Etnocentrički pamfletizam

Za kulturna ili duhovna kretanja na ovim prostorima knjiga Radomira Konstantinovića Filosofija palanke (prvi put objavljenu u časopisu Treći program, br. 2/1969) ima izuzetan značaj, jer ona simbolički anticipira važne događaje koji su nastupili kod nas u poslednjoj deceniji XX veka, a na neki način traju i danas. Među tim događajima ističu se dva: jedan je povratak palanke, a drugi, koji obično kao senka prati ovaj prvi, mada se na njega ne svodi, jeste povratak nacionalizma ili, kako je sada popularnije reći, povratak srpskog stanovišta. Reč povratak u oba slučaja sugeriše najpre ideju izvesnog prekida (u kontinuiranoj prisutnosti) i zatim ideju novouspostavljene (optimističke) obnove tog kontinuiteta. Sam povratak palanke može da se oceni i kao događaj nad događajima ili, još bolje, kao "majka" svih događaja koji su nas snašli na izmaku XX veka. Zato je on najvažniji. Tek posle dolazi nacionalizam. Filosofija palanke jasno pokazuje da je povratak rečenoj "majci", kao i "očevima naroda", uvek moguć, te da je ta vrsta kolektivne nezrelosti, koja je u svojim reprizama najčešće propraćena kulturološkim i istorijskim sunovratom – trajna opasnost na našim prostorima, pa slična upozorenja nikad ne mogu biti suvišna ili neumesna.
Avet palanke je avet zaustavljenog duha, zaboravljene istorije i civilizacije. Samo zaustavljanje u duhu palanke odvija se, pre svega, u elementarnoj ravni svakodnevnih stereotipa, običajnih stilova, kodifikacija i jedno-obraznosti “preko plota”, što, sve zajedno, može da evoluira u najrazličitijim pravcima, jer nudi solidne uslove-mogućnosti i za "više" oblike socijalnog, političkog i ideološkog homogenizovanja. Zato je, bez sumnje, palanački duh podobna struktura-dočeka za svako nacionalističko duhotvorstvo. Nacionalizam u svojim najrazličitijim vidovima je uvek spreman da se upusti u žilavu odbranu banalnog duha palanke. Na ovim prostorima tu ulogu danas preuzima na sebe jedna u osnovi stara, istrošena, oronula, ali još jednom obnovljena, revitalizovana nacionalistička ideologija. Ta nova-stara ideologija se, sada, promoviše pod dobroćudnim nazivom: srpsko stanovište.
Ali, kao i svako etnocentričko stanovište, pomenuto srpsko stanovište je oblik kolektivnog narcizma. Mi pa mi predstavlja refleksivnu formulu rigidno-ponavljajućeg insistiranja na ogledalnoj, narcističkoj slici koja, zbog svoje ispraznosti, proizvedene činjenicom da u narcizmu nema posredovanja i komunikacije sa drugima, postaje prazni ritual patetičnog izricanja reči kao što su: Srbija, Srbi, srpsko, srpstvo itd. Ovakvo stereotipno i diskurzivno isprazno srpsko stanovište je na “reprezentativan” način zastupljeno u polemičkoj knjizi Mila Lompara Duh samoporicanja (Novi Sad, 2012, treće dopunjeno izdanje). U isti mah, ova knjiga pokušava da srpsko stanovište (ili: srpski nacionalizam), posle niza havarija koje je pretrpelo u bliskoj i daljoj prošlosti, nekako ipak renovira, rekreira i “modernizuje”. Pri tom, “modernizovanje” nacionalizma moguće je samo po cenu da se koncept modernog ili modernizacije svede na niske grane ideoloških stereotipa. Međutim, samo srpsko stanovište tvrdi nešto sasvim suprotno: da je “odlučujuće moderno nastojanje ono koje teži da emancipuje nacionalizam od stereotipa, da ga prosveti, učini ga samosvesnim, što znači i opremljenim kritičkom svešću” (Isto, 83-84). Dakle, novo, obnovljeno ili moderno srpsko stanovište je, u stvari, stanovište samosvesnog nacionalizma. Naravno, ovde neće moći da se izbegne pitanje: da li je uopšte moguće nešto takvo kao kritički i samosvesni nacionalizam? Nije li srž svakog nacionalizma uvek samo dogmatizam i fundamentalizam, a ne samosvesno-kritičko stanovište?
Problem je, očigledno, u tome što je nacionalizam oduvek bio konstitutivno nastanjen stereotipima i što je već sam po sebi jedan golemi, neprikosnoveni stereotip. Zato prvi zadatak kritike ideologije nije to da emancipuje nacionalizam od bilo kakvih stereotipa, već da nacionalizam emancipuje ponajpre od njega samog, da ga strateško-kritički dešifruje kao anti-moderni stereotip. Pa ako se to ne učini, onda imamo jednu kvazi-modernizaciju nacionalizma koja može samo da sanja o tome kako uspostavlja “odlučujuće moderno nastojanje”, pošto je u stvarnosti samo (još jedan) pokušaj obnove nečega što će, pre ili kasnije, da padne u bezlično palanačko i pred-moderno stanje. Prema tome, “modernizovanje” nacionalizma u (naizgled benignom) liku srpskog stanovišta, narodski rečeno, liči na zaodevanja vuka u jagnjeću kožu. Bilo kako bilo, očigledno je da danas nacionalizam na ovim prostorima, posle pošasti koju je doživeo u poslednjoj deceniji XX veka, svoju obnovu i revitalizaciju želi da postigne izvesnim poricanjem (ili samoporicanjem) vlastitih zastarelih, stereotipnih oblika...
U svojoj polemičkoj knjizi g. Lompar polazi, uopšteno uzev, od stava da će srpsko stanovište biti najbolje “opremljeno kritičkom svešću” onda kad za privilegovani predmet svog napada uzme kritiku palanačkog duha, a to znači i knjigu R. Konstantinovića Filosofija palanke. To je donekle shvatljivo, pošto ta knjiga bespoštedno kritički dešifruje moguću genezu duha palanke u pravcu ideologije nacionalizma, bilo da se ovaj nudi u ostarelim, oronulim ili aktuelnim, novokomponovanim oblicima. Rekli smo već: Filosofija palanke je naslutila opasnost mogućeg postkomunističkog kretanja ne samo u pravcu povratka palanke nego i u pravcu buđenja nacionalizma. Ta slutnja je ugrađena u opis najmanje poželjnih ideološko-političkih transformacija palanačkog duha, u pravcu nacizma. Na tim stranicama Filosofije palanke sa razložnom zabrinutošću se govori o srpskom nacizmu i poetici srpskog nacizma.
U ovom trenutku ne može se izbeći pitanje: kako je uopšte bila moguća pojava srpskog nacizma u uslovima pre i za vreme II svetskog rata? Najpre, ta pojava nije zahvatila i prožimala čitavu Srbiju. Uvek je postojala i jedna druga, civilizovanija Srbija, koja je bila deo Antifašističke koalicije. Nacionalistička Srbija se, borbom protiv druge Srbije, u isti mah borila i protiv (dela) Antifašističke koalicije, a to znači protiv, u tom trenutku, jedino moguće civilizacijske koalicije u Srbiji. Međutim, sa stanovišta koje g. Lompar zastupa u Duhu samoporicanja, implicitno se podrazumeva da je mnogo bolji i srpski nacizam od antifašističkog socijalizma... Čak i fašistička Srbija je, dakle, za uvažavanje samo ako se bori protiv titoizma, a to znači i protiv Antifašističke koalicije. Eto gde se mogu naći istorijski i ideološko-politički koreni priče o “tuđinskoj”, “kolonijalnoj apologetici”, odnosno o “Senci tuđinske vlasti” (ovo poslednje je, u isti mah, naziv polemički najzaoštrenijeg odeljka u Lomparovom Duhu samoporicanja). Ova senka tuđinske vlasti i danas, navodno, caruje u Srbiji. Ipak, već je Filosofija palanke (1969) kritički rasvetlila pravu prirodu svakog, pa i srpskog nacizma. U toj knjizi srpski nacizam se ne posmatra u granicama prirode, već u granicama morala i na taj način se profiliše kao stanovište koje tvrdi: zlo i zločine čine uvek drugi, oni s one, druge strane brda, nikad mi. Ukratko, nacizam je uvek njihov, a ne naš... zato im ga treba – vratiti.
Sam duh palanke nije, bar ne nužno, prožet nacionalizmom, pošto on sam po sebi još nije ideološko-politički profilisan. Ipak, to je duh rigidnog, fanatičnog, crno-belog sveta (Konstantinović bi, s pravom, rekao: ne-sveta), pa je zato veoma pogodna struktura-dočeka za razno-razne, uključujući i najisključivije, ideološke pretenzije. Generalno uzev, nije čudno što je dekonstrukcija palanačkog duha nudila svojevrsnu kritiku svake manihejske ideologije, čak i pre njene obnove ili njenog povratka, na kraju XX veka. Najzad, Filosofija palanke se protivila svakoj neprikosnovenoj, isključivoj i ostrašćenoj deobi između jednog “mi” i jednog “oni”. Zato nije čudno što je pisac te izvanredne knjige napadan “sa svih strana”, kako s predumišljajem tako i bez predumišljaja, kako s delićem mozga tako i bez mozga.
Srpsko stanovište g. Lompara nastavilo je tu tradiciju prišivanja najrazličitijih etiketa koje, navodno, obelodanjuju činjenicu da su Konstantinović i njegovi istomišljenici (g. Lompar bi još rekao: sekularni sveštenici) prešli s one, druge strane brda, da su se otuđili od jata/gnezda, te da bi ih trebalo posmatrati kao tuđince/izdajnike ili, što se po srpskom stanovištu svodi na isto, kao kolonijalne apologete. Zato bi knjiga Duh samoporicanja danas mogla da se shvati kao praznom retorikom nakićeni katehizis palanačkog duha-anti-duha; mada je ta knjiga ipak, na prvom mestu, običan palanački pamflet, tj. pogrdni spis čiji cilj je da osvedoči i rascveta sopstvenu mržnju, da, ne birajući ideološka sredstva, svojim oponentima nanese uvredu ili ljagu.
Ipak, ovaj pamfletizam treba shvatiti ozbiljno. Evo zašto. Mada je agresivni etnocentrizam u svojoj simbiozi sa duhom palanke u više navrata na ovim prostorima doživeo traumatični poraz, otuda sledi da je na neki način “razumljivo” što njegov istorijski kolaps mora da se nečim – kompenzuje. Klevetanje i pamfletizam (pa i nemoćni moralizam) su jedan od načina da se ta borba nastavi drugim sredstvima. Istorijski porazi i zakonomerno posrtanje nacionalizma diktiraju, takođe, uslovnost po kojoj to “stanovište” prelazi u sferu opskurantskog, praznorečivog idealizma, i u najboljem slučaju postaje donkihotski oblik ideološke borbe. Ovu fantazmatsku ideološku opciju preuzima na sebe i Lomparovo srpsko stanovište čiji se retrogradni etnocentrički voluntarizam danas na “reprezentativan” način zastupa u Duhu samoporicanja.
Ali taj posao se obavlja uz mnogo rđave savesti i prenemaganja, pošto je u pomenutoj knjizi autor smatrao da mora donekle da umekša i prikrije jednostavnu činjenicu – koju su neki njegovi intelektualni prijatelji otvoreno iskazivali – da sintagma srpsko stanovište ima u stvari nimalo benigno i, zapravo, rigidno značenje srpskog nacionalizma. Osvešćenog ili ne. Pa pored mimikrije koju srpsko stanovište zastupa, ključne namere ove fantazmatske reanimacije nacionalizma su jasno prepoznatljive već na nivou bezobalne ili blanko legitimacije palanačkog duha, koja kao senka prati to stanovište. Palanački duh je imao dovoljnih razloga da iz poraza koji je doživeo zahvaljujući praktično neuspeloj simbiozi sa nacionalizmom izađe razočaran (ili: raz-očaran, pošto je jedno vreme očaran bez sumnje bio). Ali, pošto je nacionalizam nezamisliv u odsustvu te simbioze, onda je njegov prvi zadatak morao biti: da tu simbiozu obnovi i da, u tu svrhu, kritiku palanačkog duha (i pre svega Filosofiju palanke) podvrgne kontra-kritici. Tu istorijsku misiju bez ustezanja i bez ikakvih skrupula preuzeo je na sebe g. Lompar u Duhu samoporicanja, tom katehizisu “samosvesnog” srpskog nacionalizma.

Nesreća tamnog vilajeta

Nesreća, pa i traumatičnost realnog predstavlja samu “supstancu” života u palanci, ali supstancu koja je uvek u izvesnoj agoniji. Filosofija palanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi života na ovim prostorima, krizi u kojoj je nesreća upisana ili urezana, kao rutina i ožiljak, kao neizbežna frustracija života. Nema sreće u palanci, kao što je nema ni u srpskom stanovištu. Nema sreće i zato ima prokletstva. Kriza je protivcelishodni smisao palanačkog života, pošto duh palanke teži nečemu sasvim suprotnom: zbrinutosti, umirujućem poretku, slozi i organskoj homogenizaciji zajednice. U poslednjoj deceniji XX veka pomenuta kriza je dostigla svoj zenit. Konstantinovićeva knjiga je bila svojevrsna fenomenologija najrazličitijih tegoba palanačkog života. Težeći da iskoči iz zadatih okvira, palanačko bitisanje uvek nekako iznova zapada u njih. Ali, Filosofija palanke je ukazala i na jedan mnogo radikalniji aspekt tegoba palanačkog života, naime, ukazivala je na to da, u svom paroksizmu, nesreća može da potraži izlaz u pravcu nekih veoma opasnih, nacionalističkih ili, čak, nacističkih ideologija. Zato je moguće reći da je Filosofija palanke detektovala dubinu i razmere krize pre nego što je ona, mahnitom populističkom i autoritarnom politikom devedesetih godina, ekstremno produbljena.
Kada su se, posle pošasti, oni još uvek trezveni upitali: šta nam se zapravo dogodilo? – bilo je jasno da će iz te upitnosti morati da se izdvoje mnogi koji u svemu tome ništa nisu shvatili niti su želeli da shvate. Oni su palanački duh, kao i duh nacionalističkih zakletvi, naprosto – amnestirali. Kako je posle osvedočenih samosvesno-nacionalističkih svinjarija, dakle, danas, uopšte i moguća obnova ove simbioze palanačkog duha i nacionalističkog/srpskog stanovišta? Ključni pojmovi koje su nam različite filozofije istorije doskora nudile danas su temeljno uzdrmani. Ovaj potres je bio efekat već samog pada Berlinskog zida, a njemu je usledio i specifično balkanski efekt: raspad Jugoslavije. Naravno, tu je moglo biti svega drugog samo ne happy end-a, a po Konstantinovićevim rečima otvorila se "smradna utroba najvećih strahota za koje smo sposobni". Novija istorija se, na ovom tlu, pokazala neuporedivo složenijom, prljavijom i luđom nego što je to bilo kakav teorijski konstrukt mogao da zamisli.
Ono što je u toj priči konstanta bio je uzajamno zahtevana sinteza, simbioza ili integralna povezanost palanke sa nacionalizmom. Ovaj integralizam je istoriju nužno shvatao u retro-ključu, kao obnovljeni fantazam izvornog. Tako smo uvek iznova, ukleto dobijali pad u pred-modernost, agoniju koja iz boce pušta aveti prošlosti, oživljava nakaznu simulaciju balkanskog i srpskog Barbarogenija, rekonstruiše i renovira duh narcizma (mi pa mi).
Zasluga Duha samoporicanja je u tome što nam ta knjiga pokazuje da je danas još uvek moguća obnova ove simbioze palanke i nacionalizma, navodno u ključu moderne samosvesti. Ipak, ta knjiga, utonula u tradicionalizam, ne osvrće se na katastrofične istorijske činjenice po kojima su praktični pokušaji te simbioze u bliskoj prošlosti već imali istorijski grozotvorne učinke. Bilo kako bilo, za g. Lompara neprikosnoveno važeće geslo i dalje glasi: “Integralistička kulturna politika je jedini način da se očuva svest o celini srpskog naroda”. Dakle, celosna (totalizujuća) kulturna politika je jedini način da se očuva svest o celini... Ovde je još jednom na delu tautološka istina nacionalističkog samopotvrđivanja, nasuprot koje se svaka druga pomisao upisuje u navodni duh samoporicanja. U svetu vrednosnog, idejnog, kulturnog, političkog, demokratskog i civilizacijskog pluralizma insistiranje na integralizmu, na organskoj jedinstvenosti zajednice nužno je ekvivalentno insistiranje na jednoumlju koje, sada, ne mora više da bude totalitarno, već može da bude i primitivno ili pred-moderno.
Taj ritualni povratak integralnog duha moguć je kao namera, ali ne i kao izvršenje, bar ne bez ostatka. On je moguć zato što palanačko-nacionalistički duh ili avet, na ovim prostorima, naprosto, nije ukinut, a možda i ne može biti ukinut, pa je samo potisnut, gurnut u polje nesvesnog, “pod tepih”, ali je, time, i sačuvan, konzerviran, pripremljen za povratak ili obnovu... Sličnu situaciju imali smo i u socijalističkom razdoblju. Čak bi se moglo reći da se avet palanačkog integralizma u tom razdoblju osećala na neki način komotnije, bolje, jer je imala pokroviteljsku utopiju, te, zato, nije bila na vetrometini slobode koja uvek može da razdelotvori i rasprši homogenizujuće, integralističke naloge duha palanke. Zato se Konstantinović i odlučio da napiše Filosofiju palanke u vremenu u kojem je izgledalo da je ta priča naprosto – bespredmetna.
Samim povratkom palanačkoj osnovici života, posle sloma komunizma, doktrinarno jednoumlje je vraćeno primitivno-izvornom, obliku svog postojanja. Palanka je najneposrednije sivilo na sivom i zapravo je svojevrsni totalitarizam-bez-totalitarizma, bez politike, bez partijske ideologije, bez institucija i mehanizama države, bez policije itd. Ona je elementarni, bazični oblik homogenizacije jednog zaostalog, pred-modernog društva. U njoj imamo privilegovani oblik zaustavljenog vremena ili događanja u kojem se ništa ne događa.
Na palanačkim prostorima, po pravilu, predugo živi narod sa zakasnelim pretenzijama na modernost. Ali i sa uvek zakasnelom i uvek tek-nadolazećom nacionalističkom samosvešću. Palanački duh je bio i ostao najveći kočničar na točku vremena. On je infrastruktura svih naših nazadovanja. Njegova “epohalna” uloga obeležava onaj narod koji živi sa sistematski propuštenim mogućnostima samorefleksije. Zato se tom narodu ne čini opasna jedna opsenjujuća nacionalistička ideologija, koja mu, međutim, pridolazi sa obavezujućim razornim efektima.
Eto zašto nije previše opasno samo srpsko stanovište, jer je opasan palanački duh koji provejava kroz to stanovište i koji je bio i ostao strukturalna pretpostavka mogućeg povratka ne samo ideologije nacionalizma nego i njegove političke prakse. Bez podrške koja dolazi od duha ili aveti palanke, integralističko i, dakle, celosno, totalizujuće srpsko stanovište bilo bi zapravo smešna priča, sa tužnim egzistencijalnim posledicama. Srećom, poslednjih nekoliko decenija duh palanke se, sa svojim ideološkim i političkim produžecima, nadvio nad nama, mada pri tom nije bio u stanju da izađe na kraj sa kritikama koje su mu pridolazile i posebno sa Konstantinovićevom Filosofijom palanke koja je njegova lukavstva i radne mehanizme uspešno dešifrovala.
Otpori upereni protiv bilo koje kritike integralističkog, homogenizujućeg ili organskog shvatanja zajednice u kojoj živimo nužno postoje, upravo kao faktor same integracije. Zato je integralističko-fundamentalistički intonirani Duh samoporicanja ne samo skladište predrasuda koje nam nudi palanački duh na ovim prostorima, već je, u isti mah, sirenski zov upućen savremenim političarima i politikantima u Srbiji. Nažalost, danas (kao i juče) prisutna i raspoloživa politička višeglasnost u Srbiji skoro da horski ugađa tim predrasudama kao fatalnoj i zato “oprostivoj” zaslepljenosti sopstvenih birača. Otuda nije čudno što je Filosofija palanke i sada neprevaziđeno aktuelno štivo, što je neophodna za razumevanje onoga što mi u ovom trenutku jesmo i kuda idemo ili, bolje rečeno, kuda ne bi trebalo da idemo.

Žargon palanke

Nema ničeg čudnog u tome što je staro nacionalističko stanovište našlo u Duhu samoporicanja novi, nadahnuti ton pamfletizma čija poenta je sadržana u veštini primitivnog, podbadajućeg udvaranja onome što je u palanačkom duhu – najgore. Srpsko stanovište je, dakle, žargon (ili: pokvareni govor) koji nema nikakav poseban retorički status, sem demagoško-pamfletskog. Njegov način govora/pisanja je lišen obavezujuće razložnosti, ali, pri tom, želi da sebe prikaže kao nešto što ima stila... Jer, palanka, to je stil. Ipak, u palanačkom žargonu imamo jedan stil-bez-stila, pošto je to stil koji bi hteo da sebe i svoj pokvareni govor liši sadržinskih okvira i određenja, obaveza i odgovornosti. Cilj je da takav govor bude primenljiv na sve što mu je po volji i još više na ono što mu nije po volji.
Mora se reći da Duh samoporicanja nije tekst kojeg krasi bilo kakvo preplitanje žanrova, sem ukoliko među-žanrovsku pometnju shvatimo kao to preplitanje. U srpskom stanovištu koje propoveda g. Lompar na delu je nedoraslost bilo kom žanru, pa i žanrovskoj kombinatorici. U njemu se svaki žanrovski izraz odmah transformiše u pamfletski anti-žanr, odnosno u pamfletizam kao žanr. Ipak, sam duh palanke nije lišen stila. Šta to znači?
Sama reč stil (od grč. stylos, lat. stilus – obična gvozdena rezaljka ili na jednom kraju zašiljeno gvožđe kojim se paralo, tj. pisalo po voštanim tablicama) označava način pisanja, upisivanja izvesnih misli i u isti mah označava ostavljanje traga ukoliko taj trag predstavlja utabanu naviku ili drugu prirodu. Stil je kolektivna, kodifikovana, stilizovana volja urezana u voštane tablice... U samom duhu palanke služba stilu – kaže Radomir Konstantinović – ide do njegovog obogotvorenja. U stvari, stil je nesvesna struktura palanačkog duha. Zato je on sve, a čovek, ta egzistirajuća, svesna individua nešto već mnogo manje. U tom smislu, nije čudno što se u Duhu samoporicanja po pravilu nipodaštava čovek, i to pre svega u liku bilo kog autora s kojim se polemiše, na kojeg se baca ljaga, koji se kleveta.
Filosofija palanke, kao što je poznato, počinje s poglavljem čiji naziv je: “Stil, najviše načelo palanke”; ispred toga stoji: “Umesto uvoda”. Da bismo razumeli ovaj uvod umesto uvoda, moramo, za trenutak, da se vratimo ključnom određenju palanke kao kvazi-načela ili kao filosofije umesto filozofije. Ova određenja se ne profilišu na početku ili na kraju, već duž čitave Filosofije palanke. Palanka je duh, nalog, zapovest neprikosnovenog počela, načela, a to načelo je, kao i svako načelo, negde upisano, utisnuto, urezano. Pri tom, ono se čita kao da je dato po sebi, kao da nije upisano, kao da je lišeno pisanih tragova. To je, dakle, načelo bez jezika i bez institucionalnih pravila koja se urezuju na vlastitim tablicama ili upisuju na papiru. Ukratko, to je filosofija čije osnovni zakon, nomos glasi: nemoj da filozofiraš. U duhu palanke, kao i u duhu nacionalizma, naprosto, nema i ne sme da bude nikakve filozofije, nikakvog mišljenja i naročito ne onog koje misli tzv. svojom glavom.
U pomenutim duhovima ono označeno dato je mnogo pre samog označitelja ili radikalno bez njega. U tome je bitan smisao ove filosofije-bez-filozofije. Ona je pupčanom vrpcom vezana za prvobitni, plemensko-patrijarhalni, primitivno-logocentrički stil, urezan (ili: tetoviran) u naše živote. Pa ako bismo za ovu filosofiju-bez-filozofije morali da kažemo da joj je svojstven palanački stil, onda to mora biti stil samog označenog: plemena, roda, palanke, a ne bilo kakvog označitelja (filozofije ili filosofije). Ukratko, to je stil demagoškog zavođenja ljudstva, putem zašiljenog gvožđa kojim se para po njegovom telu, a da ljudstvo to zapravo ni ne zna. Toliko, dakle, o samosvesti palanačkog duha ili duha nacionalizma. Sama Stvar je uvek prva. Zato su i etnocentrički demagozi koji drže zašiljeno gvožđe u rukama, bar naizgled, nebitna pojava, pošto je bitna palanačka, jedno-obrazna, sveobavezujuća Stvar.
Budući da je palanka svodiva na banalni život palančana u njoj i da je neposrednost njeno načelo, tj. ono po čemu jeste sve što u njoj jeste, i budući da rečena neposrednost mora da se bespogovorno uvažava, dakle, bez reči, misli, teksta, pisaljke i pisma, onda tako shvaćena palanka liči na naš stil života, na zašiljeno gvožđe kojim se na našoj koži tetovira logos i logika života. Sve u svemu, duh palanke je stilizovan u načelo po sebi, što, paradoksalno, podrazumeva odustajanje ili brisanje stilizacije kao nekakve subjektivne, svesne ili samosvesne operacije. Svi drugi paradoksi palanačkog stila proizlaze iz ovog prvog! Zato je palanka nešto što se od pojedinca do pojedinca, u vremenu i prostoru, ustanovljuje kao ponavljanje kojim komanduje ne toliko izrečeni, koliko urezani palanački logos. Načelo palanke je prećutno pozivanje na ono oduvek-tu i oduvek-takvo, na supstancijalno-”naš” život u njoj, na, kako bi rekao Hajdeger, bezlično se (radi se, živi se itd.), dakle, na Isto na koje smo uvek već pozvani, a da to, po pravilu, ne znamo i ne primećujemo. Tu pozvanost i to pozvanje Konstantinović, s pravom, naziva stilom. Eto zašto je stil najviše načelo palanke. Stil je najviše načelo palanke kao što je maternji jezik najviše načelo svakog, pa i srpskog nacionalizma. Naravno, jezik, sam po sebi, za tu patologiju nije nimalo kriv.

Nema palanke bez suštog pamfletizma

U zajednicama bilo koje vrste, priroda je uvek nekako posredovana ne-prirodom koju možemo nazvati i kulturom (u najširem značenju te reči, a reč kultura, kao što je poznato, dolazi od lat. colere - gajiti, negovati, naravno, šta drugo nego – prirodu). Palanka je, u najboljem slučaju, posredovana neposrednost, kao što je to i rod, pleme, kolektivitet. S tim što ona sebe “hoće” i “vidi” kao čistu neposrednost, kao prirodu. Ona bi htela sebe da gaji, neguje kao najneposredniju realnost, dakle, kao zdravu prirodu, rod, pleme. Ali to je neposrednost koja je uvek posredovana izvesnom kulturom. I ponajpre: njenim duhom, sablašću, stilom kao uzaludnom, očajničkom težnjom za jedno-obraznošću koja bi dopirala do najneposrednije prirode kao po sebi datog zakona, kao samog realizma palanke.
To očajavanje za jedno-obraznošću, kako bi to rekao Konstantinović, za ponavljanjem kojim komanduje Isto, kako bi rekao Derida, ključno je ekonomsko i energetsko načelo na kome počiva ne samo duh palanke nego i stil svake homogenizacije. Istorija nam govori da je ovo energetsko načelo u stanju da se raspomami, da zapadne u tešku iracionalnost. To proizlazi iz same očajničke prirode jedno-rodnosti ili jedno-obraznosti koja nikad ne dostiže svoj cilj, kojoj se modernost (kretanje u vremenu) uvek pridodaje kao nevoljna kontraindikacija, kao kontrasvrhovitost koja joj izmiče. Zato je i stilizovani duh srpskog stanovišta nužno duh očajanja za duhom kao duhom (i dahom) neposrednosti, za duhom zbrinjavanja u Svetu br. 1., naravno, “našem” svetu, a ne “tuđinskom”, vapaj za dušom Tamnog vilajeta kao središta sveta ili mesta na kojem prebiva središte sveta.
Stil, prema tome, nije nešto što protivureči načelu palanke ukoliko je to načelo primitivno-realističko, ukoliko je (naizgled) lišeno refleksije i pisma. Tzv. zdravi razum je stil. Olako imenovanje, o kojem govori Konstantinović, takođe je stil. Egzorcizovanje paradoksa i aporija iz stila je takođe stil. Stil ne negira primat po sebi datog, ne-pisanog bića; on nije način pisanja, tekstualno raz-delotvorenje mita prisustva; naprotiv, on je potvrda zaustavljene neposrednosti; zaustavljenog života; on, samo, potvrđuje primat i hegemoniju tog u sebi zatvorenog, anti-tuđinskog života. Zato je moguće reći da stil čuva palanku kao što palanka čuva njega. Štaviše on je najborbenije oružje palanačkog duha. Eto zašto “palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog (ili oličenog) u tom stilu. Veliki 'svet' je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, dakle, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme” (Filosofija palanke, 7).
Mi danas znamo (da li zaista znamo? i koji mi?) da palanka nije nikakvo organsko, ontološko, eshatološko (nebesko) ili onto-teloško načelo, mada bi to, naravno, htela da bude. Znamo da ona nije Prvo, mada se izdaje za simulakrum Prvog. Ako je palanka započinjanje i zapovedanje, što su značenja sadržana i u grčkoj reči arhe (počelo, načelo), ona je to na stilizovan način, jer u njoj se ovo započinjanje/zapovedanje, realno uzev, svodi na rigidno ponavljajući, uvek isti način upisivanja, urezivanja u palanačke navike, čak i onda kada se pruža otpor tim navikama (!), te se, ukratko, njen stil svodi na potvrdu (palanačke) prirode kao druge prirode. Zato je najviša filosofija palanke oličena u bezbednom, osiguranom stilu kao iskonskom ritmu jedno-obraznosti, ali i kao očajanju zbog nikada dovoljno dosegnute jedno-obraznosti. Inače, stil se obično nudi unutar naizgled benigne sintagme: naš stil života.
Za palančanina, svet je svet sila koje se udružuju ili razdružuju, kon-frontiraju i izvode na front. Sile se zavode u jedinstvo, slogu, da bi se suprotstavile nekoj drugoj družini/združenosti sila. Eto zašto palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, pošto, videli smo, on ima jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog (ili oličenog) u samom tom stilu. “Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje 'sveta' kao čista negacija palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelovljenje kakofonije, muzika samog pakla” (Filosofija palanke, 7).
Kad srpsko stanovište kao stanovište osvešćenog nacionalizma svuda, paranoično uočava spregu lokalnih i svetsko-istorijskih sila koje žele da degradiraju tzv. srpski stil življenja, ono u takvom svetu palanački projektovanog kretanja postvarenih sila u isti mah vidi stilizovanu mentalnu zbrinutost unutar osiguranih fikcija koje imaju obavezujuću saglasnost zato što izazivaju obavezujuće protivljenje, a imaju obavezujuće protivljenje zato što izazivaju obavezujuću saglasnost. Ove uzajamne obavezanosti, sa-determinisanosti, naravno, ne dopuštaju u sebi i svom prisustvu ni trunku slobode – bez obzira što su samom srpskom stanovištu, kako ga interpretira pisac Duha samoporicanja, usta puna reči sloboda. U tom silovito-okupiranom prostoru izlišno je očekivati da će biti tolerisana prava individua kao sveobavezujuća, univerzalna, ljudska... Štaviše, u samosvesno-nacionalističkom stanovištu nema prava na egzistenciju izvan obavezujućih determinacija: plemena, roda, palanke i drugih ontičkih i onto-teoloških sila. U toj ravni je, dakle, palanački duh nužno etnocentrički profilisan ili stilizovan, tako da on na potpuno “prirodan” način u sebi zbrinjava i siloviti duh srpskog stanovišta.
Kako, onda, da okarakterišemo stil kojim se služi Duh samoporicanja? Nećemo pogrešiti ako kažemo da je to, u stvari, stil zaljubljen u sivo palanačko postvarenje koje ne zna i ne želi da zna za bilo kakvog subjekta, individuu, pojedinca, već samo za obavezujuću svedenost počev od onog supstancijalnog: vilejetske homogenizacije. Sve u svemu, to je stil jednog mi pa mi! Onog mi koje se u vremenu ponavlja težeći da kroz samo ponavljanje izbriše svaku razliku i da subjektivnost primakne praroditeljski prvobitnom, izvornom mi. Zato, u svekolikom čovekovom životu nije više važno bilo kakvo ja ili ti, važno je samo to golemo i narcisoidno mi. Iliti: mi pa mi.
Eto otkud srpskom stanovištu ova adoracija palanačkog postvarenja ili, što se svodi na isto, pred-modernog esencijalizma uperenog protiv lične odluke i slobodne egzistencije čoveka gde god da on bitiše. Bez sumnje, poreklo toga treba tražiti u nedostatku elementarne filozofske kulture ovog samosvesnog, a neosvešćenog nacionalizma. Ipak, nedostatak kulture u danas aktivnom nacionalizmu nadoknađuje se pamfletizmom kao pomenutim stilom-bez-stila, kao nemoćnim bacanjem “uvreda” i “ljage” na sve oponente. Konstantinović je s pravom tvrdio da nema duha palanke bez suštinskog pamfletizma. A to je, u stvari, pokušaj da se, “traženjem krivca 'napolju', u 'svetu'“, ospolji, objektivira mržnja koja je izraz “neizbežnosti tragične egzistencije” (v. str. 24). A ta tragičnost se pre svega (mada ne i isključivo) ogleda u tragičnosti samog roda u agoniji, tragičnosti istorijskih poraza koje je u više navrata morao da istrpi nacionalizam, a samim tim i nemoćni moralizam rodne misli, koji se na te poraze nadovezao.
Pamfletizam je u suštini žalosna reakcija na palanačko-patrijarhalno-nacionalistički gubitak subjekta u igri razobručenih sila. On je izraz ostrašćenosti u kojoj iščezava ne samo vlastitost nego i vlastitosti najdraža Stvar. U stvari, on je neurotična (ili: paranoična) reakcija na pomenuti gubitak. Zato pamflet može da bude samo oblik “simulirane tragedije”, odnosno uzaludnog pokušaja da se tragedija – izigra, prevari.
U isti mah, pamfletizam je odbijanje “sukoba u subjektu 'prenošenjem' njegovim u isključivi sukob sa svetom, ali sukob koji je egzistencijalno prividan jer je ovde subjekt prividan...” (25). Ukoliko je veća nečija nesposobnost da se sukobi sa samim sobom, da samoporekne sopstvene preživele likove opstanka, svoje besmislice i gluposti, utoliko je u njemu, s pravom smatra Konstantinović, veća žudnja za pamfletizmom. Zato ovaj udes obeležava skoro svaku stranicu Lomparovog Duha samoporicanja. On nije rezultat zagrižene proizvoljnosti, već, pre, učinak konstitucionalno nemoćnog, jer palanačkog, duha. Iako je samo na prvi pogled izraz rastrzanosti i sukoba, tako da u tom smislu kao zagrižena ideologija protivureči duhu jedno-obraznosti i celosnosti, ipak pamfletizam samosvesno-nacionalističkog stanovišta je, naprosto, apriorizam koji uvek vojuje za praroditeljsku, rodnu ili rasnu Istinu-Celinu!
Za kakav god ideološko-politički i civilizacijsku model, nalog ili normu da se danas opredeli Srbija, infrastrukturna osnova tog kretanja ne bi smela da bude oličena i obezličena u klevetničkom duhu kvazi-književnog anti-evropejstva. To je kritički aksiom koji nam kaže: kleveta je u stvari polemocentrički teg, sidro ili sredotežni, etno-centripetalni nalog imperativnog zbijanja, zaustavljanja, zaglibljavanja u blato i nemoć, te, prema tome, svakako nije nikakvo kretanje napred. Kao što tradicionalizam nije spojiv s modernizmom, tako i etnocentričko kretanje nije spojivo sa centrifugalnom socijalnom otvorenošću. Sam R. Konstantinović je u Filosofiji palanke više nego jasno pokazao zašto je to tako. Ali, za sam duh Duha samoporicanja, odnosno za taj projekt modernog, samosvesnog nacionalizma to je moralo biti podložno bespoštednoj kritici.

Udruženi ideološki poduhvat

Tekst O srpskom stanovištu: mi pa mi, objavljen u časopisu Sarajevske sveske (br. 37-38, 2012), predstavlja nedvosmislenu kritiku prvog izdanja Duh samoporicanja (Novi Sad, 2011). Ta kritika se, očigledno, ogrešila o hermeneutički senzibilitet koji provejava Duhom samoporicanja, odnosno njegovim razumevanjem modernog, samosvesnog srpskog nacionalizma. Zato se u trećem, dopunjenom izdanju te knjige pojavio polemički dodatak kojem je autor dao naziv: U senci tuđinske vlasti (strane: 443–638). U ovom dodatku g. Lompar se osvrće ne samo na moj tekst iz Sarajevskih svezaka već i na tekst Dejana Ilića Okretaj točka, koji je objavljen na sajtu Peščanika (2012). Pri tom, g. Lompar u rečenom dodatku uopšte ne pominje imena svojih kritičara, kao da oni i nisu pisali svoje tekstove, već kao da su ih pisale (medijske) institucije: (1) Peščanik i (2) Sarajevske sveske. Kada autor Duha samoporicanja želi da kaže M. Belančić, on kaže: Sarajevske sveske. Taj polemički manevar težak je preko sto strana. Poenta operacije je sledeća: zasipajući kritikama svoje kritičare (tj. Dejana Ilića i mene) pisac Duha samoporicanja istim gestom kleveta i izvesne medijske institucije, njihove urednike i saradnike, kao i udruženi ideološki poduhvat koji njih, navodno, pokreće...
Deo objašnjenja za tu operaciju dao je sam g. Lompar, dajući do znanja već na početku svog dodatka (trećem izdanju) da on ne iznosi tvrdnje ili stavove svojih oponenata, pa ni problem koji se tu pojavljuje, čak ni samu optužnicu, već da iznosi izvesnu presudu: reč je o udruženom ideološkom poduhvatu, o kolektivnom poduhvatu, o političkom potkazivanju i tome slično. Uverljivost ovakve presude očituje se, po piscu Duha samoporicanja, već u samoj dramaturgiji povučenih poteza. I sad bi neko mogao da pomisli kako to nagoveštava neku neobičnu dramu, ako ne i tragediju... Međutim, po g. Lomparu, najvažniji deo pomenute dramaturgije ogleda se u činjenica da se kritike Duha samoporicanja i srpskog stanovišta pojavljuju u Peščaniku i Sarajevskim sveskama! I za g. Lompara to je sasvim dovoljno. On nema nikakvu dilemu: njegovi kritičari zastupaju mišljenje “koje je samo jezgro i delatni momenat ideologije sekularnog sveštenstva”. Prema tome, ni Peščanik ni Sarajevske sveske nisu obični mediji, već su mnogo više od toga: eksponenti ideologije sekularnog sveštenstva... šta god da to znači.
Umesto jednostavne rasprave, civilizovanog dijaloga, pa i sporenja argumentima, srpsko stanovište prihvata borbenu, manihejsku, crno-belu ideologiju u kojoj se oponenti unapred tretiraju kao postvarene sile, neprijatelji koji se nužno okupljaju, zbijaju redove, ideološki i politički grupišu, oko proizvoljno sazdanih kolektivnih entiteta kao što su sekularno sveštenstvo, kolonijalni apologeti, savremeni titoisti i tome slično. Taj stil srpskog stanovišta neodoljivo podseća na ideološka klevetanja iz razdoblja mekog totalitarizma, gde po pravilu nisu kritikovani pojedinci, već grupe (recimo: reakcionari, liberali, anarhisti, anarho-liberali itd.). Te grupe ili “oni” su bili definisani kao unutrašnji neprijatelj koji sklapa tajni savez sa spoljašnjim neprijateljima i zajedno sa njima oličavaju – kako bi inovativno rekao g. Lompar – kolonijalne apologete. A to je, zatim, razlog što ovaj teoretičar književnosti XVIII srpskog veka može da tvrdi: “oni koji su se usmerili protiv sadržaja i zaključaka moje knjige nisu pojedinci kao takvi, već su oni predstavnici ideologije koju podvrgavam kritici” (453).
Kao baštinik osamnaestovekovnog provincijalnog duha g. Lompar ne raspravlja sa stavovima koje Dejan Ilić i ja izlažemo u pomenutim tekstovima, već sa sopstvenim iskrivljenim, ideološkim i, zapravo, smešnim pseudo-interpretacijama tih stavova i tekstova. Time on pokazuje šta je valjan način da se srpsko stanovište privede samosvesti. Reč je o metodi interpretativnog izobličenja svega što dolazi spolja, s ciljem da se raspravlja samo sa samim sobom, odnosno sa vlastitim utvarnim konstrukcijama. Upravo u ovom postupku profiliše se priroda srpskog stanovišta kao samoosvešćenog nacionalizma. Sam postupak takvog samoosvešćivanja savršeno je u skladu sa palanačko-pamfletskim stilom koji provejava Duhom samoporicanja kao njegov ključni i, svakako, strateški opredeljeni afinitet.
Ali ovo uniženje komunikacijske kulture, njeno svođenje na obesmišljavanje svakog oponenta, leži dakle – to više puta treba napomenuti – u samoj srži srpskog stanovišta, budući da ono teži da svaku misao koja mu se suprotstavi odmah polemo-centrički izobliči, i zatim, da je tako izobličenu ponudi kao dokaz vlastite etnocentričke vizije. Ukratko, za pisca Duha samoporicanja sve se, manje-više, svodi na neobični konstrukt nekog grupnog, udruženog ideološkog poduhvata, iza kojeg se kriju “sukobi istorijskih sila”... Zato se u toj knjizi ni sam autor ne pojavljuje kao pojedinac, već samo kao eksponent srpskog stanovišta ili srpske kulturne politike.
Kao vrhovni dokaz da je, u slučaju Ilićevog i mog teksta, reč o udruženom ideološkom poduhvatu g. Lompar navodi činjenicu da mi podjednako vršimo bezuslovnu kritiku samog pojma srpsko stanovište. Tačka, to je sve. Očigledno, već to je dovoljno za inkriminaciju ili ogrehovljenje takve kritike. U rečenim tekstovima postoji nešto što g. Lompar naziva obavezujućom saglasnošću, koja, navodno, podrazumeva spregu svetsko-istorijskih i domaćih sila ukoliko one žele po svaku cenu da preko Peščanika i Sarajevskih svezaka degradiraju srpsko stanovište. Eto zašto srpsko stanovište “legitimno” koristi svoju pamfletsku snagu, nedvosmisleno kritički uperenu protiv kolonijalnog položaja srpskog naroda, a to znači i protiv svake evropske integracije tog tamnog vilajeta koji se zove Srbija.
Pošto je etnocentričko poreklo srpskog stanovišta suštinski vezano uz etnocentrički duh palanke, onda su oba ta etnocentrizma, u svojoj simbiozi, nužno polemocentrički strukturirana, a to u sudnjoj instanci, koja je instanca agonije, znači da njihov polemocentrizam, naprosto, ne bira sredstva. Eto zašto samosvesni nacionalizam, o kojem govori g. Lompar, u svojoj srži ne može da bude drugo do – brutalni pamfletizam. U toj strategiji nije na delu mišljenje, već manipulacija istorijskim silama u kojoj (manipulaciji) nema mesta za pojavu ili priznanje bilo kakvih individualnih namera, pa ni individualnih prava. Puneći stranice Duha samoporicanja omraženim silama, Lomparovi pamfletski protiv-dokazi nisu ni jednog trenutka spremni da se upitaju: šta moji oponenti zaista tvrde? Koji smisao i težinu imaju njihove zamerke? Takva pitanja se ne smatraju doličnim, budući da u palanačkom stilu srpskog stanovišta nema ni grama sumnje ili upitnosti, u njemu se javljaju samo osude koje su unapred, dogmatski i doktrinarno osigurane. Taj polemocentrizam jedino svom mi-pa-mi stanovištu pripisuje nedodirljivu, svetu, fetišku vrednost. Kad je reč o obavezujućoj saglasnosti različitih kritičara srpskog stanovišta, kojima je zajedničko to da u ovom stanovištu vide izvesno samoporicanje duha i daha, smisla i pameti ljudske, onda je jasno da ta saglasnost dolazi, pre svega, od uvida u besmislenost ostrašćenog mi pa mi stanovišta kojeg, bez predumišljaja, zastupa g. Lompar.

Organizam

Po Filosofiji palanke, celosnost zatvorenog palanačkog duha u kojem se teško diše, ima suštinsku potrebu da sebe predstavi kao organizam ili kao organsko shvatanje kulture. Palanka tome teži. Ona teži osiguranom stilu jedne neprikosnovene organizacije/organizma, stilu kao „rezultatu koji se hoće pre procesa (podvukao: R. Konstantinović), izvan njega, onako kako se hoće plemenski duh, a hoće se upravo zato što je duh palanke izvan njega i njemu pokušava da se vrati“ (15). Iako je, dakle, rezultat pre procesa, ovaj osigurani stil palanke je ipak, u tom svom normativizmu, nešto što stalno želi da se vrati plemensko/organskom duhu kao svom (onto-teološkom?) uzoru, kao normi koja je u najtvrđoj (= prirodnoj) stvarnosti već potvrđena i zaustavljena. Međutim, tu imamo i jedan raskorak kojeg je pisac Filosofije palanke savršeno svestan: bez obzira što je rezultat pre procesa, duh palanke se, kao nekim prokletstvom, postavlja izvan ove organsko-plemenske (nad-) stvarnosti kojoj tek pokušava da se vrati. Otuda je i povratak plemensko-palanačkoj integralnosti, celosnosti usidrenoj u prirodnoj neposrednosti, uvek nova i uzaludna težnja da imamo ono što već „jesmo“.
Priroda je uzaludni garant da je u našim životima „sve u redu“. Prirodni poredak je poredak-poretka ili poredak-reda, i onda kad se živi i kad se umire, i kad se opstaje i kad se propada. Šta god da je još, palanačka kultura/duhovnost je u isti mah i fundamentalno – organska. Ona je elementarni, prirodni, ali i fatalno-neuspešni mehanizam samopotvrđivanja organskog jedinstva, tj. integralizam zajednice. Ovaj fundamentalizam i integralizam su njeno prokletstvo. Pred „opasnošću“ samoporicanja, samonegacije, fundamentalizam nudi nikad-dovoljno-osigurano spokojstvo u jatu/gnezdu. Sve drugo i sama drugost se, u palanačkoj kulturi/duhovnosti shvata kao ukleto udaljavanje od Organizma, kao poricanje Organizma, a time, onda, i kao samoporicanje.
Organska kultura je pokušaj da se prirodna organizacija života uvuče u razmak između onoga što jeste i onoga što treba da bude, s ciljem da se taj razmak na neki način – poništi. Zato se može reći da je organska kultura u krajnjoj, sudnjoj instanci privilegovana kultura palanačkog duha, pošto je, kao takva, bez sumnje najtvrđa garancija kulturnog jedinstva. „Misao o jedinstvu je ovde, kao i u svemu drugom, prvorazredna. Ona je plemenska misao, ili misao plemena u agoniji, misao duha palanke koji, pokušavajući da prihvati svoju van-istoričnost (s onu stranu preobražavanja), teži pre svega ovom jedinstvu, sve do opsesivnog motiva organskog. Odsustvo organskog je jemstvo katastrofe“ (Filosofija palanke, 151).
Prema tome, organizam je unapred osigurano bitisanje u zajednici. On je najneposrednijim dodirom, takoreći simbiozom „preko plota“, „sokaka“ i „tamnog vilajeta“, mutnom organskom hemijom nastalo – zajedništvo. Zato je taj naturalistički integralizam osigurani užitak u vlastitoj rodnoj organizaciji, skoro bi se moglo reći: orgastička simbioza. Za tu prirodnu (a to znači i – nesvesnu!) sintezu ili simbiozu svaka heterogenost, pa i heterogeni oblici seksualnosti, opasni su rizik; a rizik je najava bola čiji uzrok dolazi spolja i koji se u palanci leči nagonskom težnjom vlastitog tela-bez-organa i bez-razlika za sve većom integracijom i homogenizacijom.
Naravno, palanački organizam reaguje na bol, ali reaguje na svoj, ne na tuđi. Tuđe je otuđeno, tuđinsko i kao takvo zaslužuje da bude još žešće gurnuto u sferu otuđenja. Postojimo samo mi kao mi, mi pa mi. Sve ostalo je, kako bi rekao g. Lompar: u senci tuđinske vlasti. Ali na to bi pisac Filosofije palanke, odmah, odgovorio: „Ako se u novijoj srpskoj kulturi strah od tuđeg uticaja, od tuđinstva, strah izrazito plemenski, javlja naporedo sa strahom od brzine promena, od vremena kao same brzine, to je otuda što je on veran pre svega organskom kao idealno van-vremenom, pa u tom smislu i statičnom“ (isto, 152-153). Nemajući nikakve predstave o vremenu, organska kultura ne zna ni za tragično i, naravno, ponajmanje je osetljiva na stradanje tuđeg/tuđinskog. Tragično unutar organske, nacionalne, patriotske kulture moguće je samo u ideološke svrhe, i to u slučaju kada je anticipacija bola kojeg u njoj izazivaju drugi i, generalno uzev, spoljašnja ili unutrašnja drugost. Dakle: spoljašnje poricanje ili unutrašnje samoporicanje. Sama tuđost, otuđenost se uvek svodi na nešto spoljašnje. Zato je za ovu tamnovilajetsku ideologiju svako samoporicanje, naprosto, tuđinsko, represivno, kolonijalno...
Svaki pozitivitet u praktičnom životu nužno je izvesna negacija negacije. On dakle nije dat neposredno, kao nekakva priroda, nego kroz (posredujuću) negaciju onoga što (latentno ili manifestno) negira samu prirodu/život i, u sudnjoj instanci, kroz negaciju smrti. Zato ljudski organizam koliko spontano toliko i naviknuto reaguje na bol koji voljom prirode simbolizuje njegovu destrukciju. Opstanak se, u toj ravni, eksponira kao prvi, najprimitivniji, najhitniji oblik postojanja života životom i, u tom smislu, prvi uslov njegove celosnosti, integralnosti. To je tako zato što, po Darvinu, opstanku uvek preti njegova opozicija – nasilna smrt. Ali, počev od ovog naturalističkog koncepta, svako drugi, sve drugo i sama drugost su za logiku primitivnog, plemensko-palanačkog opstanka isto što i smrt. Zato, s pravom tvrdi R. Konstantinović: „strah od dodira sa tuđom kulturom je neizbežan za ovaj duh plemena u agoniji: sve tuđe (ovde ’evropsko’), jeste iskušavanje samosvojnosti ovoga plemenskog duha (danas je ta samosvojnost, bez sumnje, oličena u Lomparovom srpskom stanovištu u kojem je strah od evropejstva ključna ideološka trauma: M. B.), iskušenje od-rođavanja ovog duha koji pokušava da ostane rodovski duh (duh roda)“ (155).
To od-rođavanje se u knjizi Duh samoporicanja očigledno inkriminiše kao suštinsko samoporicanje i kao sam duh samoporicanja. Ali, naravno, ako se opstanak shvati kao alfa i omega svekolikog života, onda on prestaje da bude osnov-mogućnosti nečeg višeg, značajnijeg, složenijeg, bogatijeg, i postaje osnov za srozavanje na niske, ako ne i najniže grane borbe za opstanak. Ali time, naravno, i sama ova borba postaje laž ili zloupotreba života koji, kao ljudski život, ipak ne zaslužuje takvo svođenje. Činjenica uvek prisutne i strašne pretnje-samoporicanja (ili: od-rođavanja) za patrijarhalno-palanački duh postaje, tako, prvorazredna činjenica života-bez-života i upravo zato je ona svakodnevna zloupotreba života. Ona je zloupotreba zato što prvu i poslednju svrhu života svodi na opstanak, na puku logiku opstanka, sabranosti i zbrinutosti u jatu/gnezdu.

Neverujući-drugi

Nacionalizam postaje moguć onog trenutka kada latinska reč natio, koja je označavala boginju rađanja i porekla, prestaje da se odnosi samo na „narodne grupe” ili „okupljeno mnoštvo”, da bi postala refleksivno-politička kategorija, odnosno ideologija koja omogućuje nastanak jedne nacije u modernom smislu te reči. To se, kao mogućnost, javlja tek onda kad nacija poprima značenje nacionalne države, odnosno kada se u pojmu nacije uspostavlja koincidencija s jedne strane državnog, a s druge narodnog (najčešće etničkog okupljanja ili mnoštva), s tim što je reč nacija, naravno, u stanju da označi i jedno i drugo. Očigledno, ova koincidencija naroda i države nije data od same prirode i po prirodi. Tek sa konstituisanjem države u modernom smislu, kao refleksivno-političke instance, nacija postaje moguća kao u isti mah prirodna i istorijska pojava. Eto zašto ona postaje istorijska datost tek negde sredinom osamnaestog veka.
Nacionalizmi su obično ideologije koje prethode konstituisanju nacionalne države s ciljem da to konstituisanje podstaknu. Samo konstituisanje je, po pravilu, nasilan proces koji se svuda pozdravlja i slavi. Međutim, u tom procesu uspostavlja se idealni konsenzus koji omogućuje da članovi date zajednice bez ustezanja kažu: „ovo je moja zemlja“. Taj konsenzus je idealan, tj. nije (sasvim) realan, zato što u svakoj zajednici postoje i etničke manjine koje u rečeni konsenzus mogu i da se ne uključe, a to se događa onda kada je taj konsenzus isključivo etnički-nacionalno ili nacionalistički obojen, dakle, kad nije građanski državno-nacionalni konsenzus. Kad se jedna zajednica konstituiše u državu ona, da bi bila zajednica svih svojih građana, mora da zaboravi na nacionalizam koji njoj prethodi i da postane ravnopravno ili pristojno mesto za život svojih građana, tj. zajednica slobodnih, nepotčinjenih subjekata, bez obzira na njihovo etničko poreklo. Štaviše monopolska pozicija većinskog naroda u procesima odlučivanja zahteva (u civilizovanim zemljama) različite oblike pozitivne diskriminacije manjina, kako bi ove ipak imale ravnopravan položaj i, naravno, osećaj da su ravnopravni građani, da bi, dakle, mogli da kažu da je to i njihova zemlja. U protivnom, ta zajednica biva nužno rastrzana, razjedinjena i nesrećna.
Kantova formulacija koja glasi: „Ono mnoštvo, koje se na osnovu zajedničkog porekla smatra ujedinjenim u građansku celinu, naziva se nacijom (gens)”, može da se čita kako na klasičan tako i na moderan način, shodno tome šta se učitava u reči građansko. U ovom trenutku, bez sumnje, zanimljivo je pitanje: šta je učinilo da se nacija od kategorija rođenja i porekla u jednom istorijskom trenutku (i, dakle, protivprirodno) transformiše u refleksivno-političku kategoriju? U političku Stvar?
U tom pogledu, veoma je važno to što Slavoj Žižek tvrdi u Metastazama uživanja. Po njemu, naime, nacionalna identifikacija „po definiciji, podupire odnos prema Naciji kao Stvari. Ta Nacija-Stvar određena je nizom protivurečnih svojstava. Ona nam se ukazuje kao ’naša stvar’ (možda bismo mogli reći cosa nostra), kao nešto dostupno samo nama, kao nešto što ’oni’, drugi, ne mogu da domaše; pa ipak, to je nešto što ’oni’ stalno ugrožavaju. Ona se ukazuje kao nešto što daje punoću i snagu našem životu, a ipak, jedini način na koji možemo da je odredimo jeste pribegavanje različitim verzijama iste prazne tautologije – sve što o njoj možemo konačno reći jeste da je Stvar ’ona sama’, ’prava Stvar’ ’ono o čemu se zapravo radi’ itd. Ako nas upitaju kako prepoznajemo prisustvo te Stvari, jedini dosledan odgovor jeste da je Stvar prisutna u neuhvatljivom entitetu zvanom ’naš način života’“ (S. Žižek: Metastaze uživanja, Beograd, 1996., str. 11).
Kada nacionalnog vernika upitate u čemu se sastoji naš način života i šta je u njemu pozajmljeno od drugih, recimo, od Turaka, Grka, onih iz zapadne Evrope itd., onda on, zapravo, nema šta da kaže. To što može da tvrdi, to je, samo, propoved jedne (tautološke) vere. Za konstituisanje izvesne grupe kao nacije nije potreban nikakav spoljašnji dokaz, potrebna je samo – tvrdi Žižek – vera u to da se veruje, i da i drugi u to veruju, dakle, da veruju da je to naša Stvar. Na taj način sam Cilj (sama Stvar) postaje proizvod svojih posledica, odnosno ideoloških postupaka koje on pokreće (v. isto). Razobručena, nacionalistička vera je, u stvari, svedokaziva, pošto je nedokaziva, prazna, ništavna. Ona je utemeljenje bez temelja, sem ukoliko se tautološka Stvar tog utemeljenja shvati kao temelj. U isti mah, to utemeljenje je nedostupno drugima, njihovom odsustvu vere u našu Stvar, odnosno njihovom neverovanju u Verovanje, pošto veruju samo u svoju Stvar. Ali, pošto na jednoj (nepodeljenoj) teritoriji nije moguće da kao utemeljujuće funkcionišu dve nacionalne Stvari, iz toga sledi da je tu naša Stvar uvek ugrožena prisustvom neverujućih-drugih, onih koji se ne uklapaju u njenu ispraznu tautologiju: gde je naša Stvar, naprosto, naša Stvar i, pri tom, lako je „dokazati“ da je ona to oduvek bila. Simptomalno uzev: od iskona do danas! Ali, neverujući-drugi, po etnocentričkoj definiciji, fatalno teži da „nama“ i „našem“ načini – štetu. Misija nacionalizma je, na prvom mestu, to da zada protivudarac svemu što šteti tom ekskluzivnom i refleksivnom mi pa mi.

Vraški ozbiljna Stvar

Po piscu Duha samoporicanja, srpsko stanovište je Stvar koju „treba konceptualizovati kao stanovište kulture, jer samo na tom temelju može nastati politika koja ima i manevarski prostor i unutrašnji sadržaj.“ Zašto samo na tom tlu? Zašto ne i na socijalnom, ekonomskom, religijskom, pravnom i, najzad, na bilo kom drugom tlu? Zato što bi se u tim drugim ravnima pokazalo u kojoj meri je zatvoreno srpsko/nacionalističko stanovište u stvari, siromašna i bespredmetna ili poražavajuća pozicija. Sa bezbedne distance kulturnih/duhovnih fenomena nacionalno ipak može da se ustanovi kao totalizacija ili svudprisutna misao (izam) koja nadleće svoju bespredmetnost i svoje poraze, i naravno, pre svega one političke. Eto zašto srpsko stanovište danas više voli neodređeno, neobavezujuće, intuitivno samozaklinjanje u domenu kulture, nego otvoreno konceptualizovanje na specifično političkom tlu. Budući da nacionalizam kao razobručena totalizacija na realnom planu trpi poraze, onda ostaje još samo da on zauzme izvesnu meta-poziciju, dakle, poziciju kulturne politike. Ali, ova meta-pozicija je nužno obeležena prazninom i fikcionalnošću.
Ipak, pisac Duha samoporicanja se ne zadovoljava fikcionalnošću, jer bi hteo da od svudprisutnog i glavnokomandujućeg srpskog stanovišta načini takvu meta-politiku koja bi bila pozicija same Stvari koja se ne upisuje samo u kulturu, već preko nje i u integralnu stvarnost na koju referira srpsko stanovište. Reč je, dakle, o poziciji jednog svereferirajućeg verovanja-u-verovanje, kojem sama kultura, svojim bezobalnim razastiranjem, omogućuje najširi „manevarski prostor“. U tom prostoru se etnocentrički identitet pojavljuje kao konstanta, ali tako kao da državno-pravnog identiteta tu, zapravo, ni nema, kao da njega tek treba definisati. Eto zašto „srpska kulturna politika treba da sledi načelo integralnosti koje podrazumeva zajedničke kulturne konstante u bilo kom teritorijalnom ili državnom prostoru. To znači da je pojam srpski osnovni pojam naše kulturne politike i da se on ne može zameniti ni sa jednim regionalnim ili teritorijalnim pojmom“ (422).
Dakle, osnovini pojam srpske kulturne politike ili srpskog stanovišta je pojam srpski, šta god da on znači i šta god da se time sabira ili oduzima, eliminiše i uključuje. Pri tom, ovaj osnovni pojam treba da sledi zajedničke kulturne konstante u bilo kom teritorijalnom ili državnom prostoru, koje su zajedničke samo ako su srpske. Tako onda i ptice na grani postaju srpske. Pa na tom fonu rečeno srpsko stanovište treba konceptualizovati kao stanovište kulture, dakako, samo onda kada je to srpska kultura... Ostaje još pitanje: kad se za neku kulturu može reći da je srpska? Odgovor je jednostavan: onda kad ima srpsku konstantu. A kada ima srpsku konstantu? Onda kad se možemo zakleti da je to srpska kultura, u bilo kom teritorijalnom ili državnom prostoru... itd.
Vera u bezrezervnu veru, vrlinu i moć reči srpski (srpska, srpsko), odnosno vera u ontološku (= supstancijalnu, rodnu), teološku (= saborno-pravoslavnu) i aksiološku (= univerzalno-vrednosnu) utemeljenost srpskog stanovišta u reči (označitelju) srpski je, dakle, ključna pretpostavka za razumevanje nacionalističkog/srpskog stanovišta. Reč srpski, kao i familija srodnih reči, dobijaju, na taj način, magijsko i, zapravo, isprazno-tautološko svojstvo čarobnog ideološkog štapića, odnosno opsesivne, sverešavajuće vere, vere u „sve naše“, u našu Stvar, u prisilno ponavljanje tog mi pa mi. Ukratko, tu imamo veru u srpsko srpstvo, koja je, zapravo, vera u svudprisutno i sveobavezujuće verovanje, vera oličena u bezrezervnom poverenju u samu sebe. Ona nudi rešenu enigmu svih nerešivih ontoloških, teoloških i aksioloških dilema koje su filozofi imali u istoriji filozofije, da bi danas već sasvim izgubili nadu da će ikad da ih na zadovoljavajući način reše. Vekovima su epistemolozi pokušavali da enigmu znanja kao enigmu istinitog opravdanog verovanja reše. Nacionalizam, kao uostalom i dogmatizam, preseca taj Gordijev čvor: istina i opravdanje nisu ni potrebni, dovoljno je samo verovanje.
Otuda vernik srpskog stanovišta oseća apsolutnu nadmoć sopstvenog verovanja, pošto se ono temelji na neporecivoj, fatalnoj, fetiško-mističkoj moći verovanja u samu (golu) reč srpski, u njeno magijsko obeležje koje nam na svakom koraku nudi moćne ideološke konsekvence. Pa ukoliko se ovoj dogmatskoj čorbi pridruži i neki polupametnjaković koji u svojoj knjizi uspeva da iskonstruiše izvesne etnocentričke polu-pojmove, onda će se, time, uspostaviti povoljna situacija za ideološku „re-animaciju“ istorijski već posrnulog nacionalističkog stanovišta. A to je, u „našem“ slučaju, osnova i za novo magijsko uzdizanje u svakodnevnoj upotrebi jednostavne i zapravo banalne reči srpski (srpska, srpsko). U tu ideološku svrhu dopustiva je upotreba bilo kog sredstva, pošto cilj operacije nije da se bilo šta utemelji, dokaže ili, bar, korektno argumentuje, već da se osvedoči mitopoetika jedne reči ili, što se svodi na isto, mitopoetika jedne bezrezervne vere u verovanje.
U običnoj govornoj praksi, kada imamo ogoljeno-jednostavnu upotrebu te iste (magijske) reči, onda u sferi ideologije ova vraški ozbiljna Stvar (sa često katastrofičnim posledicama) liči na puki vic, mada to u osnovi ipak nije. Evo kako tu neobičnu patološku metamorfozu tumači jedan filozof:
„Sretnu se dva prijatelja ili znanca na ulici, pa jedan upita drugoga: O, zdravo, kako si, kako se osećaš? – I sad bi čovjek očekivao sve moguće odgovore koji bi izražavali najrazličitija stanja i situacije u kojima se dotični može naći: radosno, žalosno, utučeno, neraspoloženo, nevoljko, pospano, umorno, baš dobro i zdravo, ili bolesno, ili pak zaljubljeno... itd. i tome slično. Ali ne! Taj drugi odgovora, na prijateljevo pitanje: – Osjećam se kao Hrvat (Srbin... itd.) pa sad – ako imamo pred sobom tu (recimo: filmsku sliku iz nekog humorističkog skeča) pomislimo kako je to dobar ’štos’ ili vic, ali nje tako! To je vrlo ozbiljna stvar, jer ovaj to ozbiljno i misli, posredi nije nikakva lakrdija i moguće zafrkavanje nekog humoriste, nego vraški ozbiljna stvar koja se graniči s paranojom ili shizofrenijom! Njegov je ’nacionalni osjećaj’ povukao u sebe (ili: popapao!) sva njegova ljudska stanja i odnose sa svijetom oko njega i sveo ga monomanski samo na jedno: on se osjeća Hrvatom, i to je ne samo dovoljno, nego sve bitno i važno u njegovom životu“ (v. Milan Kangrga: Nacionalizam ili demokracija, Zagreb, 2002. str. 16).
Zacelo, nije potrebna nikakva učena refleksija i samorefleksija, nikakvo iskustvo književne istorije osamnaestog ili nekog drugog veka, da bi se od reči kao što su srpski, hrvatski itd, izmajstorisali osnovni pojmovi jedne kulturno svudprisutne i sveobavezujuće mito-poetike i mito-politike. Stvar je, kako bi rekao Milan Kangrga, vraški jednostavna: svaka tautologija i ponajpre ova koja glasi: srpsko je srpsko ili hrvatsko je hrvatsko, bezrezervno je i uvek – istinita. Ko to može da porekne? Ali, ona je u isti mah prazna, bespredmetna, šuplja. Ovoj jednostavnosti koja ima magijsku privlačnu snagu, nikakav učeni dokaz nije potreban. Srpsko stanovište je u svojoj fetišističkoj, opsesivnoj neposrednosti naprosto banalno i primitivno. Pa ako je njemu potrebno nekakvo „učeno“ posredovanje, to nije tako da bi se učvrstilo neko načelo integralnosti, već da bi se u tom „integralizmu“ nacionalnog stanovišta našlo mesto i za diletantsku kvazi-učenost.

Nadahnuto posrtanje

Tolerancija je, tvrdi jedan filozof, obuzdavanje u skladu sa načelom: živi i pusti drugog da živi. Duh nacionalizma ne zna za tu vrstu obuzdavanja. On je po prirodi vlastite zadrtosti ne-obuzdan i zato pre ili kasnije stupa u sukob sa svim onim aspektima života koji sebi i drugima ne oduzimaju pravo da žive. Može li se, ipak, naći neko rešenje u kojem bi duh nacionalizma na primeren i pomiren način opstao kao u isti mah tradicionalan (plemenski, patrijarhalan, palanački) i moderan (“belosvetski”) projekt? Nacionalističko stanovište kako ga propoveda g. Lompar veruje da je to moguće. Po njemu, integralistička kulturna politika oličena u srpskom stanovištu mora da ima “dva neposredna i ravnopravna elementa: ona mora biti srpska i moderna; ona mora biti ukotvljena i u nacionalnu i u internacionalnu dimenziju duha. Nikakvo anahrono razumevanje dela srpske kulture neće biti valjano; nikakvo moderno razumevanje tih dela kao nacionalno neutralnih neće, takođe, biti valjano” (331). Ali, kako su ti kontradiktorni nalozi uopšte mogući? Kako je moguć četvorouglasti trougao? Kako je moguće da se nešto kratko, usko i skučeno shvati u isti mah kao dugačko, široko i prostrano? Pisac Duha samoporicanja bi hteo da spoji nespojivo, da nemogućem ponudi značenje mogućeg. A to je izvodivo samo i samo na obmanjujući način.
Srpsko stanovište vrvi od sličnih obmana. Njemu je duh preokretanja, izokretanja i zamene teza apsolutno neophodan, jer samo zahvaljujući tom duhu-izigravanja-duha, tom smislu-protiv-smisla moguće je misliti da je istinski modernoj produkciji smisla, vrednosti, znanja itd., imperativno potrebno da bude nacionalna (ili: da ne bude nacionalno neutralna) da bi bila “valjana”. Upravo to stanovište je više nego anahrono, jer je i svako integralističko, organsko, etnocentričko, prokrustovsko zatvaranje jedne kulture, naprosto, nespojivo sa modernom duhovnom otvorenošću. Pa ipak, u Duhu samoporicanja čitamo da je insistiranje na (kritičkoj) otvorenosti zatvoreno i da je insistiranje na (nacionalističkoj) zatvorenosti najviši stupanj otvorenosti. Reč je, naprosto, o tome da nacionalizam ne preza od izvrtanja svekolikog smisla, jer nije samo banalnost jednog svedenog identiteta, već je i pokušaj da se u vlastitu tradicionalističku strategiju upiše i nešto što je s njom nespojivo: modernizam, pa i avangardizam.
Budući da pamfletizam shvata kao objektivaciju zla i nasilja uperenog prema zahtevima egzistencije, pisac Filosofije palanke s pravom smatra da je ta objektivacija, ujedno, identifikacija sa tuđom, heteronomnom voljom, da je ona žrtvena volja, da je sklona da se prikazuje kao žrtva koja, međutim, ima sveti cilj da uzvrati nasilje. Ovakvo žrtvovanje, u stvari, pravi sreću od nesreće, ono uživa u nesreći, svojoj i tuđoj (jedan odeljak Filosofije palanke ima naziv: Sreća od nesreće kao pra-uzrok determinizma). Nacionalizam je, sve u svemu, taj vrhunski užitak u nesreći. On je veština da se nesreća prikaže kao sreća, a sreća kao nesreća. Takođe, on je veština preokretanja, izvrtanja i oskrnavljenja svih vrednosti. Zato pamfletizam, rekli smo, nije slučajni, samovoljni izraz neke pomućene svesti, već je strukturalno obeležje samog duha palanke.
Pa ako to stanovište želi da iskorači iz organicističke i integralističke svedenosti, ako želi da svoju nesreću preokrene u sreću i svoje poraze u pobede, onda je neophodno da ono preuzme nešto od te “logike” koja je i njega samog (u više navrata) porazila, odnosno da svoj tradicionalizam zakiti navodnim modernizmom, dakle, tim pamfletizmom koji simulira avangardizam i tako preokreće stvari, čineći od nemogućeg moguće, od poraza pobedu. Pisac Duha samoporicanja nudi izvesne elemente za razumevanje jedne “nacionalno prosvećene” i “moderne” elite čiji “ciljevi bi morali da budu okupljeni oko politike identiteta” (86) ili, što se svodi na isto, oko jedne politike koja onaj stari, u više navrata posrnuli konzervativizam želi da načini nečim inovativnim i modernim.
Tako sklopljeno srpsko stanovište očigledno je samo još jedan pokušaj da se istorijski osvedočeno posrtanje nadahne novim optimizmom, da se od predvidljivog poraza načini priželjkivana, fantazmagorična, nebeska pobeda. Pri tom, g. Lompar se ne usteže da ovo stanovište identiteta, prikrivajući njegovo agresivno obeležje, proglasi stanovištem razlike i da onoga ko, zatim, propagira (od lat. propagare – širiti, rasprostirati) to stanovište, dakle, samoga sebe, nazove čovekom razlike. A taj čovek razlike “uvek stoji na mrtvoj straži pameti ljudske” (69). Ironična strana ove tvrdnje sastoji se u činjenici da je frazu na mrtvoj straži pameti ljudske Lompar preuzeo od Krleže koji nju koristi u sasvim drugačijim i mnogo smislenijim kontekstima. Ali, naravno, izvrtanje smisla je standardni mehanizam ovog pravljenja razlike, tako da je Duh samoporicanja knjiga koja uspešno propagira jednu patologijom zadojenu razliku.
Cilj njenog postupka je u tome da se ono najgore u tzv. srpskom i, zapravo, nacionalističkom stanovištu – a to je nediferencirana, homogenizujuća i hegemonistička neosetljivost za razlike – unapred podmetne svim kritičarima, pa onda nek vide šta će s tim! Eto zašto u Duhu samoporicanja može da se tvrdi: “sekularno sveštenstvo programski nastoji da čoveka razlike učini čovekom koji ne postoji, da zaobiđe prepreku koju on predstavlja, da dometne svoj suvarak u vatru na kojoj on gori, da poravna svaku izbočinu na putu kojim koračamo, ne bi li sve postalo jedna neuzburkana i neuznemirena površina: kao sveže postavljen asfalt, kao lepo uređena jedna grobnica” (70). U Lomparevoj knjizi imamo više situacija u kojima se osvedočuje pravilo: koliko reči toliko obmana. Tu je sve izokrenuto, obesmišljeno, pošto i samo srpsko stanovište nije nikakvom razlikom uznemirena i uzburkana nacionalistička površina. U stvari, to je samo još jedan pokušaj da se iz srpskog, srpstva i Srbije najure svi oni koji drugačije/različito misle, kao i svi koji uopšte misle, ne bi li, onda, ono što od Srbije ostane (= srpsko stanovište) ličilo zaista na jednu lepo uređenu grobnicu.
U nužnom talasanju koje nastupa posle istorijskih poraza nacionalizma može da izgleda da je avet homogenizacije zauvek iščezla, da su nalozi represivnog identiteta definitivno sahranjeni, da je Bog nacionalističke sabornosti konačno – mrtav. Ipak, samo talasanje iz tih razloga neće prestati. Senke zastrašivanja ostaju. Povratak aveti je uvek moguć. Konačno, u istoriji su ljudi suviše navikli na logiku banalnog, jednorodnog, jednoumnog identiteta da bi se te navike, zahvaljujući bilo kom posebnom porazu, zauvek odreklo. Nacionalizam je uvek iznova moguć, ne samo kao nešto banalno nego i kao nešto brutalno, pošto se, kako je tvrdio još Renan, “nacionalno jedinstvo uvek postiže brutalnim sredstvima”. A to važi za naciju kao etnos, ali i za naciju kao državu. Učvršćivanje, stabilizacija i homogenizacija nacionalnog ima nesumnjivo nasilni, represivni karakter, i to podjednako u fazi konstituisanja zajednice kao i u fazi njenog konzerviranja i konfrontiranja sa spoljašnjim neprijateljom.
Da bi zajednica na dobar, smiren i bezbedan način funkcionisala, potrebno je da se nasilje, naprosto – zaboravi. Zaborav je, s pravom tvrdi Renan, konstitutivni momenat formiranja nacionalnog (= državotvornog) jedinstva. Zato je, svaka politika nacionalne homogenizacije na tradicionalnim temeljima, na prvom mestu, politika zaboravljanja, a ne politika sećanja. Jer, i u samom sećanju na delu je sušto zaboravljanje. Tamo gde je Organizam prvi, tu se nužno zaboravljaju zlodela i zločini. Zaboravlja se i jednostavan ljudski moral, pa, najzad, i sama Hristova poruka ljubavi. Ako su nacionalizmu, po pravilu, puna usta hrišćanstva, to je samo zato što se hrišćanstvo shvata kao uzorni oblik tradicionalizma koji svedoči o tome da smo mi postajali mnogo pre nas, da je kolektivna sinteza/simbioza zvana srpstvo, u vremenskom i logičkom smislu, postojala oduvek. Svako ko to ne prihvata ili je tuđin ili sklon samoporicanju i, prema tome, podložan je inkriminaciji sa nacionalističkog stanovišta. Jedini problem ovog samopotvrđivanja je u tome što u samom njegovom temelju stoji ideologija koja ni jednog čoveka neće načiniti boljim nego što jeste, već, pre, mnogo gorim.

Samoporicanje srpstva: šta je to?

U tekstu O srpskom stanovištu: mi pa mi tvrdio sam da istorija podrazumeva mnoštvo samopotvrđivanja i samoporicanja koja su nesvodiva na monotonu deobu za i protiv jednog, privilegovanog, ekskluzivnog, plemenskog, rodnog ili palanačkog Sopstva. Nasuprot tome, za neprikosnoveno-etnocentrički usmereno srpsko stanovište sve dileme se svode na jednu-jedinu: za ili protiv Srpstva! A vrhunski oblik ovog biti protiv srpstva danas (kao i uvek) ima značenje: biti za Evropu. Evropejstvo je, takoreći, kolonijalni antihrist. Iz toga se nametnuo zaključak da svaki Srbin, ukoliko je za Evropu, predstavlja u stvari “oličenje i otelovljenje duha samoporicanja, tako da i nije Srbin, pa ga bez ustezanja možemo nazvati sekularnim sveštenikom, šta god da to znači” (O srpskom stanovištu: mi pa mi).
U trećem izdanju Duha samoporicanja g. Lompar citira skraćenu verziju ovog stava i zatim tvrdi da je to podvala, namigivanje iza leđa, priprosto i nisku potkazivanje itd., i to zato što on duh samoporicanja shvata kao deo istorijskog kretanja, u kojem se “uopšte ne podrazumeva da je nacionalna pripadnost učesnika ovog kretanja – bitna činjenica” (461). Da li iz toga treba zaključiti da je moguće samoporicanje srpstva a da se, pri tom, ne bude Srbin, nego, recimo, Hrvat ili Albanac? Ako duh samoporicanja ne podrazumeva etničku ili nacionalnu samonegaciju, šta onda on uopšte podrazumeva? O kojem ili kakvom samoporicanje je tu reč?
Srpsko stanovište nigde ne daje jasnu naznaku u kom smislu upotrebljava reč samoporicanje, ali na raznim mestima u Duhu samoporicanja pomenuti termin uvek i regularno sugeriše nipodaštavajući odnos prema srpstvu. Iz svojih polemičko-pamfletskih razloga srpsko stanovište je spremno da samoporicanje svede na supstancijalno kretanje koje se “odvija u skladu sa pokretima istorijskih sila”. Ali tu onda imamo konfuziju između dva stanovišta: supstance i subjekta, tako da u Duhu samoporicanja, u ime polemičkih potreba, g. Lompar svaki čas bezbrižno skakuće s jednog na drugo stanovište.
Budući da ljudi imaju najrazličitija, raznovrsna sopstva (ili: subjektivne identitete), onda svesti sva ta sopstva na jedno, suštinsko, na pokret “istorijskih sila” – a to je, bez sumnje, slučaj kada se ipseitet svodi na skup rasnih, etničkih, nacionalnih, nacionalističkih ili nacističkih svojstava – značilo bi, naprosto, poreći pomenutu raznovrsnost, pa bi imalo značenje i poricanja svih drugih obeležja sopstva. Koliko puta smo se suočili s tom nacionalističkom logikom: ako nisi za radikalno srpstvo, onda nisi Srbin, pa si, zapravo, niko i ništa iliti tikva bez korena... Sveto svojstvo Srbin se, za nacionalistu, stiče zagriženim, a ako treba i bezočnim odnosom prema supstanci zvanoj srpstvo. Zato se srpsko stanovište, po pravilu, stidi svog nacionalizma, stidi se da ga otvoreno prizna, ali ga priznaje i potvrđuje svakim svojim posebnim i pojedinačnim polemičkim stavom. Tako ova opšta stidljivost i odsustvo volje da se (u jednom osetljivom vremenu) otvoreno prizna generalni stav, ne sprečava pisca Duha samoporicanja da zastupa poziciju jednog svudpristnog i sverešavajućeg etnocentričkog izma.
Samoporicanje srpstva za srpsko stanovište ima logički nužno značenje poricanja vlastite subjektivnosti, ali poricanja one subjektivnosti koja bi se u “normalnim” okolnostima vratila supstanci, dakle, vlastitom rodnom, plemenskom i etnocentričkom biću i, prema tome, opet – srpstvu. Pa ako ne bi bilo tako, onda reč samoporicanje, u kontekstu etnocentrički profilisanog stanovišta i same sintagme duh samoporicanja, jednostavno – ne bi ništa značila. Ipak, ova sintagma nešto veoma opako znači, jer duž čitavog Duha samoporicanja manipuliše se tvrdom, neprikosnovenom logikom: svaki Srbin je zahvaljujući vlastitom samoporicanju, u stanju da to više ne bude i da, shodno tome, postane sekularni sveštenik, kolonijalni apologeta i tome slično... s namigivanjem ili bez namigivanja.
Kad pisac Duha samoporicanja tvrdi da za njega nacionalna pripadnost jednog učesnika u kretanju istorijskih sila nije bitna Stvar, to bi trebalo da znači: za srpstvo nije bitno da li je neko faktički Srbin ili ne, već da li se prema Istini zvanoj srpstvo, u jednom višem, supstancijalno-vrednosnom smislu, odnosi kao Srbin ili ne, odnosno da li je on u etnocentričkom smislu (kao istorijska sila) Srbin, zajedno sa svojim pasivnim ili aktivnom odnosom prema srpstvu. Dobar je svako ko prihvata srpstvo. Naravno, ta logika jasno podrazumeva: ili si supstancijalno dobar ili si supstancijalno zao; odnosno: ili si sa nama ili si protiv nas. Pa ako se, sa srpskog stanovišta, pokaže da neko nije u suštinskom, organskom i integralnom smislu Srbin, onda je on – avaj – protiv srpstva, dakle, sekularni sveštenik, kolonijalni apologeta, titoista i tome slično. I to je, dakle, ta logika srpskog/nacionalističkog stanovišta kako se ona prikazuje u zakasnelom, osamnaestovekovnom pogledu na svet Duha samoporicanja.

Verovati u apsurd

Nacionalizam nije sklon razmatranju bilo kog osobenog, posebnog mišljenja, nezavisnog od “sukoba istorijskih sila”. Za takvo mišljenje avet tog stanovišta brzo bi iskonstruisala neki dominantni ideološki obrazac u koji se ono, navodno, uklapa. Slična doktrinarna uopštavanja i sociologizmi bili su popularni u razdoblju mekog jugoslovenskog totalitarizma. Upravo u duhu tih starih navika pisac Duha samoporicanja tumači i tekst u Sarajevskim sveskama. U njemu g Lompar vidi samo “saznanje o ideologiji sekularnog sveštenstva koje nasilno vlada javnim diskursom u nas” (451). Dok su mislioci mekog totalitarizma ulagali bar minimalne napore u tumačenje svojih sociologizama, dotle srpsko stanovište ulaže u to samo svoju pamfletsko-palanačku pamet. Na zanimljivo pitanje: u čemu se ogleda nasilna vladavina ideologije sekularnog sveštenstva? – g. Lompar lakonski odgovora: u tome što tekst O srpskom stanovištu: mi pa mi ima privilegovani i unapred zaštićeni položaj na Trećem programu Radio Beograda (gde je prvobitno bio emitovan, da bi zatim bio objavljen u Sarajevskim sveskama).
Ali u čemu se ogleda ovaj privilegovani i unapred zaštićeni položaj? Neko bi pomislio da on dolazi otud što su urednici Trećeg programa, jednostavno, odbili polemički odgovor g. Lompara na tekst: O srpskom stanovištu: mi pa mi. Međutim, g. Lompar nikakav odgovor nije redakciji Trećeg programa ni poslao, bez obzira na ponudu glavnog urednika. Ipak, to ovom autoru nije smetalo da proglasi nasilnom činjenicu da mu nije emitovan tekst koji on nikom nije ni poslao. Ovaj blistavi razlog bio je dovoljan da pisac Duha samoporicanja formuliše tezu o ideologiji sekularnog sveštenstva koja nasilno vlada javnim diskursom kod nas... Ali, to nije sitna podvala, incident, žalosni primer kvazi-argumentacije kojom se ovaj autor služi; to je sam stil srpskog stanovišta. Efekat onoga što srpsko stanovište smatra dopustivim u obračunu sa neprijateljskim silama.
Srpsko stanovište je spremno da svoje sociologizme u svakom trenutku obogati nekom političkom insinuacijom i inkriminacijom. Ono svoje oponente, jednostavno, denuncira i zato ne odgovara kritikom na kritiku ili argumentacijom na argumentisanje, već gata po pepelu iskonstruisanih ideoloških i političkih motiva. U isti mah, ono sebe reklamira kao poziciju potpuno čistih namera i ruku: “Kao što nema vlasti koju zastupa moja knjiga, tako – u aktuelnom rasporedu sila – njen kritičar oličava potpunog apologetu vlasti” (452). Reći za bilo kog kritičara srpskog nacionalizma danas, da oličava potpunog apologetu vlasti dostojno je istinoljubivosti jednog barona Minhauzena.
Budući da je u poslednjoj deceniji XX veka srpski nacionalizam u više navrata posrnuo, on danas više nije u punoj snazi, njegova snaga nije u svom punom obimu na vlasti... Samo, da li to znači da je on mrtav? To bi bila opasna zabluda. U Srbiji, u simbiozi sa konzervirajućim i homogenizujućim palanačkim duhom, nacionalistička ideologija će po svoj prilici još dugo biti na vlasti. Slično kao što je Tomas Man posle Hitlerovog pada govorio o “fašističkoj epohi Zapada u kojoj živimo i koja će još uvek živeti uprkos vojnoj pobedi nad fašizmom”, tako se i za svaki nacionalizam može reći da on ima snagu neposrednog ili posredovanog, inovativnog, modernizacijskog nadživljavanja sopstvenih istorijskih havarija. Eto zašto je legitimno reći da duh, sablast, avet nacionalizma i dalje kruži Srbijom! Pa ako se on sada ne zove srpski nacionalizam nego srpsko stanovište, to malo šta menja na samoj Stvari. Jer ova Stvar – koja uvek znači i rat (sada više simbolički nego doslovni) – i dalje je prisutna. Ona je, kako bi to rekao Hajdeger, latentna struktura samog tu-bivstvovanja, bar na ovim prostorima.
Ipak, g. Lompar ima u vidu jedan osobeni koncept vlasti koju on kleveta: a to je neuhvatljiva vlast “višestruko kolonijalnog položaja srpskog naroda”. Zahvaljujući ovoj “vlasti”, uz koju navodno dušom i telom prianjam, ja se, konačno, pojavljujem i kao “kolonijalni filozof”! S metodološke tačke gledišta ova vrsta argumenta može da se nazove – bedastoćom. Ali takav način argumentisanja ima, u ravni javnog diskursa, ubeđivačku funkciju sličnu Tertulijanovoj, koja glasi: verujem jer je apsurdno. Ni jednom sistemu vere u verovanje apsurd sam po sebi ne smeta, pošto je tu vera uvek prva. Dakle, ni srpskom stanovištu apsurd nimalo ne smeta, pod uslovom da je potpuno i bezrezervno podveden pod primarnu, zakletu veru u sopstveno uverenje. Kulturna politika koju propoveda srpsko stanovište upravo je jedna takva pravovernost kojoj apsurd ni malo ne smeta. Štaviše apsurd je konstitutivni momenat njenog pamfletizma, pošto on samo re-prezentuje logiku nacionalističkog zastrašivanja i propagiranja.
Sad je već jasnija ideološka pozadina mnogih tvrdnji koje su u Duhu samoporicanja slične ovoj koju izdvajamo:
“Taj susret filozofa i vlasti, kao istorijska mena u kojoj partijskog filozofa nasleđuje kolonijalni apologeta, obeležava epohalni čas rasprostiranja ideologije sekularnog sveštenstva u nas” (453). Pisac ove rečenice je pomenuti susret pripisao, naravno, autoru teksta iz Sarajevskih svezaka: O srpskom stanovištu: mi pa mi, dakle – meni. Milan Kangrga bi ovu tvrdnju g. Lompara nazvao prosto i jednostavno – bezobrazlukom.
Duh samoporicanja vrvi od iskaza koji stvaraju privid nekakvih obrazloženja, a u osnovi imaju za cilj da učvrste sopstvenu ideološku uobrazilju. Pri tom, valja još jednom reći: privilegovana metoda srpskog stanovište je metoda preokretanja i izokretanja smisla svega što njemu nije po volji. Otuda vidimo da se Duhu samoporicanja pamfletizam nije slučajno omakao. Opšti stil te knjige, kojoj nema premca u našoj skorašnjoj spisateljskoj kulturi, predodređen je za odbranu i zaštitu srpskih etnocentričko-nacionalističkih i anti-evropejskih sablasti. U isto mah, njen stil je spreman da rečene sablasti frankenštajnovski reanimira, u meni vremena, bez obzira kakva će istorijska cena te operacije biti.
Unapred uspostavljena veroispovedna načela s kojih pristupa tekstovima svojih oponenata za srpsko stanovište su bogom dana i, zato, na svoj način vladajuća. Ko god kritikuje ovu bogom danu vlast, ukorenjenu u Srbiji već u njenom patrijarhalno-palanačkom duhu, on odmah rizikuje da ga to isto stanovište okleveta kao sekularnog sveštenika. Ali, manje-više svaki nacionalizam je sklon da zastrašuje pričama o propasti vlastite nacije, o njenom sputanom, potlačenom, kolonijalnom stanju, o “stanju pretećeg istrebljenja” ili “pretećeg ništavila” (to su sintagme koje je upotrebljavao Hitler još pre dolaska na vlast), naravno, s ciljem da zastrašeno ljudstvo pokrene iz letargije i mobilizuje u pravcu spasonosne nacionalističke (ili: nacističke) ideologije i politike.
Kad pođe od bilo čega pojedinačnog, osobenog, individualnog, budući da samo načelo diferencijacije i individuacije ne priznaje, ljubitelj nacionalističke isključivosti uvek velikom brzinom stiže do vlastitog neprikosnovenog, manihejskog, crno-belog, dogmatičkog i nedodirljivog verovanja. I takođe, do obavezujućih zakletvi. Zato je sasvim “normalno” da se tekst O srpskom stanovištu: mi pa mi svakom ljubitelju crno-belih misli pojavljuje kao diskurs kojeg ne ispisuje ni jedan pojedinac, već izvesna medijsko-ideološka institucija ili sila. Pa ako je to pomućeno činjenicom da Treći program i Sarajevske sveske nisu nikakvi partijski bilteni, već mesto na kojem se susreću raznovrsna spisateljska stanovišta, onda utoliko gore po tu činjenicu! Srpsko stanovište je spremno da, u žaru svog pamfletizma, porekne i elementarne norme kulture i pristojnosti, da bi, recimo (a to je samo jedan primer), postavilo „pitanje“:
„Da li je Radomir Konstantinović bio – u poslednjim svojim godinama – mentalno bolestan?“ (580).
Ovde je umesno upitati: gde je pisac Duha samoporicanja u srpskoj književnoj kulturi XVIII veka našao podsticaje za ovakav stil diskusije? Da li je to, možda, jedan moralistički stil u kojem moralistička svest može po volji da ocrnjuje svog oponenta? Zašto se srpsko stanovište tako moralno-nekontrolisano obrušilo na pisca Filosofije palanke? Postupak koji je Konstantinović koristio u svojoj knjizi je spontano dekonstruktivan. Tu je na delu metoda razdelotvorenja i razgradnje palanačkog narcizma, tog samoniklog jednoumlja, a time i dekomponovanja umišljenih, mitskih identiteta, doktrinarnih i dogmatskih rodoslovlja i zakletvi. Šta u svemu tome smeta srpskom stanovištu? Pošto pretenduje da bude visoki nalog homogenizacije, to stanovište mora da održi i očuva (od kritike) niže, primitivne oblike kako bi, u isti mah, očuvalo i sam princip homogenizacije i kontinuiteta u njemu.
S te visine, ovo stanovište ne preza da tvrdi kako su tekstovi u Peščaniku (D. Ilića) i Sarajevskim sveskama (M. Belančića) “pisani da bi naknadno afirmisali moje zaključke” (469). Da li neko koga su ta dva autora uspešno kritički rastavili na proste, pa i priproste, sastavne delove može to zaista da pomisli? I po koju cenu? Jer, ako su ti autori naknadno afirmisali zaključke g. Lompara, zašto je ovome bilo potrebno da utroši dvestotinjak strana u novom (trećem) izdanju Duha samoporicanja kako bi svoje čitaoce uverio u to da njegovi zaključci nisu ono što jesu, tj. puke besmislice?

Ljubav u gnezdu

Svako nacionalističko stanovište sistematski izbegava izjašnjavanje o važnim (i pre svega filozofskim) pretpostavkama vlastitog postava. U tekstu objavljenom u Sarajevskim sveskama dao sam niz primedbi koje nisu naišle na bilo kakav odgovor, a bez teorijskog odgovora na teorijska pitanja stanovište koje pretenduje na utemeljenje profiliše se kao očigledno neodrživo, pošto je, time, „utemeljeno“ na pukoj samovolji i praznini, te, prema tome, može i mora biti šuplje ili, finije rečeno, teorijskim objašnjenjem manjkavo. Umesto bilo kakvih dilema u vezi s primedbama koje su mu upućene, srpsko stanovište čitaocima nudi bespogovornu dogmu: moje stanovište je takvo, i tačka. Sama tautologija je vrhunski princip dogmatizma. U njemu je sve takvo kakvo jeste, pa je i srpsko stanovište samo i samo to što jeste, tj. srpsko stanovište... i tu nema šta da se doda ili oduzme.
U sličnom dahu i duhu, na više mesta u Duhu samoporicanja, srpsko stanovište nam nudi eksplicitno ili implicitno obezvređivanje filozofske upitnosti. A time se, u stvari, preuzima staro, podrugljivo palanačko geslo koje, kao što znamo, glasi: nemoj da filozofiraš. Ovo geslo, svima koji nešto „pametuju“, nalaže ne-govor i protiv-govor, u svakom slučaju – ćutnju. Bezobalnu i svudprisutnu palanačku tišinu. Dopustiv je samo govor zaklinjanja u stilizovanu palanačku slogu. Ali, odrečno značenje tog nemoj da filozofiraš na svoj način upada u refleksivnu zamku. Pošto je to geslo, očigledno, meta-diskurs koji – ma koliko bio primitivan – već podrazumeva svojevrsno „filozofiranje“... Geslo nemoj da filozofiraš je nalog kojeg niko, pa ni književni kritičar, ne može dosledno da se pridržava, budući da tu imamo jedino aporiju duha koji, lišavajući sebe pameti, ipak želi da sebe učini pametnim...
U palanci, kao i u nacionalizmu, ljubav i mržnja se „izjednačuju kao nosioci protiv-filozofskog stava“, tvrdi R. Konstantinović, u odeljku Ćiril filozof (Filosofija palanke, 156). Ali, kako je to uopšte moguće, ako znamo da je filozofija zapravo neka vrsta ljubavi i to, naravno, ljubavi prema mudrosti? Moguće je pod uslovom da se filozofija kon-frontira, da stupa na front, u sukob s jednim konceptom ljubavi koji je potpuno lišen mudrosti, pošto i nije nikakav koncept, refleksija, pošto nije umni odnos prema sebi nego je palanačka običajnost, rutina, navika življenja, u osiguranoj neposrednosti, ukratko jer je – ljubav u gnezdu. Eto zašto je, tvrdi Konstantinović, filozof u palanci u stvari prokletnik. Filozofija (ili: ljubav prema mudrosti) kao, upravo, ova ne-ljubav, ovo izuzimanje iz ljubavi-u-gnezdu, jeste prokleta usamljenost, dakle, svojevrsno prokletstvo koje se „neizbežno završava smrću“. Ljubav u gnezdu, međutim, nadživljava smrt i biva, zajedno sa gnezdom, upisana u večnost... Ona za pojedinca, bio on filozof ili ne, ima značenje spasa.
Strogo uzev, geslo nemoj da filozofiraš nije upereno samo protiv filozofije i svakog „pametovanja“, već i protiv jezika, ukoliko u toj mudroj ćutnji još uopšte imamo prisutan izvestan jezik. Dakle, geslo nemoj da filozofiraš sugeriše odsutno prisustvo jezika koji se postavlja iznad da bi nam rekao da je moguće samo ono što je ispod jezika, što je ne-jezik. Tako, u palanci, naprosto, svi govore jezikom koji je ne-jezik, koji je brbljanje. Taj jezik sebe u isti mah potvrđuje (kao jezik) i poništava (kao ne-jezik). Iz toga sledi da postoji i nešto doslednije, bolje ili gore (kako se uzme) od brutalnog, beslovesnog naloga-uzrečice: nemoj da filozofiraš; a to bolje (ili: gore) je, naprosto – mudro ćutanje. Pa je razumljivo što ga ljudi često praktikuju u sudaru sa palanačkim zloduhom ili nacionalističkim zastrašivanjem.
Mirno primiti i prećutati neprikosnovenu zabranu filozofiranja, baš kao što se prećutkuje neko mišljenje, rasprava, dijalog, to je dobar način da se učini legitimnim neobavezno brbljanje kao bezbedno širenje ili propagiranje stilizovanog – besmisla. To je oveštali palanački mehanizam koji nas privodi onome što je oduvek bilo najmudrije: ćutljivom, opreznom i obzirnom pozitivitetu samorazumljivog života u jatu ili gnezdu, plemenu ili rodu. Sve ovo počiva na fantazmi po kojoj je neposredan život, takav kakav svako po navici i inerciji izabire – ponajbolji. Ideal ove neposrednosti može da se shvati i kao ideal biljke. A zatim i krvi, rase, plemena, jata. Jednom rečju, tu se kao utemeljujuće postavlja načelo integralnosti koja traži svoj (umišljeni) identitet i naravno – ne nalazi ga. Najviši izraz ovog traganja za istovetnošću sa sobom prisutan je, na ovim prostorima, u ideologiji i politici narcisoidnog zatvaranja u sebe/sopstvo kao (nadindividualnu) supstancu postavljenu iznad individua, i dakle, kao Organizam. A to je, svakako, anti-moderni, anti-hegelovski povratak subjekta supstanci.
Mnoge stvari u našem okruženju imaju strukturu ponavljanja. A ponavljanja ima veoma različitih, počev od konzervativnih, pa do inovativnih... Neki put, ponavljanja dovode do ljudske drame, a neki put do idiotizma i farse! Palanka nužno zapada u suprotno od onoga čemu teži. Ona, kao i nacionalizam, teži da putem ponavljanja u kojem se briše razlika dovede do radikalne istovetnosti. Ali Isto je ta uzvišena tačka u kojoj se poredak upravo – ruši. Pri tom se ne ruši žeđ za ponavljanjem. Povratak palanke nam pokazuje da mi s prošlošću nismo “raskrstili” i da to nećemo učiniti ni lako ni olako... Koreni palanačkog duha veoma su duboki u nama, danas živućima na ovim prostorima, uključujući tu, naravno, i ljubitelje srpskog stanovišta.
Neophodna nam je jedna hermeneutika koja dešifruje lukavstva duha palanke. Filosofija palanke je sjajan početak. Ali, samo početak. Palanački duh raspolaže neizmernim, nezaustavljivim sposobnostima mimikrije i veštinom da ono što je "iza" nas iznova dovede i isturi "ispred". Zato je danas hitna potreba da se proces povratka ne samo palanke nego i nacionalizma kritički analizira i dešifruje u konkretnim okolnosti Srbije na početku XXI veka. To bi, ujedno, bio najefikasniji način da se raz-obliče rigidni nalozi srpskog nacionalizma. Ali, takva kritika bi morala jasno da pokaže da je teza o “našem” pomirenju s nalozima koji kažu da je srpski/palanački duh “naš” usud ili “naša” jedina sudbina, naprosto, bespredmetna i iluzorna.

Svi Srbi govore srpskim jezikom

Svako jednoumno ideološko stanovište svoju normativnu priču najčešće nudi u indikativnoj formi. Takav je slučaj i sa g. Lomparom čije srpsko stanovište dolazi do izražaja u stavu koji glasi: Svi Srbi govore srpskim jezikom (464). Iako u indikativnoj formi deluje besmisleno, za pisca Duha samoporicanja to ipak nije slučajan i nebitan stav, već je, štaviše, osnovno načelo srpskog stanovišta! Pošto je srpsko stanovište u osnovi prevrtljivo, onda se dešava da g. Lompar, već samim tim “osnovnim načelom” u stvari kaže jedno, dok nešto sasvim drugo misli. Naime, u trećem izdanju Duha samoporicanja autor nas obaveštava da se pod rečenim načelom misli sledeće: svi Srbi imaju pravo da govore srpskim jezikom, uključujući tu i sredine u kojima su potčinjeni nasilnoj asimilaciji.
Ali iskaz: Svi Srbi govore srpskim jezikom, bar u srpskom jeziku, ima značenje koje nam ne govori o pravu, niti o asimilaciji, već konstatuje nešto što je strogo uzev nije tačno, pošto, naprosto, ima Srba koji ne govore srpskim jezikom (iz razloga nasilne asimilacije ili nekih drugih), pa su ipak Srbi, a to im svojstvo čak ni pisac Duha samoporicanja ne može oduzeti. Dakle, već tu imamo demonstraciju stila prevrtljivosti: jedno se napiše, a onda doznajemo da se pod time misli nešto sasvim drugo ili treće... Nevolja je u tome što pisac Duha samoporicanja tvrdi kako nismo mogli, hteli ili želeli da razumemo ovaj neobični nesklad između njegovih reči i misli. Vi mu kažete: besmisleno je reči Svi Srbi govore srpskim jezikom, pošto postoje Srbi koji ne govore srpskim jezikom, a on vam kaže: “Postoje – na potpuno zaprepašćenje Sarajevskih svezaka – živi pokretni i nepokretni, siromašni i bogati, zli i dobri, radosni i tužni, Srbi koji, dakle, ne govore srpskim jezikom, jer im je to zakonski onemogućeno” (465). Dakle, iz samih Lomparovih reči možemo da zaključimo: načelo koje glasi Svi Srbi govore srpskim jezikom najblaže rečeno – nije tačno. Ali to samog g. Lompara, naravno, ne zaprepašćuje.
Za ovaj nesporazum kriva je nakazna, samoporičuća retorika kojom se služi pisac Duha samoporicanja. Pri tom, izafektirani stil ovog stiliste prikriva činjenicu da on sebi samom stalno skače u usta iliti, finije rečeno, protivureči. Ali, zašto je g. Lompar morao da ispiše ovu apsurdnu tvrdnju, da svi Srbi govore srpskim jezikom, kad i sam zna da to faktički nije tačno? Zašto, nije mogao da jednostavno napiše da bi svi Srbi, gde god da žive, trebalo da imaju pravo da govore svojim maternjim, dakle, srpskim jezikom, naravno, ako im je do toga uopšte stalo? Problem je u tome što bi, u tom slučaju, ovaj normativni iskaz previše podsećao na diskurs ljudskih prava koja bi svaki pojedinac i svaka nacija trebalo da poseduju. Međutim, pisac Duha samoporicanja bi hteo da izbegne (“prosvetiteljsku”, “filozofsku”) priču o (univerzalnim) ljudskim pravima, pošto njega interesuje samo ono što se može i mora pripisati metafizički zadatom (otud njegov diskurs načela) srpskom stanovištu, a ne – ne daj bože – nekoj široj, prosvetiteljskoj, evropskoj ili civilizacijskoj kulturi. Zato g. Lompar stav po kome svi Srbi govore srpskim jezikom proglašava osnovnim, nepromenljivim i rukovodnim načelom srpske kulturne politike, a to je, zapravo, pitanje običnih ljudskih prava! Pri tom, naš autor previđa činjenicu, da je njegov stav puka izvedba iz generalnog stava koji glasi: svako govori svojim (tj. maternjim) jezikom, što takođe nije uvek i na svakom mestu tačno. Ali, time se gubi etnocentrička poenta.
Za srpsko stanovište sve van ove opsesije maternjim jezikom i maternjim bićem podložno je konfuziji i katastrofi. Ako nismo ono što već jesmo, ako skrećemo s puta svog/našeg identiteta, onda je to jemstvo nesumnjive obolelosti, nezdravosti, patologije... To je, ujedno, dokaz osamostaljivanja, otuđivanja duha/kulture od organske zajednice. „Duh je duh“, kaže Konstantinović, „samo dok je u apsolutnom spregu sa zajednicom, a duhovna radnja je samo ona koja taj spreg neposredno (podvukao: M. B.) otkriva“ (Filosofija palanke, 1969., str. 151., Odeljak: Ideal organske kulture).
Upravo zato što je neposredan ili najneposredniji, maternji jezik je suštinski ne-pismen, on je ne-napisan i onda kada (zna da) piše, jer ono što upravlja palanačkim pisanjem nije avantura pisanja nego nalog protiv-pisanja, duh onoga što prethodi pisanju. Palančanin piše-protiv-pisanja, on beži iz pisanja u apsolutni dosluh sa zajednicom čije načelo je dato daleko pre samog pisanja. Zato je organska potvrda načela Palanke bez pisanih načela u isti mah promocija palanačkog duha kao duha pre pisma. Na tom (ne-pismenom) tlu, ujedno, izrasta i svako nacionalističko (pa i srpsko) stanovište. Ali, ovaj duh-pre-pisma je sablast, avet prirodnog pre stvarne prirode i njenih hirova. Avet rodnog, urođenog, plemenskog i patrijarhalnog. On je opsesivna zapovest organskog, integralističkog jedinstva. U toj opsesiji/zapovesti sve je prožeto (totalizujućim) jedinstvom, u kojem sve odgovara svemu, u kojem je adekvatnost mišljenja biću data pre samog mišljenja, tako da je mišljenje, u takvom svetu, naprosto – izlišno. A nalog koji glasi: nemoj da misliš, u sudnjoj instanci znači i nemoj da filozofiraš. Time je i načelo identiteta kao načelo logike postalo – izlišno. Istovetnost sa sobom palanačkog, organskog, sabornog jedinstva se, kao takva, živi. A to bezlično se živi, ta istovetnost se kao dosada proteže od trenutka do trenutka, od vremena do vremena, ne tražeći za sebe bilo kakav dokaz, argumentaciju, diskusiju. Time bi, naime, bio doveden u pitanje njen status Istog, a zatim i ideal maternje, organske kulture koja, po definiciji, želi da bude idiotizam bez upitnosti, pisma, logike i mozga. To je kultura prećutnog slaganja, ćutnje i, dakle, s jezikom bez jezika. Ona bi htela da bude kultura jednog jezika koji bi se uvek iznova potvrđivao kao ono što već odavno (= praroditeljski) jeste.

Započinjanje i zapovedanje

Videli smo: duh palanke se na svakom svom koraku suočava sa zabranom filozofiranja. Ali on se s njom suočava kroz sopstvenu rđavu savest. Drugim rečima, implicitna metafizika duha palanke, a to znači i srpskog stanovišta, mora – a to je sada bitno – da bude temeljno prikrivena, falsifikovana. Time se odgovornost prebacuje na drugog ili na drugo, nasuprot čega mi uvek ostajemo Isti, bezbedno stopljeni sa zavičajnom brazdom. Eto zašto u palanci u suštine nema filozofije: pošto je palanačka filosofija, u stvari, ne-filozofija i anti-filozofija te plitko ili duboko zaorane brazde.
Po sebi uzev palanka je uvek-neprohodno mesto za smisao: Smisla ima samo i samo na tom mestu. Palanka se na taj način konstituiše i u isti mah konzervira kao privilegovana referenca, kao ono prvo, počelo, načelo svekolikog života i smrti... Dakle, palanka je Prvo (i Poslednje) ili ono po čemu jeste sve što jeste (u palanačkom zabranu), ali ona to nije po sebi već po vlastitoj filosofiji, vlastitoj filosofiji-bez-filozofije i protiv-filozofije. Njoj ipak ostaje taj prećutno-totalizujući diskurs prvog, počela, načela, koji se, u palanci, ne uzima kao diskurs ili refleksija (i to je njena poenta) nego kao događaj, kao nešto što jeste po sebi dato, dato bez ikakve filozofije i filozofiranja. Otuda palanački/maternji jezik, kao i maternje biće, uvek već jeste ono što treba da bude... Van ove koincidencije deskriptivnog i normativnog, kako palanka tako i nacionalističko stanovište u njoj bi bili puko mesto, topos, puka geografija. A sada su mnogo više od toga: filosofija.
U palanačkom zabranu imamo, dakle, posla sa diskursom načela koji sebe neće kao diskurs/refleksiju, koji hoće zajednicu kao događaj upisan bez reči u večnosti, koji, dakle, načelo Palanke čak ni ne postavlja kao stanovište (onako kako to čine matafizičari) budući da Palanka kao zavičajno Mesto, kao Patria oduvek-već-postoji, a to znači da postoji kao prva, još pre svakog postuliranja i svake rasprave o njoj. Ako bi patrijarhalno-palanačkoj večnosti priznali filozofski, dakle, postulatorni, diskurzivni status, onda bi to bilo latentno dovođenje u pitanje neupitne, nedodirljive večnosti ili bezrezervne neposrednosti u čijoj brazdi počiva patrijarhalni, a u sudnjoj instanci i nacionalistički duh palanke. Eto još jednog razloga zašto je filosofija palanke, u stvari, jedna filosofija bez filozofije. (Na ovo razlikovanje su me podstakli tekstovi Branka Romčevića.) Ona je objava kraja filozofije kao, u isti mah, kraja ideologije: početak idiotizma jednog života u neposrednosti, što je, samo, palanačka nadoknada za izgubljeni ideološki horizont.
U Filosofiji palanke reč filosofija je višeznačna. S jedne strane, ona je potpuni zatočenik duha palanke; s druge strane, filosofija ima kritičko značenje, dakle, značenje filozofije koju palanački duh podvrgava torturi počev od samog naloga: nemoj da filozofiraš. A ta filozofija, kao izraslina na tkivu (polifemskog) događaja palanke, otvara perspektivu kritičkog dešifrovanja tog diskursa-bez-diskursa, te refleksije-bez-refleksije i protiv-refleksije. Ujedno, tu imamo kritičko tumačenje jednog savršenog dogmatizma, jednog ubeđenja s ogromnim viškom ubeđenosti, koje od palanke stvara u isti mah Prvo i idiotsko načelo svekolikog života. Ovo bespogovorno načelo života-u-neposrednosti poprima tek u nacionalističkoj ideologiji univerzalno-upotrebljivo značenje, koje prevazilazi ograničenost svake moguće geografije.
Ali, stara filozofska reč načelo (arhe), rekli smo već, ima dvostruko značenje: započinjanja i zapovedanja. Započinjanje označava ono prvo, izvorno, počev od čega sve (ostalo) jeste; zapovedanje u to prvo unosi finesu, pošto označava činjenicu da je to što izvorno jeste ujedno nalog, zakon, zapovest da to tako i bude. U Vocabulaire européen des philosophies (v. Seuil, Paris, 2004) tvrdi se da su u grčkoj i latinskoj reči načelo (arkhê, principium) etimološki već prisutna značenja započinjanja i zapovedanja, budući da je načelo podjednako ono što započinje (ce qui commence) i što zapoveda (ce qui commende).
Ali, sada vidimo da palanka kao privilegovano mesto – otadžbina, patria – zajedno sa svojim svudprisutnim/maternjim jezikom, predstavlja načelo/arhe svekolikog života pod veoma osobenim uslovom. Ona je to pre svakog metafizičkog diskursa, dijaloga i filozofije. Zato ona i može da bude samo spontana, samonikla, svojevoljna prepuštenost onoj obezličenosti koja SE (hajdegerovski rečeno!) u palanačkom zabranu uvek-već-praktikuje. To što započinje i zapoveda u palanci, to nije nikakav diskurs načela (ili: načelni diskurs) nego je, pre, odsustvo diskursa načela ili odsustvo pisanih načela. Pa ako u palanci ipak ima pisanih zapovedanja ona nisu bitna, jer su mnogo bitnija nepisana, običajna zapovedanja čija neprikosnovena zapovest nas uverava da načelu palanačkog života nije potrebno nikakvo tekstualno i normativno posredovanje, da je ono samo ta živa neposrednost ili, što se svodi na isto, da je živa neposrednost samo načelo života u palanci. I to bi onda bilo SVE. Pa ako je najneposredniji (palanački) život ono prvo, početak, počelo, onda to znači da prirodna ili organska zajednica nad-determiniše svaku kulturu (pa i samo shvatanje jezika) koja može da se u njoj pojavi. Zato sabornost i homogenizacija, kao savršena izdvojenosti iz svetske vreve i zabačenost u tamni vilajet, svedoče o naturalizmu tla i krvi koji, pravo govoreći, ne dopire ni do kakvog, pa samim tim ni hrišćanskog univerzalizma i humanizma. Taj naturalizam je moguć samo kao nepisano ili na koži neposrednosti upisano, urezano, izbrazdano načelo.
Sve u svemu, palanka je očudotvorenje organskog, supstancijalnog života u najneposrednijoj neposrednosti, očudotvorenje koje u lošijim trenucima istorije seže do čudovišnog, a to, u stvari, znači militantnog nacionalizma. Upravo zato što je nepisano načelo u svetu koji zna da piše, palanka je, ujedno, očudotvorenje nepismenosti, one nepismenosti koja bolje zapoveda od svih pisanih pravila i načela. Ona je hiper-produkcija sveta bez pisma, bez traga i bez smisla. Takoreći, idealna žabokrečina. Ona je to, rekli bismo, čak i onda kad se u njoj piše, kad se stilizuje pisanje, kad se nadgornjava pamfletizmom, kad se bavi brazdama i batinama, pa i onim što je već odavno zaorano i preorano. To očudotvorenje zajednice kao organskog delanja, mišljenja, osećanja, kao ponavljanja kojim komanduje koleno, a ne um, jeste očudotvorenje koje počiva na sopstvenoj ne-prisutnosti, na aveti, sablasti ili, čak, na Čudovištu pred kojim sama ta zajednica ostaje nužno – slepa.

Biti slobodan za nasilje

U tekstu O srpskom stanovištu: mi pa mi dao sam jasno do znanja da sintagma duh samoporicanja, kako je tumači g. Lompar, podseća na – sofizam. Ako je duh samoporicanja zaista „duh koji samog sebe poriče” (pošto, navodno, poriče potrebu duha za preispitivanjem javnog diskursa), to je onda duh koji poriče i to da je on duh samoporicanja... itd. Na te i slične primedbe g. Lompar počinje da se jedi, da diže ton i da ocrnjuje – Sarajevske sveske (!). Po njemu, Sarajevske sveske su sakrile činjenicu da je u duhu samoporicanja reč o „onom što nasilno vlada javnim diskursom”. Ovom autoru je važno da se u kontekstu njegove inkriminacije pomene reč nasilje. Problem je u tome što je nacionalističko stanovište konstitucionalno slepo za sopstveno, a vidovito za tuđe nasilje. Pa ako je ovakvo selektivno obraćanje pažnje na nasilje fatalno obeležje svakog nacionalizma, onda se ne treba čuditi što ono iskrsava i u srpskom stanovištu g. Lompara. Uprkos nezaobilaznom klevetanju kojim započinje i završava svaku svoju “kritiku”, pisac Duha samoporicanja spreman je da iznese i opšti zaključak: “Otud duh – koji je sloboda – poriče sebe kao duh kada se podređuje nasilju koje ustrojava javni diskurs. To je dakle samoporicanje duha kao duha. Jer, on se – taj duh koji je sloboda – podređuje objektivaciji koja je nasilje što ga oličava javni diskurs u nas” (535). Ukratko, ključni greh (ili Lomparovom terminologijom: ideološko nasilje) teksta O srpskom stanovištu: mi pa mi sastoji se u tome što se u njemu, navodno, prikriva opozicija između s jedne strane duha kao slobode i s druge nasilja kao destrukcije slobode.
Ali, reći da duh samoporicanja poriče sebe, jer poriče potrebu duha za preispitivanjem nasilja koje postoji u javnom diskursu, naprosto ne rešava paradoks u koji se pisac Duha samoporicanja upleo. Razlog tome je jednostavan: duh i nasilje ili sloboda i nasilje nisu termini koji nužno stoje u opoziciji. Postoji duh neslobode, duh nasilja, duh militarizma, duh nacionalizma, duh palanke itd. Otuda duh koji je sloboda ne poriče sebe kao duh kad se podređuje nasilju. Postoji, naime, i sloboda za nasilje, za suverenu vlast, za prisilu, za represiju... Kod nas je, poslednjih nekoliko decenija, nacionalizam bio privilegovani (vladajući, hegemoni) javni duh koji je vladao našom ostrašćenom istorijskom i društvenom scenom. I tu niko (pa ni tzv. sekularno sveštenstvo) nije mogao ništa da učini.
Da li srpski nacionalizam kao taj otuđeni duh (bauk, avet) ima i sam obeležje izvesne slobode? Možda slobode-za-nasilje? Pisac Duha samoporicanja će, bez ustezanja, reći da je dobri duh njegove knjige, dakle, srpsko stanovište ili stanovište bezrezervnog srpstva, upravo, stanovište – slobode. Međutim, odmah se nameće pitanje: o kakvom duhu/slobodi je tu reč? Nije li, možda, reč o selektivnoj slobodi u proceni nasilja, o slobodi lišenoj bilo kakvih moralnih obzira? Filozofi su odavno primetili da, manje lucidni umovi, slobodu lako mogu da pobrkaju sa samovoljom, sa proizvoljnošću, sa jednostranim i selektivnim, sebičnim i narcisoidnim izborima volje. Nacionalista ne primećuje ili ne želi da primeti nasilnost sopstvenog shvatanja slobode.
Prema tome, neugodna strana reči sloboda je u tome što ona može da podrazumeva i uskraćivanje slobode drugima, odnosno slobodu za nasilje upereno protiv drugih. Nacionalizmi su na prostorima bivše Jugoslavije stvorili društva čiji delovi (uvek je, srećom, reč samo o delovima) su se, u jednom trenutku, pokazali kao lišeni elementarnih moralnih skrupula. To je bilo moguće zato što svaki nacionalizam uključuje i moguću slobodu-za-nasilje prema drugima. Zato je primarni duh nacionalizma u stvari duh militarizma. Duh-kao-sloboda nema samo sposobnost da se podređuje objektivaciji koja je nasilna, te da se tako (marksisti bi rekli) samootuđuje ili (Lompar bi rekao) samoporiče, već on sam poseduje i tu neugodnu sposobnost proizvođenja nasilja, sposobnost da na razne načine, pa i militaristički, (re)kreira nasilje, da zadaje legitimni udarac svemu što mu smeta.
Zato je, ovde, još jednom umesno podsetiti na pitanja iz teksta O srpskom stanovištu: mi pa mi, na kojeg g. Lompar nije odgovorio. Ako palanački duh, koji je svojevrsni duh nasilja, pa i sloboda-za-nasilje, ima potrebu da porekne potrebu (bilo kog drugog) duha za preispitivanjem javnog diskursa, da li iz toga sledi da on poriče samoga sebe? Svakako – ne. Ista logika može da se pripiše i srpskom stanovištu, odnosno duhu militarizma, nacionalizma, nacizma: nikakva ideološki preparirana, spekulativno-metafizička ili, čak, zdravorazumski priprosta opozicija između slobode i nasilja ne može bez paradoksa da bude spasonosna.
Naravno, svaki moderni filozof, za razliku od pisca Duha samoporicanja, zna da samoporicanje može da bude i produktivno, inovativno, kreativno, prosvetljujuće i prosvetiteljsko; ali on takođe zna da samoporicanje može da bude i represivno, destruktivno, nemoralno ili, čak, zločinačko. Na šta je od svega toga g. Lompar mislio kada je reč samoporicanje stavio u naslov svoje knjige? U iskušenju smo da kažemo – na ništa. Ali, g. Lompara je pokrenula jednostavna antitetička ideja da se srpskom stanovištu ili samoafirmaciji srpstva suprotstavi samoporicanje, samouništenje ili samodestrukcija srpstva. Dakle, ukoliko u tom kontekstu reč samoporicanje ima neki smisao, ona ga ima, ponajpre, u kombinaciji s ideologijom rigidnog nacionalizma, odnosno s njegovom obnovljenom varijantom: srpskim stanovištem.
Kada se nacionalizam svodi na okrutno manipulisanje supstancijalnim silama u istoriji, on je tada spreman da porekne svakog subjekta, do samih korene njegovog postojanja. Zato je takvo kretanje “supstancijalnih sila u istoriji” otvoreno i za najbeskrupuloznije zločine koje istorija poznaje. Ne bi trebalo da imamo bilo kakve iluzije u vezi sa slatkorečivom artikulacijom srpskog stanovišta u Duhu samoporicanja: to je u odlučujućoj i unapred presuđujućoj instanci, u Stvari – rigidno nacionalističko stanovište čija “otvorenost” (pisac Duha samoporicanja, naime, svoje duhovno-blindirano stanovište rado naziva otvorenim, a stanovište Radomira Konstantinovića u Filosofiji palanke – zatvorenom otvorenošću) predstavlja samo simulaciju iza koje se skriva neka vrsta nesputanog, slobodnog pamfletskog nasilja.

Jedno koje čini nasilje nad sobom i čuva se drugog

Velika briga srpskog stanovišta za vlastitu duhovnu slobodu potvrđuje tezu koju sam izneo u Sarajevskim sveskama, da tako shvaćeni duh (sablast, avet) nužno stoji u (opsesivnoj, pa i paradoksalnoj) opoziciji spram samoga sebe. To je duh aporematskog slepila za sopstveno nasilje u trenutku kada traga za nasiljem drugih. U stvari, taj duh se na dramatičan način konfrontira samopotvrđivanje mitskog srpstva sa samoporicanjem tog istog srpstva. Ovo samoporicanje se shvata kao žrtveni obred u kojem pojedinačna volja nekog Srbina uopšte više nije važna. Formirati odlučujuću, nedodirljivu, svetu i, ukratko, metafizičku opoziciju između nacionalističkog samopotvrđivanja i građanskog/sekularnog samoporicanja, to znači aktivirati u njoj neku vrstu nasilja usmerenog kako spolja tako i iznutra. U Politikama prijateljstva Derida formuliše jednu veoma značajnu misao (naglašavajući je kurzivom) koja cilja na bolesnu stranu ovog holizma: „U principu, uvek, Jedno čini nasilje nad sobom i čuva se drugog” (v. Uvodnu reč, Bgd. 2001., prevod: Ivan Milenković, str. 20). Pri tom, naravno, u zagradi ostaje pitanje: na šta sve reč Jedno može da se odnosi? Gde sve njega možemo da lociramo? Budući da svemir – to vrlo dobro znamo – nikad nije bio niti će ikada biti Jedan.
Da bi nacionalizam, kao totalizacija (izam), uopšte mogao da se održi, on mora, na mekši ili tvrđi način, da vrši nasilje nad sobom, ali (bar latentno) i nad drugošću, pošto mora da se formatira kao ono Jedno i Jednoumno. Naravno, Jedno vrši nasilje nad sopstvom zato što je njegov identitet, u stvari, nerazlikovanje, odnosno ukidanje ili odbijanje razlika, tako da ne može da se učvrsti bez apstrahovanja od drugog i bez nasilja nad njim, a time i nad svakim otporom. Tu, dakle, imamo vršenje nasilja nad sopstvom koje je svojevrsno samoporicanje. Priča o duhu samoporicanja je dobrim delom priča o nacionalizmu i njegovim istorijskim porazima. Ali, nacionalizam je Jedno koje „mora“ da se čuva (od) drugog. Drugo je tu dato u znaku otvorenosti, kao u isti mah otvaranje za nešto drugo ili za nekog drugog. Derida nam, praktično, sugeriše činjenicu da to nije samo slepo obeležje nacionalizma i svakog nacionalnog stanovišta, već da je opšte obeležje svake homogenizujuće centričnosti, pa najzad i samog logocentrizma. U principu, logocentrizam je prikriveni ili otvoreni polemocentrizam, s tim što je on to svuda: prisutan je u različitim kontekstima, na različite načine i u različitoj meri. Ova raznolikost u centripetalnom kretanju ne amnestira srpsko stanovište od njegove specifičnosti.
I samo konstituisanje države-nacije ne čini, u ovoj stvari, izuzetak. „Sve države-nacije se rađaju i temelje na nasilju. Ja tu istinu smatram neodbacivom“, kaže Derida i nastavlja: „A da se na tu temu i ne odnose stravični prizori, dovoljno je potcrtati zakon strukture: trenutak utemeljenja, trenutak ustanovljenja prethodi zakonu ili legitimnosti sa kojom se ustanovljava. On je, znači, izvan zakona, i samim tim nasilan“ (v. Žak Derida, Vera i znanje, Novi Sad, 2001. str. 174, prevod: Sanja i Petar Bojanić). Dakle, čak i ako zanemarimo najrazličitije istorijske epizode nasilja, svako konstituišuće utemeljenje zakona, svaki, pa i idealni konsenzus podrazumeva u sebi neku vrstu prisile, pritiska i dakle nasilja, budući da teži da se ustanovi kao Jedno koje čini nasilje nad sobom i čuva se drugog. Ovo je univerzalni aspekt logocentrizma koji u sebi nosi i tu neizbrisivu prisilu, polemocentričnost, a često i kontrasvrhovitost.
Ovo neželjeno obeležje logocentrizma otkriva se i u misli filozofa koji, mada nisu eksplicitno opredeljeni za dekonstrukciju, ipak bivaju osetljivi za rečeni paradoks. Takav filozof je, na primer, Emil Sioran. Po njemu je nacionalizam ponajpre stanovište raspadanja. On je ono Jedno koje se, međutim, raspada. Jer, nacionalizam je sudbinski predodređen za kontraindikativno dejstvo. Bez obzira što je on, u svome fundamentalizmu Jednog, za tu svoju uslovnost jednostavno – slep. Otrežnjenje (možda) nastupa tek posle poraza. Zato nije čudno što Sioran tu neobičnu uslovnost u svom Kratkom pregledu raspadanja definiše upravo tako, kao raspadanje.
Nikad dovoljna (tantalovska?) žeđ za samim sobom, za konačno zbrinutim ipseitetom, za ovekovečenom-potvrdom vlastite istovetnosti-sa-sobom – znači tog ja pa ja ili mi pa mi – može da se utoli samo na talasu izvesnih reči koje prazno odzvanjaju, jer, u stvari, nemaju šta da nam kažu, s izuzetkom aluzija na samu tu – neizrecivost. Svaki, pa i nacionalni identitet zapravo je neizreciv i to upravo onda kada je nošen težnjom za ovekovečenjem, za vlastitim stanovištem ili izmom, a moguć je samo ukoliko je podložan učešću u nekom istorijskom talasu ili talasanju koje, ipak, ne žudi za svojim porazom u večnosti. Ako, naprotiv, srpsko stanovište želi večnost bez poraza ili bezrezervnu potvrdu vlastitog religijsko-etnocentričkog identiteta, onda će njemu, po pravilu, da se desi da u stvarnom i kontingentnom istorijskom zbivanju, naprosto, doživi – poraz. Nebeska Srbija je poraz zemaljske Srbije, poraz i u večnosti i u sadašnjosti. Zato je prava, ali kontrasvrhovita istina srpskog stanovišta – raspadanje, stradanje, očajanje, neuroza. Svaki zagovornik srpskog nacionalizma danas, ukoliko već nije običan ideolog, naprosto je očajnik lišen uverljivosti, i zato, onaj koji, kako bi rekao Kirkegard, nije svestan svog očajanja...

U aspektu samoporicanja

Evo jedne (ne jedino) moguće definicije: nacionalizam je paranoična konstrukcija jednog mi pa mi. Otuda se može reći da je on svojevrsna sumanuta racionalnost (ili: iracionalnost: zavisi od toga kako se gleda). Ako su svi ljudi u načelu sposobni za ovu sumanutu racionalnost, to dolazi otuda što se, kako kaže Frojd, „svako od nas u nekom pogledu ponaša slično paranoiku i stvaranjem želje ispravlja neku sebi nepodnošljivu osobinu sveta i tu sumanutost ubacuje u realnost. Slučaj kada veći broj ljudi pokuša zajednički da sebi obezbedi sreću i zaštitu od patnji sumanutim iskrivljenjem stvarnosti je od naročitog značaja. Ludilom masa, takve vrste, moramo nazvati i ljudske religije. Naravno, ludilo ne uviđa niko kada i sam sudeluje u njemu“ (v. Nelagodnost u kulturi, II). Frojd ne govori o bilo kojoj posebnoj religiji, već o svakom kolektivnom verovanju sa fantazmatskim, mitskim, sumanutim predstavama. U stvari, on govori o verovanju u verovanje, a u tu vrstu verovanja može da se ubroje i različite etnocentričke ideologije. Štaviše, moguće je da njihova kancerozna racionalnost u jednom trenutku izgleda sasvim – dobroćudno. Ali, ipak, mi znamo da to nikad nije tako.
Nacionalistička ideologija može u jednom trenutku da deluje dobroćudno, benigno, samo to ne znači da će u sledećem trenutku biti i dalje takva. Tamo gde nema moć, nacionalizam je praznjikava, psihološki malo uverljiva ili, čak, očigledno-poremećena, patologizovana ideologija koja maše suženom, etnocentričkom vizijom Jednog, Jedno-obraznog, Jedno-rodnog i Jedno-umnog. Ta vizija je, naravno, uskogruda, netolerantna i slepa za sve drugo i svaku drugost, pošto ona zna samo za razloge sopstvenog, „našeg“, u sebi samome narcisoidno-usredištenog Sveta. Sada se postavlja pitanje: da li „moderno“ i „samosvesno“ srpsko stanovište (ako takvog ima) ipak može da se uzdigne iznad ove nevesele uslovnosti nacionalizma kao ekskluzivne vere u sopstveno verovanje? Da li takvo stanovište može da pretenduje na univerzalnost s one strane „našeg“ i „njihovog“? Bez sumnje – ne. Jer u samom tom stanovištu deoba na naše i njihovo uvek je prva, a to je vidljivo na svakoj stranici Lomparevog Duha samoporicanja. Zato je nacionalizam, u najboljem slučaju, prekratka, sužena, lažna univerzalizacija koja nasilno uskraćuje pravo bilo kome drugom (tj. „njima“) da bude njen deo.
Pisac Duha samoporicanja bi hteo da nas ubedi kako je srpsko stanovište danas u Srbiji, takoreći, disidentsko, odnosno stanovište kojem se suprotstavlja „logika potpunog oportuniteta”, „favorizovana nasiljem javnog diskursa”, svedenog na „kolonijalnu apologetiku” koja ima „unapred odobrenu delotvornost u časi kada krivotvori moje iskaze” (535)! Ova retorika koja pre liči na zastrašivanje nego na argumentaciju upućena je tekstu u Sarajevskim sveskama (O srpskom stanovištu: mi pa mi). Ona, u stvari, ilustruje raznovrsnost puteva kojima može da se kreće paranoidna iracionalnost jednog etnocentričkog stanovište. U odbranu svog stava, pokušavajući da objasni značenje sintagme duh samoporicanja, g. Lompar ulaže tvrdnju da taj duh „obuhvata samo sve razloge koji su privilegovani u našoj javnoj svesti a ne sve razloge koji uopšte postoje” (536). Po običaju, ovaj autor je spreman da porekne nešto što niko nije ni tvrdio. U ovom trenutku se neće izbeći pitanje: za šta sve može da se kaže da je privilegovano u našoj javnoj svesti? Problem dolazi od reči sve. Naime, ako duh samoporicanja obuhvata, kako misli g. Lompar, sve razloge koji su privilegovani u našoj javnoj svesti, onda je to, naprosto, jedna apsurdna misao, naprosto zato što su u našoj javnoj svesti (nažalost) najprivilegovaniji razlozi palanačkog duha uz koje se, zatim, vezuju i razlozi nacionalizma ili, kako g. Lompar više voli da kaže, pošto to deluje umirujuće: razlozi srpskog stanovišta.
Budući da je nacionalizam poslednjih nekoliko decenija kod nas hranio najprivelegovaniji skup razloga u našoj javnoj svesti, iz toga sledi da je duh samoporicanja ponajpre i u najvećoj meri bio i ostao duh srpskog stanovišta! A to je, svakako, neželjeni, paradoksalni obrt u čitavom tom mudrovanju. Koliko smo se puta uverili da je upravo nacionalizam najgori istorijski oblik samoporicanja onoga što je kako opšte-ljudsko, tako i posebno-nacionalno i pojedinačno-egzistencijalno u nama? Naši najveći istorijski porazi, na kraju XX veka, bili su efekti nacionalističke sprege koja postoji između ideološkog samopotvrđivanja i praktičnog samoporicanja nacionalizma. Efektivna samo-destruktivnost suštinska je slepa mrlja svakog nacionalističkog, pa onda i srpskog stanovišta. I to je paradoks samog tog stanovišta koje propovedajući zlo s one strane brda ne vidi zlo u sebi samome, zlo u kojem učestvuje, koje produkuje. Da je pisac Duha samoporicanja pričom o privilegovanim razlozima u našoj aktuelnoj svesti mislio, u stvari, na duh palanke i avet nacionalizma, onda bi mu se morala priznati nesumnjiva istinoljubivost. Ali, on se još jednom opredelio za zamenu teza po kojoj privilegovanu poziciju u srpskoj običajnosti, kulturi i ideologiji danas nema patrijarhalno-palanački, etnocentrički duh, već belosvetska, kolonijalna apologetika, a time je sebe promovisao u žrtvu sopstvene, paranoične uobrazilje.
Ali, istina sveta nije svodiva na ideološke utvare, mada ove mogu sebi da priušte opasnu regulativnu ulogu u svakoj, pa i našoj stvarnosti. Možda je moguće reći da je jedina vrlina – ako to možemo nazvati vrlinom – kolektivne paranoje u tome što ona kompenzuje individualnu neurozu. U tekstu O srpskom stanovištu: mi pa mi, naveo sam ključni prigovor koji se može uputiti paranoičnoj deobi između duha samopotvrđivanja i duha samoporicanja. Taj prigovor glasi: „Svet je sazdan od mnoštva kriza, preobražaja, napetosti i razrešenja: da li sve to treba da izbrišemo kako bismo ga mislili samo u duhu paranoidne konstrukcije: mi pa mi i oni pa oni?” Teoretičar srpskog stanovišta na te i slične primedbe ne odgovara, već sve svoje duhovne preokupacije centrira oko ove isključive, totalizujuće opozicije. Međutim, ta opozicija ima značenje slepila za stvarni život, za civilizacijske dileme, pa i za potrebu kritike koju stvarni život danas u sebi nosi.

Treće

Da li pored samopotvrđivanja i samoporicanja postoji i nešto treće, što je veoma važno, a što sa ovim prethodnim nema nikakve veze? Videli smo, nacionalizam je opsesivna totalizacija koja ne trpi to treće. Za tu zaslepljujuću, auto-hipnotičku ideologiju trećeg jednostavno – nema. Oni koji jedanput stupe u njenu orbitu, teško da će se iz nje izvući zdravi. Cena otrežnjenja koja se, u sudnjoj instanci, plaća je – praktični poraz. Poraz je nužan, jer je nacionalizam ideologija koja krivotvori stvarnost, pa se u njoj zakonito urušava.
U duhu palanke, proces konfrontiranja sa ostatkom (= onim trećim) nije posredovan ideološko-političkim aparatima, već je rezultat spontane organizacije života. Zato duh palanke nema tako moćan kapacitet kolektivne paranoje kao što ga ima avet nacionalizma. Kada duh palanke uvidi da mu je nacionalistička avantura samo nanela zlo, da ga je uvukla u kolektivnu psihozu koja se razbila u ostatku/stvarnosti, da je izopačila njegovu prirodnost (i zapravo: drugu prirodu spokojne palanačke organizacije života), onda i on, na neko vreme, odbacuje tu ekstremnu ideologiju, njenu zavodljivost i prekomernu kolektivnu opsesiju koju ona izaziva. Ipak, uvek je moguća i revitalizacija nacionalističke ideologije koja se, po pravilu, iznova oslanja na organizam palanke. To je moguće i danas u Srbiji, što dokazuje i popularnost knjige Duh samoporicanja koja teži da srpskom stanovištu udahne novi dah nacional-fundamentalizma.
Ta je knjiga kod mnogih nacionalista dočekana kao „senzacija“. Tako, recimo, jedan ljubitelj Duha samoporicanja bez ustezanja tvrdi: „Čitav jedan vek čekamo da se na srpskom kulturnom nebu pojavi baš ovakva knjiga. Napokon, posle tolikih lutanja, zabluda i nacionalnih tragedija dobili smo celovitu knjigu koja nam objašnjava uzroke naše propasti i ukazuje na vizije našeg spasenja.” Kako da pojmimo ovu pohvalu Duha samoporicanja ako znamo da je srpsko stanovište za koje se ta knjiga zalaže u svojoj epistemološkoj srži zapravo krajnje banalna, stereotipna pojava?
Na ovim prostorima nacionalizam se oduvek profilisao kao skučena reprodukcija istovetnog, isto-vrsnog, isto-rodnog, i ukratko, kao ponavljanje kojim komanduje Isto. Zato nacionalizam ne trpi nikakvu kritičku i filozofsku refleksiju, pošto ova uvek zahteva neki pomak (ili: odmak) gore i sastrane. Po Jovanu Skerliću, onda kada je bila inspirisana nemačkim uticajima, slovenska romantika je potpuno zanemarivala filozofiju romantizma, javljajući se „gotovo isključivo u vidu nacionalizma“. Pre toga, prosvetitelji iz XVIII veka, sa Dositejem na čelu su, tvrdi Skerlić, budili nacionalno osećanje, „rukovođeni racionalističkim idejama toga vremena da prosvetu treba širiti na narodnom jezik, kako bi se što brže radilo na ostvarenju opšte i pune vlade Razuma.“ Romantičari su, kaže dalje Skerlić, „nastavili taj rad iz uverenja da ono što čini suštinu jednog naroda to je njegov jezik, i da je načelo narodnosti najviši princip modernog čovečanstva“ (v. Omladina i njena književnost /1848 – 1871/, Beograd, 1925, str. 161-162).
Već tu vidimo da Duh samoporicanja ne nudi nikakvo senzacionalno-novo otkriće srpskog/nacionalističkog stanovišta, već da je to „na srpskom kulturnom nebu” odavno prežvakana priča koja se danas priča u ime svega drugog samo ne Razuma. Budući da je nacionalističko stanovište oduvek bilo protivnik razuma i filozofije, koji prekoračuju granice tog stanovišta, otuda sledi da ono, u susretu sa idejama vremena, zauzima sektaški, uskogrudi, slabo-razumevajući i, zapravo, gubitnički stav. Prema tome, i srpsko stanovište koje zastupa Duh samoporicanja ne samo što nije vizija nikakvog spasenja, već je banalno obnovljeni uzrok naših ranih ili kasnih jada i, nažalost, potpunog nerazumevanja sveta u kojem živimo.
Nacionalizam je banalan pošto je ideologija zatvaranja, ideologija koja ne vidi „dalje od svog nosa“. Ali, rekao bi takođe R. Konstantinović: banalno je već-mrtvo a živuće... Ono je u ključnoj, dakle, palanačkoj ravni obeleženo „tautologijom zatvorenog kruga“. Zato sve što u duhu srpskog stanovišta prekoračuje horizont jedno-obraznog i isto-rodnog, zapada u sferu senzacionalnog i pretencioznog. Ali to prekoračenje se, kao i uvek, može da shvati i po „dobru“ i po „zlu“. Na svakoj stranici Duha samoporicanja imamo samo simulaciju iskoraka iz jedno-obraznog i stereo-tipnog. Tu je dat prividni izlaz iz zatvorenom krugu banalnog i, odmah, ponovni fatalni pad u njega. Ukratko, simulacija drugog i pretencioznost razlikovanja-u-slobodi samo su „novi“, „moderni“, „samosvesni“ pristupi koji se, pre ili kasnije, srozavaju na ono najtradicionalnije, konzervativno i zadrto – Isto.

Languages

Izdanja

Milorad Belančić

Etnocentrički pamfletizam

Sarajevske Sveske br. 43-44