Slađana Jaćimović

DECENIJA VELIKIH PRIPOVEDACA

Sarajevske Sveske br. 01

U vremenu izmedu dva rata, kada je, opšte je uverenje, srpska književnost po prvi put sustigla evropsku, dvadesete godine po intezitetu poetickih previranja i ostvarenih umetnickih vrednosti predstavljaju najznacajniju deceniju i, možda, najbitniji period književne evolucije XX veka. To je jedan od razloga što je Mihajlo Pantic književnu studiju Modernisticko pripovedawe posvetio pre svega toj deceniji vec prošlog veka i to kracim proznim formama - pripoveci i noveli. Isticuci da je vreme koje je neposredno usledilo stvaramnju Kraljevine SHS i završenom Prvom svetskom ratu bilo i doba kada su srpska i hrvatska književnost u najbližem dosluhu i medusobnim uticajima, Pantic uocava osobenosti i veze obe književnosti tumaceci pripovedna ostvarenja najznacajnijih pisaca: Miloša Crnjanskog, Ive Andrica, Rastka Petrovica i Miroslava Krleže. Žanrovska odredenja pripovetka i novela, istaknuta i u podnaslovu studije, tretirana su u studiji ne kao bitno razliciti vec kao gotovo sinonimicni oblici bez lako uocive i jasne distinktivne linije.
U našoj savremenoj književnoj istoriji period dvadesetih i tridesetih godina oznacen je paralelnom upotrebom pojmova avangarda, ekspresionizam i modernizam, to jest izvesnom terminološkom neusaglašenošcu. Autor studije odlucuje se za pojam modernizam jer je polje njegove obuhvatnosti najšire i, u skladu sa takvim terminološkim odredenjem, nadreden je ostalim pomenutim pojmovima. Ekspresionizam je, po Panticevim recima, samo jedan, mada dominantan modalitet modernizma, dok je avangarda "apsolutno ekstreman, radikalan supstrat modernistickih principa novuma i negacije".
Sabirajuci u sebi sve najbitnije karakteristike ekspresionizma i avangarde, modernizam je obeležen dominacijom pitawa individualnog identiteta i ispražnjenosti posle velike ratne katastrofe, i njemu odgovarajuceg formalnog i jezickog izraza. Široko shvatanje ove stilsko-formacijske odrednice dopustilo je autoru studije da unutar korica iste knjige sabere tumacenja pripovedaka bitno razlicitih pisaca naše i hrvatske kwiževnosti. Istovremeno, to je dovelo do zanimljivih i novih tumacenja nekih od najvecih imena srpske književnosti (mada nije sigurno koliko se Andriceve i Nastasijeviceve pripovetke mogu uklopiti u modernisticko citanje).
Istraživawe ovog burnog i složenog razdoblja srpske i hrvatske književnosti ostvareno je u Modernistickom pripovedanju usaglašavawem i kombinovanjem istorijskog, teorijskog i kriticko-interpretativnog pristupa književnom tekstu. Mihajlo Pantic je u svojim analizama uspešno spojio govor o istorijsko-socijalnoj klimi u kojoj su dela nastajala (a bez uvida u nju opusi ovih pisaca teško da se mogu razumeti) sa konkretnim analizama i ocenama umetnicke uspelosti pojedinih pripovedaka/novela. Dragocen uvod i pristup tumacenju odabranih modernistickih pisaca predstavljaju dva poglavlja: Prethodnici i Prethodnici . U prvom se skrece pažnja na Bunju Veljka Petrovica i Vinaverove Price koje su izgubile ravnotežu (u kojima se najavljuju kasniji Vinaverovi eksperimenti), a u drugom na prozu Ulderika Donadinija i novele Augusta Cesarca - dela koja su najavila buduce književne lomove i u kojima ce pažljivi citalac prepoznati modernisticki nemir pred svetom poremecenih i izgubljenih vrednosti.
Autor je vodio racuna da studijom budu obuhvaceni pre svega izuzetni i znacajni pisci, najbolji predstavnici svoje epohe: "Ne zanima nas, dakle, ona koncepcija književne istorije koja u obzir uzima sve pojave, bez obzira na njihovu prirodu i njihovu vrednost, vec poeticki presek reprezentativnih uzoraka jednog žanra iz korpusa pripovednih dela hrvatske i srpske književnosti koje su u periodu od 1918 do 1930. godine izuzetno snažno prepletene". Posebno su zanimljive analize pripovedaka Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovica, tim pre što se radi o izuzetnim, a donekle skrajnutim i rede interpretiranim delima (pripovetke ovih pisaca ostajale su u senci njihove poezije i romana) najvecih pisaca srpske avangarde. Cini se da je ovom prilikom u polje autorovog bližeg interesovawa trebalo da ude i zbirka pripovedaka Stanislava Krakova Crveni Pjero - Mihajlo Pantic samo uzgred upucuje na njen znacaj, prisutnost ekspresionistickih toposa i novatorskih pripovednih tehnika u njoj, kao i bliskost ovog pisca sa ostalim modernistima koji su predmet studije.
Osim tumacenja pojedinacnih pripovednih opusa odabranih modernistickih pripovedaca, tri poglavqa Panticeve knjige posvecena su uporednim analizama i citanjima. U prvom od njih analizira se topos ratne bolnice u pripovetkama Crnjanskog, Krleže i Vasica, u drugom se otkrivaju paralele izmedu Dnevnika o Carnojevicu i nedovršenog Andricevog romana Na suncanoj strani, dok je u trecem, posredstvom motiva torza - obogaljenog ljudskog tela, uspostavqena bliskost izmedu, na prvi pogled, ne tako bliskih pisaca: Miroslava Krleže (Domobran Jambrek), Rastka Petrovica (Nemoguci ratar) i Ive Andrica (Trup). Ove analize previše su sažete i svedene na uspostavqanje osnovnih paralela, ali su izuzetno zanimljive i korisne za dalje uporedno citanje ovih velikih pisaca meduratne kwiževnosti.
Modernisticko pripovedanje jeste, po recima autora, prvi pokušaj da se modernisticko pripovedanje sagleda u celini: da bi došao da novih uvida, autor je bio prinuden da napravi «korak unazad» i da se u znatnoj meri osloni na rad svojih prehodnika (da sažme i suceli njihove zakljucke - posebno je iscrpno ukazivanje na tumacenja dela Momcila Nastasijevica i Dragiše Vasica, studiji Mila Lompara Moderna vremena u prozi Dragiše Vasica dato je bitno mesto), ali i na sopstvena ranija tumacenja. Ne ponavljajuci previše ono o Cemu je ranije više puta pisano i popunjavajuci «analiticke beline», Mihajlo Pantic je napisao veoma korisnu studiju, istovremeno i analiticku i komparativnu.