cigaretu, vesti su ga očigledno nervirale. Nestalo je čuda. Opet je to bio pusti, zlokobni grad bez prolaznika, olupina avetinjskog broda koji je davio modrim palamarima. U vožnji je nestalo učitelja pesnika. Ali je dobrom učitelju važno i ovo, da pouči učenika kako će nastaviti bez njega.
U stvari, baš je mene briga za Rim i rogatog Mojsija koji ljutito baca tablice, za Crveni trg koji zebe na vejavici, za Carski top, zvono i Hradčane. Putujem daleko da bih bolje videla moj grad. Belgrado, Belgradčik. Hodočasnik, tek popevši se na sveti kamen, može da mirno razgleda svoju kuću. Vidim kroz prozor voza njegove uske uličice u kojima su Rimljani snevali amfiteatre i lepe žene rastrgnutih gladijatora, vidim sa tobogana u Prateru kako turski vojnik nizam ubija sakadžiju, kako na prebledele dahije nasrće razjarena gomila. Čak vidim i engleskog konzula kako ukazuje dami baru nasred ulice. Čuvajte se, maj lejdi. Vidim i rupu u zidu koju golubica deli sa ćopavim vrapcem. U daljini se mešaju muško i žensko, glatke stvari i zamućeni život.
Iako muškarac, Beograd se oblači kao žena. Nikad u kupaći kostim koji bi razgolitio mišićava ramena i geometrijsku nepokretnost karlice, nesposobne da bez suknje imitira kruženje ženkog tela oko samog sebe.
Tako on šeta ulicom u firmiranoj majici, zaobilazi u klupko smotano crevo noćnih polivača, i sam skupljene kite, učaurene u jakom mikrofiberu koji treba da pritisne ispupčeno i spljeska nadignuto. Ogleda se u svetlećem pravougaoniku nekog kafića gde umesto šampanjske vrtoglavice služe obične gazirane sokove.
Reka mu ostaje iza leđa dok se penje Francuskom, zastavši kod uličnog prodavca novina pred pozorištem da kupi malo vatrometa sa koncerta turbo-folk zvezde i sazna zašto je lepa Marijana prevarila Lotara Mateusa. Onda dalje, preko trga, mimo Kneževe podignute ruke oko koje se divlja ruža vetrova preobražava u pitomu puzavicu.
Boje pustih poljana i šumaraka premeštaju se u gradu na plastične lutke u izlozima.
Crvenilo krunica maka smešta se u Jatovu reklamu na vrhu hotela Slavija, žuti ljutić gradskog autobusa, sa plavim različkom, meša se u mahovinu džinsa sa poderotina na kolenima i u maslinasto adidas patika. Sivoljubičasta cvetova vresa penje se po fasadi Kulturnog centra zajedno sa peračem prozora, obavijenim lijanama sigurnosnih konopaca.
Kulturni centri u gradovima obično liče na veliki terarijum. Na intimnu portabl džunglu sa crnom anakondom sklupčanom u lakirano telo klavira, sa fotografijama koje je šezdeseti deo sekunde odrezao od istanjenog života pretvorivši ih u mozaičke oči džinovskih insekata, u metalnog skakavca mikrofona kojim se pisci na književnim večerima obraćaju publici, gušterski usresređenoj da se poput prizora iz pročitanog namah preobražava u grimizni cvet. Pesnik im čita stihove o ljubavi na prvi pogled.
Nataša, ja te volim, mada znam da je ljubav nešto više nego videti te okom golim.
I kao u svakoj priči o transvestitu, slušaoci prepoznaju riku iz bajke i gujoliki rep začaranog princa pored svojih nogu, uvijen, upetljan u kablove kamera kojima snimaju pisce. Između čaša s pelinkovcem, zabodenim u staklene stolove, kao tamne kosti u sanduke sa peskom, šunja se zakasneli gost. Vrti se otvarajući bešumna klizeća vrata, da zajedno sa ostalima okusi malo gorko-slatkog iskustva dok ne bude kasno. Zatim tišina, svi ustaju kao da je negde počelo da gori, odlaze, svetla se gase. U Kulturnom centru ostaje mrak. Ubrzano se okreću kazaljke gradskog uličnog sata. Sve brže i brže, kao veliki mikser što muti šlag poezije i proze, prska van posude svetsku pamet i glupost, meša ih sa pikavcima i znječenim plastičnim čašama, koje će perači poterati mlazom iz šmrka.
Nad gradom se već uveliko spustila noć.